pa ovako..
glasovi- izjednačeni. Tako sam ja onda izabrala
pa..evo onda priča će biti duža, ali dijelovi će bit kraći
što znaći da ću možda češće pisat. inače ne stignem zbog škole -.-
neću duljit..evo priče..uživajte

U ovom trenutku život mi je ravan nuli. Ja i moja sestra Iva koja je 4 godine starija od mene prolazimo kroz teško razdoblje. Roditelji nam se rastaju i mama želi da se preselimo kod njene sestre u Njemačku. Ništa gore mi se više ne može dogodit. Od kako je počela nova školska godina ja sam promijenila školu. Nakon nekog vremena našla sam nove prijatelje i sada opet moram ići. Samo…Sada će biti puno gore i teže. Odlazim u nepoznatu okolinu, iako znam jezik još ga nisam u potpunosti svladala..strah me kako ću pratit nastavu, strah me da se neću uklopiti u novo društvo..užas. Tatu ću viđati jako rijetko, a iskreno jako mi je žao sestre. Ona je već mjesec dana u Njemačkoj i uopće se ne snalazi. Kako smo iz malog mjesta teško će nam biti uklopiti se u novi veliki grad. Osim toga moja sestra ima ovdje dečka kojeg je morala ostaviti. Obadvije se nalazimo u užasno teškoj situaciji. Nažalost došao je i taj dan kada sam morala otići. Morala sam ići sama na avion jer mi je mama morala ostati srediti još neke papire oko razvoda. Nikako se nisam mogla pomiriti da više neću imati potpunu obitelj, grozno sam se osjećala zbog toga. Brzo sam stigla u Berlin gdje me sestra dočekala.. sjele smo u auto i odmah se zaputile u Magdeburg. Kao što sam već rekla sestra mi se još nije znala najbolje snalazit pa smo se nekoliko puta zagubile. Već mi je bilo dosta svega, bila sam umorna, neispavana i nervozna. Nakon par sati vožnje napokon smo naišle na neku benzinsku. Dok je Iva ostala tenkirat gorivo ja sam otišla kupiti nešto za grickati. Došla sam do odijela sa čokoladom i bombonima i ugledala posljednju vrećicu skittles bombona. Taman što sam pomislila da imam sreće barem u nebitnim stvarima vrećica s bombonima kao da je zapela. Kako sam se već skoro okrenula nisam vidjela što se događa. Kada sam se okrenula vidjela sam da još nečija ruka vuče vrećicu prema sebi – "heeej!! Ja sam prva uze…" - podigla sam glavu i ostala bez riječi. Srce mi je kao ludo skakalo na sve strane, pokušala sam ostat mirna. Što Tom i Bill Kaulitz rade ovdije?? Pa da..naravno..u Njemačkoj sam..u glavi mi je nastala zbrka. Pustila sam skittlse da on uzme. – "ipak ih uzmi ti". –rekao mi je. – "ne, ne stvarno nije problem." – "ako ti tako želiš". Stavio je bombone u svoju košaru, kimnula sam glavom znak odobrenja. – "usput ja sam Tom, a ovo je moj brat Bill." – "Ana, drago mi je." Nasmijala sam se i rukovala s obojicom. Pitali su me dali živim ovdje i ja sam im objasnila da sam se preselila i da tražim put do Magdeburga. –"onda ti možda mi možemo pomoći.. Upravo se vraćamo s turneje i idemo doma, u Magdeburg." – "Oo, može, stvarno nam treba pomoć, već satima tražimo pravi put." – "Prije nego što krenemo.. Mogu dobiti tvoj broj??" Bill je samo duboko udahnuo i odmahnuo glavom, a Tom ga je lagano gurnuo laktom. Hmm..pa takva prilika se ne propušta..naravno da ću mu dat broj. I dala sam. On se samo zločesto nasmijao i krenuli smo van. Upoznala sam ih s mojom sestrom i krenuli smo. Nakon nekog vremena stigli smo u Magdeburg. Izašli smo iz auta i pozdravili se. Tom je pokazao na svoj mobitel i tiho rekao čujemo se. Samo sam se nasmijala i onda otišla. Te večeri kada sam napokon došla kod tetke, prije spavanja dugo sam razmišljala o Tomu. Znala sam da je to vjerojatno bilo samo nešto u prolazu ali sam se potajno nadala da ćemo se stvarno čuti. Nekako sam zaspala, a onda me kasno u noći probudila poruka na mobitelu…

TO BE CONTINUED












do slijedećag pisanja..
Kuss von Billova und Tomova