Ovaj post je dosadan i nije za konvencionalnu (polomi prste dok sam ovu riječ napiso) uporabu. Stoga: čitati ga samo u slučaju krajnje nužde, ili kroničnom višku vremena.
Eto šta ti je mladost... Bogamupoljubim čitam baš sad jednog legu šta piše na ovaj internet i sve si mislim: "Jozo, budalo... Vidiš tak mlad čoek, a tak pametno govori... piše... šta već..." Uglavnom, ufatila me ova manija blogovanja pa sve piši o ovom, piši o onom, kopiraj ovo, zaljepi ono, ovaj tjedan nemaš ni jedan post, nećedu te više čitat... i sve tak...
Ma čekaj malo majkamustara... Pa ne laje ćuko zbog sela, kako se to fino kaže u moj kraj. Blog sam počeo (a sad ćem i nastavit) popunjavat čisto zato što mi je život sjeban. Ne ono "au-brale-al-je-ovom-tipu-sjeban-život" nego više ono "a-jebote-život-ništa-ne-stignem"... Dani su mi kratki dragi moji... Ništa ne stignem... Dobro, ne stignem samo ono što želim, a ne moram; ono što moram (poso-kuća-birtija) to se nekak stigne. Šta sam htio... aha... da... dakle blog je jednostavno način da se "vidim" sa drugim živim ljudima izvan okvira posla i/ili kuće...
Da se omak razumemo: ja volem svoj poso, kuću, Kuću naprosto obožavam, da mi nije bitno da ne otkrijem identitete ostalijeh ukućana, sad bi vam ovde nadaleko i naširoko opisivo njih, al ovak evo samo ukratko (not in eni partikular order):
Dete: e to trebate vidit. Ima energije za barem 5 (slovima: pet) odraslih osoba, tako da nas četveo jako brzo izgubimo dah uz nju. To nekad može povuć i ozbiljnije posljedice i teške rijeći tipa: "Ajd nemoj biti dosadna", al svejedno jedan njen osmjeh i jedan čarobni pokret kažiprstom desne ruke i ti ponovo letiš i ti ponovo imaš snage i ti se ponovo bojiš čudovišta koje sanjaš (ovo jedna interna, bez ljutnje ostali).
Žena: u nekim literaturama poznata i kao žena-zmaj, ovca, blesa, bena, ali isto tako i kao: majprinces ili majkvin... O njoj bi se dalo barem jednu knjigu napisat. Al ne bilo kaku knjigu, već onu: debelu sa tvrde korice i bez slika. To je jedan spoj sasvim malog djevojčurka, koji svojim smješkom učini da se svi ljudi u trenutku pretvore u leptirove i polete, sa odraslom i nadasve odgovornom majkom koja svojim racionalnim i smirenim odlukama uspjeva riješiti moje najveće i najneriješivije probleme. Samo da napomenem: koju god pjesmu da započneš ona ju znade dovršit, a time sam sve rekao, jelda?...
Čudovište: eh, što o njoj reći... Pa ajmo redom: kad je najveća frka, ona (samo svojom pojavom) smiruje ostale (a prvenstveno mene). Izigrava lik čudovišta, premda kad ju dobro upoznate znate da je to samo drama, a sam glumac je nešto sasvim drugo. Još je poprilično mlada i ima neke te mladenačke folove za koje se ja pravim da nemam pojma o čemu govori, ali sve u svemu jedna osoba koja mi je itekako popunila život i užasno mi je drago da sam ju upoznao...
Deda: nazvao sam ga tako jer ga Dete tako zove i iz njene perspektive on je upravo to. No, ko zna, možda će jednog dana, kad nareste malko, shvatiti koliko tom čovjeku takav nick ne leži. Samo par crta: izuzetan smisao za humor, izuzetan smisao za glazbu, bistar um, spretne ruke, širokouman, tolerantan i nadasve (a ovo sad prelazi sve granice normale), nadasve staložen... Par puta sam već rekao, a i sad ćem ponovit: izuzetna mi je čast što poznam tako nekogam, mislio sam da taki ljudi žive samo u televizoru.
Biggy: prevozno sredstvo.
Finki: biljka.
Eto, to je moja kuća. Što se mene tiče o njoj bi se mogla snimiti čitava jedna humoristična serija. Što se nekh drugih tiče.... Zaboleme :D
E sad, da se vratimo na početak: po mom mišljenju čovjek mora da ima poso, kuću i nešto treće. E ovo treće ja nisam imo pa sam u tom pogledu zavirijo na blog, i jebešga, tu i osto.
Vi ste moje treće, volem vas jako, al ipak su mi preči kuća i poso...
Ajd uzdravlje...
|
