subota, 28.05.2011.

5. poglavlje - That's the way it should be

Posveta jednoj doista posebnoj osobi, meni nekad bitnoj, hvala ti što si me cjenio i bio tu kad sam te najviše trebala, žao mi je što je sve završilo na krivi način. možda nije gotovo. možda jednom, možda nikad. tko zna, sudbina je lukava. ali hvala ti.


Ušla sam unutra i dobila dojam da spavam u nekoj zajedničkoj društvenoj prostoriji. Nije bilo ni grbova ni zastava nit ičeg samo kamin, par fotelja, krevet, stol sa stolicama i polica s nekim knjigama. Promotrila sam bolje priliku koja je sjedila na kauču nasuprot kamina. Pognuo je glavu i s onako prekriženim prstima izgledao je kao da moli. Iako sam ja znala da o nečem istinski razmišlja. Nije digao pogled kad sam zatvorila vrata. Podigao ga je tek kad sam sjela, to jest, bio je to kratak pogled, onda se vratio u svoj stari položaj.

-Evo me, završimo s time što prije, moram ići.- rekla sam

-Ne laži.-

-Molim?-

-Kako si Samie?-

Još nije pošteno dignuo glavu da razgovaramo kao ljudi. Nisam odgovorila. Sada me pogledao. Pogledao me u oči. Zelene oči su pronašle plave, zelene oči su bile krvave, plave su bile umorne.


Flashback

-Minnie, sami smo! Daj da razgovaramo- preklinjao je Albus da ga pustim u sobu i naravno popustila sam.

Na svoju žalost.

Stajala sam kod prozora i dragala svoju sovu Luc.

-Ja tebe volim Minnie Samaire Kristana.- rekao je

-Albuse nemoj opet.-

Ispružila sam ruku i sova je mirno odletjela u potragu za nekakvim plijenom.

-Ništa drugo mi nije bitno.-

Osjetila sam slabost u nogama, primila sam se za prozor i pokleknula, sada sam trenutno klečala. Bila sam ponosna na to što nije bilo nikakvih suza. Nikad nisam plakala ni pred kim.

Neću ni pred njim.

-Samie- šapnuo je uz moje uho i okrenuo me. Dignuo me i posjeo na krevet. Shvatila sam da se u meni razvio neki osječaj izgubljenosti. Kao da sam se izgubila u nejgovom naručju, kao da to nisam bila ja.

-Samaire.- ponovio je

U kuči me samo on tako zvao jer je znao koliko volim to ime, za Ginny i Harrya sam bila Minnie, a za prijatelje u školi Elizabeth, ili kratko Lizzie.

-Samaire pogledaj me.-

Podigla sam pogled, svoje plave oči usmjerila sam u nejgove zelene.
Kao što bi rekao pjevač Sasha Foster iz grupe Black Dreams u pjesmi Death on the Rhoad: zelene oči su pronašle plave, zelene oči su bile krvave, plave su bile umorne, susrele su se posljednji put.
Gledali smo se tako pune tri sekunde, no tada je pala odluka. Vidjela sam to u njegovim očima. Nisam se ni snašla, a on je već prislonio svoje usne na moje.

Molim Te reci mi da sanjam.

End of flashback


Nisam se dala omesti.

-Trebaš me nešto Albuse?-

-Oprosti.-

Oprosti?

Uhvatio me nespremnu.

-Za što?-

-Za to što sam te poljubio bez tvog dopuštenja i tako ti očito zagorčao život.-

Ostala sam zatečena njegovom rečenicom.

-Ali Samaire, Minnie Samaire Kristana Janic Potter da ti se nije svijdelo, ti nebi uzvratila.-

Što ću ja s tobom? Odustani. Nemoguće je! NEMOGUĆE!

-Isprika prihvaćena, još nešto? – pitala sam i ustala

-Ne ideš ti nigdje dok mi ne porazgovaramo kako treba.- rekao je mirno

-Ma nemoj?- bjesnila sam

-U Sobi potrebe si, ona trenutno sluša samo mene.-

-Ti bezobrazni i nepravedni čekinajšu! Albus, ne tjeraj me na ovo.- izvadila sam štapić

Promatrala sam ga kako nepomično sjedi.

-Slobodno me ubiješ, učinila bi mi veliku uslugu i doista bih ti bio zahvalan.- prošaptao je

Ali ja ovako neznam. Što da napravim?

-Ali zašto se ti uporno dovodiš u ovu situaciju kad znaš da smo mi zabranjeni, mi nikada nećemo postojati. Mi smo doslovce brat i sestra. Mi...mi živimo pod istim krovom. Mi smo doslovce rod, krv Albuse! Uostalom ja sam Slytherin, ti si Gryffindor.-

Sad je on ustao.

-Našim venama ne teče ista krv! Nikada nije, niti hoće! Za jebene dvije godine smo punoljetni i toga više neće biti! Pa što ako živimo pod istim krovom? Da ti nisi tako nedokazana shvatila bi da nam je to prednost. I molim te kakve jebene šugave veze imaju domovi s nama?-

-Albus zaboravi.-

-Znaći patiti ćeš.-

-Ja ne patim!-

-Aha, plačeš od sreće.-

Obrisala sam desnom rukom obraz i napravila gadljivu facu.

-Ne, od bijesa.-

-Dobro hočeš li mi jednom iskreno odgovoriti na pitanje?-

-Nazivaš me lažljivicom?-

-Ne nisam tako mislio.-

Sjela sam odlučivši se ne obazirat na njega, ali to je bilo nemoguće. Sjeo je do mene i rukama mi okrenuo glavu prema sebi. Stisnuo mi je dlanovima glavu, ali blago i svu silinu svojih očiju uperio u mene.

-Patiš, a možemo biti sretni.- šapnuo je

-Pusti me!-

-Budi samnom.-
Njegova prisutnost me omamila.

-Ja..ovaj.. Albus, to stvarno..nije..-

-Samaire..- rekao je nježno milujući mi vrat slobodnom rukom.- želim te.-

Uzmi me.

***

-Kakve li će biti reakcije kada naš svijet sazna za Nas- progovorila je plavuša duge kose

-Tiše Emanuelle draga, nemoj o tome u javnosti!- upozorila ju je prilika nasuprot nje, je dečko Lizzienih godina

-Damiane, ja ne mogu više čekati.-

-Još malo draga i doma smo.-

-Gadi mi se ovaj Durmstrang više. Stvarno sam se zaželjela Hogwartsa. A sad što više saznajem o njoj, zaželjela sam se i nje.-

-Emanuelle, još samo tjedan dana izdrži, iako ne vidim razlog da ti ovdje ne bude dobro.-

-Zaboravljaš da sam ja Ravenclaw?-

-Da, imaš pravo.-

-Hajde vratimo se u dvorac.- rekla je djevojka, te nabila kapuljaču napustivši prostoriju, da se zaštiti od hladnog vjetra.

Isto je učinio i njen pratioc.



Sretan ti rođendan moj prijatelju.
19:29 | Komentari 28 | Print | ^ | On/Off |

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.