- '' Trebam neke stvari koje su mi ostale ovdije, pakiram se '' - Objašnjavala sam mu dok smo sjedali na veliki trosjed u dnevnom boravku
- '' Pakiraš se? '' - Ponovio je
- '' Aha ''
- '' Putuješ negdje? '' - I dalje me začuđeno gledao
- ''A-a'' - odmahnula sam glavom - '' Idem! '' - Ugrizla sam se za usnu čekajući njegovu reakciju
- '' Kuda ideš? '' - zbunjeno me gledao jer nije znao o čemu se radi
- '' Doma '' - Pomalo sam ga čudno gledala, i dalje nije shvatio što mu želim reći
- '' O, ideš svojima u posjet, baš ljepo! '' - Ustao se i krenuo prema kuhinji
- '' Ne idem u posjet '' - Odmahnula sam glavom, lagano mi je počeo razgovor ići na živce, znam da razumije što želim reći.
- '' Ponovi! Nisam te čuo! '' - Izderao se iz kuhinje
- '' Ne idem u posjet, Bill '' - Okrenula sam očima i pošla sam za njime
- '' Nego? '' - Na sekundu se okrenuo i upitno me pogledao, a onda nastavio s pripremom večere
- '' Idem! Razumiješ? Odlazim iz Njemačke, neću više živjeti ovdije. Krećem dalje '' - Zvučala sam pomalo grubo, ali mu drugačije nisam mogla objasniti
Lagano se okrenuo na peti i podigao obrvu - ''Ne, ne možeš samo tako otići! Ne sada, ne nakon svega ''
- '' Previše toga se dogodilo, želim se vratit na staro ''
- '' Razumijem, ali možda da probamo nekako... ''
- '' Bill! - '' Prekinula sam ga - '' Ne pokušavaj me nagovoriti, odlučila sam '' - Slegnula sam ramenima. Nastavio je piljiti u mene; ljutito ili više razočarano - '' Oprosti '' - Promrmljala sam
Ustala sam se sa stolice za kuhinjskim šankom i krenula prema sobi u kojoj sam ostavila nešto od svoje odjeće. Ušla sam bez kucanja, nisam mislila da je netko unutra. Naglo sam otvorila vrata i odmah krenula prema ormaru. Tom je ležao na krevetu i gledao film. Podigao se na laktove i promatrao što radim
- '' Došla sam po...'' - pokazala sam na ormam - '' Svoje stvari
- '' Nećeš više ovdije bit? '' - Ugasio je tv
- '' Ne, idem... iz Njemačke '' - Objašnjavala sam mu dok sam odvajala svoje majice od njegovih
- '' Molim!? '' - Ustao je iz kreveta i došao domene. Uzeo mi je torbu iz ruku i stavio na krevet - '' Kak' to misliš ideš?
- '' Duga je to priča '' - Otkud je njemu toliko stalo, pomislila sam. Uostalom neda mi se objašnjavat kako i zašto. - '' Bill će ti objasnit sve, sad moram ići '' - Uzela sam torbu sa kreveta i izašla.
- '' Bill, idem '' - Viknula sam mu s vrata
- '' Čekaj! A... Ostani na večeri '' - Krenuo je prema meni skidajući pregaču
- '' Hvala al' žurim. Moram se spakirat do kraja ''
- '' Kad ideš '' - Uozbiljio se
- '' Još ovaj tjedan '' - Gledala sam u stranu jer nisam mogla gledati njegove molećive oči. Ne želim da me ništa odvrati od planova
- '' Kud... Čemu tolika žurba? '' - Slegnuo je ramenima
- '' Želim nam svima olakšati '' - Na brzinu sam ga zagrlila - '' Idem sad, čujemo se kasnije ''
- '' U redu '' - Klimnuo je glavom. - '' Ana! '' - Viknuo je za mnom - '' Jel postoji mogućnost da promijeniš mišljenje? ''
Zaustavila sam se kod ograde i okrenula se prema njemu. Kratko sam razmišljala a onda odmahnula glavom. Izašla sam iz dvorišta kada je opet povikao za mnom
- '' Ana! '' - Ponovno sam zastala - '' Ideš pješke? '' - Klimnula sam glavom - '' Uskoro će mrak, možda nebi trebala sama. Idem s tobom!
- '' Ne brini se '' - Tiho sam mu doviknula
- '' Sačekaj me, za minut sam tamo! ''
- '' Bill! '' Ponovno sam mu doviknula. Zastao je na vratima
- '' Idem sama! '' - Nešto je promrmljao, a onda pozdravio i zatvorio vrata.
Zatvorila sam vrata od ograde i polako krenula. Bilo je oko pola sedam navečer. Tu i tamo je prošao koji auto. Prolaznika nije bilo uopće što je normalno jer je već satima cmoljila dosadna kiša. Bilo je poprilično hladno za ovo doba godine. Stavila sam kapuljaču na glavu prije nego mi se kosa počne cijedit i navukla rukave preko preko dlanova. Još više sam usporila korak i nastavila se vući po parku. Besciljno sam lutala po ulicama sve dok nisam shvatila da sam po treći puta došla u isti park. Razmišljala sam da li će mi faliti ovaj grad ili oni ili mi ništa neće faliti. Iako sam odlučila, ili sam barem tako željela misliti, nekako sam cijelo vrijeme preispitivala odluku.
Bila sam potpuno izmorena kada sam napokon došla doma. Svukla sam mokru odjeću i zavukla se u krevet. Uzela sam mobitel i napokon ga upalila. Moram li spominjati da sam imala barem deset propuštenih poziva i nekoliko poruka. Čini se da je Bill razgovarao s Tomom. Premišljala sam se da li da se javim ili čekam da ponovno nazove, a onda ipak odlučila poslati poruku. Na brzinu sam mu natipkala samo kako bi pitala što je tako hitno, iako sam znala. Nije prošla ni četvrtina minute već me ponovno zvao!
- '' Izađi van! '' - Jedva sam se stigla i javiti prije nego što je naredio
- '' Gdje van? '' - Zbunjeno sam pitala
- '' Pred kuću! '' - Ponovno me brzo prekinuo. Došla sam do prozora kako bi se uvjerila da je stvarno tamo, i bilo je tako. Parkirao je na mostu ispred kuće. Pokušavala sam mu vidjeti lice kako bi razaznala je li ljut ili razočaran... Ili nešto drugo, ali kiša je lila kao iz kabla i vidio mu se samo obris kroz stakla s kojih su brisači neprestano otirali kišu.
- '' Evo idem '' - Tiho sam promrmljala i krenula prema vratima. Obula sam prve tenisice koja sam usput pokupila i stala pred ulazna vrata. Nije mi padalo na pamet ponovno kisnuti. Samo sam mu mahnula kako bi vidio da sam izašla, a onda je počeo trubiti k'o lud. - '' Fina guzica, da slučajno nebi malo pokisnuo! '' - Mrmljala sam si u bradu ne pokušavajući se požuriti. Sada mi nije smetala ni kiša, neka čeka!
Dovukla sam se do auta, na pola mokra i sjela na suvozačevo mjesto. Šutio je i gledao ispred sebe, lijevu ruku je držao na volanu, a desnu na mjenjaču. Iako je izgledao smireno čeljust mu se očito grčila kao da je snažno stisnuo zube. U jednom trenutku sam mu se poželjela izderati u facu: koji je tvoj problem, ali to nebi vodilo nigdje jednako kao što i sjedenje u autu i njegovi ispadi ne vode nigdje.
- '' Tako si me hitno trebao da bi sad gledao van i šutio. To si mogao i preko telefona '' - Nisam mogla šutjeti, sluđivao me tim čudnim ponašanjem. Pogledao me nekim ljutitim pogledom, nije odgovorio, nastavio je piljiti ispred sebe. -'' Daj se liječi '' - Odbrusila sam i krenula izaći iz auta kada je naglo izašao na cestu. - '' Dobro jesi ti normalan!? '' - Izerala sam se. Stvarno sam mu htjela odljepiti takvu šamarčinu.
- '' Idemo razgovarati nekamo '' - Odvratio je u istom tonu
- '' Sjećam se kako je završilo zadnje razgovaranje '' - naglasila sam zadnju riječ - '' Uostalom, ja i ti nemamo što više razgovarati
- '' Itekako imamo '' - I dalje je bio hladan.
Ostatak vožnje smo proveli u tišini. Nisam ga imala namjeru više ništa ispitivati. Neka mi kaže što želi i odveze nazad kući. Nisam raspoložena za ništa, najmanje za razgovore. Parkirao se pred hotelom u kojem smo inače bili.
- '' Ja ne idem u hotel '' - Jasno sam mu dala do znanja
- '' Idemo u sobu '' - Zvučao je kao da mi naređuje ''
- '' Nema šanse '' - Povisila sam ton - '' Ako mi imaš što reći, reci mi ovdije i prestani se ponašati kao luđak ''
Bez riječi je izašao iz auta, došao do suvozačevih vrata i doslovce me izvukao van. Istrguna sam ruku iz stiska i naslonila se na auto.
- '' Ne idem, ni govora! Sada reci što trebaš! '' - Kao da sam govorila zidu, uhvatio me čvrsto za dlanove i odvukao u predvorje hotela. Dok je uzimao karticu od sobe na recepciji otišla sam u hotleski kafić koji se nalazio odmah pored i sjela za stol. Nakon što je uzeo karticu potražio me pogledom, a onda došao do stola.
- '' Ozbiljno ti govorim, ne idem nikamo dalje. Sada sjedni ovdije i reci što trebaš! '' - Ovoga puta sam se ja zaprijetila
- '' Uredu! '' - jedva je od bjesa promrmljao i sjeo preko puta mene. Iskočila mu je žila iznad sljepoočnice. Moram priznati da sam pomalo uživala živcirajući ga.
- '' Kuda ti misliš ići '' - Započeo je malo primirenijim tonom
- '' Sad ćeš mi još i govoriti kada ću i gdje ići? Ti koji više nemaš nikakvu ulogu u mom životu? '' - Odfknula sam iako sam znala da će opet pobjesniti. - '' Usostalom više nemam razloga biti ovdje ''
- '' Bitno da si imala razloga kad si došla tu sa mnom se jeb.. ''
- '' Molim!? '' - Prekinula sam ga - '' Kakav si ti gad, ne vjerujem '' - Izderala sam se - '' Dobro znaš zašto sam se doselila ovdje, sigurno ne da bi upoznala tebe! ''
Za tren smo se ponovno počeli svađati, vikati i derati jedno na drugo. Cijelo predvorje i kafić je gledalo u nas
- '' Ti stvarno želiš da i ovo bude u novinama? '' - Unio mi se u facu
- '' Da! Naravno umirem od želje! '' - Vratila sam mu istom mjerom
- '' Onda idemo to riješiti u sobu '' - Ponovno je naredio
Preko volje krenula sam za njime, stvarno je još jedan novniski članak zadnje što mi treba. Došli smo do lifta i uspeli se na 7 kat. Ušao je u sobu nakon mene i glasno zalupio vratima. Svaki komadić mene ga je htio tako udariti da bi se okrenuo tri puta oko sebe. Naglo sam se okrenula pa je i on zastao. Dok smo se nekoliko sekundi živčano gledali zgarbio me rukama za lice...

TO BE CONTINUED...