Škrtac

Jedna od najodvratnijih mana koju ne mogu podnijeti kod ljudi je škrtost. Nažalost, zadnjih skoro pa godinu dana imam je prilike svaki dan vidjeti na jednom vrlo bliskom primjeru u radnom okruženju. Kužim ja da je kriza i da ljudi gledaju i važu svaku kunu, ali kad netko čija plaća doseže peteroznamenkasti iznos se ponaša ko da je najveći bogec, onda mi takve stvari jednostavno ne idu u glavu. Krenimo od toga da nikad, ama baš nikad taj čovjek nije popio kavu na poslu, uvijek se pohvali kako je popije doma, (pričamo o trošku od dvije-tri kune za automat), niti je ikada kupio ikakav sok skuplji od 5 kuna, a tih patvorina ima jedino po toj cijeni u jednom obližnjem stranom lancu na akciji, dok svi mi donesemo ili mineralnu ili cappy ili happy day ili pago ili nešto slično tome i ponudimo međusobno jedni druge. Kad se kupi čokolada, uvijek je u igri neka finija kad netko od nas časti, njegove su uvijek one nejestive robne marke ili šećerne table. Neki dan je donio taj naš škrtac palačinke sa sirom u foliji od doma i ponudio nas. Kolege su svaki uzeli po jednu, a ja sam taman došla s terena i pojela nešto vani te sam se zahvalila i rekla da sam jela. Dok su oni tako grickali, ovaj se naglas pohvalio kako su mu stajale u frižideru tri dana i da ako su im žilave malo, da je to zbog toga. Na tu njegovu, više nisam mogla šutiti i rekoh mu da ja takve ne bi dala niti svom kućnom ljubimcu. Otada se duri na mene. Nitko mu nikad nije ništa rekao direktno osim mene, ali kužim po internim razgovorima da ga, između redova, jako kajlaju zbog te njegove karakterne crte. Nedavno je isto tako, imao veći kvar na autu, iako većinu dana dolazi busom na posao, ali razlog kvara je bio taj što se ne znam koliko dugo vozio na plin, a svako malo se navodno mora prebaciti i na benzinski pogon, jer se to nešto unutra začepi ili što već. On nikada ne izlazi na pauzu, nikada nije naručio ikakvu dostavu niti popio piće iza posla jer to je „rasipanje novca za dokone pijance ili tračare bez cilja u životu“. Sad kad spomenuh dostavu, sjetih se anegdote kad je kolega naručio pizzu i s obzirom da je relativno mršav, nije ju mogao pojesti cijelu. Ovaj se dobronamjerno ponudio da pojede njegove ostatke, iako je maznuo prije toga sendvič kakvog se ne bi posramio niti omladinac-udarnik pri kopanju pruge Brčko-Banovići. Nedavno sam isto tako čula za sličan primjer kad je netko nekome učinio neku uslugu i taj kome je usluga bila učinjena ga je pozvao doma na večeru jer su valjda čevapi u Starom kotaču prevelika investicija. I tako, taj pozvani se češlja i brije za večeru kadli zvoni mobitel. Pita domaćin koliko šnita kruha da odledi. Ovaj je mislio da je krivo čuo, pa je ponovio pitanje, no ispalo je da tip ima uvijek doma smrznuti stari kruh narezan na šnite i da je gosta pitao, koliko šnita kruha jede uz večeru, da ne odledi previše pa da mora baciti. Ima još mali milijun anegdota, ali stat ću na ovih par iznesenih. Voljela bih da slične situacije mogu ne gledati i slušati svaki dan, ali dok god jedan od nas ne ode, prevrtat će mi se želudac od muke svaki dan u vrijeme gableca. Ima jedna zgodna uzrečica: A stingy man is always poor i stvarno je tome tako...Imate li vi kakav sličan primjerak Moliereovog najpoznatijeg lika u vašoj okolini?