Pričaj mi priču!
Novo TOMIĆ 10.10.2004, 18:22:29

NAJKRAĆI opis nastanka umetničkog dela zvanog roman dao je Edvard Morgan Forster, autor "Sobe s pogledom". "Roman priča priču", kazao je on svojim studentima u jednom predavanju na čuvenom Kraljevskom koledžu Univerziteta u Kembridžu 1927. godine.
Ovu definiciju "dopunio" je nešto opširnijom fusnotom, izlaganom tokom cele školske godine, pa je tako nastala knjiga "Aspekti romana" i danas jedna od značajnijih studija u oblasti teorije književnosti o umeću pisanja.
Pokušavajući da studentima objasni kako se piše roman, Forster se pre svega oslonio na sopstveno iskustvo, a do tada je on bio napisao sva četiri svoja poznata romana. Ali, treba imati u vidu da je to iskustvo bilo i rezultat piščeve velike načitanosti. Bio je, dakle, kao stvoren da studentima govori o umetnosti pisanja.
- Oslušnimo tri glasa - veli Forster. - Ako pitate čoveka jednog tipa: "Šta čini roman?", on će smireno odgovoriti: "Pa, ne znam, čini mi se da je takvo pitanje smešno - roman je roman - pa, ne znam, pretpostavljam da je on od one vrste u kojoj se priča priča, da tako kažem." On je sasvim dobroćudan i neodređen, verovatno u isti mah vozi autobus i ne poklanja književnosti više pažnje nego što zaslužuje. Drugi čovek, koga zamišljam na kursu golfa, biće agresivan i oštar. On će odgovoriti: "Šta čini roman? Pa priča priču, naravno i za mene je beskoristan ukoliko to ne čini. I volim priču. Rđav ukus, s moje strane, nesumnjivo, ali ja volim priču. Vi sebi uzmite svoju umetnost, uzmite svoju književnost, uzmite svoju muziku, ali meni dajte dobru priču. A ja volim da priča bude priča, zapamtite, a i moja žena je takva." A treći čovek kaže pomalo malaksalim sažaljivim glasom: "Da, o da, dragi moj - roman priča priču." Poštujem prvog govornika i divim mu se. Gnušam se i plašim se drugoga, a treći sam ja sam. Da, o da, dragi moj - roman priča priču. To je osnovni vid bez kojeg on ne bi mogao da postoji. To je najveći činilac koji je zajednički svim romanima...
Da bi priča mogla da se nazove pričom ona mora da ispuni dva uslova: mora da sledi vremenski tok događaja i da kod čitaoca izaziva želju šta će se dalje dogoditi. I, obrnuto, može da ima samo jednu grešku: a ta je da u publici ne izaziva želju da sazna šta će se dalje dogoditi."
Svi Forsterovi romani imaju zaista uzornu priču. Radnja "Sobe s pogledom" je iz dva dela koja se vremenski nadovezuju. Prvi deo romana događa se u Firenci. Dve Engleskinje, mlada Lusi Haničerč i njena starija rođaka gospođica Šarlota Bartlet, dolaze u firentinski pansion "Bertolini" i neprijatno su iznenađene što nisu dobile sobu s pogledom na Arno koju im je vlasnica obećala. Ali, tu će se naći gospodin Emerson i njegov sin DŽordž, vršnjak gospođice Lusi Haničerč, čija soba ima lep pogled, pa će oni damama kavaljerski predložiti da se zamene. Tako će se u priči sresti dve osobe kojima može da se "desi ljubav". Čitalac na samom početku počinje da se pita šta će se dogoditi. Nagoveštaj će uslediti relativno brzo, ali potpun odgovor tek u drugom delu romana, koji se događa u Engleskoj...
Kad pisac smisli uzornu priču, ostaje mu još "samo" nekoliko stvari da bi napisao roman. To je, pre svega, izbor učesnika priče. Jer, "ne treba da se pitamo šta se potom dogodilo, već kome se dogodilo". Forster razlikuje dve vrste likova: nereljefne i reljefne. Nereljefni su oni koji mogu da se opišu samo jednom rečenicom, likovi koje nazivamo "naravima" ili "tipovima", koji su konstruisani oko jedne ideje ili jednog kvaliteta. Kritičari ih ne vole, ali čitaoci ih pamte lako i dugo. Reljefni likovi, pak, mnogo su složeniji, nepredvidljiviji. U "Sobi s pogledom" Forster je dao i jedan i drugi tip likova. Lusi je, svakako, reljefni lik, koji se u romanu razvija, dobija nove kvalitete, dok je Sesil njena suprotnost, čovek "stvoren samo za društvo i kultivisane razgovore", "nesposoban za bilo kakve intimnosti, ni sa kim, a ponajmanje sa ženskim stvorenjem".
Susret takvih različitih likova veoma je koristan za zaplet, a zaplet je treća krunska karakteristika umetničkog dela zvanog roman.
Šta je po Forsteru zaplet? I to je "pripovedanje događaja, s tim što je naglasak na uzročnosti". Čitalac je taj koji mora da se zapita zašto se nešto u romanu događa baš na taj način. Ako to pitanje izostane, nešto nije u redu.
Zaplet u "Sobi s pogledom" počinje već na prvoj stranici romana. Zašto Lusi želi sobu sa pogledom na Arno, a njena rođaka gospođica Bartlet nema ništa protiv da joj soba bude okrenuta ka severu? Zato što su u pitanju dva ljudska karaktera. Lusi je ta koja želi novi pogled, ne samo na Arno, već na ceo život. Ona tu počinje da otkriva sopstvenu prirodu koju ni sama još ne poznaje. NJenoj rođaci je svejedno, jer je ona predodređena da u romanu ostane takva kakva je!
U predavanjima koja je održao na Kraljevskom koledžu Forster nikada nije pominjao sopstveno iskustvo, ali oni koji su čitali njegove romane znali su da ga nije zanemario. Zbog toga njegova studija "Aspekti romana" i danas ima značaj ne samo za teoretičare književnosti. Ona je lako i zanimljivo štivo i za običnog čitaoca.

Lepota
"GRADITELJ zapleta očekuje od nas da se sećamo, mi od njega očekujemo da ne ostavi nepovezane delove. Svaka akcija ili reč u zapletu treba da ima značaja; zaplet treba da bude ekonomičan i štedljiv; čak i kada je komplikovan mora da bude organski i bez mrtvog tkiva. Može da bude težak ili lak, može i treba da sadrži misterije, ali ne treba da vodi u pogrešnom pravcu. A nad njim, kako se raspliće, lebdeće čitaočeva memorija... A krajnji smisao zapleta (ako je u pitanju istančan zaplet) neće se sastojati od niti ili lanca, već od nečeg estetički kompaktnog, nečeka što nam je romansijer mogao s mesta da pokaže, a da ga je, međutim, s mesta pokazao, ono nikada ne bi postalo lepo."
Forster još dodaje, "romansijer lepoti nikada ne treba da stremi, ali neće uspeti da napiše dobar roman ako je ne ostvari".