Spark
24.07.2006., ponedjeljak
čakovec....
Dakle prošli tjedan kaže mi stari da odem do Čakovca, neki objektiv prenijet nekom liku i sad ja moram u 8h ujutro na bus za Zagorje Nehumano stvarno i sad on lijepo plati mi kartu, da mi pare za cugu tam i neku hranu (a nezna da nejedem kad je čevru....) i još mi da 50kn ja onak Nisam očekivala...fakat. i uzela si ja lijepo fotic pa evo fotki nekih ove "panoramske" su iz busa... i da na hopere ne zaboravim, text je tu, nastavak onog proslog, ak ima ko ideju nek nastavi krug...pozzz svima&uživajte!!!! kizzzz        tezak kamen u grudima, oci napunjene suzama ruka skoro ukocena no snaga volje je jaca pa ruka krece prema nebu iako oci ne vide ga sve je mutno ili to su oblaci no iza njih me ceka zvijezda, moja zvijezdica, sto samo meni svijetli dok hodam pustim ulicama hladne zimske veceri ko djevojcica sa zigicama, sad zelim pobjeci da svjetlo i toplina postane stvarnost a ne sni jer snovi su ko bajka, kad prestanu vrate te u surovu stvarnost pa snadji se da zivis dalje a ja.......... ja ne znam kolko jos cu moci izbjegavati udarce pa opet i ove noci ne spavam vec pisem rime na papir dok iz zvucnika tiho lako tuzni svira beat jer to mi je oruzje da protiv svega borim se jer to sam u biti ja textovi puni rime metaforike |
14.07.2006., petak
again....
|
dugo me nije bilo, znam, al eto jednostavno nisam imala snage, dosta tog se događalo, nonstop umorna sam bila itd, sad sam malo bolje, ma ne da mi se to objašnjavat, previše privatno je... i da tok misli mi je trenutno dosta brz, ide mi textić neki, ovo dolje kaj će bit pisano je totalno stanje uma u ovom trenutku, zato treba malo više da ga se skuži . pa ak vam se da čitajte i please komentirajte!!! Pozdrav svimai da ovo fotka na kraju je metafora za moj život u zadnje vrijeme... spotičem se i padam, jedva držim se na rubu sam ponora kada nešto budi me natjera me okrutno da napustim sne i umorna polako, teško otvaram oči te jeza me obuzima, kapi znoja na leđima uz tamu užasan dojam povećava tišina skupa sa vjetrom i njegovim fijucima dobivam dojam da mi se piše sudbina ne znam kakva ali i sama pomisao na to stvori mi osječaj da je kamen pao ravno na moje srce i tako ga stegao da ono plače od bola i više mi nije jasno što je ljubav a što bol, jer tanka granica ne dijeli dovoljno jasno u čemu je razlika pa zbog jednog i drugog suze idu preko lica i u oba slučaja završavamo u teškim uzdasima (....)  |
