Kako demonsko zavodi i opseda čoveka?



Mnogi ljudi zadojeni pseudookultističkim doktrinama umišljavaju da demoni nisu realna bića, da su oni samo imaginacione personifikacije negativnih energija. Već takav stav pokazuje da je vibracija obmane i laži uspela naći uporište u čovekovom umu. No, i anđeli i demoni su itekako stvarna onostrana bića božanskog, nebeskog porekla. Satani je u interesu da sakrije kako svoje postojanje tako i principe po kojima zavodnićki deluje, a koji u biti predstavljaju izvrtanje božanskih zakonitosti. Mračni hoće da nametne čak i predstavu da je 'satanizam' govoriti o Satani i razotkrivati Zlo. Ljudi koji ođavoljenim ljudima ukazuju na njihove paklene vođe, često su oklevetani kao ‘sektaši’ i ‘mračnjaci’. No satanizam je sve ono što ishodi iz ljubavi prema Laži i iz vere u moć Zla. U horor filmovima, koje u biti režiraju i nadahnjuju sami demoni, pakleni duhovi se prikazuju kao izuzetno moćne snage. Time onostrani aveti igraju na kartu širenja ljudskog straha, jer ko živi u permanentnom strahu od demona i vampira, umesto da se plaši grešenja i bezakoničkog življenja, taj je utoliko lakši i primamljiviji plen Krvnika ljudskog, onog koji plaši i preti raznim prokletstvima i paklovima koji izbijaju iz njega samog, paklovima u kojima se uveliko muči.

Drugi ljudi, pa i vernici, umišljaju da satansko i njegove metode delovanja ne treba upoznati. Onaj ko upoznaje svoj ljudski ego – on upoznaje i satansko koje stoji iza njega i jača ga. Božansko treba upoznati da bi mu se približili i ujedinili se sa njim, a satansko treba prepoznati da bi se udaljili od njega i oterali ga od sebe.

Pisući vernima u rasejanju apostol Petar im ukazuje i sledeće: "Budite trezveni, bdijte. Vaš protivnik, Đavo, ide okolo kao lav koji riče tražeći koga da proždere." (I, 5:7) - Satana nije samo Božiji protivnik, već i protivnik svakog Božijeg deteta; i boreći se protiv čoveka od samog početka, on se bori protiv Hrista Boga. Demon, koji nikad ne spava, tu je da zavodi i zavede duhovne slabiće i pospance. I koga Demon zavede on i sam postaje zavodnik, jer zavedeni zavodi, kao što i zastrašeni zastrašuje a ostrašćeni ostrašćuje. Kako je sve komunikacija, odašiljanje i primanje, to i čovek i demon mogu dati i primiti, privući samo ono što imaju u sebi, makar to bilo i u tragovima i mrvicama samo prisutno. Ko nije u komunikaciji i razgovoru sa Bogom, on postaje podeljena ličnost i jedan deo sebe proglašava ‘Bogom’; on komunicira sam sa sobom i preko svoga otuđenog jastva sa Tamom i izvrnutim Bogom, Đavolom. Dokle god se čovek gorko raspravlja i svađa sa sataniziranim ljudima (koje Istini samo duboka patnja može privesti) on pokazuje da je mogući podmet bogoprotivnih snaga. Dokle god nismo čisti i pomazani Božijom Silom, nismo Božija reč, u nikakav razgovor sa Satanom se ne treba upuštati.

Demon, izvrnuti bog, svako Zlo nazivama 'Dobrim' a svako Dobro i Istinu 'Zlom' i 'Lažju'. I čineci Zlo i Laž, Zlotvor ljudski ono što preduzima uvek predstavlja kao 'pozitivno'. (Time on posredno priznaje i pokazuje da je jedino Dobro, Božije Dobro istinska mera svega!) On se služi rečima i principima sličnim Božanskima da bi zaveo i one koji teže Svetlu: "... I sam Satana uzima vid svetlog anđela." ('Korinćanima', II, 11:14 ) - I oni koji odbacuju Put Istinskog Života, oni zaslepljeni blještavilom opačine, lažnog Svetlonošu, onog koji samo spolja blista, koji ne poznaje unutarnji sjaj, prihvataju kao svog vodiča (do ponora propasti).

U molitvi zajedništva, u molitvi 'Oče naš', Sveti Jedan nas uči da se molimo Presvetome Ocu da nas sačuva u iskušenjima, odnosno da nas vodi u iskušenjima, tako da izađemo kao pobednici. Dok je Bog taj koji ispituje naše srce koliko je čisto i spremno da prihvati Svetlost Života, Krvnik ljudski iskušava, mami, navodi na zlo, koristeći ljudske slabosti. Apostol Jakov, brat Gospodnji, u svojoj Poslanici ukazuje vernima: "Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava. Nego svako podleže iskušenju na taj način što ga njegova sopstvena p o ž u d a vuče i mami; tada požuda začne i rađa greh, a učinjen greh rađa smrt." ('Jakov', 1:13-15 ) - Da čovek u sebi nema grešne sklonosti, grešne pohrane i grešne programe (odgovaranja), Krvnik ljudski ne bi mogao da ga zavede, kao što nije uspeo da zavede ni Isusa nudeći mu u pustinju sva blaga ovoga sveta, Spasitelja koji mu je pobednički i upozoravajuće ukazao: "Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga." Dakle u prvoj instanci, nas zavodi vlastiti ego, naše slepe žudnje, naša nezauzdana čulnost. Bog prepušta da Njegovi služitelji budu iskušani od Oca Laži, jer Svetlo se sme i može meriti sa Tamom, a i Tama iz poraza može puno toga naučiti. No ona se ipak neće predati sve dok na Zemlji bude imala oslonac, pomagače i žrtve ulovljene u mrežu slavoljublja i srebroljublja, mrežu nezasite čulnosti.

Krvnik i tužitelj ljudski, nazvan i Antihrist, slikovito se često predstavlja kao crvena, ognjena Aždaja. Oganj koji 'bljuje' ta Aždaja jesu negativna energetska nadahnuća i odašiljanja, vatra reči pakosti, mržnje, zlobe, zavisti, strasti, gneva,... Ona odašilje iz sebe, iz paklenog bezdanskog ždrela, ono što je pohranila, što je uzela i vampirski isisala od ljudi. Dok je Božiji Oganj, Sveti Duh ta Sila koja u čoveku razgoreva ono lepo, čisto i plemenito, a spaljuje ono nisko, Bogu protivan duh razgoreva sve nisko i izopačeno, pakleno u čoveku, sve ono što pravi bezdan između čoveka i Svevišnjeg. Kada u negativno nastrojenom čoveku Antihrist razgoreva ono nisko i nečisto, takav čovek se najčešće slepo predaje niskim poriva i pogubnim nadahnućima, iživljavanju satanske čulnosti, verujući da će se od pritiskana taj način bolje osloboditi. No satanska čulnost i satanske omame nemaju dna, one su nezasite. Kada u pozitivno nastrojenome čoveku Satana krene da talasa i razgoreva ono negativno što u njemu još tinja, takav čovek onda razgorenu slabost može lakše videti kao takvu, i zauzeti se da je zakonitim požrtvovanim trudom i Hristovim Duhom ugasi, jer on jasno oseća da ona vojuje protiv njegove duševne dobrobiti, protiv Spasenja.

Plen Demonovih gvozdenih kandži nisu samo nesavesni i ostrašćeni ljudi, već i duše umrlih vezane za zemaljsko, za satanski svet, za blještavilo privida.

Zasto demoni mogu 'neprimećeni' da nam se prikradaju i da polažu svoja otrovna zmijska jaja u gnezdo naše duše? Negativni programi koje imamo u sebi, ukoliko su aktivirani, zrače prema vani. Kako isto privlači isto ili slično, magnetični talasi koji izlaze iz nas privlače slično vibrirajuće energije, polja, duše i duhove. Tako je plemenit čovek okružen anđelima Svetla, a onaj ogrezao u zlu vampirskim dušama i demonima. Preko negativnih misaonih tvorevina i slepih žudnji čoveka koji živi za svet, vampirske duše i demoni zrače u njegove komunikacije i potkomunikacije; one ubrizgavaju svoju energiju u odašiljanja negativno programiranog čoveka. (Kako je ta ubrizgavajuća energija s l i č n a onoj koju on sam odašilje, to čovek ne primećuje strani upliv, i sve tumači samo kao talasanje i previranje vlastitih energija. Za čoveka koji ne živi u sebespoznaji, koji ne ispituje ni sebe ni duhove, sve njegovo je 'lepo' i 'dobro', pa ne želi ni protiv toga što vidi kao 'svoje' da se bori, da ga prevladava i otklanja.) Tako se u čoveku bude grube strasti i žudnje, tako se on predaje satani razuzdanosti i pustoši, tako postaje rukavica Antihrista: rob raznih zavisnosti. Tako i postaje progonjen od nezasitih demona, tako počinje hajka: već zavisno od čulne slabosti kojoj je podlegao, čovek počinje sve dublje i dublje da se predaje gurmanluku, konzumiranju duvana, alkoholu, drogi, ekcesnoj i sablažnjivoj seksualnosti, kriminalu, kocki, ... Kada nađu energetsko 'crpilište' (otvorenu slabost) u čoveku, demoni sve čine da ovog opet navedu da čini negativnosti za kojima žude, i koje im obezbeđuju nove robove i nov energetski potencijal za borbu protiv Boga. Đavo koji vara sav svet, koristeći jedan isti princip, svakog čoveka laže oko one slabosti i opsene kojoj njegovo zaslepljeno oko i okamenjeno srce robuje. Duše umrlih takođe, preko nezauzdanih ljudi, preko njihovih požuda i strasti, zadovoljavaju one prohteve i užitke kojima su se i kao ljudi bez kontrole prepuštali. Ukoliko mračne snage na taj način iz čoveka izvuku beskonačno puno životne energije, izmanipulisani čovek na kraju, i kada spozna ko ga je vodio i gurao u misaono i čulno ropstvo, najčešće je preslab da sakupi dovoljno snažnu volju da se odupre zavodnicima. On umire kao avetinjski slabo biće, baš kao što su i nemoćni aveti demonke snage koje beže od priznanja vlastite slabosti tako što nezasito i bezobzirno pljačkaju i zloupotrebljavaju tuđu životnu energiju. Demoni koji imaju vrlo malo vlastite energije, a imaju je premalo jer su se iscrpljivali nezakonitim poduhvatima i borbom protiv Višnjeg, kroz nametanje svoje volje pokušavaju drugima da uzmu energiju, da ih onemoguće da misle i žive po Božijem redu. Avetinjska bića poslušne ljude navode da misle i žive onako kako oni misli da je to ispravno, dakle bezakonički, raspusno. Strani duhovi usađuju svoje programe u ljude, i tako kroz njih žive: određuju njihova osećanja, misli, reči i postupke. Tako imitiraju Boga koji je istinski Život svake duše i svakog čoveka. No da bi čovek našao taj Život on mora da umre za svet i za satanske vrednosti, i da sa Hristom oživi Bogu.

Kada čovek svoju podsvest i svest prepuni negativnim programima, tada oni po principu automatizma diktatorski deluju na čoveka, koji počinje da se pred njima oseća potpuno bespomoćan. U takvom stanju, demonu treba samo neznatno energetsko ulaganje da bi razgoreo negativno programirenog čoveka, pokrenuo ga za nova zla i nove opačine. Dakle, on vrlo malo ulaže energije, a puno dobija i isisava. Međutim, kad hoće zavesti naprednog duhovnog tragaoca, on mora uloziti puno energije, i biti na velikom riziku da i taj silni ulog izgubi, odnosno da ta energija bude preokrenuta u pozitivnu od strane svetlog čoveka, odnosno vraćena Bogu.

Što je čovek više izvan sebe kroz razna gruba čulna uzbuđenja, fantaziranja, kroz gnev i afektivne izlive, to se otvara veća mogućnost da njegov duševno-telesni hram zaposednu onostrana avetinjska bića. Suprotne snage preko našeg 'ja' koje nismo spoznali i očistili, preko naših nezakonitih komunikacija, koje odgovaraju njihovom načinu mišljenja i delovanja, počinju da upravljaju nama ljudima, pa i da nas zaposednu. Dakle, ko ne živi za Boga i u Bogu, Unutarnjem Kraljevstvu, njemu se može destiti da drugi živi u njemu i kroz njega. Duboko predat zlu čovek može imati i čitavu legiju demona priljubljenih za auru svoje duše, vampira koji vise na njoj poput zrna grožđa.

U biti, čoveka manipulativno obuhvata samo ona energija koju je raznim negativnostima odaslao; jer Demon dobija operativnu energiju iz ljudskih protivzakonitih čini, od negativne setve u duši, njivi života. Kada čovek prestane da greši, vraćaće mu se i okruživaće ga sve manje negativne energije. Dakle, uvek je izlaz u tome da se zakonito živi, da se prekine sa negativnom emisijom, sa negativnim delima, da se očiste negativni programi i negativna odgovaranja u mozgu i duši, te da se unesu novi, koji su i stari, božanski programi, čiste pohrane; da se zauzda jezik; da se misli dovedu u red; da se oplemene pet čula: da se čula nauče da traže plemenite utiske i doživljaje, da uživaju u onom što je lepo i čisto; dakle da njegov svet bude zakonita, vegetarijanska hrana, plemenita muzika i harmonični zvuci, harmonični ambijentalni utisci i panorame, plemeniti mirisi,... Izlaz je uvek u povezivanju sa Bogom i sa bližnjima koji žive za Boga. Jer čovek povezan sa Lepim i Svetim je jak čovek, jak u Bogu i Bogom. Demonsko, po principu 'Podeli (zavadi), veži za sebe, vladaj vezanim', uvek ima cilj da čoveka što više odvoji od Boga, da razgori u njemu netrpeljivost prema bližnjem, neprihvatanje drugog čoveka. A drugoga čoveka kao Božije dete ne prihvata onaj koji ne živi u sebespoznaji, ko ne živi u kružnom toku čišćenja duše: molitvi, kajanju, praštanju, ispravljanju pogreški,... Ono što osećamo prema drugom čoveku u biti osećamo i prema Bogu koji je Život svakog čoveka. I ukoliko više u bližnjemu gorko vidimo i borbeno tražimo svoga protivnika, utoliko više nas Protivnik Božiji obuzima.

Što je pojedinac manje moralno potkovan a više intelektualno prenatrpan, što se manje podređuje Bogu i što je sposobniji da drugog čoveka podloži sebi, to je on i interesantnije za Kneza ovoga sveta. Zato i iza mnogih dostignuća mammonu podložene nauke, kao što je to nuklearna bomba, nuklearni reaktor, veštačka oplodnja, genetski inženjering, stoje 'mozgovi' koji su bili i jesu kanal satanskih nadahnuća.

Gde su hijerarhijsko-institucionalni stupnjevi, gde je veliki onaj koji druge uspesno i bezobzirno tlači, a ne onaj koji drugima nesebično služi, tu je i zavist, samovolja i borba za moć i vlast. Tu svako želi da bude što veći i sve moćniji, što uticajniji, da bude' ‘sveprisutan' kao Bog; da ostvari takvu poziciju moći gde će 'sve' videti i 'sve' čuti, gde će mu se svi klanjati kao 'bogu'. Tako je moglo nekada da se desi i dešava se još uvek da mnogi tirani, autokrate i despoti u svojim imperijama i državnim parcelama izigravaju izvrnutog zemaljskog boga u kome će se samo njihova reč čuti i važiti kao ‘Božiji zakon’. Gde je grozničava borba za slavu i moć tu je i svako protiv svakog, a sve grabljivce 'ujedinjuje' Satana i paklena satanska ljubav prema svetovnoj moći, slavoljublje i častoljublje, žudnja da se bude Bog i kao Bog. Tako se i dešava da često na čelu raznih institucija i država dolaze beskrupolozni ljudi koji nemaju vlasti nad sobom, koji su podmeti i rukavice Tame, koji su tu da Satani samo dobave nove podanike i robove, nove energetske rezervoare, nove dužnike.

Ko se ne podređuje Bogu, Duhu Reda, on druge despotski podređuje sebi, tlači ih i iskorištava, te pustošiteljski zemlju podređuje sebi. On nemilosrdno i nezasito radi profita čupa iz zemljinog krila njena rudna blaga, truje prirodu izduvnim gasovima i otpadnim vodama, upropašćuje plodno zemljište hemijskim đubrivima, on preko požara i besomučnog krčenja šuma dovodi do erozije tla te uzima životinjama životni prostor. Čovek lažnog reda ne poznaje ljubav za bližnje i za Božije Stvaranje, koje je i Božije Dete. Duhovno mrtav čovek, marioneta satanskih snaga, živi u ubeđenju da ljubav ne postoji, da je 'slabost' saosećati sa drugim čovekom, sa bolesnom i ranjenom životinjom, sa opustošenom vegetacijom. (Drugi čovek mu je potreban samo kada mu treba učiniti neku sebičnu uslugu ili se postaviti kao podupirač za njegov svetski uspon.) Da saoseća i sa prirodom on i ne pomišlja. A kada bezakonički život uveliko zatvori i otvrdne srce čoveku, kada mu spali savest, tada ni Bog ne može na njega svojim impulsima da deluje i da utiče, da ga vodi. A ko nije od Boga vođen, on je od Tame upravljan prema ponoru propasti. Duhovno slep i bezosećajan čovek deluje po Demonovom principu: stvori pakao u sebi i oko sebe, i nastoj što više drugih da povučeš u njega. Neka svi budu ono što si i ti sam: dete Pakla i Propasti.

Rekli smo već da Demon nastoji da svu unutarnju čežnju duše za Puninom kod čoveka ogrubelih čula usmeri prema vani, prema materiji i prividu. A ona istinska zasićujuća Punina, Sveto Obilje, nalazi se samo u prozračenoj duši, mikrokosmosu. U duhovnome telu je esencija i zraćeća projekcija slika celog Božijeg Stvaranja. - Duša ima slutnju koja joj kaže da je besmrtna i u Bogu večno mlada. No čovek vezan za vanjštinu žudi za telesno-fizičkom 'besmrtnošću', i on se podvrgava raznim estetsko-hirurškim zahvatima i korekcijama ne bi li svoj mesnati omotač doterao i učinio da mlađe i sjajnije izgleda. On puno ulaže u telo i njegovu negu i razvoj, on koristi razna hormonalno-stimulativna sredstva da bi nabacao silnu mišićnu masu; on dokazivački isuviše mnogo vremena odvaja za telo koje će završiti među zemaljske crve. (Za duhovno-molitveno uranjanje u nutrini, za duhovnu introspekciju, čovek bačen i namamljen u vrlog svetskog uspeha i dokazivanja naravno 'nema vremena'.) On nije svestan da je telo zračeća slika duše, i da sve zakonite i ostvarive korekcije treba da počivaju na menjanju zračenja duše kroz kružni tok čišćenja duše.

Demon laže prividom zaslepljene ljude: “Nećete vi umreti! Grešite koliko hoćete i taj greh se nikada neće pokazati na telu!” – Tako se čovek sprečava da vidi da je njegov omotač smrtan, sprečava se da se preispita otkuda je došla njegova duša i kuda treba da ode, kome treba da se vrati. Demon u Božijem detetu podstiče sve lažne identifikacije. On ga laže da je njegova otadžbina država u kojoj je se rodio, da za tu 'otadžbinu', koju je Bog ‘stvorio’, treba i život da položi, da na prvi poziv prepredenih državnih poglavara, kojima je jedini cilj da zadrže vlast i postignu što veću moć nad podanicima, treba da se svrsta u bojne redove i pod bojni barjak. Demon nalaže: “Ubij da ne bi bio ubijen; prvi drugoga učini metom, da ne bi postao meta i žrtva. Drugi obraz nikad ne okreći.” - Protivnik Božiji čoveka uči da brani svoju 'otadžbinu' svim sredstvima, i da ljude svih drugih identifikacija i zemaljsko-etničkih korena prezire i šovinističko-diskriminatorski omalovažava, a pogotovo ljude kosmopolite, one koji u Nebu, Kraljevstvu Svetlosti, Kraljevstvu Presvetog Oca, vide svoju istinsku Otadžbinu i Domovinu, koji se mačem istine bore da Božije Kraljevstvo dođe i ponovo se uspostavi i na Zemlji. Demon došaptava čoveku da 'ne postoji' Božije vođstvo, da je sve slučaj i hir, da nema nikakve Božije zaštite (pogotovo u ratnom vihoru), da plodovi njegovog života i životne situacije ne zavise ponajprije od vlastitih uzroka posejanih u njivi života.

Demon, uz to, suflira: 'Nema svemogućeg Boga! Zaboravi na istinskog Boga! Izmisli bogove-idole i njih obožavaj i uzdiži.'- Ali, čovek je imanetno religiozno biće, i njegova duša sluti postojanje Nebeskog Oca. I ako čovek ne obožava Boga (a duša neminovno mora nešto obožavati, jer je na toj tendenciji izgrađena i postavljena), onda će obožavati idole; govoriće da slavi Boga i činiće mu se da slavi Boga, a slaviće samo svoje predstave o Bogu i o tome kako ‘treba’ slaviti Boga. I tako će čovek, koji Boga nije stavio u središte svojih stremljenja i ostvarenja (slaveći Ga svojim svetim životom), sebe stavljati u centru sveta, zamišljavati da se sve vrti oko njega i da se zasniva na njemu. A ako se pokaže suprotno, onda će sve što nije obeleženo njegovim egoteizmom postati meta pustošenja i razaranja. On će poznavati samo ‘ja’, ‘moje’, ‘meni’. On koji nije naučio da preispituje sebe zamišljavaće da sve bolje zna od drugih, da svi trebaju biti kao on, da svi trebaju videti kao što on 'vidi'. A one koji ne žele da duvaju u rog u koji on duva, verovaće da ih treba mrzeti, prezirati i odbacivati. – Dakle, onaj ko ne priznaje Boga, on se sam postavlja kao izvrnuti Bog, izopačeno izigrava Boga i upropaštava Božije Stvaranje.

Unutarnju čežnju duše da upozna Bogu i da se približi Bogu demon izvrće namećući čoveku predstavu da su oni koji puno govore o Bogu ‘Božiji ljudi’, te da će naći Živog Boga puno čitajući i studirajući razna ljudska mišljenja i opserviranja o Bogu. Reč koja je došla od Boga može čoveku da ukaže na Boga i Njegovo postojanje, ali sam Bog se nalazi prevashodno u duši, on se upoznaje kroz zakonit život, kroz prepoznavanje onog grešnog i kroz čišćenje duše od greha, kroz oživljavanje svetog slova. Kada čovek moli, kaje se, prašta, čini dobra dela, razotkriva i osuđuje laž i zlo, tek tada on susreće i upoznaje Boga kao Život, kao Svetu Radost, Istinu i Dobrotu. I Bog mu se počinje otkrivati preko svakog stvorenja i govoriti mu iz dubine duše. - Demon uz to nameće predstavu da se mudrost stiče gomilanjem duhovnog znanja i intelektualnom izgradnjom. No istinski mudar i prosvetljen čovek postaje se samo onda kada se pozitivno duhovno znanje pretače u pravednička dela; samo svetla dela (svetla osećanja, misli, reči i postupci) čoveka i dušu postojano prosvetljuje. Samo zakonu posvećene ljude Svetlost Života blagodatno prožima i ispunjava. Mudrost znači voleti Boga, Zakon Života, a ljubav i istinska vera se uvek pokazuju i osvedočavaju kroz dela koja proslavljaju Boga.

Čežnju duše za Jakošću i za večnom mladošću koju nosi u sebi, kod osoba koje ljubav izvrću u seksualnost, Demon uobličuje i u sramne pedofilske sklonosti. Stoga bi čovek neprestano sebe trebao da preispituje šta hoće od svoga života i u svome životu da postigne, da li se ono što radi dopada Bogu, da li se ponaša dostojno Božijeg deteta.

Sebični ljudski strah je bitna karta na koju igra Demon nastojeći da zadrži vlast nad svetom. Ono čega se bezakonik i bezbožnik boji, to i privlači, to ga i pogađa. Zato i sebičan čovek nema nikakvu osnovanu, istinsku nadu u bolje sutra. Zastrašen i zaveden čovek se boji svake istinske promene, svega novog u sebi i oko sebe što bi moglo doći. A ako se upusti u nesto 'novo' i napravi nešto 'novo', ono se u biti zasniva na preuređenju starog. On želi da živi u bari učmalosti i sterilnosti, da parazitira na lažnim ostvarenjima. On koji duhovna ostvarenja predstavlja 'kiselim' i 'nedostižnim' za običnog smrtnika, koji nema istinske podvige i rezultate, uzdiže i glorifikuje bedna i koprcava 'ostvarenja'; tako sam sebi hoće podignuti vrednost.

Sebičan čovek, čovek koji ne pruza već stalno živi u očekivanju da će mu odnekud nešto biti pruženo, da će mu tek tako, naprasno doći nešto novo u njegovoj životnoj monotoniji i učmalosti, bi sve druge promenio (naravno da budu kao on!), samo ne i samoga sebe. On koji nema unutarnje, duhovno-ushićujuce doživljaje i ostvarenja kao 'ispunjavajući doživljaj' vidi i traži ambijent i jazbinu gde paradira blještavilo, buka, haos, ludilo. Izmanipulisan čovek se ne upravlja prema onom lepom i čistom, već prema bezakonju i očiglednim bezakonicima, svojim idolima, i misli da je mnogo bolji od onih koji su vidljivo zastranili. Zastrašeni čovek, čovek koji nema ljubav za Istinu i Istinitog, i sam druge zastrašuje. On je zastrašen jer ne želi da se odriče niskog sebstva koje stavlja u središte sveta, kome sve podređuje; zastrašen je jer svet privida vidi kao jedinu egzistencijalnu 'realnost'. On iz straha da će izgubiti ono što ima, a što smatra 'jako vrednim i nužnim' (ili iz žudnje da što više nagomila ono što mu čula raduje), služi Satani u raznim institucijama moći, sektama, partijama, gangovima, ... On time ne slavi Boga kao Život i ne poštuje drugog čoveka kao život iz Boga. Bog treba da se slavi a čovek se poštuje kao Božije dete. No zavedenome čoveku se čini da slaveći svoje predstave o Bogu i podržavajući ono što podržava slepo mnoštvo oko njega, samim tim i Boga slavi. Onaj ko ne želi da sledi živoga Boga, i Živi Bog kroz njega da živi (da određuje njegova osećanja, misli, reči i postupke, njegova dela), on pogrešne uzore, idole, sledbenički nalazi; sa njima se identifikuje, i želi da živi njihov život. A ostvarenje takvih masivnih želja traži sredstvo zvano novac. Kada čovek ima samo cilj pred očima, kada cilju podređuje sredstva, onda on i ne bira način kako da dođe do sredstava (novaca) koji mu omogućuju realizaciju njegovih mamutskih i neprimerenih želja: on tako čini, pljačke, prevare, ubistva, ...

Sebično zastrašen čovek živi pod pretnjom kazne bede i siromaštva, izolacije, razotkrivanja, prokletstva, 'večnog' pakla, ... Strahom je podređen Satani i zastrašujući druge podređuje ih sebi, kako bi se Demonovo nadahnuće moglo piramidalno i lančano širiti. I ko ne poznaje Božije strahopoštovanje, on sebičnim strahom omogućava Demonu da vlada njime i preko njega i drugim prijemljivim ljudima. Demon, koji poznaje samo jezik nasilja i zastrašivanja, zaplašuje religioznog čoveka ‘neminovnom Božijom kaznom’, preti mu da će izgubiti spasenje ako prestane da protura i da se podređuje dogmama i floskulama koje su ga iskovale. No, Bog, Duh Ljubavi, nikoga ne kažnjava nezasluženo i bez opomene, ali pitanje je da li čovek hoće i može čuti tu opomenu i poziv na preobraćanje. Ono što nazivamo 'Božijim Gnevom' i 'Božijom Šibom' samo je Božije prepuštanje i izlivanje izniklih negativnih uzroka. Bog samo osvetljava ono što smo posejali u njivi života, a što nismo na vreme očistili i okajali. Na taj način nam omogućava, kad već ne želimo da se introspektivno sagledamo i preispitamo, da se prepoznamo i da do Istine dođemo bar preko boli, patnje, ispaštanja, ...

Iz sebičnog straha i iz gorkih iskustava u kojima se nisu izvukle prave pouke, čovek sveta zapada u paranoju. On u svim drugim ljudima vidi neprijatelja i suparnika, one koji bi hteli da mu preotmu njegova dobra i posede (bilo da su stečeni teškom mukom ili malverzacijama razne vrste), koji bi da ga upropaste i naude mu. I on nikome ne poklanja poverenje; i kada govori 'slatko' u mislima je 'kiseo'.

Krvnik ljudski, Zlotvor, želi da bude sveprisutan kao Bog; on želi da svaki čovek u svakom drugom čoveku vidi njega, Zlotvora, da vidi svakog čoveka kao utelovljenje i sliku Zla. Dakle da vidi, oslovljava i razgoreva zlo u čoveku. Da neprestano o njemu govori kao o 'zlome'. Da odbacuje istinu koja kaže da je Duh Dobrote u svakom čoveku, da u svakom čoveku ima Dobroga, da isključuje svaku mogućnost da Dobro pobedi. A ko je sataniziran, obeležen kao 'zlotvor', on se po merilu Demona i njegovih pomagača treba i nemilosrdno zatreti, ubiti bez osvrtanja na bilo kakve moralne principe. One koji vide da je sav svet duboko potonuo u zlo, Demon sa svojom svitom paklenika laže da se moraju potpuno i doveka povući od ‘nepopravljivog’ sveta i svih njegovih iskušenja. On ga vodi i u suicid kako bi njegovu dušu u onostranom imao. No čovek, u unutarnjem ojačao, može delom da živi u svetu ali nipošto i sa svetom, po Demonovim merilima i vrednostima. On u svetu treba da širi Božije Svetlo i da dajući dobro svedočanstvo uzornim životom, ukazuje na Svetlo Spasenja, na Večnog Oca. Duhovan čovek umire u Bogu za svet, postaje niko i ništa; on raspinje starog, čulnog čoveka, i oživljava sa Hristom u Bogu.

Demon traži od čoveka da bude nemilosrdan i prema drugom čoveku i prema životinji. Da bezakonjima razne vrste napreže svoj nervni sistem, a potom da ga 'opušta' razuzdanom seksualnošću i gurmanlukom. Ako do uma opijenog čoveka dospe Božije svetlo i pozove ga na preobraćanje, tada Demon novu laž servira čoveku: da će se čulnih slabosti koje je godinama izgrađivao osloboditi preko noći nekim volšebnim aktom ili fanatičkim torturama nad sobom. No ko tako tretira sebe, umesto da živi u požrtvovanosti i borbenom pregalaštvu, da sistematski razgrađuje i Duhu na spaljivanje predaje svoje nagomilane slabosti, on samo jača ono što je potisnuo i što mu se čini kao prevladano. Čovek bez nade koji nemilosrdno muči samoga sebe počeće i druge da muči i tutoriše.

Demonov moto je: što je gore, to je bolje. On želi nered, podstiče dubok haos, jer u haosu njegovi pomagači najlakše izbijaju na površinu, pojavljuju se kao 'spasitelji' nakon destruktivno-piromanskih zahvata i upliva. Tako se i prepredeni pomagači Tame, ne samo Demon, pokazuju kao oni koji ništa novo i perspektivno ne mogu da stvore i podignu, ono što bi i Bog podržavao. Da bi se održali na vlasti pomagači i saveznici Tame stvaraju lažna ujedinjenja, okupljanja oko lažnih i gnusnih ideja i projekta, onih koji ne stoje u opštoj dobrobiti; oni produbljuju podele, podstiču sukobe i trvenja, a kada dođe plima velikih nevolja istupaju sa svojim 'rešenjima' kao 'spasitelji'. Tako oni 'spašavajuci' narod, spašavaju u stvari samo svoje vladalačke punktove. Oni podređenima nameću i utuvljuju svoja samovoljnička rešenja, a potom se pokazuju kao glasnici 'narodne volje', pozivaju se na 'narodnu volju' i tu volju slepog i izmanipulisanog mnoštva proglašavaju za 'Božiju volju'. Time najbolje pokazuju koliko preziru i omalovažavaju svoje slepe i zavedene podanike. Oni, državničke mesije, prete narodu da će im bez njih, 'bogova', biti 'puno gore i rizičnije' za opstanak i napredak. Oni koji su se duboko uzdigli iznad naroda, u narod se spuštaju samo kada trebaju nakupiti bedne manipulativne političko-kampanjske poene zarad dnevnopolitičke dobiti. Oni žive da bi bili hvaljeni i slavljeni, i da hvale one koji uzdižu i zdušno odobravaju i podržavaju sve što i sami preduzimaju.

Čovek koji pripada Duhu Istine neguje zajedništvo sa svim ljudima dobre volje, i zaobilazi one koji mu u srcu nisu naklonjeni, koji ga ne prihvataju kao život iz Boga i kao Božije dete; koji samim tim odbijaju i Boga, Duha Života, Duha Sile. Čoveku oslabljenom grehom Demon nudi svoju 'jakost': nudi mu da bude jak u opačini i nemilosrđu, da istrajava u zlu, da gazi Zakon Života i da druge uči istom ophođenju. Jakost Jedinstva koje Bog nudi, Demon iskrivljuje nudeći borbena uključivanja u razne destruktivno-nihilističke, subverzivne, kriminalne i huliganske organizacione parcele i krda, u razne gomile u kojima je reč zaslepljenog lidera 'zakon'. Demon izvrnuto imitira Duha Jedinstva okupljajući ljude oko laži i privida. Vezujući ih za sebe on lakše deluje na njih, i lakše utiče da jedni na druge deluju, što je još i gora stvar, jer čovek najčešće raspolaže sa većim životnim energetskim potencijalom nego demon.

Kao Isus od Nazareta Isus je ukazao da će sve pokriveno biti otkriveno i sve tajno izaći na svetlost. Demon deluje po principu: Sakrij Božiju istinu, pokrij je mnogim lažima, predstavi je lažju. Ono što pak ne može da sakrije izvrnuti bog izvrće. On izvrće sve božanske vrednosti i mere istinitosti. I što više izvrne božanske vrednosti i nametne ih kao ‘svete’, to onda sve manje mora da se skriva iza božanskih načela i da se prikazuje kao 'anđeo svetla'. Dakle cilj mu je da ljudi počnu otvoreno da slave Zlo i Laž, da ga otvoreno obožavaju i uzdižu. A da bi to postigao potrebno je da čovek potpuno zaboravi na Živog Boga i na Zakon Života, nužno je da čoveka široko zaglupi i zaslepi svetovno-hedonističkim zadovoljstava i praznim ugođajima koje nude filmsko-zabavni televizijski kanali, sablažnjive internet stranice, dokoličarsko-bulevarski listovi i tabloidi, prazne fantazije uobličene u razne knjige, koncerti dekadentne muzike (vrhunac tog haosa i ludila danas na primer nalazimo u tehno i pank muzici), razne karnevalsko-vašarske svetkovine, modne revije, razni festivali, profesionalne i mammonu podređene visokoprofesionalne sportske priredbe i takmičenja, treperave diskoteke, bučni lokali za provod, ...

Lucifuge traži od čoveka (ako već ne može da ga ubedi da lenstvuje i živi od eksploatacije tuđeg rada), da radi i zarađuje samo da bi mogao pružati zadovoljstva satani čulnosti. Bog kaže, misleći na Sebe: 'Jedan je život'. Protivnik Božiji pak utuvljuje misao: 'Jednom se živi, i 'iskoristi' dobro taj život, iskoristi ga da što više strasnim ugođajima opiješ svoja čula i što vise mozak da ispuniš besmislenim, blještavim i kovitlavim sadržajima i utiscima'. Demon traži da se zemaljski život ne koristi za služenje bližnjemu i otplaćivanje duševnih dugova, za duhovno prepoznavanje i jačanje u mestu najvećih iskušenja, već da se živi za porobljujuća zadovoljstva. A time čovek postaje zavistan od niskog i svezan onim niskim i nezakonitim. On je rob Satane i na ovom i na onom svetu. On je duhovni mrtvac i ovde i tamo. A mrtvi ne mogu slaviti Živog Boga, jer ih Život ne pokreće, jer se na Putu Života ne kreću. A to znači da oni neće i ne mogu ni da veruju u Živog Boga. To znači da je njima greh zatvorio put prema Bogu.

Demon laže čoveka: “Veruj samo u ono što možeš videti i izvagati, veruj, dakle, samo u materiju. Ti si potpuno upoznao sebe i Univerzum, i uvideo si da tu nema nikakvog Boga. Da ima Boga on bi se već javio tebi 'pravedniku'.” Ako pak čovek uvidi da mu je vera u Uzvišenu Stvarnost ipak potrebna, Demon ga na tom stupnju uvida zadržava, i ubeđuje ga da mu je za spasenje dovoljno samo da se deklariše kao pripadnik neke tradicionalističke konfesije, samo da veruje u svoga ‘Boga’; kao tobožnjeg hrišćanina laže ga pak da će se opravdati i spasiti samo verujući da ga je Hrist spasio, odnosno da mu je omogućio spasenje. Ali istinska vera je živa vera, delotvorna vera. Bog je Živ, svagda Delotvorni Duh, i on traži da i čovek u Njemu i sa njim deluje, da Ga proslavlja svojim delima. Živa vera je vernost, a vernost znaci ispunjavati Zapovesti života da bi bio ispunjen Duhom Života, da bi bio (ostao i postao) duhovno živ. Samo od žive vere pravednik živi i ostaje živ u Bogu, Životu. Demon laže čoveka da će postati pravedan i pravednik, ne izvršavajući Božije zapovesti, već rigidne i porozne ljudske uredbe, naloge i naređenja, regule koje se tiću tradicije, kulta i ceremonija, a koje stoje u suprotnosti s Božanskim Principima. Tako i čovek koji se se ne klanja Bogu svojim životom, pravednickim životom, misli da će mu se dopasti ritualnim klanjanjima i molitvama, tako što će odgledati onu li ovu oltarsku službu (koju zavedeno i zavodljivo sveštenstvo naziva 'bogosluženje'), liturgijsku predstavu koja ništa uzvišeno ne reflektuje. On zamišljava da mu voajersko uzimanje udela u oltarskoj službi daje pravo da kasnije može slobodno i komotno grešiti.

Duhovno omlitavelog čoveka Demon laže da živi i dalje daleko od sebespoznaji, da ne ispituje samoga sebe; a onaj ko ne spoznaje svoje nisko sebstvo, neće ni videti svoj greh, neće moći ni da se odrekne greha, neće doći ni do pokajanja koje bi ga učinilo slobodnim. Zaveden čovek neće da shvati da svaki neočišćen negativan uzrok u svoje vreme donosi gorke i turobne posledice; ako to i nasluti, onda umišljava da 'ima vremena' za rad na sebi i za pokajanje i popranjanje grehova, da će Bog 'sve oprostiti'! Bog sve negativnosti može oprostiti, ali sve spoznate i okajane negativnosti. (A istinsko pokajanje vodi tome da dobijemo snagu da stare negativnosti više ne ponavljamo.) Onaj ko bahato i svesno greši, ko čini negativnosti uprkos boljem znanju, ko iznova razapinje i sramoti Hrista, on i zatvara svoje srce za pokajanje; ko svesno predaje sebe demonima, on do 'poslednje pare' mora otplaćivati svoja zaduženja, svoje grehe protiv Zakona Života, protiv Boga.

Sataniziran čovek, pogotovo onaj koji ne uvažava Zakon setve i žetve, na teške sudbinske udare odgovara hulom i ljutnjom na Boga, zašto ga kao 'pravednika' kažnjava. Bog nikog bezrazložno ne kažnjava, pogotovo ne pravednika, već samo prepušta na tvrdokornog grešnika njegove iznikle i neokajane negativne uzroke, kako bi se ovaj na gorkoj žetvi mogao spoznati i privesti preumljenju i Istini. Čovek potonuo u sebična zadovoljstva Boga se 'seti' samo onda kad ga treba optužiti zbog nevolja koje su se izlile na njegovu glavu, koje su ga porobile, koje mu onemogućuju da i dalje greši, da i dalje druge zavodi i podbada na razne negativnosti.

Demon, zloduh koji želi da bude Bog i veći od Boga, suflira i uči da nema Boga Svedržitelja: "Bezbožnik zbori u obesti svojoj: Ne, istrage nema? Ta ni Boga nema ! - I u tome sva mu je misao." ('Psalmi', 10:4) - Na onoga koji i poveruje u Gospodara Univerzuma indukuje predstave da je Bog 'slaba snaga', da 'nije zainteresovan' za događaje u ovome svetu. Demon nastoji onemogućiti spoznaju da je Bog Sveprisutnost, da je Njegov Duh u svemu, i da je sve zatopljeno u Njemu. Jer kako bi inače sve i bilo održavano. Ako Bog ne deluje i nepokazuje se po ljudskim predstavama, to ne znači da Bog ne postoji. Vera u Boga je imanentni poriv. Onaj ko neće da uvažava i obožava Boga, naći će nešto drugo da obožava kao Boga: svoje ljudske predstave o Bogu, mammona, svoj trbuh, neku asocijaciju, neki klub, neku medijsku, estradnu ili sportsku zvezdu, nekog 'sveca', nekog političkog lidera, dakle uvek nekog idola, ... I svi koji ne obožavaju zadrto i grozničavo ono što on obožava, biće za takvog čoveka neprijatelji i 'zalutale' osobe. Jedino mu neprijatelj neće biti vlastiti ego i Demon koji ga inspiriše i zavodi. – Čovek koji je obožavateljski vezan za 'zvezde' u svetu koje su se u svome slavoljublju uzdigle satanskom silom, vezan je i za Satanu; on, zapravo Satanu obožava i slavi kao gospoda i boga.

Izvrnuti bog sa najvećim žarom izvrće predstave o kružnom toku čišćenja duše (sebespoznaji, pokajanju praštanju, moljenju za oproštaj, zahvalnom nošenju svoje sudbine, ispravljanju svojih greha,...) kako bi zaslepljenog čoveka što više zadržao u ponoru neznanja i kružnom toku rađanja duše, reinkarnacionom toku. On mu sugeriše, ako ovaj zna i za pokajništvo, da će za pokajanje jednom 'biti vremena', ali ga nema da se zabavi grubim hedonističkim ugođajima.

Grehom oslepljen čovek ne želi da se ispituje i da se spoznaje. On ne želi da vidi i izvadi trnje i balvan u vlastitom oku . On sve svoje slabosti projektuje na drugog (i tako se brani od sebespoznaje i rada na sebi), svu svoju prljavštinu izliva na bližnje. U drugome vidi samo sebe: grešnika i slepca. I smatra da svi trebaju biti takvi kao što je on. Ko drugima nije dobar i svetao uzor, on ih prisiljava da budu kao on.

Tobožnji pobožnik ne poznaju molitvu srca i molitvu života; on ne shvata da se svojim čistim životom treba neprestano moliti i klanjati Bogu , da Boga treba obožavati u Duhu i Istini. Ako se i moli, on se moli samo usnama, ne i srcem; on ponavlja besmislene naučene i zapisane molitve, i misli da će tim silnim ponavljanjima nagovoriti Boga da mu uzvrati i postupi kako on to želi i smatra da je dobro. On se ne moli sveprisutnome Bogu koji mu je najbliži u srcu, on se ne moli u sebi, već izvan sebe, tamo nekom bogu 'iznad oblaka' do koga se treba 'probiti' njegova hladna i patetična 'molitva'. Molitva izmanipulisanog čoveka ne poznaje altruistički i empatijski izraz; on se ne zahvaljuje Svetome, on se ne moli za nemoćne, gladne, bolesne; čovek sveta moli samo za sebe, da dobije ono što bi mogao trošiti u svojim sebičnim strastima, što bi bilo u službi njegovog svetskog dokazivanja i izdizanja. Ko nema poverenje u Boga, Svenoseću Snagu, on svaki dan ima svoje breme, on i sam nosi svoj teret i slama se na svojoj samoiskovanoj sudbini.

Ko se istrajno ne bori protiv vlastitih slabosti - on se bori protiv bližnjih, on se podiže protiv Hrista, Koji je Duh Života u svemu. On gleda i potencira u bližnjima samo zlo, pogotovo ako oni ne podržavaju ili žigošu njegove manipulativne i zavodničke zahvate koji mnogima nauđuju. Razgorevajući i provocirajući negativne reakcije u drugome duhovni slepac traži žrtvu i protivnika koji bi ga zadržavao u laži i opseni, i koga bi zadržao u ego-ropstvu. Ko ne želi da se u Bogu osvedoči, taj se dokazuje kao 'jak' u grehu, kao 'junak' na rečima pakosti i zlobe. Čovek grčevito vezan za svet, za ono spoljašnje i prolazno, misli da sebi podiže vrednost i ugled time što će druge omalovažavati, ismejavati, klevetati, opadati,... No pred Bogom je velik onaj čovek koji uvažava Zakon Života i koji ukazuje na put zakonitog življenja . Ko je i sam laž, on i ne može laž razotkrivati: on ne ume da sudi i prosuđuje u Bogu i Bogom, pravednički i čestiti: on samo nadmeno osuđuje i presuđuje bez ispitivanja i poznavanja stvari. - Zaveden čovek se ne ugleda i ne meri savršenijim od sebe, on se ne ugleda na Hrista; samozadovoljan čovek vidi samo one koji su očigledno zastranili, i umišljava da je puno bolji od njih, da je Bogu puno 'ugodniji', odnosno svetu mnogo korisniji i potrebniji.

Bog je Duh Jedinstva; kao Sveto Jedinstvo Sveti Jedan nas i poziva da se u Njegovom Duhu i sa Njegovim Duhom povežemo , da u Njemu prepoznamo i nađemo svoj istinski Život. U svojoj pashalnoj molitvi Gospod Ljubavi iznosi i sledeće za Svoje posvećenike obraćajući se Presvetome Ocu: "... Da svi budu jedno , kao što si Ti, Oče, u Meni i Ja u Tebi, da i oni budu jedno u nama, ..." ('Jovan', 17:21) - Biti jedno sa Bogom znači biti savršeno prožet i ispunjen Božijim Duhom: biti bogorodac Večne Svetlosti, onaj koji preuzima i isporučuje Duha Ljubavi. Satanskom duhu posvećen čovek ne želi da bude jedno sa Bogom, on želi da bude jednak sa Bogom i veći od Boga.

Dok Bog u Svoje snopove, Svoje požrtvovane posvećenike (one koji su čisti i one koji se posvećuju) povezuje Svojim Duhom, dotle Knez Tame vezuje one koji žive u Nečistoti i za Nečistotu, za Greh. Demon govori o 'ujedinjavanju' i misli na vezivanje i porobljavanje : da ljude veže za misli i predstave svetovnih moćnika, ostrašćenih uglednika i vrhovnika, veštih manipulanata. On čovečanstvu i na nacionalnom i na globalnom planu nudi lažna ujedinjavanja. Demon govori o verskom ujedinjavanju, odnosno objedinjavanju (ekumenizmu nereformisanih denominacija i konfesija) oko ljudskih predstava o Bogu koje ne poznaju Duha Otkrovitelja; Demon poziva na nacionalno, versko, rasno, partijsko 'ujedinjavanje' i 'zbijanje snaga', ... Njegova ideja je da sve ljude ujedini u borbi protiv Boga , u protivljenju Hristu. O kakvom 'jedinstvu' se može govoriti gde je svako protiv svakog , gde i u osnovnim ćelijama društva, u porodicama, vlada silno trvenje, otuđenje, borba interesa i netrpeljivost o kojoj je i Hrist u Evanđelju ukazivao?! Ljubav, ljubav prema Istini i Istinitome jedina je istinska ujedinjavajuća snaga . Samo ljudi koji zrače ljubav i koji tu ljubav pretvaraju u svetla dela, koji su jednomišljenici u Duhu Istine, mogu biti podmeti istinskih ujedinjavanja. Čovek postiže istinsko jedinstvo kada ne samo da koegzistira, živi sa drugim čovekom, već i kada živi i žrtvuje se za dobro drugog čoveka, kada živi u njemu, kada može sa njim saosećati.

Svi koji pozivaju na lažna i sirova, mutljag-objedinjavanja, govore samo iz sebe, iz svog otuđenog ličnog i parcijalno-identifikacionog interesa. Na sirova objedinjavanja, na formiranje slepih krda i besnih čopora zavijajuće i podbadajuće pozivaju oni čija je jedina briga da se dočepaju vlasti, odnosno da održe i ojačaju pozicije moći, kako bi lakše manipulisali sa sitnim dušama (koje veruju da na pozicijama svetovne moći mogu doći samo 'mudri' ljudi, oni koji će tobože voditi računa o potrebama malog čoveka iz naroda). Vezujući čoveka za čoveka, Demon ga vezuje i za sebe. A može ga vezivati jer mu to omogućava čovekovo slepilo za prave vrednosti, čovekove nerafinirane želje i čovekova zatopljenost u vrtlog greha . Oni koji manipulativno i demagoški traže i naglašavaju potrebu stvaranja i održavanja 'jedinstva', upravo najviše podela i trzavica unose među ljude. Ti koji vezuju ljude za sebe i svoje poglede, pod 'jedinstvom' ljudskog mnoštva vide zavedenost koja omogućava da se kroz izmanipulisane podanike živi i misli: ljudi su 'ujedinjeni' kad misle kako misli vrhovnik i uglednik koji poziva na 'jedinstvo' po svom receptu i pod svojim transparetom, kada odobravaju njegove 'spasilačke' i 'krucijalne' zamisli i projekte. Čovek koji čisto ne živi, koji se ne preispituje u svetlu Božijih Zakonitosti, ono što najglasnije dopire do njega, što se izvikuje, on će to slepo prihvatati i dodvorički mu se klanjati (jer to vidi kao stepenik vlastitog uspinjanja do slave i časti ), ili će se pak sirovo buntovnički protiv njega boriti, ne videći alternativu laži.

Demon čoveka vuče u vrtlog podela i brlog lažnih objedinjavanja, razgoreva netrpeljivost u rigidnom čoveku tako da ovaj gorko osuđuje i odbacuje drugog čoveka zato što ne misli kao i on, zato što ne podržava i ne uvažava ono do čega on zadrto i grozničavo drži. Kad više ne može da ostvaruje duboke podele koje vode žestokim sukobima i ratnim obračunavanjima (jer su se akteri destruktivnih previranja duboko svezali, a i počinje da provejava svest o značaju miroljubive koegzistencije) Demon nudi sirova ujedinjavanja i lažna pomirenja, jer sebe i svoje pomagače želi da održi u centru pažnje. Posle piromanskog nastupa on izigrava 'spasitelja' i 'dobrotvora'.- Tako pokriva narasle netrpeljivosti koje su se trebale očistiti i prevazići kružnim tokom čišćenja duše, i čoveka uvlači u novi kružni tok patničkih duševnih rađanja. A one suprotnosti koje su potisnute i pokrivene, jasno je da će jednom neminovno eruptirati i doneti opet nove sukobe i podele.

Gde vlada lestvica moći i despotizam, tu ne može biti nikakvog istinskog ujedinjavanja. Gde nije najveći onaj koji je istinski i nesebični služitelj svima, koji uzorno ispunjava Zakon Života i ukazujena Njega, tu gospodari autoritarnost i tiranija. Zato se i raznorazne koalicije, savezi, unije i asocijativne strukture sačinjene iz nerafiniranih pobuda, vrlo često i brzo raspadaju, jer svako u njima hoće biti veliki i najveći, svako živi u strahu da bi ga neko drugi po ugledu i slavi mogao nadmašiti i pregaziti. Svako želi da bude gigant i da gazi po drugome. Ukoliko to ne moće postići na 'legalan' i podesan način, on sa svojim poklonicima separatno pravi 'nov' tabor u kojem će se njegov glas najbolje čuti, gde će se videti i eksponirati kao 'nahveći'.

Kakvo je to 'jedinstvo' gde se zatvaraju oči pred raznim zloupotrebama nekih, samo zato što misle poput nas ili zato što su nam ropski podređeni? Kakvo je to jedinstvo i zajedništvo u kome svaki član ne može u nijednog drugog da se pouzda, gde živi u mučnoj brizi za sutra i svoju sutrašnju opskrbljenbost? Strah i sebična briga pokazuju najbolje prafi profil ujednjavanja pod palicom Tame.

U službi pravog, istinskog jedinstva može biti onaj koji Gospoda traži u sebi, koji ga nalazi kroz zakonit život, koji živi za Svetog Jednog, za Hrista Božijeg. a za Hrista Boga će biti oni koji imaju ljubav za Njega. A ljubav prema Istini se pokazuje činjenjem zapovesti Istine.U jedinstvu su oni koji se raduju pravedničkim i čistim delima bližnjih, koji bližnje podržavaju i pomažu im u onome što je lepo, koji njihova dela doživljavaju i kao svoja, koji bi na njihovom mestu uradili baš ono što su oni uradili i preduzeli.

Videli smo da je Božanski princip: poveži se u Duhu Pravednosti i budi slobodan, a Demonov: sveži se u Duhu Bezakonja i robuj mi. Božanski princip Jedinstva satanske snage duboko i široko eksploatišu uvlačeći čoveka u svakojaka izopačena i pogubna 'ujedinjavanja' i 'zbližavanja'. Duša čoveka u nutrini sluti lepotu i čudesnost svetog jedinstva u Bogu i Bogom; Demon to izvrće gurajući čoveka koji se ne preispituje, koji sve manje prihvata savetodavno-usmerivačke impulse svoga anđela-nadglednika, u himerička, izopačena, gnusna, orgijastička i bedna natrpavanja i vezivanja. Tako se ljudi svezuju sklapajući nečiste brakove koji ne poznaju darujuću ljubav; bivaju uvučeni u manipulativne kultove i sekte koje se predstavljaju kao medijatori spasenja; uključuju se u političke partije iz posedničko-častohlepnih interesa ili iz zabludnog uverenja da će svet promeniti bez da se i sami menjaju. Gde vlada satanska pompa, buka, blještavilo (razne svetkovine ludosti, vašari, koncerti turbulentne i žestoke muzike, treperave diskoteke, dimljivi kafei i kafane,...) - tu Demon mami zabludelog i ostrašćenog čoveka, čoveka ogrubelih čula, zavarava ga da će tu doživeti 'pravu' blizinu sa drugim čovekom, tako što će biti što razuzdaniji, prostiji, vulgarniji,... I za trenutke porobljujućih zadovoljstava, pod kojima pati njegova nutrina, njegov unutarnji čovek, neobuzdan čovek se predaje Tami. Sve satanske brlozi i kaljuge koji pružaju ugođaje otupelim čulima, strahovito puno naprežu nervni sistem: jer gde turbulencija i laž vladaju, tu Duh Harmonije ne deluje, ne krepi i ne vodi. Zato su i takvi ambijenti i takve jazbine, takva grotla, mesta gde se najčešće grade i prazne agresije, gde se dobijaju inspiracije za nove negativnosti, nove destrukcije, nove izopačenosti,... Tu se produbljuju podele i netrpeljivosti među ljudima. Oni koji su 'jedinstveni' u poduhvatima zla (npr. pljačke), kada trebaju 'bratski' podeliti dobit i plen iz gnusnih poduhvata pokazuju se jedni drugima kao najveći krvnici.

Ko duhovne snage ne budi čistim životom, on ih ne može ni nesebično davati; takav čovek eneretski siromaši, i sebe prinuđuje da isisava i krade energiju svojih bližnjih. I na spoljašnjem i na unutarnjem planu on je tako iz lažnih pobuda sa drugim čovekom, koga vidi samo kao svoju žrtvu, kao objekat iživljavanja i praznog dokazivanja, kao instrument za pribavljanje čulne i materijalne dobiti. Normalno, energiju koju tako crpi i pribavlja, čoveku koji ne poznaje altruizam i požrtvovanost, ne donosi unutarnje zasićenje, okrepu srca. Ukoliko je strogo prema vanjštini usmeren, blaziran, otupeo čovek grozničavo traži ispunjenje kroz grube čulne stimulanse koji pljačkaju duhovne snage. Tako čulan čovek, koji živi za hedonistička zadovoljstva, postaje poput aveta, destruktivno delujući i na svoju okolinu, unoseći nove podele i nova trvenja u svoje okruženje koje je podložno njegovim uplivima.

Često od političara možemo čuti prepotentnu floskulu: "Pravna država će sve urediti". Da li ljudsko pravo i tzv. pravna država sve može urediti i regulisati?! Još su stari mudraci znali: gde je puno haosa i bezakonja, tu je i puno zakona. Tu je i puno pozivanja na ljudsko pravo i ljudsku pravdu. Upravo je to jedan od demonskih principa: ljudsko pravo staviti iznad Božijeg Zakona i Božije Pravednosti, i bez milosti ubijati i tlačiti bližnje u ime svoje i zemaljske provizorne pravde.

Otkuda ishodi svo bezakonje? - Zasigurno iz otupelog i okamenjenog ljudskog srca. Da li pravna država može udesiti da neko plemenito misli, da ne gaji osvetoljubive misli, da ne tutoriše bližnje destruktivnim mislima? Da li pravna država može udesiti da trgovac u radnji ili vozač u autobusu bude ljubazan i susretljiv prema klijenteli? Da roditelj marljivo i odgovorno vaspitava dete? Da li pravni paragrafi, mrtvo slovo, mogu da izmere svačiji udeo u nekoj krivici, da svakome dodele pravednu sankciju?

Šta donose brojni ljudski zakoni sa svojim silnim neusklađenostima i provizornim rešenjima? Haos i ograničenja! Kada bi se ljudi ravnali i živeli prema istinskim zakonima, Božijim zakonima, jasno je da čoveku ne bi trebale nikakve zemaljske jurisdikcione instance, regule i akti. I čovek Duha u svemu traži Božiju Pravednost, a ljudske zakone uvažava u onoj meri u kojoj oni nisu suprostavljeni Zakonitostima Neba. U besomučno i roptajuće pravdaštvo osim toga upada samo onaj koji neće da upozna i delotvorno da uvaži Božiju Pravednost, Pravednost koja svakome dodeljuje i prepušta ono što je zaslužio i prizvao svojim delima i nedelima.

Zanemarivanje etičkih principa i njihovo pokrivanje sa pravnim paragrafima i praznim proklamacijama je ono što Demon hoće ostvariti. I on čini da njegovi verni podanici ne podležu pod sankcije zakona koje prave i izmišljaju, da budu 'slobodni' od njih; on ih vodi u još dublju ludost da svoju reč i svoj zakon promulgaciono predstave i proture kao Božiju zakonsku reč: "Božiji glas a ne čovečiji!" ('Dela apostolska', 12:22)

Kao što čoveka ubeđuje da iz ponora greha navodno nema povratka, da do kraja 'mora' grešiti kad je već upao u vrtlog greha, tako Demon tvrdokornosti čoveka laže i da se nikada ne odriče svoga ljudskog znanja koje je stekao dugogodišnjim naprezanjem moždanih ćelija i školovanjem ograničenog intelekta. Ono što je čovek tokom godina usvojio kao 'istinu', toga treba grčevito da se drži, to da brani svim sredstvima, to da nameće drugima i to neprestano da ponavlja, da bi ono tako 'dobilo' snagu ubedljivosti i istinitosti!? Gospod nas pak poziva da neprestano preispitujemo sebe, svoje verovanje svoje znanje, da molimo u Hristovo Ime za istinu i samo za istinu, da hodamo Stazom Istine, stazom koju zabludela svetina ne poznaje, te da kucamo na vrata Unutarnjeg Života. Onaj ko vidi samo laž, on laži neće umeti i neće moći da suprostavi istinu, već će lažju na laž odgovarati. Čistima je sve čisto: čist vidi ponajprije Čisto i Svetlo, ono Istinito, a preko njega i ono lažno i prividno.

Zahtevajući od čoveka da bude rob i da druge ropski vezuje na sebe, Demon traži od čoveka da ovaj bude rovareće hiperaktivan, neprestano da podbada i progoni bližnje svojim zahtevima, pretnjama i napadima, da ih iscrpljuje i umara. Uznemireni čovek uvek ljude iz svoga delokruga dejstva uznemirava i drži u napetosti i stresnoj neizvesnosti. Onaj koji za sve predstavlja opasnost, taj i u svima vidi opasnost za sebe, za svoj opstanak i svoj imetak.

Gospod Istine ukazao je na važnost dveju najvećih zapovesti: zapovesti da se Stvoritelj i Otac Nebeski voli svim srcem i da se bližnji voli kao deo svog istinskog Sebstva. Kada se pogleda dubine svih bezakonja vidi se da je njihovo ishodište uvek u manjku ljubavi za Boga i bližnjeg, odnosno u pokazivanju ljubavi samo za sebe i za sataniziran svet, leš-svet. Svi koji nemaju i ne pokazuju ljubav prema Istini i Dobru, pokazuju da pripadaju svetu privida i laži, osvedočavaju se kao žrtve Oca Laži; apostol Jovan ukazuje vernima: "Znamo da smo od Boga, a sav svet je u vlasti Nečastivoga." (I, 5:19) - Đavo laže sav svet, sve ljude okrenute satanskoj vanjštini, svakoga laže i može lagati saglasno stupnju njegove sljubljenosti za svet privida, za ono ljudsko, ograničeno i truležno.

Ovaj rad je pokušao da ukaže na mnoge manipulativne demonske uplive, na bazične principe preko kojih deluje Država Smrti, čiji poglavari su međusobno suprostavljeni, ali po pitanju borbe protiv Boga jedinstveni. Onaj koji živi u stalnom preispitivanju svoga života u svetlu Božijih Zapovesti i Hristovih reči, ko dosledno ide Putem Istinskog Života, on će otkriti i može uočiti još brojne taktike i pristupe kojima se služe zlodusi iz Podnebesa da bi zaveli, pridobili i porobili čoveka, odnosno njegovu dušu. Jako je važno znati sledeće: samo poznavanje manipulativnih metoda demonskih snaga neće nas zaštititi od manipulacje. Zaštićuje nas ponajprije čist život u Bogu, Zakonu Života, stalna povezanost sa Bogom i posvećenost Božanskom, život koji obeležavaju plemenitost i svetost, nalaženje zadovoljstva u onom Uzvišenom i Numinosnom.


Priredio: brat Vasa - Aurora Aurea
auroraaurea@gmail.com

Svi koji žive u bezakonju, isporučioci su i dobavljači su energije paklenim duhovima. Dakle oni koji ubijaju, koji čine nasilje razne vrste, koji bludniče, koji čine pakosti i gadosti razne vrste, koji izrabljuju svoje bližnje, koji pustoše i zagađuju zemlju i životnu okolinu, koji muče i kolju životinje, koji jure za ugledom i čašću, izvrnuti bogovi koji robovski potčinjavaju druge i mrze i nauđuju svima onima koji ne dopuštaju da im “uređuje” život, koji grabe sve višlje lestvice hijerarhijsko-institucionalne moći, kojima je bog trbuh i mammon. Što više energije dobiju od razuzdanih ljudi, to su demoni operativno moćniji, to mogu komotnije zavoditi nove ljude i jačaju svoje uporište u borbi protiv Boga.

Njihova je preokupacija da čoveku što više suze svest bezakonjem, alkoholom, drogom, neodmereno dugim spavanjima ili nesanicama. Oni nemarnome i neupućenome čoveku razbijaju životni ritam, od noći mu prave dan a od dana noć. Kao što Bog može koristiti san da u čoveka udahne ono pozitivno, tako ga i demon može koristiti za destruktivna nadahnuća. A sve opet zavisi od toga kakav život čovek vodi i kako se postavlja prema poukama iz Istine, koliko mu je očišćena svest i prenatrpana podsvest.

Energija sa kojom rade demoni je niskovibratorna, grehom prepolarizovana duhovna energija. To je energija koja postaje sve inertnija i tromija. A to kazuje da Demon sa njom sve teže može da izvede ono što hoće postići u ovome svetu. Tako će se on sve više svezivati, pogotovo kada se deo njegovih žrtvi probudi za zakoniti život a deo preko raznih nevolja i katastrofa bude uzet iz zemaljskog života. On tu negativnu energiju samo preraspodeljuje: uzima je od jednih - 'malima', i prenosi je drugima, 'velikima', onima preko koji vlada ovim svetom, koje hoće da ‘zaštiti’ od sudbinskih udara, koji bi im bili u službi duhovnog otrežnjenja. Demon svoje pomagače hoće da drži u zabludi da koliko god grešili nikada im neće doći nekakva gorka posledica. Demon ništa istinski novo pod suncem ne može da stvori, on samo podiže i preuređuje staro. Tako on gradi i lažni 'Novi svetski poredak'. Tako će i na kraju baciti sebe u ognjeno grotlo negativne, prepolarizirane energije, koja će ga dugo i strašno peci.

Tužitelj ljudski ne uzima energiju samo od duhovno mrtvih ljudi, onih koji žive u dubokom grehu, već i od mlakih sledbenika Svetla, onih koji misle da mogu služiti i Bogu i Mamonu. Ako neki čovek ide duhovnim putem, on i razvija i budi u sebi božansku energiju, svetu eteričnu energiju. Na Istoku ona je poznata kao kundalini snaga, te se kaže da je njeno sedište u korenu kičme. U čoveku se kundalini pojavljuje i kao reproduktivna energija. Temelj duhovnog napretka je održavanje date energije i njeno ispravno kanalisanje prema očišćenim moždanim ćelijama. Nije li moždana masa očišćena od ego-programa a pokrene se kundalini raznim protivzakonitim tehnikama kao što se to često radi u jogi i okultizmu, psidodeličnim i strasnim ispadima, čovek postaje lak plen Stare Zmije. Svi lažni proroci i vidovnjaci, koji dobijaju razne 'glasove' i 'slike' kad se nezakonito kundalini pokrene i ispuni neočišćene moždane stanice, plen su demona i duša vezanih za zemlju. Većina njih najčešće je podložna i nekoj teškoj seksualnoj devijaciji, s obzirom da je kundalini i reproduktivna snaga koja se puno zloupotrebljava. - Svaki istinski harizmatik, koji je zakonitim životom pokrenuo i razgoreo svete eterične snage, koji je se uključio u božanski tok isporučivanja i preuzimanja, živi u stanju večnog blaženstva, stanju koje bezakonici samo na trenutak nezakonitim čulnim stimulacijama mogu doživeti. Visoko potencirane energije su za Demona najinteresantnije i najopojnije, i one Mračnome znače više nego narkomanu u krizi droga. I kada juri za niskovibrirajućom negativnom energijom Demon u stvari nesvesno traži božansku energiju koja je nosilac svega. Onaj ko zakonitim životom ne budi svete snage, ko se ne uključuje u božanski tok nesebičnog isporučivanja i preuzimanja, on onda u energetskoj izladnelosti pljačka i uzima energije od drugih, on ih vezuje za sebe, i tako i sebe svezuje u zakonu uzroka i posledice.

Nadahnuća svojim žrtvama (malima, siromašnima, robovima) Demon prenosi prevashodno preko svojih pomagača (velikih, bogatih, slobodnih), onih koji sede na tronovima svetske moći i ugleda: preko ostrašćenih političara, crkvenih dostojanstvenika (koji su vrlo često besni vukovi pod plaštom jagnjeta), privrednih magnata, medijskih, muzičkih i sportskih zvezdi,... Demon podstiče zavist u 'malima', žudnju da budu veliki, bogati i moćni, a laže ih da će to postići tako što će za početak obožavati i uzdizati razne svetske idole. On malima, da bi ih inspirisao u laktaškom i lešinarskom životu, izazovno pokazuje obilje, luksus i raskoš u kome žive oni koji su se poklonili i posvetili Satani, koji su potpuno osiromašili Duhom, koji su svetske ‘zvezde’. Protivnik Božiji utuvljuje ljudima predstave da će sigurnost i zbrinutost naći, ne u odricanju od izopačenih svetskih ugođaja i dostignuća, ne u zakonitom i svetom življenju, već u gomilanju bogastava. On im nalaže da nikad ne budu zadovoljni blagom koje su zgrnuli, i da budu prezadovoljni svojim duhovnim 'napretkom'. Međutim istinski tragalac za Istinom ne nalazi duševni spokoj sve dok ne postigne potpuno jedinstvo s Bogom, sve dok s Hristom ne umre za satanski svet, za satanske vrednosti i isprazna blještavila, za dijaboličku pompu.

Svu čeznju duše za Unutarnjim Blagom, Mirom i Milinom, za Nebeskim Obiljem u kome sve lepo i zasićujuje imamo, Demon usmeruje prema vani, prema materiji, i sugeriše da ćemo 'obilje' naći u mammonu nezasitosti. Ali duša, koja je mikrokosmos i Božija slika, istinska je tvorevina u kojoj se ponajprije sve Lepo nalazi i susreće, u kojoj nam je Bog najbliži. I dok čovek ne počne da oplemenjuje svoja čula i svoja zadovoljstva, tražiće gonjen vani, u svetskom blještavilu i opseni, ono što može naći samo u Unutarnjem, u Bogu, i to kroz zakonit život. I duhovnu energiju koju mu je Bog dao za životno održanje i sveti napredak, on će trošiti na prazna zadovoljenja ogrubelih čula. I Demon će nastojati da čoveku što više misli i čula okrene prema vani (prema raznim svetkovinama praznog bljestavila, prema buci i vrevi, prema pompeznom i teatralnom ceremonijalizmu,...), želeći i nastojeći tako da čovek zaboravi na svoju Nutrinu, na Boga koji je jezgro duše, Boga koji se može živo doživeti i čuti tek kad svaka ego-tutnjava utihne.

Demonske snage ne dobijaju energiju od Boga, jer ne žive u Bogu i za Boga, jer Bog kao Svetost i Čistota ne podržava i ne hrani ono nezakonito i izopačeno. (Bog će i demone, teško deformisane duhove, održavati do određenog svetlosnog ciklusa, ali na kraju će se iz onih koji potpuno odbiju Njegovu milostivu ruku, ipak morati povući, i oni će se ugasiti poput plamena sveće, odnosno njihove duše će se razgraditi u Eter iz koga su oblikovane.) Svako stvorenje od Boga, od Početka nosi bazični, udeljeni kvatum božanske energije. Na duši, duhu i čoveku je da li će taj kvantum uključiti u božanski kružotok, gde će primati i odasiljati Sveti Dah, slaviti Boga i klanjati se Bogu, biti jedno sa Bogom, ili udeljeni potencijal kroz bezakonje razne vrste prepolarizovati, vibraciono spustiti i redukovati. Ko duhovno osiromaši, a odbija i dalje Božiju ruku, on do energije, na kojoj se sve zasniva, ‘mora’ dolaziti pljačkom i manipulacijom. Zato je i demon 'prinuđen' da pljačka i isisava energiju ljudi, jer time prividno olakšava svoje muke, i dobija mogućnost da se i dalje bori protiv Boga. Zato je njemu beskrajno značajno da na sve načine podbada čoveka, razgoreva ga i podstiče da živi u grehu, da gazi Božiji Zakon. I sve dok čovek bude živeo u grehu, dok bude robovao ljudskom ja, dok bude negativne energije odašiljao, time i (pojačane) primao, Krvnik ljudski će polagati pravo na njega. Kada duša koja živi za Boga očisti sve nisko i grešno, kad vernošću Zakonu pobedi svet (ono nisko i negativno što prianja za materijalno), kao pobednik nad egom i Tamom ona će i naći željeni spokoj; ona će živeti u Bogu i Bog kroz nju; rođeni od Boga biće mrtvi za svet: svet izopačenih vrednosti i satanskih laži: "Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; i ne može /više/ da greši, jer je od Boga rođen." ('Prva Jovanova', 3:9)

Kad pozitivno orijentisani čovek zakonitim životom pokrene, razgori u sebi svete zmijsko-eterske snage koje umudruju, onda one za relativno kratko vreme mogu iz duše izneti i predati na telo, 'izduvati' mnoga opterećenja, mnoge karmičke taloge. Kad mlak čovek, onaj koji iznova razapinje i sramoti Hrista, pokreće svete eterske snage, on najčešće njima hrani ono negativno u sebi, jača negativne programe u sebi, time i 'osvežava' duhove Tame koji manipulišu sa njim i razgorevaju ga za zlo i laž; tako on doprinosi da ovi onostrani aveti i sablasnici budu još moćniji i još uvereniji u 'svoju' pobedu nad Bogom.

Kao što je Bezakoniku Gospod, koji je pobedio svet, 'uzeo' deo energije, tako je i Svojima, onima koji hoće da sveto žive, Gospod dodelio, pružio i omogućio im da njihove duše raspolažu sa dodatnim blagodatnim duhovnim energijama. Tako je i Gospod poVaznesenju na svoje Bratstvo izlio Obilje Duha Svetoga, Svoju Duhovnu Krv, odnosno pojačao zračenje Svetih Spasonosnih Snaga prema njima i u njima: "Božija ljubav se već izlila u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat." ('Rimljanima', 5:5 )

Veliku količinu operativne energije Demon dobija i izvlači od onih koji skrnave životinjsko carstvo, koji u njega unose destruktivne programe, koji kolju i jedu životinje, koji prinose krvne žrtve bogu-stomaku, koji grade agresije da bi ih kasnije borbeno ispoljili. Zato je Demon od početka lagao čoveka da će ublažiti gnev 'bogova' i od jednog greha se očistiti tako što će učiniti drugi, novi greh, tako što će zaklati i Tami prineti nevino Božije stvorenje iz životinjskog sveta. Čovek koji nije hteo Bogu da žrvuje svoju zversku ćud, žrvovao je Satani i svome trbuhu nedužna Božija stvorenja. I iz same krvi zaklanih životinja satanizirane duše i mračnjaci uzimaju velike količine životno-operativne energije. Još u 'Odiseji' Homer opisuje kako glavni junak pred carstvom mrtvih obećava i izvršava krvne žrtve, na koje se duše okupljaju:

"Pošto se već naobricah i molbama kad se namolih
silnim mrtvacem, tad ovcu i ovna nad jamom onom
zakoljem; crna krvca potece, i duše se tada
pokojnih ljudi odozgo iz Ereba kupit se stranu.”
(XI, 34-37 )

Energiju iz krvi, duše i demoni, mogu kasnije npr. preko raznih gatara i paraiscelitelja (koji ne poznaju značaj pokajanja za integralno i zakonito iscelenje duše i čoveka), da daju kao 'blagodatne isceliteljske darove'.

Demon nasrtljivo laže i navodi čoveka da živi u snovima i lažnim idealima, fantazijama i turbulentnim slikama, laže ga da će svoje sebične želje, koje mu on još više razgoreva, ostvariti tako što će uvek iznova misliti o onome što preokupira njegovo oko i njegova čula uopšte. Apostol Jovan ukazuje: "... Sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od Ovoga sveta." (I, 2:16) - Slepi čovek svoje želje i žudnje ne preispituje u svetlu Božije volje. Njemu se čini da će naći mir i sreću ukoliko neku masivnu, pritišćucu želju vezanu za svetsku dobit ispuni; no takve želje jednom ispunjene povlače nove, nezasite, titanske žudnje i porobljavajuće zavisnosti.

Od Satane zaveden čovek svoje seksualne, telesno-čulne želje naziva 'ljubavlju': za njega nije ljubav nesebično darujuće voleti i prihvatati bližnje već žudeti za vizuelno izazovnim mesnatim omotačem njihove duše. Za pohotnika čovek nije trihotomijski sklop Duha, duše i tela, već sklop erogenih zona. I on je pod satanskim nadahnućem ubeđen da nije najveće blaženstvo sjedinjenje duše sa Bogom i duša u Bogu, već samo sjedinjenje telesa, pogotovo orgijastički, u većem broju. A kada u 'običnom', sebično inkliniranom polnom sjedinjenju ne nađe ono 'vrhunsko zadovoljstvo' koje je očekivao, zavedeni čovek počinje da traži i da eksperimentiše sa bizarnom i krajnje nastranom seksualnošću, sve do najdubljeg ludila i najdubljeg pakla. Tako Demon nastoji da ismeje Boga i da krajnje ponizi čoveka kao Božije stvorenje, čoveka koji ne traži Boga u sebi kroz zakonit život, koji nije svestan svoga duhovnog dostojanstva.

Duh Laži nameće sadukejsko-materijalističke predstave čoveku da u njemu nema nikakvog Duha i duše. Da se sastoji samo od mesa, žila, krvi, živaca, ... Da i drugog čoveka tako treba gledati: samo kao 'meso' i 'predmet', ne kao dete presvetog Oca. Da stvara pretpostavke za bezobzirno ponašanje prema sabližnjemu. Demon hoće da čovek zaboravi da je po spoljašnjem omotaču smrtan stvor, da će njegovo telo otići u prah. Ako ne može da sakrije otkrivenu reč da čovek ima dušu stvorenu za besmrtnost, Demon sakriva da postoji reinkarnacija, ili banalizuje učenje o reinkarnaciji proturajući predstave da se čovekova duša može roditi i kao životinja. Zavarava čoveka da će ga Bog jednom vaskrsnuti u mesnatom telu koje i sada nosi. Čoveku koji ne želi da se odrekne greha koji je činio u telu, koji ne želi da ustane iz groba sebičnosti, sugeriše stav da ne vaskrsava duša već telo od krvi i mesa, da će njegov truli omotač jednom ući u Večno Kraljevstvo. Neke druge zaljubljenike u telo pak zastrašuje 'prosvetljenjem', jer oni zamišljavaju da ako se 'prosvetle' neće više moći da se rode u materiji, do koje im je puno stalo, materije koju jedino vide kao 'pravi' životni ambijent i 'raj' za svoja ogrubela čula. One pak koji priznaju reinkarnaciju često laže da će za prosvetljenje i služenje Bogu 'biti vremena' u nekoj novoj inkarnaciji.

Neprofinjeno oko i neprofinjena čula svetskog čoveka znadu da izvuku i opljačkaju mnogo životne energije. Ko živi u gorućim žudnjama treba da zna da svaka jaka telesna strast ukazuje na izvrnutu duhovnu strast, čežnju za onim Lepim i Čistim, čežnju koju slepi čovek ne uviđa, ne priznaje, i ne hrani dostojanstvenim životom; ko živi u snovima i svetskim slikama, on čini da ti imaginacioni kalupi i koncetrati budu sve jači, da postanu pravi fantomi koji će čoveka uvek iznova iscrpljivati. Takvi koncetrati su i legla sa satanizirane duše i demone, preko kojih se mračnjaci lakše prikradaju čoveku i lakše ga negativno stimulišu. Ako čovek blagovremeno ne odseče od sebe pogubne želje, on će samoga sebe baciti u ponor propasti. - Naravno, treba znati da ni jedna opsednutost ne nastupa trenutno: često je potrebno da čovek godinama raznim ispadima i ekscesima otvara vrata mračnim snagama, da bi one uspele potpuno da provale u njega, u njegov zaprljan duševni hram.

Mračnjak neutemeljenog čoveka laže da će svoje opsesivne i grozničave želje uspeti realizovati i tako što će se njemu svim srcem posvetiti, tako što će ga svagda poput Boga prizivati u svoj život, tako što će sklopiti savez sa njim, tako što će praktikovati i određene ‘egzotične’ magijske radnje. Sva takva ostvarenja u krajnjem slučaju vode tome da čovek, izdajući Boga, prodaje i predaje svoju dušu Đavolu, da gazi i odbacuje Otkupljenje koje je Hrist od Boga doneo. Demona nije potrebno ritualno i teatralno prizivati da bi on došao: demonski rojevi su svugde oko čoveka, i oni uvek iz prikrajka čekaju i vrebaju svaku priliku, na svaku ljudsku slabost i nezakonitost u tren oka su uz čoveka. U srednjovekovnim magijsko-okultističkim udžbenicima kao što su 'Solomonov kljuc', 'Goetia' ili 'Sveta magija Abramelin-Maga' prezentuju se mnoge magijsko-evokacione radnje koje navodno vode tome da čovek ‘zagospodari’ demonima i preko njih dobije ono što njegovo otvrdnulo srce i ogrubelo čulo žele. Sve te operacije vode samo jednom cilju: da Demon dobije čoveka, da čovek postane rob demona. Demon ne treba da se klanja čoveku, već i čovek i demon treba da se klanjaju Bogu zakonitim životom, da služe svome Tvorcu i Ocu. I sve svoje želje, bile one zakonite ili ne, čovek treba da stavlja pred Boga i da moli Svetog da sa njim svagda bude Njegova volja, odnosno da do njega dođe ono što je dobro za njegovu dušu, što vodi njenom jačanju i usavršavanju, bez obzira koliko to bilo gorko i strašno za čoveka. I kad se u svojoj slabosti prepusti negativnoj želji, čovek i tada treba da moli Boga da bude sa njim, da bi i iz toga zla izvukao neku korist. - Oni koji preko mračnih snaga hoće ostvariti svoje mračne i sebične želje, trebaju znati: samo Bog daje nesebično, Demon traži da se sve omogućeno i ostvareno uz njegovu pomoć dobro naplati i preplaćeno vrati. Ko od Demona dobija energiju da bi ispunio neku svoju nisku želju, mora znati da će jednom morati da odužuje dug Demonu, da mu ropski služi; da li u ovom ili u sledećem životu, kao poslanik Tame ispunjavaće želje demonskih snaga vezane za supremaciju Mraka, Laži i Zla. A to će značiti novo i strašno opterećenje njegove duše. Sve što istinski treba i znači čoveku, čovek treba da iska od Boga, i Bogu na svemu da zahvaljuje: na svakom dahu, na svakom zalogaju zakonite hrane, na svakoj stvari koja istinski obraduje njegovo srce, ...

Iza svih pompeznih potokola, rituala i ceremonija koji ne odražavaju ništa uzvišeno i numinozno, stoji Demon, Gospodar Haosa. Gde je puno pompeznih rituala, procesija, trijumfa, parada, tu duhovna pustoš i sterilnost vladaju i paradiraju. Ljude koji se svojim životom ne klanjaju Bogu, čiji život nije jedna stalna molitva Bogu, Zlotvor laže da će Bogu 'ugoditi' ritualnim klanjanjima, praktikovanjem molitvenih obrazaca, raznim hodočašćima koja skrivaju da nam je Bog najbliži u Srcu. Demon uvek traži da se čovek podvrgne nekom teatralnom, lažnom, ispraznom spoljašnjem redu, nekom ropskom kultu i nekoj tradiciji. On izmišlja i ustanovljuje hijerarhijske stupnjeve, stupnjeve moći i časti, po kojima čoveka goni da se penje do diplome, priznanja, medalje, nagrade, titule, čina, ordena, plakate, ... Laže čoveka da će sa tim ostvarenjima biti 'neko', da će obezbediti sebi duhovno-egzistencijalnu komociju i imati više vrednosti, da će postati besmrtan, da će napraviti i ostaviti 'ime' u svetu! A ko živi za svet, on živi za Satanu, on je duhovni mrtvac, on je već u satanskom svetu dobio svoju nagradu, i od nevidljivog Boga neće biti nagrađen. (Čovek sa ovoga sveta odnosi samo svoju dušu, i ono što je zapisano u njoj: dobro ili zlo!) I Satana toga čoveka, tu 'zvezdu', gura i održava u vrtlogu svetske moći i slave sve dok mu je ovaj za to interesantan, dok mu obezbeđu energiju i nove podanike. Kad bolest ili neki nepredviđeni sudbinski udar slome Zmijinog iscrpljenog pomagača, ili kada načini neku kardinalnu grešku koja će ga duboko osramotiti u očima poklonika i sledbenika, pokolebati poverenje u njega, Demon ga prepušta njegovom sudbinskom kolapsu i nemoći. Zato je isticanje duševnog duga kroz bolest nekada odraz velike Božije milosti za dušu koja može da uči samo kroz patnju, jer telesno ispaštanje može pomoći žrtvi Tame da prekine sa mnogim negativnostima i da se otrezni; da vidi kome je služila, u koji ponor je dovedena bogoprotivnim delima.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se