Slobs u Iraku

25.07.2006., utorak

Deca Izraela deci Libana

Deca i bombe Deca i bombe

Dragi drugari,

Deca ginuPrimetili ste da se jako retko javljam u poslednje vreme. Isključivi razlog je to što ja više ne mogu da pišem o svojoj svakodnevici jer je užasna i tmurna. Stotine Iračana i Libanaca nestaju dnevno, na očigled celog sveta. Ne mogu ni vesti da gledam jer se odmah iznerviram čim vidim Izraelca ili Amera kako me svojim nebuloznim objašnjenjima i zahtevima očigledno uzimaju za idiota.

Za sve one koji se do sada nisu bavili problemima Bliskog istoka, pojednostaviću čitavu situaciju jednom slikom.

Zamislite da u vašu trosobnu kuću dodje podstanar. Uredno plati zakup za jednu sobu i krene tu da stanuje. Onda posle par meseci krenu da mu stižu rodjaci, i da se naseljavaju u vašoj kući. U početku su čak ljubazni prema vama, ali polako počinju da se šire po kući i vama postaje vrlo neprijatno. (1880-1940)

Onda najednom, blitz-kriegom, podstanar zauzima još jednu sobu, predsoblje, kuhinju i kupatilo, i to proglašava svojom teritorijom(1948). Vi naravno vidite da imate posla sa budalom, te brže-bolje pozovete susede da vam pomognu da budalu izbacite napolje. No, podstanari, ojačani novčanom pomoći iz dijaspore, pokažu se kao ratoborni, i uspeju da se odbrane, izbacivši vašu baku iz zauzete sobe, ali zadržavši sve njene stvari. Vi se obratite sudu za pomoć, no sud presudi da morate da živite zajedno, jer su podstanarevi preci, pre 2500 godina, živeli u tom istom regionu zajedno sa vašim precima.

Vi se malo presabete, vidite da vas kradu na rodjene oči, pa opet krenete na drznika (1967), ali ovog puta je drznik ne samo ojačao, već je i napravio koaliciju sa lokalnim mafijašima (USA) koji su ga snabdeli oružjem i tehnikom. U ovom sukobu se drznik ne samo odbrani, već vam okupira i preostali deo kuće, deo vaše porodice iseli napolje, u dvorište, a deo kod košije. Vi se obratite sudu (UN) koji donese odluku u vašu korist, medjutim podstanar ne haje za odluke suda, jer ima podršku mafije. Ne samo što neće da izadje iz okupiranih teritorija, već tamo naseljava i svoje rodjake, iako je to izričito zabranjeno Ženevskom konvencijom o ljudskim pravima u ratu.

Vi i dalje pokušavate da se borite pravnim sredstvima, 10-20 godina čekate da vas neko sasluša i podrži, ali shvatate da se podstanar jako dobro snalazi u medijima, i da vaše pokušaje da povratite sopstvenu kuću vešto plasira kao divljačke porive za tudjim životima. Dakle ne samo da ste žrtva, već i ceo svet misli da ste nasilnik. Deca vam rastu u podrumu, rodjaci u dvorištu i kod suseda. S vremenom frustracija postaje tolika, da vas izdaje racionalnost, i da jednostavno tog podstanara, kad god ga vidite, bar gadjate kamenom. Ipak, podstanar je toliko ojačao da vam na svaki kamen odgovara raketnim napadom. Vaši rodjaci iz dvorišta (Gaza) takodje bace po koji kamen u prozor, ali podstanar opet odgovara bazukom.

U jednom trenutku deo vaše familije koji već decenijama živi kod suseda (Liban), iz svog dvorišta baci kamen dva, ali vaš podstanar ne samo da odgovori raketama, već uleti u susedovo dvorište, zauzme pola dvorišta i pola kuće, poruši svu infrastrukturu u okupiranom delu, i pobije vam pola familije (1982). U tom okupiranom delu ostane još 20 godina, i onda se povuče, očekujući da ce ovi jadnici koji su preživeli da se pomire sa tolikom nepravdom i da nastave svoj zivot poštujući bahatog podstanara i njegovu verziju “pravde”.

Šta su vaši sledeći koraci? U svojoj kući ste potpuno izolovani, i podstanar vam daje ili ne daje dozvolu da izadjete na ulicu. Deca vam odrastaju u bedi i izolaciji, napajajući se mržnjom prema okupatoru. Medju njima se nadju i dovoljno očajni koji se opašu eksplozivom i utrče kod okupatora u sobu. Vi više ne možete ni da razmišljate normalno, jer se sa okupatorom susrećete svakodnevno, i on vam svakog dana jasno stavlja do znanja da iz vaše kuće neće izaći, i da treba da budete srećni što ste uopšte tu gde jeste.

Obratite sad pažnju na nastupajući krešendo. Palestinci na kraju pristanu na kradju i kažu – OK, zadržite taj deo kuće koji ste okupirali ’48, ali izadjite iz ostatka kuće i hajde da više završimo s tim (1991).

Važi, kaze osioni podstanar, ali prvo da smirite te bombaše, da se demokratizujete i uljudite, da javno priznate našu državu, da napravite i pošaljete spejs-šatl na Mars, da iskorenite glad na planeti, da od pustinje napravite žitnicu, i da se od Libana preko Sirije, Jordana, Gaze i Egipta svi uhvatite u jedno kolo prijateljstva sa nama, ali da mi sviramo, taktiramo i kažnjavamo one koji se sa nedovoljno iskrene ljubavi osmehuju prema nama.

Sanitet Most

To bi ukratko bilo to. Sad nastavite da pratite vesti, ako imate nerava. Ja nemam.

- 22:12 - Komentari (105) - Isprintaj - #

06.07.2006., četvrtak

Mesec dana fudbala

U poslednje vreme me pitaju ljudi kako sam i zašto ne pišem. Čini mi se da misle da sam vrlo zauzet i da se sigurno nesto vrlo vazno dešava, nešto što mi nikako ne ostavlja ni minut predaha, pa da se zbog toga ne javljam. A ja, u stvari..



GLEDAM FUDBAL PO CEO DAN!



Ivanov1994. je bila sjajna godina za gledanje fudbala. Taman sam bio završio srednju školu, upisao fakultet koji sam mrzeo, zaljubio se u devojku koju nisam imao, te shodno prilikama rešio da gledam mnogo fudbala. Utakmice su počinjale kasno noću, a ja i tako noću nisam spavao, pa su stvari same došle na mesto. Uživao sam gledajući svakojake autsajdere, izblajhane Rumune, Bugare koji su i dalje furali tarzanke (Trifon Ivanov), šarene Kamerunce (legendarni Rože Mila), i naravno čuveni nigerijski napadački trio Amokači – Finidi – Amunike od kojeg su drhtali golmani.


Od tada sam, od svih utakmica na narednim svetskim prvenstvima, uspeo da pogledam jedva 10-tak. Ne sećam se šta sam tačno radio, verovatno ništa bitno, ali nikako nisam uspevao da se fokusiram na fudbal. Naročito 2002. Tog prvenstva se ni ne sećam. Kažu ljudi da je Koreja bila u polu-finalu, ali ja ne verujem. Što se mene tiče, taj mundijal se nikad nije ni dogodio.


Konačno, ove godine sam došao u priliku da odgledam na miru ceo mundijal. Zapravo, siguran sam da nikad neću imati bolje uslove za gledanje fudbala. Živim sa 15-tak muškaraca sa svih strana sveta. Imamo LCD projektor i sliku preko celog zida, dva klima uređaja u toj sobi, kao i pretplatu na poseban paket prenosa mundijala koji uključuje komentatore sa BBC-ja. Snabdeli smo se pivom, zaposlili kuvaricu i čistače, organizovali život tako da sve funkcioniše u svrhu neometanog gledanja fudbala. Nemamo nikakve društvene obaveze,ne osećamo se krivim niti bilo koga zapostavljamo gledajući fudbal, ne moramo čak ni da budemo pristojno obučeni. U jednoj ruci pivo, druga ruka u gaćama. Uslovi zaista perfektni.


HolandeziMoj plan je bio da pogledam svih 64 susreta i tako obeležim ovaj period blagostanja. Prva utakmica je svakog dana počinjala u 5 po iračkom vremenu, taman kad se vratim iz kancelarije, a poslednja završavala u 1 ujutru. Sa te strane, dakle, nije bilo prepreka. Nije bilo šansi ni da me smori bilo koja utakmica jer na svetskom prvenstvu nema loših utakmica. Uvek ima šta da se vidi, zanimljivi igrači, mladi talenti, kreativni gledaoci, nervozni treneri i naravno golovi. Znam da su mnogi propustili susret Tunis – Saudijska Arabija (arapski derbi), ili recimo mečeve Koreje ili Trinidada, ali ja mogu samo da vam kažem da ste se zahebali. Koreja je imala ubedljivo najbolje navijače. Ne samo što su imali sjajne maske već su fenomenalno pevali svih 90 minuta, i izvodili nekakve koreografije. Moj drug Ilija kaže da činjenica da Korejanci pevaju “Odu radosti” dok se Srbi deru “Nož, žica, Srebrenica” puno govori i o mentalitetima naroda. Neka psiholozi izvode zaključke.



RikardoŠto se same igre tiče, svim srecem sam bio uz Gance. Borili su se kao lavovi, bez preteranog respekta prema izvikanoj Češkoj ili simpatičnom timu USA. Prošli su dalje i sjajno igrali protiv šminkera iz Brazila, međutim tu nije bilo šanse. Ja im ipak skidam kapu i rešio sam da kupim dres Gane čim ga budem ugledao.


Od ‘velikih’ timova najviše sam uzivao gledajuci Žabare protiv Gane, Francuze protiv Brazila, i naravno Argentinu u utakmici u kojoj su nam pojasnili da smo na mundijal zalutali i da smo teška druga liga. Bilo je zaista mučno gledati kako se Argentinci poigravaju za ‘najčvršćom odbranom sveta’, a u isto vreme nisam mogao da odolim da ne aplaudiram fenomenalnim potezima Gaučosa. Shvatio sam da mnogo više uživam u fudbalu kad nema naših u takmičenju, tako da se nadam da nas neće uskoro biti na mundijalu, ili bar ne u ovakvim izdanjima.


Dida U kategoriju “razočarenja” svakako spada i Brazil, i tu nema šta puno da se priča. Očigledno je da su zvezde došle da odrade te formalnosti pre nego što im se uruči pehar, i drago mi je da su sad već kod kuće. Na mundijalu ili gineš čuku ipo ili ideš kući, što znači da su sami izabrali. Argentinci su druga priča, jer su bar igrali. Ipak, neshvatljiva je taktika da se, u meču sa Nemcima, povuku posle samo gola prednosti i da krenu da se valjaju po terenu na svaki dodir protivničog igrača. To ih je na kraju koštalo plasmana i to je takođe zasluženo.


Preksinoc me je sunce ogrejalo kad su konačno i nabeđeni šampioni Nemci dobili po dve macole za put. Sve vreme se nešto šire po medijima, a u stvari se iz aviona vidi da tu nema kvaliteta za pehar. Nadam se da ce Žabari da se raduju na kraju, jer su jedini konstantno igrali dobro.


Dakle, Luca Toni, Giraldino, Iaquinta (kakvo ime) i gazda Del Piero. Andiamo ragazzi!


zabari zabarka zabarke

- 21:29 - Komentari (22) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>