Slobs u Iraku

<	ožujak, 2006					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

31.03.2006., petak

Pucam po sahranama

Trebalo je da me konstantno pucanje u komšiluku nagna na razmišljanje o uzrocima tenzije, ali nije. Tek nakon 3 dana pitao sam obezbedjenje šta se dodjavola dešava. Rekoše da je umro ugledni biznismen iz komšiluka i da već treći dan traje intenzivno tugovanje s pucanjem. Da vam pojasnim, to nije jedan-dva metka u momentu koncentrovane žalosti, to su rafali iz kalaša koji paraju uši. Znao sam za ovaj običaj i ranije, ali nisam znao da može da potraje danima.

Ono što me je u ovoj priči zabavljalo je zamišljanje face onog koji puca iz kalaša od tuge. Da li je to ona ista faca kada te pijanog u kafani ‘pogodi’ stvar, samo što umesto slanja čaše u suprotan ugao zapucaš iz kalaša ? Jooooj Milutineeee … bam-bam-bam-bam.. što ode mlaaaaaad… zvekete..zvekete.. Ne plač’ majko.. da-ga-da-ga-da-ga… Nije mi jasno kako se kod nas nije primio ovaj lepi običaj, izgleda mi savršeno balkanski.

spomen park

Mada, imamo i mi počasne rafale na sahranama. Kad smo bili klinci, doživljaj godine je bio počasni plotun 14. oktobra na Spomen-parku u Kraljevu. 1941. su na tom mestu Nemci streljali 6000 ljudi i svake godine se Kraljevčani skupe na svečanoj komemoraciji. Program je svake godine manje-više isti. Poznati glumac odrecituje tragičnu poemu, baletska grupa Trag izvede prigodnu koreografiju, preživeli logoraši se pogledom prebroje i prozbore po koju o onima kojih nema na prozivci i to je to. Ništa zanimljivo za 12-godišnje dečake, osim naravno 3 počasna plotuna koje tradicionalno ispaljuju gušteri JNA. Mi zauzmemo strateška mesta iza njih, sačekamo prvi plotun, i bacamo se na vrele čaure onog momenta kad izlete iz pušaka. Uhhh kakvo je to uzbudjenje. Desetine klinaca se rve po travi pokušavajući da dodje do trofeja – čaure ispaljenog metka. Jeste vrela, ali sve što je vredno mora malo da zaboli – lekcija koju mali Kraljevčani nauče u detinjstvu!

deca i granate

Ne znam da li i mali Iračani skaču za čaure, ali znam da ne moraju da čekaju godinu dana. Zaista, sve je više nasilja i polako me napušta optimizam.

Danas je trebalo da odemo na 3-dnevni put u Nasariju, mali grad koji se nalazi 3 sata vožnje od Basre. Planirao sam da se sastanem sa političkim strankama tamo, ali nam je u poslednji momenat javljeno da ne krećemo na put. Stranke su opet zaratile.

Nasarija je inače podeljena rekom Eufrat. Jedan deo grada ‘kontroliše’ italijanska vojska, čuvena po tome što ne izlazi na ulice ni pod kakvim uslovima. Uveče čak napuste i svoju kasarnu i idu da spavaju u Američku. Italiju očekuju izbori i Belruskoni je naredio da ni jedan Italijan ne sme da pogine u Iraku do izbora.

Drugi deo reke uglavnom kontroliše Mahdi armija (Moqtada al-Sadr). U taj deo grada stranci ne idu, jer tamo ne zalazi ni vojska, ni milicija, ni Italijani. Njihovi veliki rivali zovu se Badr brigade, i to je oružani deo velike SCIRI stranke koja ima višegodišnje iskustvo oružanog otpora Sadamu. Nakon kraha Sadamovog režima, veliki broj Badr boraca se pridružio policiji, ali postoji još uvek paramilitarni deo koji se uglavnom bavi švercom. Preko obližnje granice sa Iranom ide sirova nafta, a otud dolazi oružje. U ovom trenutku niko ovo ne može da spreči, jer se i Badr i Sadr aktivisti nalaze i sa jedne i sa druge strane zakona. To je ona čuvena strategija preživljavanja kada jednog sina šalješ u četnike a drugog u partizane. Ko god da pobedi, vratiće ti se bar jedan sin.

lova

U domen vratolomnih strategija preživljavanja uvrstio bih i novinu sa ulica Bagdada. Odnedavno, bagdadske osiguravajuće kuće prodaju polisu osiguranja života od terorizma. Irak je prva zemlja u istoriji osiguranja koja ima specifičnu polisu za ovu vrstu smrti. Jednačina je jako prosta. Uplatiš $90, i ako pogineš u terorističkom napadu tvojoj porodici isplate $3500. Cenovnik se razlikuje za tzv. rizične profesije, kao što su policajac ili prevodilac za inostranu organizaciju. Rizični plaćaju $120, dok premija i za njih ostaje $3500. Toliko valjda vredi život u Iraku.

- 01:16 - Komentari (19) - Isprintaj - #

20.03.2006., ponedjeljak

Dugo putovanje u Evropu

5. februar je, 8 ujutru, polazim ka aerodromu u Basri. Krećem na 3-nedeljni dopust kući. Ispraća me laganih 25 stepeni celzijusa, i u kratkoj majici sedam u auto. Baš pre nego što ću krenuti, operativac me zaustavi i reče da možda ipak danas neću moći da putujem.

Whadda fuck..?

Kaže da su radnici aerodroma krenuli da štrajkuju i da su se skupili ispred glavnog ulaza u bazu. Aerodrom se inače nalazi u okviru britanske vojne baze, ili se baza nalazi oko aerodroma, zaboravio sam šta je starije (Britanci su ovde od 1915.). U svakom slučaju, mi krećemo prema aerodromu i uzdamo se u čelične karoserije aždaja iz Štutgarta. Kazu ljudi da se kroz masu valja probijati s punim gasom i uključenim brisačima.

ulaz na aerodrom

Kroz glavnu kapiju prolazimo iznenadjujuće lako. Protestanti još uvek stoje sa strane i posmatraju. Dolazimo na komercijalni deo aerodroma, ali zgrada je avetno prazna. Dežurni službenik nam kaže da su svi u štrajku i da danas neće biti letova. Ipak, obezbedjenje je rešilo da zaobidje zgradu i uvede me na vojni ulaz. Prolazimo kroz kapiju i dolazimo direktno na aerodromsku pistu. Dežurni mehaničar nam kaže da će avion Air Serv-a svakako sleteti oko 11, i da je najbolje da ga sačekamo baš tu, na pisti. 9 je sati, društvo mi prave prolećno sunce i paperjasti osećaj sreće zbog odlaska kući.

Malo kasnije krenuh da ćaskam sa mehaničarima sky link-a koji opslužuju avione na aerodromu. Rekoše mi da Iraqi Air i dalje leti avionima koji su po 25 godina stari, da na liniji za Basru prodaju karata za $2000 a onda kod njih sipaju gorivo za $5000, i da odlučuju koji će avion leteti u Basru tako što krenu redom da startuju mašine, pa koji prvi upali taj leti tog dana.

Inače, iračkim nebom lete 3 aviokompanije. Air Serv je neprofitni prevoznik koji kao servis UN-a prevozi humanitarce u zemlje gde je inače teško doći avionom. Mi smo ranije leteli isključivo Air Serv-om, a i sada mi je to omiljeni servis. Pre godinu dana u Irak je počeo da leti i Royal Jordanian, i to direktno za Baghdad i Basru. RJ je jedna jako dobra firma sa novim i udobnim avionima. Nije baš u klasi Emirates ali lagodno može da se nosi sa svim evropskim kompanijama. Treći prevoznik je Iraqi Air, koji u ovom društvu izgleda kao famozni autobus firme Krstić. Ružni, zeleni avioni su bili prizemljeni još 1991., ali sada je ekipa rešila da ih povampiri, i u avionu je baš takav osećaj, kao u drvenom sanduku punom paučine.

Krstic

Da se vratim na temu. Aviončic Air Serv-a je sleteo oko 11. Plan je bio da prvo letimo za Bagdad, a onda, nakon kratke pauze, za Aman. Strjuardesa izidje van iz aviona i prozbori :

- Dokle putuješ dečko ?
- Do Amana.
- A vas dvojica? – okrenuvši se prema dvojici ostalih putnika
- Isto.
- Dobro, sačekajte momenat.

Nakon dvominutne konsultacije sa pilotom, vrati se do nas i reče :

- Idemo pravo za Aman, jebeš Bagdad.

Naravno, ne ovim rečima, ali sa upravo takvim izrazom lica. Niko ne voli da ide u Bagdad bez razloga, i direktan let za Aman je znacilo da ce svi stići tamo gde su krenuli ranije, a svako voli da stigne kući ranije, osim ako ste supruga diktatora.

tenak

Opšte veselje je prekinuo nenadani ozbiljni izraz stjuardesinog lica. Setila se da svi moramo da imamo izlazni pečat republike Irak, jer je kraljevina Jordan postala rigorozna po pitanju pečata. Avaj, te pečate smo kanili dobiti u Bagdadu, a sad ćemo morati da jurimo nekog po Basri. Vidim da strjuardesa sa nekim priča telefonom i zaista, reče nam da je sve u redu i da će pečatoudarač doći za pola sata. No, ni ona ni pomenuti službenik nisu računali na protest. U medjuvremenu se ispred kapije skupilo saso mange protestanata i kapija je bila blokirana. Službenik je stigao do kapije, i odatle se javio da dalje neće moći.

Za sve ovo vreme u meni se smenjuju raspoloženja kao ubrzani snimak plime i oseke. Čas pomislim kako je sve ok, čas čujem da možda ipak nećemo leteti. To je zapravo jedna bitna karakteristika trenutnog stanja u Iraku – sve je inš Allah, uz božju pomoc. Danas cu ići kući, inš Allah. Imaćemo struju, inš Allah. Parlament će danas da zaseda, inš Allah. Ništa nije definitivno. Putnička agencija koja rezerviše karte od Amana do Beograda uvek rezerviše letove za tri dana uzastopno, jer se zapravo nikad ne zna kad ćemo stići.

13.30 je časova, avion na pisti, ja, dvojica putnika, stjuardesa, pilot, točač benzina, ubacivač stvari.. Već dva i po sata čekamo da se protestanti razidju, ne bi li udarač pečata došao do nas. Stjuardesi pozvoni telefon i lice joj se ozari. Znao sam da joj muž nije diktator. 15 minuta kasnije bili smo u vazduhu, na putu za Aman.

Kad sam se, pre 10 dana, vratio u Basru saznao sam za detalje o uzroku protesta zbog kojeg za malo da ne odem kući. Dan pre mog puta, ministar saobraćaja u vladi Iraka putovao je iz Basre u Bagdad. Na ulazu u vojnu bazu Britanci su mu rekli da izadje iz auta zbog pretresa. On se pozvao na svoj visoki polozaj drskim pitanjem : Znaš ti ko sam ja ? Na to su mu Britanci odgovorili – boli nas k. ko si, auto mora da se pretrese. On je naravno izašao, prošao kroz proceduru i odleteo za Bagdad. No, ne lezi vraže, čim je tamo stigao krenuo je u inicijativu. Dao je svim radnicima svih iračkih aerodroma slobodan dan i naredio im da izadju ispred kapija i protestuju protiv maltretmana od strane okupatorske vojske. Takodje, prizemljio je i nacionalnog prevoznika Iraqi Air na jedan dan otkazavši sve letove.

moqtada

E, taj bolid je ministar saobraćaja, drugovi. I što je najjači štos, pre 3 godine je radio kao prevodilac za britansku vojsku. Tad su ga otpustili, ne znamo zbog čega, na šta je on reagovao učlanjavanjem u Moqtadinu stranku. Kako je bio jedan od retkih pismenih ljudi tamo, napredovao je u stranci silovito, te je posle 3 godine postao ministar i pomislio kako sad može da se osveti britanskim poslodavcima. Naravno, na kraju dana su ceh platili Iračani koji zbog njega nisu mogli da lete. Okupatori se uvek nekako snađju !

- 12:39 - Komentari (31) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>