|
Evo ga, snijeg polako paducka, zadnji tramvaji se vraćaju u spremišta, a ja polako idem kući s H-epicentra. Čudno mi je da snijeg pada u jedanaestom mjesecu, nije već dugo padao tako rano, bar koliko se ja sjećam. Tako da me je zatekao u laganim ljetnim tenisicama, onima casual za svaki dan. Dobro je bilo na H-epicentru u Papayi, nisam već dugo bio, baš mi je trebalo vidjeti hrpu novih lica, ili bar starih koje nisam dugo vidio. Dobro je to, čovjek se odmah osjeti nekako živ. Vjerujem da će to i mom frendu Apolonu pomoći da izađe iz vječne depresije. Mislim da je to ona depra koja se javlja nama hiperaktivnim ljudima, koji smo navikli na vrhunske događaje i uzbuđenja, pa nam onda svaka uobičajenost i svakodnevnica budi depresiju, neki sebi svojsven strah... Strah od neispunjenosti, od uobičajenosti, od prevelikog reda koji graniči sa sterilnošću, na kraju, k'o što kaže Apolon, strah od depresije. A eto, svako se s tim bori na svoj način. Moja borba je takva da mi je cijelo vrijeme soba u neredu, tako da me nešto tjera da imam razloga sutra ustati i nešto napraviti. Spremiti sobu. Ne znam, nadam se da ću do Božića smoći snage za tako nešto. Al' svejedno znam da me hvata depra kad vidim urednu sobu, takva neka ispraznost da ne znam kud bih sa sobom, da nemam volje zaspati... Nek je ona u neredu, i nek sam ja u redu. Jel tako?! Eto, neću više. Inače, kad god nešto pišem, obično puno ispravljam i ponavljam, čitam ispočetka itd. a ovo sam baš u jednom dahu napisao. Valjda sam dobio inspiracije kako me dugo tu nije bilo (već mi je komp iz Hystorija izbrisao blog.hr). A i moj frend Muftija mi je večeras na H-epicentu skrenuo pozornost da mi je blog u komi.... |