imalo bi smisla kad bi imalo smisla
petak, 25.03.2011.
NAOBLAČI LI SE, OSTAĆEŠ SAM
Stiže nam lepo upakovan idiotizam: između subote 26. i nedelje 27.3 ako nemate atomski kontrolisane satove moraćete onima kakve imate da udarite nokat! I, naravno, da promenite navike pre no što stigne listopad kada ćete opet morati da menjate biološki ritam.
Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev (poslaću mu depešu podrške) početkom februara 2011. pametno je prelomio: da u svojoj zemlji ukine letnje i zimsko računanje vremena. Rusija će 27. marta pomeriti sat unapred kao i u ostatku Evrope, ali na jesen neće vratiti vreme unatrag, kao što čine ostale evropske države. Francuska, koja je bila vatreni pobornik ideje da postoje letnje i zimsko vreme, sada se s isto toliko žara bori protiv takve budalaštine.
Proteklo je više od četrdeset vekova od časa kada je čovek počeo da prati trošenje vremena. Toliko je star i zanat izrade sunčanih satova. Iskonski merioci vremena behu sunčani i mesečevi, zvezdani, vodeni, vatreni, peščani i drugi zadivljujuće domišljato izvedeni satovi. Onog časa kada je čovek utvrdio nešto što je danas nesporno – da se dužina i smer senke menjaju s protokom vremena – počelo je zlatno doba sunčanih satova. Nekad neophodni, sunčani satovi su danas retki do čuđenja, ali, za znalce istorije hronosa i prolaznosti – dragoceni. Najstariji, poznati, zapis o sunčanim satovima je – gde bi drugde – u Bibliji, u 20. glavi Knjige o carevima, ali nalazi staroegipatskih sunčanih satova iz 13. i 15. veka pre naše ere, stvarno vreme nastanka pomeraju u mnogo dublju prošlost od biblijskog pomena.
Kalugerosi ne mare za prolaznost: sunčani sat u Studenici
Ma kako izgledao jednostavan sunčani sat izaziva divljenje jer je silno znanje matematičara i astronoma ugrađeno u prividnu jednostavnost. To potvrđuje i početkom 16. veka uvođenje predmeta o sunčanicima, kao deo matematičkih studija, na univerzitetima u Vitembergu, Tibingenu, Pragu i Gracu. Osim dnevnog vremena sunčanici isprva pokazuju letnji i zimski solsticij, kasnije i tako profane i narcisoidne podatke poput položaja zodijaka, a zaboravnog vlasnika može da podseti i na rođendan. Šta će savremeni sunčani sat pokazati zavisi od umešnosti i znanja graditelja i mašte naručioca.
Gruba podela sunčanika je na vertikalne i horizontalne. Obično se zaboravlja na prenosive sunčane časovnike. Zanimljivi su i stepenišni sunčanici kod kojih pri izlasku Sunca senka pada na rub gornjeg stepenika, pa postpuno opada da u podne nestane. Popodne se senka pojavi u donjem delu zapadnog stepeništa, odatle raste, da pri zalasku Sunca dotakne ivicu gornjeg stepenika.
Sunčanici su doživeli zlatno doba kada su počeli da se nose kao privesci. Praćenje mode, eto, nije dosetka savremenog potrošačkog društva. Indijski hodočasnici nosili su u Benares ašade, drvene sunčanike: osmostrani štap od 160 santimetara s urezanom skalom. Doznati koliko je sati nije bilo moguće jednostavnim, ovlašnim, pogledom na sat, ma šta to značilo: bilo je neophodno znanje geografske širine.
Seljački sunčani sat je primitivan način da putnik dozna okvirni čas: levu ruku onaj znatiželjnik što do vremena drži okrene dlanom prema gore; palac je pokazivač senke. Dužina senke, u odnosu na ostale prste, označava trenutni čas.
Sunčanik u Valjevu
U Srbiji, koja najmanje drži do sunčanika kao da je modna ludost, pa ide tako daleko da već podignute poruši, gotovo na prste jedne ruke mogu se nabrojati gradovi sa sunčanim satovima: Zemun, Kraljevo (sat na obdaništu pokazuje kada će roditelji doći po decu), Sombor, Valjevo (podseća na rođendane Desanke Maksimović, Nikole Tesle, Milutina Milankovića i Jovana Cvijića), Prokuplje, manastir Studenica (najstariji kod Južnih Slovena, 12. vek) i Tronoša.
Pre neku godinu je u drevnom Smederevu izgrađen ogroman, asketski, trg: nikome nije palo na um da bi jedan sunčani sat, uz minimalno ulaganje, kad već nigde nema hlada ni koliko od palidrvca, doneo mnogo zadovoljstva i udahnuo dušu tom prostoru. Ponekad se zaboravimo, omalovažavamo lepotu, mudrost pa i smišljeni hedonizam renesase.
Sam svoj hronometar u Virovitici
Pesnici su pevali o sunčanim satovima. Latini su im posvetili mnoge mudre krilatice i igre reči; savremenici ih omalovažavaju. Na gradskoj većnici u Lajpcigu poruka na sunčanom satu je Mors certa, hora mortis incerta (Smrt jer izvesna, smrtni čas neizvestan) što je prvi stih 75. Mikelanđelovog soneta. Na sunčaniku jedne bolnice čitamo Afflictis lentae horae (Bolesnicima vreme teče sporo), mada ni poruka Vulnerant omnes, ultima necat (Svi ranjavaju, poslednji ubija) nije optimistična. Brojim samo vedre časove (Horas non numero nisi serenas) poverava prolazniku tekst na sunčanom satu u Jardin des Plantes u Parizu a i naslov ovog teksta pozajmljen je od sunčanika.
Sunčanik u Prokuplju
Sunčani satovi su uvek atraktivni pa je takav, vertikalni, na zgradi Sokolane u Prokuplju napravljen na inicijativu nevladine organizacije Magelanov oblak. Izgradili su ga profesor Milutin Tadić (čuven po kursevima matematičke geografije), apsolvent geografije Aleksandar Simonović i postdiplomac astronomije Aleksandar Valjarević uz podršku Vlade Jovanovića, direktora Direkcije za izgradnju Prokuplja.
Pored sata ispisana je severna geografska širina i istočna geografska dužina Prokuplja, a tačka merenja je crkva Svetog Prokopija; svetac je zaštitnik grada.
Profesor Tadić je za sunčanik dobavio indijske brojke iz Amerike. Garancija za svaki sunčani sat, nemog brojača vremena, jeste pet milijardi godina kada će, računa se, Sunce početi da gubi energiju.
Volim sunčane časovnike zato što im ne možete zapovedati kako da računaju vreme. Nema letnjeg i zimskog računanja, nema kerefeka: vreme je jedno, ćudi je nebrojeno. A budalama se broj ne zna. I kao što, tvrde, da je rekao Ajnštajn: kosmos i glupost su bezgranični. I, vele, dodao je: za glupost sam siguran. To dokazuje i dvojako računanje vremena.
Kada bi imalo smisla imati dvostruke aršine za računanje vremena to bi svaki petao znao i po tome se ravnao.
Petao obično drži zatvorene oči kada peva, ali kako će sada: ako zažmuri podmetnuće mu pesmu o vremenu
utorak, 22.03.2011.
KO SU UBICE
Armija eksperata raznih oblasti, pre svih sociologije, psihologije i psihijatrije, propadoše objašnjavajući da je čovek društveno biće. Moguće, ne branim, što bi rekle lale. Nisam, za ovo malo života, stekao utisak da je čovek nepretvorno pozitivno biće. Svakako, znam da prema retkima koji istinski vole životinje i skloni su empatiji (podrazumeva se i ljudima) okruženje nije naklonjeno. Pri tom se zaboravlja da je čovek, ako to nije kontradiktorno, samoživo biće. Razume se da se to objašnjava (životinjskim!) nagonom za samoodržanjem.
Kontra svih tih učenih glava držim da nagon za samoodržanjem ne može da pravda ljudski rod zbog bezosećajnosti, surovosti, pritajene krvoločnosti, agresivnosti, podlosti.
Danima selektujem jednu fotografiju i učitavam je. Ugrožavam vlastitu emotivnu ravnotežu. Urušavam se. To što činim – svestan sam – destruktivno je, razara me: ubija me legenda ispod fotografije.
Morao sam legendu da odstranim da bih se, mada znam pozadinu, bar malo stabilizovao.
Imam, zapravo, negde u kompjuteru, legendu fotografije za slučaj da zatreba ali ne, nije mi potrebno tako nešto destruktivno. Dovoljno je što gledam tu fotografiju kao opčinjen i, bezrezervno na strani sam psa, kojeg vlasnik ostavlja dok autor fotografije čovekov gest opravdava situacijom, položajem, ratnim dejstvima, spasava glavu. Da, spasava glavu i šta još čini – ostavlja najboljeg, odista vernog prijatelja.
Mnogi bi policajac mogao da ispriča brojne priče u kojima je pas poginuo na zadatku spasavajući svog vodiča!
I šta još čini taj bezimeni, bezlični Rus – možda će kamion kod prvog zavijutka uleteti u neprijateljsku vatru, možda će svi izginuti – što ne želim, ali lakše bi mi bilo da je čovek poveo svog psa. Ako u potrazi za sigurnošću pogine vlasnik psa, neka pogine i njegov pas, njegov prijatelj, onaj koji ga je čuvao od svakog neprijatelja, ne čineći razliku, ne prezajući da izgubi život.
To što čovek iz kamiona, iz pretpostavljene bezbednosti, pruža ruku psu, oprašta se od njega, svestan da se više nikada neće videti, potez je ne samo slika surovosti, bezdušnosti, već i kukavičluka, samoživosti, prokletog samoodržanja.
Možda će čovek preživeti, ali šta će biti s njegovim psom? Šta će biti s onim koji se privio uz tog bednog čoveka nadajući se uzajamnom pomaganju, poverenju, zajedničkoj borbi da se preživi? Ovo nije pitanje već krik!
U mom bliskom okruženju dva događaja, dve nesreće dobile su epilog na sudu. U oba slučaja pas je konačni gubitnik.
U prvom slučaju ministar policije je doživeo težak saobraćajni udes: službeno vozilo je na auto–putu oko ponoći naletelo na psa. Bilo bi gore da vozilo nije bilo blindirano, ali uprkos toj činjenici ministar se sporo, dugo i teško oporavlja. Ministar nije teretio vozača, sud ga je oslobodio. To je u redu. Zakon dozvoljava vozaču da vozi brzinom koju može vozilo da postigne, a da ne ugrozi VIP putnika. U drugom slučaju vlasnik je nahuškao dresiranog neslužbenog rotvajlera da napadne čoveka. Epilog je: napadnuti je umro od 67 rana. Dodajem: ubica je čovek, ne pas. Ubica je potom odeću ubijenog spalio, leš odneo desetak kilomeara dalje, bacio u urušeni bunar na poznatoj parceli i – u bunar bacio i psa koji je čuvao tu parcelu. Zašto?!
Mnogo je pitanja!
Otkud pas na auto–putu?! Prethodnog dana vlasnik ga je isterao iz dvorišta jer više nije mogao da ga izdržava. To je službena beleška i službena. Rotvajler je naknadno službeno ubijen.
U oba slučaja, nezavisno od mudrog i upornog ćutanja silnih udruženja za zaštitu životinja, pitao sam sudije koje su presudile: ko će odgovarati što su ubijena dva psa.
Ne mogu da opišem koliko su se sudije iznenadile pitanju!
Prvi pas je ubijen jer ga se vlasnik, društveno itd biće, odrekao, neodgovorno ga izbacivši na drum. Bivši vlasnik je poznat.
Drugi je ubjen zato što je izvršavao komande za koje je bio obučen. Bivši vlasnik je poznat.
I na fotografiji uz ovaj blog, poznat je vlasnik psa ostavljenog u gradu Gorki. Eno ga, sedi u kamionu koji će ga odvesti na sigurno – pruža šapu psu.
subota, 19.03.2011.
SRBIJA JURI SVOJ REP
Srpsko pravosuđe ne može da kaže da nije imalo primere kako civilizovane zemlje reaguju na divljanje raznih ekstremisitičkih, ksenofobičnih, rasističkih i fašisoidnih navijačkih hordi na stadionima i kako se primenom zakona, pa ako je potrebno i njihovom promenom disciplinuje agresivnost nasilnika. Srbija je imala i ličnih primera koji su nas u svetu svrstali u red divljaka. Pouke nisu postale jasne.
Najsvežiji, užasavajući, blago je reći upozoravajući primer je ubistvo u Beogradu francuskog navijača Brisa Tatona. Koračnica onih koji podržavaju takvo divljanje ili su ubili nedužnog Francuza: Bris Taton, Bris Taton nek ga bude sram, mi ga nismo ubili skočio je SAM, jasno poručuje onima koji ne žele da čuju – na tom se slučaju neće završiti. Uostalom, nije njime ni počelo. Treba li sam ministar policije da plati glavom postupke neiživljenih navijačkih nezadovoljnika da bi se štogod promenilo u odnosu pravosuđa, u odnosu zemlje, u odnosu svakog pojedinca prema nasilju. Kao da je malo što trpimo nasilje, slepilo i smotanost vlasti?
U slučaju ubistva navijača pravosuđe je otišlo u drugu krajnost, a svakako je reagovalo i presudilo udvorički, zastrašeno, podrepaški, vazalski. Da ne bude zabune: mislim da su kazne u slučaju ubistva Brisa Tatona prave, ali one su bile samo za tu priliku, za jednokratnu upotrebu. Taj se film više neće prikazivati u našim sudovima.
Posle godinu dana kilavljenja Ustavni sud je odbacio zahtev tužilaštva da se procesuiraju ili zabrane, obratite pažnju, ekstremne navijačke podgrupe! Predsednik Ustavnog suda Srbije ne treba da čeka da ga smene, trebalo je da, ako je odluka doneta pod pritiskom, a on častan čovek, da se ubije.
Jedna od prepreka za ukidanje ekstremnih navijačkih podgrupa je što se ne može ukinuti ono što nije registrovano, a što nije registrovano – ne postoji. Ako imate u garaži ili nasred dvorišta neregistrovani auto, kamion, bager, rovokopač, utovarivač, vi ga u stvari nemate, ne postoji. Zakon je zakon. Samo što kod nas zakon ništa ne znači. Sad ga ima, sad ga nema.
Zamalo pa je mogao sud da oslobodi one koje je okrivio za smrt Brisa Tatona. On je mrtav, dakle takav više, kao čovek, ne postoji. Kako neko može biti kriv za ubistvo pre nego što se dogodi, a kad se dogodi, zakon je jasan, ili tumačenje, svejedno, nema ga, ne postoji. Praktično: nema (ne)dela, nema kazne.
Dragiša Slijepčević, kada je sudija izvestilac, tvrdi da se mogu ukinuti i neregistrovane grupe, kada govori sa pozicije redsednika Ustavnog suda onda tvrdi suprotno. Baš dosledno, nema zbora.
Sada je jasno zašto je državna blagajna prazna: znatan deo ljudi bavi se nekim obrtom, proizvodnjom, prodajom, preprodajom, uslugama, nije važno čime , a neregularno, bez prijave. Kako onda takvoga kazniti što izbegava da plati dažbine državi, ma zvale se te dažbine krvarina, drumarina, stanarina, firmarina,porez ili bilo kako, kad nema prijavljenu firmu. Ne postoji, kratko rečeno.
Ergo, Brisa Tatona, ako je postojao, ubio je neko nepostojeći, neregistrovani ubica. Ipak, osuđeni su vođa Alkatraza Đorđe Prelić, i njegov saborac Ljuba Marković pa vođa podgrupe Irudićibili Ivan Grković... U Italiji je bez mnogo mudrovanja osuđen vođa navijača Ivan Bogdanov.
A mi u Srbji čekamo da neki klub zbog navijača bude osuđen na takvu globu da ćemo pasti u dužničko ropstvo dok isplatimo kaznu.
Ako sledim logiku Ustavnog suda da se neregistrovane grupe ne mogu ukinuti, kako je moguće da se Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi (CPC) ne izda dozvola da gradi crkvu u Srbiji na osnovu toga što nije registrovana. Pa, ako nije registrovana, kaže Ustavni sud, onda ne postoji. A ne može da se registruje jer je u Srbiji SPC monopolistička religija. Državna, tako reći, u sekularnoj državi. I tako u nedogled.
ponedjeljak, 14.03.2011.
NAPREDNJACI ŽURE U MESTU!
Brže naprednjaci, brže! Pokušajte unazad da idete!!!
Pokretne stepenice zbunile su grupu naprednih nazadnjaka koji sve vreme trajanja snimka ne shvataju da neće daleko stići ako nastave da idu u kontra smeru kretanja stepenica. Oni, uistinu, ne mogu da shvate da stepenice mogu da se kreću na gore i na dole, dok oni mogu da idu samo nagore.
Situacija je do te mere neverovatna da ni povici, podsmeh, zvižduci i uputstva nešto iskusnijih ili opreznijih naprednjaka nisu narušile stameni optimizam i tvrdoglavost naprednjaka u trudoljubivom pokušaju penjanja pokretnim stepenicama.
Akteri epizode na stepenicama koje se kreću u suprotnom smeru od nauma naprednjaka, članovi su i simpatizeri Srpske naprednjačke stranke (SNS) koji su pošli da navijaju za vođe stranke. To je najmlađa stranka u Srbiji (čine je pretežno bivši radikali) pa epizoda sa stepenicama slikovito otkriva stranački IQ.
Vreme je da se za prijem u bilo koju stranku, posebno za preletače, uvede najviši stepen provere moralno– političke podobnosti i sposobnosti rasuđivanja: korišćenje pokretnih stepenica.
Verovatno tako nešto do sada nije uvedeno jer problem smera pokretnih stepenica je zapravo nerešiv za određenu populaciju.
nedjelja, 13.03.2011.
KAKO POMOĆI BLOGERIMA
Ima stvari koje razumem i podržavam, stvari koje razumem i ne podržavam i, naravno, stvari koje ne razumem i o kojima se ne izjašnjavam – niti podržavam, niti sam protiv, jednostavno, ne razumem šta se njima hoće.
U ovom času kada je Japan pogođen najvećom katastrofom koja ga je zadesila u dugom postojanju i, ma kako to bila bogata zemlja, neophodna joj je pomoć, materijalna i u ljudstvu, mada ni moralna nije suvišna, ali treba da bude dobro promišljena da se ne izvrgne u suprotnost.
Blogeri B92 došli su na genijalnu ideju da se samoreklamiraju krijući se iza tzv. brige i saosećanja s narodom Japana. To je u tako neprimerenom času smišljeno da ne mogu da verujem.
Ti nenadmašni majstori narcizma i samoreklamerstva nešto su načuli o origamiju, koji su koliko juče brkali sa origanom, ako su i za taj začin čuli, a već danas pozivaju građane da se okupe i načine hiljadu ždralova od papira koji će iskazati sve saosećanje blogera i verovatno građana Srbije s Japanom.
Neverovatno je dokle ide ljudska glupost i samoživost. Neću da verujem, ali ne mogu da trpim.
Prokupčani su od svoje sirotinje uputili su narodu Japana 10.000 dolara, a blogeri B92 ni zrnce pameti nisu utrošili da bi se setili ičeg iole normalnog čime bi podstakli Srbe da im se pridruže u pomoći unesrećenom Japanu.
Blogeri B92 organizovaće u Beogradu (to je, ako vam još niko nije rekao centar sveta, a Srbiji Jerusalim, Carigrad, Vatikan, Meka i Medina zajedno) akciju pravljenja 1.000 papirnih ždralova, kao čin tradicionalne molitve za uspešno savladavanje prepreka i boljitak prijateljskom japanskom narodu, javili su mediji.
Grupa građana koji u neverovatno velikom broju slučajeva nemaju pojma o molitvi, kako se čita, šta se od nje očekuje, kome se moli, kakva je i u čemu je moć molitve itd i tsl sada pozivaju sve zainteresovane kao da bi se nezainteresovani (bez obzira u čemu je) odazvali u crvenim ili belim majicama kako bi svojim telima formirali japansku zastavuI? Hoće li mali Japanci manje patiti za svojim roditeljima i porodicama, familijama, ako neko u Srbiji obuče belu ili crvenu majicu i nekako formira japansku zastavu. Hoće li im, makar ovolišno, biti lakše?!?!
Naravno da znam koji je motiv organizatora, ali makoliko se trudio ne vidim da iole čine pomoć ljudima koji su ostali bez porodica, dece, roditelja, koji su preživeli traumatične čase i koji su i dalje, u mnogim slučajevima, bez ičega pa i ikoga svog, bez krova, dezorijentisani, satrti.
Samo su blogeri kano klisurine, posebna priča: pozivaju gradjane Srbije da dođu u što većem broju i naprave ždralove od papira koji simbolizuju nadu za život i opstanak a koji će biti uručeni ambasadoru Japana Topiju Cunozakaju.
Uspeh je kosmičkih razmera ako koji Srbin zna šta je ždral, gde živi, šta jede, kako se razmnožava, tek li će umeti da ga stilizovanog načini od papira. Uzgred, za origami je potreban poseban papir koji jedva da se može u Srbiji kupiti; u Japanu ga proizvode specijalizovane fabrike u raznim nivoima kvaliteta, strukture i boje.
Ambasador Japana je fin, decentan gospodin koji će uljudno primiti ždralove što ih sprčkaju zainteresovani građani ali ljudi moji to nije pomoć nesrećnom Japanu, to je izrugivanje.
Hiljadu ždralova, prema japanskim običajima i verovanju, pravila su deca stradala od radijacije atomske bombe. Bio je to očajnički pokušaj da se deci oboleloj od posledica radijacije pomogne tako što će verujući da će ozdraviti biti zaokupljena pravljenjem papirnatih ždralova a ne bolom, upropašćenim detinjstvom.
Pravljenje origami figura u Japanu ozbiljno, makar kroz igru, uči se u školama, na umetničkim akademijama postoje odseci za origami, za ručni pravljeni papir kojim će se kasnije kreirati figure od jednostavnih do beskrajno složenih za koje je potrebno solidno znanje matematike, mogućnost proračunavanja izgleda figure, arhitekture figura (u slučaju kurigrami konstrukcija) a blogeri su kao žaba iz basne.
U Crnoj Gori na jugositočnim padinama Komova, u opštini Andrijevica postoji seoce Japan. Nevladina organizacija Japan-Japan, koja okuplja meštane podkomovskog sela, uputila je pismo ambasadi Japana u Beogradu, koja pokriva i Crnu Goru, u kome je izraženo duboko žaljenje zbog katastrofe koja je zadesila japanski narod.
To je civilizovani vid izražavanja saosećanja i zajedništva. Blogeri B92 ne vide ništa osim samoljublja.
Vlade Crne Gore je, pored državne pomoći Japanu, uputila u ime sela Japan 10.000 evra potpore. Meštani sela Japan su pripravni da i sami daju obol pomoći Zemlji izlazećeg Sunca time što bi prihvatili na oporavak nekoliko deteta školskog uzrasta. To je istinska pomoć, a ne prenemaganje neukim upražnjavanjem origamija. Origami figure se prave u dokolici, a ne kada treba zasukati rukave, pomoći ljudima u nevolji. Najzad, origami je veština, ako sam jasan.
Azijski i crnogorski Japan zbližili su se u jesen 2008. kada je japanski nerezidencijalni ambasador u Crnoj Gori Tadaši Nagai posetio podkomovski Japan. Od tada, na ulazu u selo, stoji bilingvalna tabla s imenom mesta: drugi jezik je japanski.
Meštani su Nagaia dočekali, kako priliči, šljivom i priganicama s medom, a on im je darovao knjige o Japanu. Bio je zadivljen kada ga je Crnogorka Maja Vojvodić, poreklom sa Komova, pozdravila na besprekornom japanskom jeziku.
Blogeri B92 mogli bi, za promenu, bar da se postide. I da štogod nauče.
Za početak neka vežbaju pravljenje origami ždrala.
subota, 12.03.2011.
8x4
Na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića DS je upriličila diljem zemlje Srbije pomen. S najboljom namerom i lošim treningom. Koliko onomad u Valjevu je suđeno čoveku koji je na internet stranici napisao da su Đinđu ubili njegovi. E, sad ja sam neuk i ne znam koji su ga ubili, i čiji su koji, ali nešto ne vidim da se daleko otišlo s otkrivanjem počinioca. Možda njegovi ne dopuštaju da se otkriju njegovi. Ali, to nije tema ovog bloga no, na početku, pomen.
A na pomenu sjaj i beda stranačkog života. Ni Akademija nauka nije što smo mislili u mladosti da jeste, pa što bi bile stranke iznad Akademije koja je ostala bez kriterija.
Poznavao sam Đinđića. Ne tako dobro kao ovi što sada pišu memoare (ne koriste sva slova!) s posebnim osvrtom o tome šta su, u datom trenutku, epohalno nedotupavo rekli Đinđi (ako su ikada išta) i kako im je oćutao, onaj što je - kada im ni brkovi nisu štrčali iz trica - morao da ide iz zemlje da bi sačuvao integritet. O glavi da ne govorim.
Urbane legende po definiciji se uvećavaju, množe, vetar ih raznosi, mediji, štogod. Ništa neobično. Svaka stranka koja dođe u Srbiji na vlast najednom ima više osnivača nego članova.
Znam jednog profesora, ako se lažno ne predstavlja, koji i dandanji priča kako je poginuo na Sutjesci dok je štitio odstupnicu Savi Kovačeviću. Pa kad takva priča prolazi, što ne bi i sve ostalo.
Znao sam Đinđića sa studija; izbegavam da to pominjem da sveznalice ne kažu: gde baš on da ga zna! Ali, i to je nebitno. Pa šta je bitno, čujem kako neko viče iz pustinje. Bitno je, gospodine moj, ili samo moj, da Zoran Đinđić nije tako nešto zaslužio.
Niti je hteo da ima pomen, niti je mislio da će doći vreme kada će neki likovi da tapšu na pomenu (ma bio i takav kakav je bio) samo fali da punjene lepotice viču vau, još manje je Đinđić verovao da će doći vreme (prebrzo!) da ko gleda pomen pocrveni umesto onih koji tapšu s ustima od uva do uva.
Dakle, omladinke i omladinci, puni sebe, napuhani, zalutali, nabeđeni simpatizeri (šta ćete – besposlica, sila boga ne moli), članovi, prvoborci, osnivači iliti zvanično pročitano beogradske stranke opštinskog odbora Palilula (!!!) citiraće izjave i poruke doktora Zorana Đinđića. Pa, pozivam Slađanu Zdravković da prva nastupi (samo dok namesti šnalu i isturi prsa) i – kod šeste sekunde mlada, lepa, pametna i sl. reče eeeee, zasmeja se, štucnu, dobi aplauz kao da je sve u najboljem redu, tako treba, pokuša još jednom s manjim uspehom i štuče među retke postrojene članove gradskog odbora da prelomi pametno
Voditeljka: Hvala vam na pažnji puno. Uživajte u liku i delu doktora Zorana Đinđića!
Šta to mladunica reče: Uživajte u smrti Zorana Đinđića!?!
Pošto tu nije kraj, odbijam dalje prepričavanje. Prosudite sami u celini i celosti. Obratite pažnju zašto je samouvereno došao Dalibor Damjanović koji se sapleo u trećoj sekundi.
Imajate razumevanja, nije lako omladincima koji u vokabularu imaju osam i po reči i nisu ni strip dočitali, a od njih se zahteva bez razloga da izgovore napamet jednu rečenicu s vrućim krompirom u ustima. Pa to ni njihiovi idoli na Farmi i Dvoru udruženim snagama ne mogu da izvedu.
Predsednik Boris Tadić je pravi lik. Mnogo je obećao i sva obećanja je održao: da pomogne našoj omladini da nas izvede na pravi put. Nije lako naučiti rečenicu, jednu, jednu i po, ali ima i težih zadataka za treći nivo.
Ih, obećavao je Boris, obećavao
Evo trećeg nivoa, posebno je koncipiran za ponosne plavuše iz Požarevca (sve osobito u Srbiju stiže iz Požarevca) kojima je tablica množenja poslednja briga u životu. Važni su silikonski podupirači i napuhavanje zabluda da su sada lepotice. Nisu sise ono što treba dopuniti, ali glava svakako jeste. Hitno, ako nije kasno. Zato je 8x4 pristupna beseda za Akademiju nauka. S dobijenim rezultatom od 26 vlasnica veštačkih sisa doživotni je predsednik Mense.
Lako je nakačiti silikonske sise i biti članica šupljoglavih aveti tzv umjetnih samozvanih lepotica. Pogledajte, makar se složili sa mnom.
Ja sam se već predstavila: 8x4=26!
E pa neko toliku neukost i primitivnost mora da prekrati. Opet je to učinila plavuša, ali s mudima kao japanska lubenica, dobrim prsima i kratkim fitiljem. Bravo sestro! Znam da jedna lasta ne može da popravi plavušama skor, ali ti, očigledno, nisi prava plava.
Jeste publika koja svašta ume, ništa ne razume, uspela da te izbaci iz osetljive ravnoteže, i jesi se uzdržavala do pucanja - znam kako ti je - ali sve ima granicu. Ako zatreba i gde treba svedočiću sestro da si bila maksimalno trpeljiva i da te takva publika ne zaslužuje. Ali, bar si im rekla! I neka si, vala.
Sestro, ako ti zatreba telegram podrške, samo zovi!
petak, 11.03.2011.
SRBI IŠTU VOŽDA
Ne znam šta je, ali neki vrag jeste. Da li se to Srbi bore s kompleksima, ili ih neka druga muka zgrabila tek ako Hrvati imaju Seve Nacionale, odmah moraju i Srbi da skarabudže Cecu Nacionale. Ako Hrvati imaju emisiju Latinica, eto ti Srba s kopijom: Ćirilica. Bar da je vodi Jovan Ćirilov pa bi imalo bar malo smisla, ovako je kao parodija.
Vidim da je Seve napućila usne i da je Ceca za prsa ispred!
Za sad vodimo.
Kad Hrvati krenu s novogovorom, eto ti Srba s rodnom ravnopravnošću: lovkinja, borkinja, andragoginja, dopisnica (za razliku od razglednice: dopisnikinja), potpukovnikinja (ili –ica, još nije utvrđeno).
Ne znam brate, o čemu govore kada Srbi kažu da im je srpski jezik maternji.
Znam, samo, da majke tih novih oratora i mislioca ne govore istim jezikom sa potomstvom.
Ako Severini neko digne disk s Lukićem, eto ti Suzane Mančić: dva puta joj maznu istu epizodu. Prosto čoveku dođe žao onolikih suza po medijima.
Izvesno je da Srbi pate što im se istorija banalizovala, nema više vođa, div–junaka, najvećih sinova (naroda i narodnosti). Sve se ispostilo, istanjilo, isprofanisalo.
I kad nešto imaju ne umeju da sačuvaju. Ubiše Ćuruviju. Ubiše Đinđića. Koliko vidim odavde, polomiše se da nađu Arkanove ubice. I treba. Svako da odgovara za nedela. Ali, da pitam, šta bi s ubicama pomenutog novinara i pomenutog predsednika. I nepomenutih.
Nikom ništa.
Na Avalu više ne idu delegacije. Zaboravili neznanog junka. Zaboravili i znane, neće li neznane. Mora da ih neka druga briga mori.
Problem je s prevozom i kloniranjem: da li da idu u Kuću cveća, ili u avliju Mire Marković.
Ali, koprcaju se. Eto, pre nekoliko dana na jedno niško ćoše odneše omladinci nekoliko cvetića; lepo, prirodno, maleni aranžman, skromno društvo: skromni mladi De eS ovci. Poletarci. Niti znaju jezik, niti im je potreban. Oni bi na svakom jeziku govorili nerazumljivo i nerazumno.
Samo prate trend i brend. Do jaja. Mrak. Super. Kuliraju. Ej! Guru nam ga! Guru im ga.
Đinđić je, na žalost Nišlija, ubijen u Beogradu. Pa čekaj, ne može to tako. Imamo u Nišu Ćele kulu s lobanjama srpskih ratnika. Ako je još tamo. Jesmo je zapustili, ali druga su vremena. Druge tendencije. Ona je demode. Potrebne su nam druge ikone da se održimo.
Dobro. Evo vam Bulevar Dr Zorana Đinđića. Uistinu, nisam znao da se Zoran Đinđić zvao kao Kinez: Dr. Video sam da po Srbiji ima i škola koje zovu Dr Jovan Cvijić. Dakle, u Srbiji nije, kao što bi se moglo pomisliti, ime Dr retko. Možda je i to uticaj nadmetanja sa Hrvatima: Dr Oetker, zar ne?
Ne znam da li se Bulevar Dr Zorana Đinđića nastavlja na Bulevar Kralja Romske Muzike Dr Šabana Bajramovića. U Nišu, jakako!
A nije, čini mi se, retko ni da mladi odnesu pregršt cveća na ćoše. Recimo na ćoše Bulevara Dr Zorana Đinđića. Na godišnjicu. U Nišu. Iznad imena bulevara stajala je – tvrde obavešteni omladinci, a u policiji negiraju – spomen ploča. Što na tom mestu, zna samo onaj ko je tako odlučio. Nebitno u ovom času. Ali, ljudiii mojiiiii, što bi rekao Mladen, gde je spomen ploča?! Da nije premeštena u Beograd!?!
A kad smo prošle godine cveće stavljali isto ovako bila je ploča, vidim da je nema, pa sam malo pravo da vam kažem iznenađen ovaaaj zbog toga tako da ćemo videti ispitati razloge zbog čega je ona skinula skinuta i KAKO JE SKINUTA (beseda predsednika omladine DS Niš).
I pored toliko godina i dalje osećamo tužnu prazninu u glavama!
četvrtak, 10.03.2011.
ŠTA ĆEŠ OVDE?!
Izgleda da gubim korak s vremenom. Govorili su nam da smo svi jednaki. Naravno, to je proklamovao i Ustav, dakle tačno je, osim kada nije tačno. To otvara neke dileme, posebno kada se sudarimo s činjenicom da postoje ljudi koji su imuni na sve osim na bolest i smrt. Tako da ima nade; vremenom će postati jednaki sa smrtnima.
Biće mi i dalje nejasno: kako je moguće da jedna budala ima imunitet, niko ne sme popreko da je pogleda, a druga budala nema imunitet i može svako da se na takvoga ostrvi.
Naravno, prva budala iz priče je poslanik, tzv narodni, druga je običan čovek, tzv čovek iz naroda. Poslanici su s Marsa, obični ljudi iz p.m. Žene, poslanici, u Srbiji, takođe su s Marsa.
U Indiji bi mnogi običan čovek pripadao kasti nedodirljivih, ali nipošto imunih, u Srbiji je nedodirljiv svaki poslanički buzdovan, naročito oni koje su drugovi u osnovnoj školi odlikovali egzotičnim neobično tačnim nadimcima iz životinjskog carstva. Takvi su sada, pretežno, predstavnici naroda u Skupštini.
Ne znam, ali mogu da pretpostavim, pa i zamislim kako bi se presamitio kontrolor u gradskom prevozu kad bi kojim neverovatnim slučajem natrčao na narodnog poslanika, bez karte, razume se. Najpre – mislim da se svakojake beneficije poslanicima podrazumevaju pa i vožnja za džabaka – situacija je nemoguća: poslanici imaju dodatak na odvojeni život (od naroda), imaju gratis hotelsku kost i konak, ako baš luduju za gradskim prevozom (da oslušnu narod) besplatnu teleportaciju, tako da nema teorije da kontrolor zatekne poslanika u prevozu pa je nezamisliva misija da bi se takav švercovao. A kada bi se desilo nedesivo, pošto je to prekršaj za koji nije prevdiđena višegodišnja robija, pozvao bi se na imunitet. To je rampa za pristup poslaniku.
Ne treba zanemariti činjenicu: poslaniku je pasoš – potpis. Što god mu se prohte: potpiše, što je dokaz da priznaje trošak, a ima ko će to da plati. Jasno.
Zato sada roditelji traže da njihovi potomci bezuslovno upišu koju hoće školu bez provere znanja. Ko je, recimo, proveravao psihičku sposobnost budućih poslanika. Niko. I šta im fali: ništa sem – mozga. Što bi pred decu stavljali prepreke poput prijemnog i slične gluposti. Omogućimo im da napeduju. Možda bi najcelishodnije bilo da se škole ukinu.
Mada, ima i racionalnih tendencija.
U dnevnim novinama baš gledam kako dreči reklama: Šta ćeš ovde? Završi Megatrend i – pali!
Setih se mog prijatelja. Nije mogao krajem prošlog veka da se oženi krasnom Slovakinjom jer je tadašnja Češkoslovačka nepopustljivo tražila da đuvegija prvo plati što je država uložila u školovanje te lepotice, a posle neka je vodi kud ih noge nose.
Poželjno je pre no što otadžbini okrenu leđa da se domognu poslaničkog mandata i imuniteta. Prvo će im omogućiti da se ekonomski osamostale, imunitet im daje optimizam: što god urade – nema odgovornosti.
Napred u nove pobede.
srijeda, 09.03.2011.
ZAŠTO
Ne mogu danas da pišem. Ne da mi se. Ali, neću nikome ostati dužan.
Našao sam pesmu jednog srpskog pesnika. Tu je, ispod soneta, potpis.
Nagnalo me na takvo reagovanje pisanje blogera, Sredovječni udovac, i sad, za neko vreme, ne mogu nazad.
Bolje je - meni lakše - da prikačim sonet, no da komentarišem.
ZAŠTO DOPUSTI
Sanjam da svako ima bar prostran vrt,
u vrtu kuću smehom krcatu.
Tek malo treba da odloži se smrt
– klize kazaljke satu!
Zdelicu smlačenog mleka
sni jež. I bez nje spokojan spi, uz njega pas.
Mačak, oslonjen o psa, trebi se. Izdaleka
kao da su jedno, sliti. A šta nas
čini različitim
da jedan s drugim ne može?
Šta nas gura večitim
čarkama, besmislu?! Dopustio si da glože
se ljudi oko stvari bezvrednih, sitnih,
da život se rasprši, stroši, o Bože!
Milosav Slavko Pešić
utorak, 08.03.2011.
KISELO GROŽĐE
Lepotica Elizabeta Mitić (22) pojavila se na netu kao kometa i zapalila društvenu mrežu Facebook. Klip na kome se devojka seksa s nekim likom na parkingu kod Beogradske arene posetiocima koji besomučno i podeljeno gledaju na njeno zadovoljstvo zagušen je internet protok.
Štampa se okomila na sekvencu seksanja kao da je Elizabeta prva devojka na planeti koja je našla otvor zadovoljstva na sebi i koristi ga kako je rečeno. Ako je mogao Bog – doduše ne kod Beogradske arene jer je tada nije bilo, i to je, verovatno, jedini razlog – uistinu, ako je verovati Crkvi, bezgrešno, imao s Marijom kres (a morao je nekakav kontakt da uspostavi, inače bi čitava polovina čovečanstva bezgrešno zanela) što ne bi Elizabeta?! Lepa, mlada, atraktivna, poželjna da trnu zubi.
Elizabetine drugarice iz srednje škole Drapšin (kasnije je upisala Mašinski, ali nije je zanimalo toliko šta tamo ima da se nauči) usiljeno govore da se Elizabeta od muških naprimala poklona svake vrste pa i žilavih. I šta sad? Kao, one nisu. Dobro, možda manje, ali možda i više. Za sada ne znamo i nije nas briga. I ako su.
Novinari su se potrudili da utvrde gradivo. Elizabeta živi na Novom Beogradu, otac poštar, majka domaćicaI? Koga je briga šta su joj roditelji. Možda bi je napravili kod Arene, ali nje tada nije bilo kao ni u vreme kada je Bog Mariju izabrao za sasud. Bezgrešni, umalo da zaboravim.
Majka je, pritešnjena medijskom radoznalošću i indiskrecijom, tvrde novine ovako govorila: "Moje ćerke su lepe, ne zna se koja je lepša. Svi su ljubomorni zbog njihove lepote. Mlađa ćerka od 18 godina bavi se humanitarnim radom, starija govori engleski perfektno, a sad usavršava i italijanski. Jesam li ja kriva što sam rodila tako lepu decu?!"
Ni otac nije bio pričljiviji ali je rekao suštinu: Uradila je šta je uradila i o čemu sada pričamo?!
Nije, po mom osećanju, pitanje o čemu sada pričamo već suštinsko: zašto?!
Onda se dokoni novinari rastrčali da nađu drugu stranu. Bez uspeha.
Šta hoće od momka? Kresnuo je Elizabetu. Pa? Očigledno nije je silovao. Taj momak je u tom času bio Elin izbor. Šta novinari traže: da rukovode, da navode, usmeravaju, da odmene momka; šta je senzacija u pomenutom slučaju - da se mala, punoletna, seksala. Molim? Pa, uradila je šta je htela, sa kim je htela i gde je htela, nisu joj novinari tutori, pogotovu što su, sva je prilika, zalutali u žurnalistiku i ne razlikuju šta je vest, a šta intima, ma gde bila.Tačka.
Na Facebbok–u može se saznati da je Elizabeta rođena 1989, da je zanimaju muškarci, ali i da joj je političko opredjeljenje - Demokratska stranka. Pa?!
Njenu fan stranicu najviše komentarišu tzv. školski drugovi koji je podržavaju, dodajući da su znali da ima kapaciteta da daleko dogura, bivši momci ostavili su njenu fotografiju, a djevojke iz kraja link ka profilu izvjesnog Milovana, za kojeg kažu kako je dobro obavio posao (dakle, nisu ni one neiskusne, ako na osnovu snimka prosuđuju o uspešnosti boda).
Školske tvrde da je Elizabeta Samarićanka: nije puštala drugove da se zlopate. Lepo. A one, ništa o tome ne kazuju.
Seksanje kod Arene uhvatila je policijska kamera za nadzor saobraćaja postavljena prošle godine pred Univerzijadu. Snimak je načinjen prošle godine. Ko misli da Eli nije znala za kamere, grdno se vara.
Snimak je videlo više miliona ljudi, tvrde novinariI? Videlo je toliko i Severinin i Daliborkin i ko zna čiji sve ne. Ništa posebno, ništa epohalno. Ništa vredno pažnje posmatrača. Ima li tu čega nenormalnog, posebno zanimljivog javnosti ili su ugroženi novinarski poletarci hteli da se pokažu na peru.
Sad se spekuliše njenim ulaskom u šou Veliki brat. Svet žudi za seksom. Neko svetu uskraćuje seks. Ne krivite Elu. Ona daje sve od sebe.
Da ne spekulišemo više. Lično bih bio veoma zadovoljan da su Elu uhvatile kamere kod Arene, ili bilo gde, sa mnom. Ne branim da bude i na drugom, možda boljem mestu, prometnijem ili udobnijem, mada je s Elizabetom, uveren sam, svako mesto dovoljno dobro i komforno. Najbolje. Pa da pokažemo šta znamo, šta umemo. A dušmani neka pucaju dok držimo čas!
ponedjeljak, 07.03.2011.
PROVINCIJALCI NE MARE ZA TEATAR
A mirovina, babo, stiže li?!
U martu 2005. počela su u Srbiji hapšenja osumnjičenih za korupciju, davanje i uzimanje mita i davanje mita podstrekavanjem te falsifikovanje isprava i zloupotrebu položaja. Svim tim još nedokazanim radnjama navodno su mnogi, izgubivši posao, obezbedili kakvu–takvu egzistenciju pošto su kupili mirovinu, na šta to u Srbiji značilo.
Uhapšena je 2005. i predsednica opštine Smederevo dr Jasna Avramović, a među onima koji su u pretkrivičnom postupku u policiji i kod istražnog sudije tvrdili da su određenim osobama tutnuli 1.500 ili oni kojima se žurilo 3.000 evra našao se i jedan magistar koji je katapultiran s posla ubrzo pošto su Amerikanci kupili smederevsku železaru.
On je u policiji i istražnom sudiji na zapisnik rekao da je nešto novca pozajmio od majke, nešto od prijatelja, nešto od supruge i nekako nakupio (bio je jedan od direktora u železari) potreban novac. Na suđenju je porekao, a pravdao se da se prepao, pa je spasavao glavu. Ko te pita sad za čast pa i za tričavu istinu.
Mada je bila na isturenom položaju, svedoci predsednicu opštine nisu prepoznali.
Tarifa, ako je verovati svedocima, bila je uglavnom 1.500 evra, običnim ljudima, a videsmo maločas, čak i magistru, direktoru pogona železare, nije mala para (u Srbiji je, inače, sve grandizono.nekima i primanja!) ali ne mogu da prepoznaju nekoga kome su toliki novac dali. Ipak, ničim izazvani tvrdili su plaćanje (a njen glas, u primeru mirovina, nebitan je) sada poriču da su je ikad videli. A gde su pare? Kakve pare, odakle nama, isluženima, toliki novac?
Jedan lik je imao originalnu odbranu: nekom se prilikom zaglavio u liftu i toliku je fobiju navukao da samo gleda gde je prozor da iskoči. I ni o čemu drugom ne razmišlja, a naši liftovi, dokazano je, nemaju prozore. Kakva mirovina, kakve trice i kučine i odozgore 1.500 evra, ako otvorite prozor – odoh ja na letenje. U policiji je rekao sve što su želeli da čuju, samo, braćo otvarajte vrata il prozore.
Kako suđenje odmiče tako se pokazuje da se replicira scena iz Tvrđave Meše Selimovića - svi su nevini i niko nije čist.
Među onima koji su stekli mirovinu, a zapravo sad tek nemaju mira, ima likova koji su izgubili pamćenje i zauzvrat se dmogli selektivne memorije: ničeg se ne sećaju osim da su dali 1.500 evra da se prihvate staračke egzistencije.
Ostao je upamćen i slučaj jednog Vlaha koji je na pitanja sudije samo slegao ramenima i pošto je bez uzroka pao u amneziju, bezmalo u amok, terao je tako i kad je sudija pukao od prekomernog prenemaganja svedoka. Ne znam šta se dogodilo, verovatno je Vlah shvatio da je od tolike crne rupe u sećanju neuverljiv, jer amnezija mu je tolika da smo očekivali da kaže kako je zaboravio ime, najednom je u dlaku opisao lekara specijalistu koji ga je navodno posle pregleda vodio kod kolega da bi prikupio svu dokumentaciju.
Da li je taj lekar u sudnici, pitao je sudija. Svedok se okrenuo, gledao kao da traži iglu po kosmosu, spreman da porekne i na kraju je to i učinio. Ne seća se. Lekar, Goran Kuljanin, sedeo je jedva tri metra dalje od svedoka. Karakteristične fiziononije, uočljiv i prepoznatljiv, naravno, samo onome ko ga je ikad video.
Kuljanin nije sedeo skrštenih ruku: našao je dokumentaciju iz koje se vidi da pacijent nikada nije bio gde je tvrdio da je bio (dakle kod pomenutog lekara i kod njegovih kolega) već u Beogradu, a da takođe ima staž u inozemstvu koji krije. Doktor nije ulazio u motive zbog kojih pacijent selektivno prikazuje staž, posebno inozemni, ali je izneo dovoljno činjenica da dokaže da je pacijent pobrkao lončiće.
Bilo je na suđenju svakojakih scena.
Lik je pozvan da svedoči da je dao 1.500 evra za penziju, a tada taj lik pita sudiju odakle mu toliki novac da plati za penziju. Što bi rekao jedan srpski ministar: a i da imam – odakle mi A da li je dobio penziju, raspituje se sudija. Lik odgovara negativno. E, sad šta je taj svedočio i zašto, nije jasno. Možda se na kraju samo kaže.
Drugi svedok je bio konobar, a radio u Poljoprivrednom kombinatu, dok je još taj kombinat bio čemu. Onda je i kombinat zahvatila očekivana kriza, mada bi se on raspao i da ničeg takvih razmera nije bilo i ljudi su ostali bez posla. Kombinat je godinama u stečaju koji nikako da se okonča jer niko neće da ga kupi, a poslednjih godina je vinogradarima za otkupljeno grožđe davao vino kao da oni ne umeju da ga naprave, čak i bolje od kombinata. Poenta je u tome da je vinogradarima potreban novac, a za vino će lako.
Elem, taj svedok je na zahtev jnekog tamo zaposlenog u fondu Penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO) dao 1.500 evra "za troškove pregleda" da bi se utvrdilo ima li zdravstvenih uslova za penziju.
Mirovinu nije dobio, novac je otišao.
Komisija je odbila jednog osiguranika koji je imao takvu dijagnozu da je čudo što je uopšte gubio vreme tražeći mirovinu. Da je njegov zahtev za umirovljenje odbijen stigao je pošto je već dve sedmice bio mrtav. Sto posto. Prva kategorija.
Jedan svedok je skupljao novac da obezbedi bratu mirovinu. Dao je 1.500 evra liku koji je prodavao polovnu robu do njegove tezge na buvljaku, jer je taj tvrdio da može da mu uredi štogod zamisli. Kao tu je blagajna.
Novac je nesrećnik predao u četiri oka. Do potrebne sume je lako došao: brat mu je bio moćan čovek, na dobro plaćenom mestu u mesnoj zajednici. Jedva da mu je plata dosezala za turu piva.
Očekivalo se da čovek bez veze od veze porekne da je prijatelju uzeo novac. Ali, čovek je od reči: priznao je da je uzeo novac i dao ga, po nalogu i uputama ranijeg vlasnika jednoj plavoj ženi. Ništa više. Čovek koji je od uticaja na dobijanje mirovine imao je pet smrti u porodici za sedam godina i ne seća se više mnogih stvari, ali je novac dao kako je rečeno: plavoj ženi! Opisao je ženu i rekao da je sačekao na njenom radnom mestu, pošto je humanista i ta plava žena mu se mnogo našla pa je hteo (tuđim novcem) da joj se oduži – i odužio se. Ne znam za sudiju, u sudnici nikoga nije uverio.
Čudno je da je poznavalac važnih ljudi plavu ženu čekao u Zdravstvenom centru u kome osoba iz PIO fonda (trebalo bi da bude ta plava žena) tamo, u Zdravstvenom centru, ne radi. Uzgred, plava žena na koju je svedok pokazao – bela je. To smatram krunskim dokazom da novac menja čoveka.
Mirovina nije ostvarena, a bivši vlasnik novca je imao porodičnu tragediju i za novac više ne pita. Baš duševni neki ljudi, nesuđeni umirovljenici.
Suđenje je počelo u junu 2008.
Od 31 optužene osobe, 19 je lekara iz Beograda, Smedereva, Bora, Majdanpeka, Zemuna, Čajetine. Pored lekara optuženi su Goran Pećić iz Laznice, potom Verica Stanković iz Ćuprije i Smederevci Radoš Gole, Božidar Mirković, Radovan Manić, Slavica Radulović, Dragić Milovanović, Svetlana Ivković i Ljupko Ilić.
Eh, da: u drami se pojavljuje i lik koji je išao od lekara do lekara i svakome posle pregleda nudio istih 50 evra. I svi su ga odbili, jedan se lekar čak ražestio. Kada je lovator otišao u policiju, valjda revoltiran što niko nije hteo njegov novac, sve ih je denucirao da jesu uzeli. Jedan od tih lekara, Jovan Paunić, pet godina čami na optuženičkoj klupi zbog 50 evra za koje je svedok sudiji jasno rekao da doktor nije uzeo. A što je svedok u policiji i kod istražnog sudije rekao suprotno? Ne zna.
Eto odgovora zašto u Srbiji, posebno u unutrašnjosti, ljudi retko ili nipošto ne idu u teatar. Prvi razlog je što mogu da odu na suđenje, uvek je premijera. Drugi, ništa manje vredan razlog je što u Srbiji, u provinciji, gotovo da i nema teatra, a sam život jeste teatar. Svi glume i svi gledaju. Niko ne tapše. Ulaz se ne plaća, izlaz je, valjda, osiguran.
nedjelja, 06.03.2011.
NIJE LAKO: BORI SE!
Što priliči Slimu ne pristaje Tadiću!
Nije lako Borisu Tadiću. Verujem da ga kontinuirano boli glava i da je užasno depresivan. Socijalni bunt samo što nije eksplodirao. Ministri se pomeraju kao figure na šahovskom polju, a on se zgrčen vozi u mercedesu S klase od 650.000 evra. Znam, znam, Jutarnji list je pisao, a srpska štampa (koja je htela ili smela) prenela vest da je za srpskog predsednika pazarena mečka za 620.000, ali koliko onomad je Tadićev vozač čuknuo mečku pod prečku pa je ceh dodatnih 30.000 evra. A, zna se, kud ode june ide i uže.
Statistika, uvek našminkana za prst daje od podnošljivog, tvrdi da je prosečna plata u Srbiji 30.000 dinara (mečka je popravljena za isti iznos ali u evropskoj valuti).
Da računamo: evro je od jutros 103 dinara, a 30.000 evra po istom kursu radnik u Srbiji zaradi za tričava 154 meseca. Ceh koji Tadićev vozač naprvi za sekundu, srpski radnik zaradi (ako ima gde) za 13 godina.
Primetili ste da se račun ne slaže sa tvrdnjom statističara da je prosečna plata u Srbiji 30.000 dinara, iako se ta ista plata, dok stigne do evra skupi na jedva 200 evra.
Slobodan sam da ukažem na to da statistika u prosek računa i primanja raznih preletača u trci za kruhom i satelita DS (treba li da naglasim da su ta primanja enormna i retko kome su ispod pola miliona dinara: po današnjem kursu: 4.854 evra). Ne pominjem sve one radnje poput rudnika Kolubare u kojima iznajmljene mašine, zbog računanja vremena na letnje i zimsko, dnevno rade 25 sati. A novac od najma guta vrh DS. Dobro, to je manje važno jer kad se skloni DS doći će ko drugi.
Eto, recimo, sad se Milutin Mrkonjić zalaže da mu dođu Mira i Marko s Milicom. Bez blindiranih kofera ili s njima, svejedno. Srbiji od toga može samo da pripadne muka.
Dakle, za primanja ministara i poslanika, letača i preletača, paževa i skutonoša, srpski radnik rmba (ako ima gde): 25 meseci.
Zašto ignorišem statističke podatke od 30.000 dinara, prosečne plate srpskog trudbenika. Zato što statistika neće da se bakće računanjem zarade mladog (a bogme i u zamaklim godinama) sveta u kineskim radnjama. Ta zarada je tamo (u Srbiji, ali kod Kineza) od 50 do 80 evra. Ako nije skliznula.
Bojim se da mi je potreban precizniji digitron da bih izračnao u dinarima raskošnu zaradu bednih Srba kod širokogrudih Kineza.
I sad, kažite mi, kako Tadiću da bude lako? Lepo je što ga je primio japanski car, to samo znači da će Srbija da uvozi kvalitetnu tehničku robu (a nema šta da ponudi da bi balans bio koliko – toliko uravnotežen), očekujem da se otvore i diplomatski magazini jer ko će drugi do ministara i poslanika, uključujući i DS satelite, moći da kupi što Japan nudi?
Pred Novu godinu najfrekventnija čestitka bila je: neka je sreće i zdravlja, ostalo ćemo naći kod Kineza!
Amandman je: ako čovek ima sreće, podrazumeva se da je zdrav. Ali ako je umno zdrav, onda ima nesreću da živi u Srbiji, a nema ni sreće, ni zdravlja ni pameti, niti mu je toliko život ugrožen da se vozi u mercedesu S klase. Sve i da jeste ugrožen, još koliko, i to s porodicom, šta će on u blindiranom mercedesu?! Pa to ga ne može spasiti i sačuvati od gladi, nemaštine, neizvesnosti. I da razgovaramo ozbiljno, razumno: ko ugoržava i zašto predsednika Tadića?!
Karlos Slim se možda vozi skupljim autom ali s bitnom razlikom – od svojih para, a nije ga narod izabrao da ga vodi u bolji život kojeg više nema ni na srpskoj televiziji, jer Dvor, Farma i Veliki brat sa sestrama u postelji pred nacijom koja bali jer i tata bi sine nije Slimova briga. Ni srpske Vlade! Ko to nije shvatio neće shvatiti i socijalni bunt koji odavno kuca na vrata, ali auto je blindiran i niko mu ništa ne može.
Eh, čujem stižu apologete iz Vlade koji tvrde da bi Đinđić bio živ da je imao mercedes S klase. Znači li to da će Tadić u svojoj mečki i da spava?!
subota, 05.03.2011.
ŽENE, HLEB I RUŽE
Žena ako nisu stradale u revolucijama ili ratovima (Marija Antoaneta, Jovanka Orleanka, Dragana Milojević Srdić) pokretale su ih. To je činjenica o kojoj se ne razmišlja, tim pre što su muški navikli da zasluge uvek pripišu sebi, a neuspehe ženi.
Draganu Milojević Srdić pojeli su baštinici protesta 9. marta 1991.
Prigoda je za malo istorije, tek da se podsetimo: žene zaposlene u industriji odeće i tekstila protestovale su 8. marta 1857. u Njujorku zbog loših uslova rada i niskih zarada.
Njihov protest je zapravo prvi ozbiljni začetak borbe za prava žena, a time i ljudskih prava uopšte. Žene su tražile hleb i ruže, što bih preveo na jezik svakidašnjice: život i uvažavanje. Policija je trenirala strogoću pa je demonstrant(kinj)e razjurila, ali neočekivano, žene se nisu demoralisale ni uplašile: dva meseca kasnije osnovale su sindikat.
Pola veka kasnije, istog dana (8. marta) i na istom mestu (što govori o kontinuitetu i snazi), ponovo su žene, još žešće, digle glas. Radnice su najprije bile zatvorene u fabrici (oproban metod) potom je izbio požar u kojem je smrtno stradalo 130 žena.
Dragana nije shvatila da fotografija s posterom Borbe nije podrška promeni režima već borba za tržište novina
U znak sećanja na taj stravični dan, naredne godine je u Njujorku prvi put obeležen Dan žena. Kad imamo u vidu pozadinu, ne vidim zašto (mada su žene, simbolikom koju muškarci, očigledno nisu shvatili, da ponovim tražile hleb i ruže) muškarci tog dana, ako se sete, ženama poklanjaju pretežno jeftinije parfeme pošto su vremenom – srećom –odustali od veštačkog cveća.
Bez obzira na postignuto, prilično toga je ostalo u okviru deklaracija. Ne zamerite, da pomenem YU, u kojoj je vožd govorio ljudi, žene, deca i starci. Zašto je tako nepromišljeno i podcenjivački delio čovečanstvo nije mi jasno, kao što ne znam ko od poborojane četiri kategorije, po Brozu, nije ravnopravni pripadnik ljudske rase u zemlji gde je čovek naše najveće bogatstvo (ponovo citiran Broz).
Što krene, ne zaustavi se uvek lako: osmomartovski protesti postali su uobičajeni vid komunikacije s muškarcima i poslodavcima, što je isto, zar ne.
Žestok protest ženskog lobija, da osavremenimo vokabular i situaciju, izbio je 1908. Na ulice Njujorka organizovano je izašlo 15.000 žena. Već tim činom pokazale su da su osvešćene i, naravno, digle glas. Tražile su pravo glasa (uz korektnije plate) ali taj glas su osvojile, samo su tržile formalnu verifikaciju činjeničnog stanja.
Onda, izvukavši iskustvo iz odnosa i suživota sa muškima, dovitljiva, organizovana što će reći glasna Klara Cetkin (član Nemačke socijalističke partije) 1910. u Kopenhagenu založila se za utemljenje Međunarodnog dana žena.
Dragana Milojevič Srdić kada je, poučena vlastitim iskustvom i ponižavajućim odnosom onih u koje je verovala, odlučila: nikada više na demonstracije!
Malo dalje, u Moskvi, po Oktobarskoj revoluciji, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je druga Vladimira Iljiča Lenjina da 8. mart postane državni praznik i tokom sovjetskog razdoblja postao je sinonim za herojstva radnica.
Očigledno, mada ne izgleda tako, nije bilo lako izboriti se s patrijarhalnim delom čovečanstva. Zato je u moćnoj Rusiji Dan žena bio eufeministički instrumentarij da heroinama zapuše usta.
U zimu 1917. u Petersburgu, 8. marta, Ruskinje zaposlene u tekstilnoj industriji počele su štrajk koji je kasnije prerastao u februarsku (julijansko brojanje) revoluciju u Rusiji. Hleb, koji su pola veka pre toga, u Americi tražile žene, u Rusiji je nestao i – nestašica je dovela do Februarske revolucije.
Dinastija Romanov je abdicirala.
Može se reći, jer je tačno ali nedovoljno fokusirano, da su žene svojim postupcima, štrajkom, dovele do revolucije.
Žene su sve učinile da se protestima čuje njihov glas. Izborile su se za osmočasovno radno vreme, izjednačavanje plata s muškarcima i dobijanje porodiljskog odsustva.
Ali, ne lezi vraže: i dalje u svetu pa i u našem okruženju žene su manje od muškaraca plaćene za isti posao, a kada traže posao poslodavci postavljaju uslov, suprotno onome što država proklamuje: da ne rađaju.
O mobingu drugi put.
Rosa Luiz Mekoli Parks, još jedna žena koja se hrabro izborila za prava tamnoputih, 1. decembra 1995. odbila je da na zahtev vozača autobusa ustupi sedište belom putniku. Njeno hapšenje i suđenje zbog građanske neposlušnosti rezultiralo je bojkotom autobuskog saobraćaja u Montgomeriju pretvorivši se u jedan od najvećih i najuspešnijih masovnih pokreta protiv rasne segregacije u istoriji.
Roza Parks nije osuđena što nije ustupila mesto belom putniku nego što ne ume da stoji kako treba presudio je sud države Alabama. To je vrlo opasno u autobusu. U slučaju opasnosti ljudi moraju brzo da izađu iz autobusa ili, u suprotnom, mogu da predstavljaju veliki rizik po sigurnost ostalih putnika. Veoma je neodgovorno od Roze Parks što je uopšte ušla u autobus. To što je Rosa Parks crne boje kože nema nikakve veze s našom odlukom.
Očigledno je da svetom podjednako vladaju nepravda i glupost. Da ne bi se zaključilo da isključivo žene trpe pomenuću nekoliko muških primera.
Stivenu Hokingu, naučniku svetskog glasa, nobelovcu, profesoru fizike na Kembridžu, Kraljevsko društvo i Akademsko veće Univerziteta Kembridž osporavali su pravo na rad jer gospodin Hoking ne može da bude profesor univerziteta. On ne može čak ni da govori, da se pomera ili jede, a Univerzitet nema mogućnosti da obezbedi pomoć medicinskog osoblja koja mu je potrebna 24 sata dnevno. Na predavanjima je gospodin Hoking prisiljen da upotrebljava kompjuterski sinitisajzer ljudskog govora pa mu treba čak pet minuta da odgovori na postavljena pitanja. Iz istih razloga gospodin Hoking ne može da predstavlja Univerzitet u medijima.
Slep od rođenja Dejvid Blanket, do onomad ministar unutrašnjih poslova Velike Britanije, takođe nije bio pošteđen otpora budala kojih ima svuda pa i u Donjem domu britanskog parlamenta. Mi podržavamo ideju pomoći ljudima s hendikepom, ali gospodin Blanket nije sposoban da čita brifinge i obimne dokumente s kojima ministri moraju da se upoznaju i da ih komentarišu. Kameni podovi Donjeg doma stari su stotinama godina, neravni su i klizavi pa se plašimo da će gospodin Blanket prouzrokovati opasnost po ostale članove parlamenta i vlade Velike Britanije. Na kraju, ne možemo da pustimo psa-vodiča gospodina Blanketa u Donji dom jer još nemamo toalete za pse u parlamentu.
Mišljenje Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država o kandidatu za predsednika SAD Franklinu Ruzveltu (bolovao od poliomijelitisa) glasi: Naš stav je da čovek koji ne može normalno da hoda ne sme da se podvrgne javnom poniženju i sramoti na ovako visokoj javnoj funkciji. Pored toga, njegovi savetnici mogu da se sapletu na štake i da se ozbiljno povrede. Ovakva osoba ne može da jaše konja, vrši smotru vojske ili da ide na koktele. Predsednikov avion nema lift za invalide.
Vrhovni sud SAD bdio je i nad sudbinom zemlje kada je Džon Kenedi (bolovao od Adisonove bolesti čije lečenje zahteva velike doze steroida, lekova koji menjaju raspoloženje) ušao u trku za prvog čoveka Amerike: Zašto birate ovakve gubitnike? Zar ne možete da izaberete nekoga finog i normalnog, bez hendikepa?
To je Vrhovni sud. Tačka.
petak, 04.03.2011.
VOLE LI MUŠKARCI PODGLAVLJENE SISE
Da ne dužim, kategorično: ne! Zapravo, neki vole velike. Dakle: velike da, veštačke ne!
Da li vam je ikad partner u oblacima šapnuo: Ljubavi, imaš zanosne veštačke vilice, lud sam za tvojim ulošcima, srećan sam što ljubim tvoje silikone (usne, grudi...), očaran sam tvojim veštačkim bradavicama (trebalo je da ih doktor postavi ekscentrično, ali ne mari, i ovako su dražesne), volim što imaš metalni kuk, kako me uzbuđuje tvoje stakleno oko, seksi ti je veštačko međunožje. Molim? Nije! Baš čudno.
Ali ako jeste, onda je nekrofil. Makar imali silikonske grudi, bežite od takvoga dokle vas noge nose.
Moja skromnost, ako vas zanima, beskrajno uživa u plastičnim grudima taman kao u plastičnom cveću. Možda i lepo izgleda majstorski napravljeno cveće ali nije prirodno. Veštačke sise mogu da se naparfimišu, ali su hladne, neosetljive. Rečju: veštačke.
Meni, ako ko pita, draže su prirodne, makar kako male bile, nego velike, ogromne, kakve god, prirodne ili veštačke. Fuj!
I pored toga žene s nedovoljno živih vijuga se samoosakaćuju ugrdanjom silikona. Nije, dakle, veličina grudi ono što im nedostaje, ali niko neće priznati da je glup. Uistinu, takvi svakim gestom, svakom rečju otkrivaju zabrinjavajuće pomanjkanje poimanja stvarnosti.
Žene veruju da su ugradile najlepše sise u kosmosu ako su veće nekoliko brojeva, ili, makar samo dva broja, ali svejedno je – veštačke su. Možda lepo izgledaju (pre no što procure implatanti) pre nego što sve pođe nizbrdo, ali ma kako bile lepe – ostaju veštačke. Jedna folk kometa naručila je vilice dva broja veće. Verovatno bi više uživala u cipelama dva broja manjim.
Naravno da žene podglavljuju grudi da bi dobile na samopouzdanju, koje je takođe veštačko kada se temelji na silikonima, a ne na nekim drugim, stvarnim vrednostima. Samopouzdanje je jedan razlog, muškarci su drugi, ili obrnuto. Te žene se nikad nisu napele da se sete kada su – ako su ikad – videle muškarca kako ide iz samousluge i rasipa strast i emocije ljubeći plastičnu kesu ili kakav skuplji implatant s urednim serijskim brojem.
Zašto žene vole prirodni, topli i naravno čvrst falus, čak i skromnih razmera, kada u svakom seksi šopu mogu za male pare da kupe veštačku močugu? Mislim da se većina žena slaže da plastični, ili ma od čega načinjen falus, ne može da zameni prirodni. A veštačke sise mogu, zar ne? Da li je neka mlada žena dojila dete implatantom?
Da li vam je ikad u restoranu konobar ponudio specijalitet kuće: lepo plastično meso, izgleda kao tek izvađeno iz rerne? Nije. A da jeste, da li biste ciknuli od zadovoljstva dok valjate plastiku po ustima.
Gledam kako ljudi od nedavno noseći običan šal prave sebe većim budalama nego što jesu: izgledaju kao da su pripremljeni za vešanje, a liči im kao plovanu portikla. Razlika je jedino što plovanu stavljaju plastron da ne razvali kokoške, a muškarci, sad vidim i žene, ukrštaju šal pa im stoji kao piletu sisa. Ali, eto, moderno je. Moderno je, izgleda, i blesav biti. Tako je nastala i pomama za silikonima: diktatori mode imaju veliko kraljevstvo nedovršenih ljudi.
Ne znam kako se oseća diva s veštačkim sisama. Znam da se žene teško bore s prirodnim velikim grudima, kako li je tek onima s veštačkim, prenaglašenim. I da situacija ne bude monotona: velike grudi izlaze iz mode. Odlaze u istoriju idiotluka.
Tužne su žene (a tek muškarci!) koji ne shvataju da vreme ne stoji, i da lekari nisu čudotvorci. Zapravo: niko nije čudotvorac, ne može da zaustavi vreme, neprirodno je čak i kad bi se tako šta moglo.
Šta osim veličine dobijaju žene koje implatantom podglave sise?
Silikonske grudi, ako je hirurg bio umetnik, lepo izgledaju. Ne bavimo se sada razmerama, ni sisa ni gluposti.
Toni Parsons, pisac hita O životu, smrti i doručku: "Muškarac nema pravu predstavu šta su i kakve su silikonske grudi dok ne spava sa ženom koja ih je prikačila. Jesu okrugle, jesu primamljive. Ali takva je i činija s plastičnim voćem. Koliko god dobro izgledale, čarolija nestaje čim ih takne živ muškarac.
Prave su istodobno čvrste i meke, pod rukom su neuporedivo ljudske, miču se, žive su. U poređenju s njima, veštačke deluju kao da su iz mrtvačnice. Kopije grudi su neprijatno tvrde. Lažne sise su beživotne.
Kada izađu iz dvodimenzionalnog časopisa o slavnima, najednom su veštačke sise milion svetlosnih godina daleko od onoga što teže da oponašaju. Od silikonskih sisa dobijate najbolje ako ih gledate, a ne dodirujete. One ne služe za milovanje i poljupce, one postoje da bismo im se divili, da o njima raspravljamo i da ih fotografišemo. "
Parsons, s pravom, kaže da se žene prepuštaju nožu jer to traži moda, a razmislile bi kada bi im intelekt bio veći od broja grudnjaka.
Tako je: silikonske grudi čak ni na oko ne mogu realno da oponašaju prave, a na dodir nikako.
Priroda najbolje zna šta je najbolje za ljudski rod. Da je drugačije ljudi bi se rađali s mogućnošću regulacije veličine svega na ljudskom telu. O, to bi tek bio izvor neiscrpnog podmirivanja sujete.
I, ako će neku mladu ženu da odvrati od pogrešne odluke, zapisujem: ugradnja silikona bezdušno otežava otkrivanje promena – od bezopasnih čvorića do kanceroznih muka.
četvrtak, 03.03.2011.
TRGOVINA LJUBAVLJU
Svaki povetarac u svetu unese nemir u srpsku vladu. Ishod je uvek isti: srpska vlada nikad nema čvrst i jasan stav. Setimo se svežeg primera farse oko prisustvovanja nekoga iz vlade Srbije na uručenju Nobelove nagrade za mir zatočeniku kineske vlasti Liu Sjaobou.
Da je to jedini kiks pa da se prežmuri. Vlasti u Srbiji i srpski privrednici (isključujući, verovatno, Miškovića za koga nema zime dok ima kineskih zelenih žaba) stanje u Libiji samo ih je bacilo u komu. Izgubili moć govora, mada im ni druga nije pri ruci. U Srbiji se čeka – šta bi drugo?— da se vidi ishod. Ako se Gadafi iskobelja, doći će u Srbiju da vidi kako mu je kamila koju je onomad poklonio. Ako narod pobedi, Srbija će sebi uzeti u zasluge – nije se mešala.
Nije sada u pitanju Moamerova glava nego jadni Kragujevac. Srbija je obustavila svaku vojnu saradnju s Libijom (ne zna šta da radi! a da joj se ne prebaci da naoružava iscrpljeni narod) pa radništvo Kragujevca može da hrupi na ulicu. Protesti protiv Gadafijeve čelične pesnice mogli su da sačekaju koji mesec dok kilava srpska vlada ne sklopi višemilionski posao za izvoz pušaka u Libiju.
Međutim, srpske vlasti su uverene da će se prilike u Libiji stabilizovati i da će dogovoreni poslovi biti realizovani. Prvo je izvesno, kad–tad, drugo je neizvesno svakad.
Libija je od osnivanja Samita nesvrstanih, dok je Gadafi nadmoćno vladao Libijom još kao mladić, bila važan politički i ekonomski partner Beograda. Libijski lider umeo je da istakne privrženost Brozu, ma šta mislio. Bilo mu je uzvraćeno istom merom, a rekao bih i servilnošću preko mere dobrog ukusa. Ne od Broza, taj znao znanje, nego od paževa, skutonoša, čankoliza i podguznih muva. Pošto se Srbija nikad nije otrgla iz Titovog zagrljaja, mrtav je još čeličniji, dobri odnosi sa Beogradom nastavljeni su i nakon vođine smrti.
Nesposobni da sami stvore imidž zemlji, balkanski lideri koristili su pokojnikov imidž da se približe Gadafiju; đetić Filip Vujanović pri poseti Tripoliju decembra 2003. darovao je Gadafiju Titovu maršalsku uniformu. Poklonio mu je, da stvari nazovemo pravim imenom, deo jugoslovenske, ili ako više volite, deo srpske istorije ma kakava bila. Maršalska uniforma čoveka koji je upravljao Jugoslavijom bez krvi, treba da je u muzeju na Kalemegdanu, ako je već Broz na Dedinju, a ne u Tripoliju.
U Tripoliju je 2009. i 2010. godine predsednik Srbije Boris Tadić prisustvovao obeležavanju godišnjice libijske revolucije, a na ceremoniji je sedeo do Gadafija. U paradi koja je prošla pored tribina i pozdravila državnike bili su i srpski vojnici. Šta oni tamo traže?
Zato Beograd ćuti. Tako je ćutao, ne znajući ništa bolje da se odredi, što je Lio u zatvoru, u Oslu prazna stolica, a zastupnik ljudskih prava o trošku građana Srbije u poslednji čas, bolje da je okasnio, kao da je odleteo na generalnu probu uručivanja nagrade. Nema dobitnika, ima samo gubitnika.
Naravno, taj i takav odnos hoću–neću zabeležen je gde treba. Još se ne zna da li je Srbija time dobila ili izgubila. A zapravo ne zna se koliko je izgubila, a da jeste, to je normalno. Beograd i dalje žmuri nad nasiljem u Libiji, dok Gadafi sedi pod kišobranom uveren da je obljubljen (asocirajte kako vam drago) od Libijaca.
Vezu Beograda sa Tripolijem držao je mrdajući brkovima, predsednik nekadašnje Jugoslavije Zoran Lilić. Ne znajući išta drugo da kaže, do naučenih floskula, Lilić je pre nekoliko dana, dok je u Libiji ključalo, srećom po njega bio daleko od kipućeg lonca, u TV programu lupao je – uobičajeno – da je Gadafi garant mira.
Lilić se drži Gadafija kao pijan vrljike. Naravno, iz koristoljublja, ne sme da dopusti da mu propadne privatni biznis. Treba čoveka razumeti. Lilić je, podržan drugim đetićem, Svetozarom Maravićem, čak igrao dečju igru bugarskog ambasadora, humaniste, oslobodioca i (naravno) neuspešnog pregovarača za oslobađanje bugarskih medicinskih sestara.
Ćutanje Beograda prema nasilju u Libiji je pragmatično: ako se Gadafi održi, održaće se i srpska poslovna saradnja sa solventnim partnerom, ne održi lise, pa ništa, doći će drugi, Srbija se nije mešala i ne treba. Dosta je što je prenaglila 1968. u slučaju Čehoslovačke, pa umalo nam ne dođoše Rusi s kaćušama, ne baš turistički. A i Čehoslovaci, koje smo branili, lepo nas – u strahu od baćuški – zamoliše da ih više ne branimo. Valjda je shvaćena poruka.
Uzdržanost Beograda u odnosu na zbivanja u Libiji direktno je vezana za razvijene poslove sa Tripolijem i velika očekivanja u industriji naoružanja.
Ako bi vlasti u Srbiji podržale demonstrante rizikovali bi pogoršanje odnosa sa Gadafijem ukoliko on bude uspeo da odoli protivnicima. Ukoliko podrži Gadafija, rizikuje da pogorša odnose sa zapadnim zemljama koje imaju jasan stav prema libijskom diktatoru.
Trgovinska razmena između Libije i Srbije je u poslednjih nekoliko
godina snažno napredovala, vaistinu u korist Libije. Izvoz u Srbiju prošle godine iznosio je oko 150 miliona dolara (uglavnom nafta), dok je Srbija izvezla robe za oko sedam miliona dolara, pretežno lekova.
Analitičari u Beogradu procenjuju da budućnost srpskih vojnih poslova u Libiji može biti ugrožena ukoliko Gadafi bude zbačen pa i proteran ako ne bude ubijen. Posebno, ako u Tripoliju na vlast dođu muslimanski ekstremisti, srpski poslovi gotovo sigurno bi propali.
Ako bi poslovi bili uspešno nastavljeni srpski narod ne bi video ikakvu vajdu, ako propadnu – osetiće itekako. Tako je to na Balkanu.
srijeda, 02.03.2011.
SUVREMENA BAJKA
Miroslav Mišković, zadovoljan, nasmejan, uspešan
Hi!
Protrljajte fotografiju belog maga Alana Čumaka u novinama i ubrzo će vam se ostvariti najsmeliji snovi. Kada to prvi put pročitah u novinama jedva se povratih od čuda. Hoće li to neko progutati, pitah se. Pokazalo se ne da gutaju Srbi takvu budalaštinu sprske štampe nego se prosto zadavljuju koliko su zinuli.
Bilo je krajnje vreme da se uvidi: Srbima ne funkcioniše mozak.
Šteta. Baš šteta.
Tiraž te blesave revije koja je nekažnjeno zloupotrebljavala ljudski naivnost naglo je ne rastao nego baš skakao. Srbi su trljali fotografiju dok se novina ne zapali i ne steknu žuljeve. Bio je to odličan test da se naučno utvrdi koliko Srbi mogu da zinu.
Posle prve budalaštine koju svet proguta, nema više breša. Sve je posle moguće, čak i suva banja po srbijanskim zabitima diljem Srbije; banja emituje radijaciju koja deluje sedam kilometara u vis i na zemlji u poluprečniku od pet metara.
Da je mnogo naivnih, zblanutih, nevoljnika, medicinskih fenomena bez mozga, pokazalo se veoma brzo: da se oni što se domogoše malo vlasti po mesnim zajednicama da se pokolju za priloge bolnih. Oči da povade. Na sve strane sandučići za dobrovoljne (a zapravo iznuđene) priloge.
Imalo je i dobre stranje to zračenje. Seljani odmah ogradili prostor za parkinge, počeli da izdaju prenoćišta s toaletom na poljani, u kukuruzištu, tržnice se otvarale na samoj ivici kruga nepostojeće a svemoćne radijacije.
Službe koje se skrbe o provođenju zakona – ne mešaju se.
Kako ono beše ide ona bajka: Onazis je dobio/kupio jabuku pa je prodao i malo po malo došao do prvog miliona dolara. Posle mu je umro ujak pa je milion udvostručio nasleđem, a posle je išlo kao podmazano.
Seljaci promrzoše na pijaci, niko se ne zakapitali. Ne mogu da verujem. Prodaše na tone jabuka i – ništa. Ode sve u porez i hemikalije.
Onda je došao Marko Miloševič. Bralo dete višnje. Višnja po višnja – milion. Pravilo dete gajbice. Nosilo, iskilavio se, mislim figurativno. Gajbica po gajbica, osta on kratak za jednu baš zasluženu gajbu u kojoj bi imao sve besplatno. Onda ga tata poduči: Sine moj, na gubi vreme s gajbicama. Vidiš da u Srbiji duvan ništa ne valja. Specijalizuj se za uvozne poslove s duvanom, bez akciza. Daću ti jude da ti pomognu. Niko ti ništa ne može. Ili tako nekako.
I tako, šleper po šleper, dečko se zakapitalio. Kad od početka kreneš s gajbicama – bude od tebe nešto.
Posle, čujem, crnogorski premijer uzeo pelcer. Ako, tako treba. Treba raditi. Treba budale izraditi.
Istrči za govornicu Mihalj Kertes, čuveni Bracika. Po obrazovanju socijalni radnik. Školovan da pomogne sirotinji. Kaže da je Mađar i ne plaši se Srba. Čuo Sloba, uzeo ga pod svoje, da se Bracika potkripi, da ima vila više no čarapa, limuzina, jahti. Uzmi ago što je tebi drago, široka je carina. Što bi se Mađar plašio Srba, pa Srbi su ti, brate, dobroćudne (dobro, de, ima i krvoličnih) budaletine.
Sve prodadoše da se obogate. Uložili kod Srpske Majke Da(el)fine. Da, stvarno je žena bila delfin. Plivala među ajkulama, ništa joj nije bilo. Umrla prirodnom smrću. Uhvatila je promaja: često otvarala u TV Dnevniku trezor da pokaže štedišama da su pare, u zlatnim polugama, na broju. Neka sirotinja mirno spava. Kamat(l)a raste, pare se ne plode, Sloba šalje konvoje da prebace pare na sigurno. Pa neće ovo dovek da traje.
A Bracika sirotinji koja ide u sitan šverc sve otme, od flaše Voda vode do automobila, deviza, sve izvrni na carini, idi kući pevajući, bezbrižan, ništa nemaš, niko ti ništa ne može.
Lično mi je bio poznat čovek koji je imao silne – govorio je – devizle kod Delfine. Ručni sat je nosio u džepu – žao mu je bilo da kupi kaiš za sat, da ne okrnji devizle. Umro je ne dočekavši da troši kamatu. Ne znam zašto je toliko žudeo za prama - imao je dovoljno, i bez Dafinine kamate za još najmanje tri života. Ovako,ništa nije video od bogatstva koje je uložio da bi se umnožilo.
Da ne pominjem nedodirljivi zemunski klan i drumsku mafiju. Kriminalci su participirali u vlasti, kažu. Nije istina, to je bajka: krimosi su vlast, a legalna vlast – marionete.
Onda, ili malo pre toga, došli Karići; na Kosovu držali fotografsku radnju. Prve fotografije u boji, imali su Karići. Što jese – jes! Posle štancovali značke kao Rusi, pa kažu bili muzikanti. Došao Slobodan Milošević, Karići ošašaveli od para. Predsednik zemlje svako jutro na kafi kod krimosa, krimosi nogom otvaraju vrata kod predsednika države, zadnjicom ih zatvaraju. Niko ne sme Kariće da bije.
Srbi urlaju: Slobo slobodo! i Slobo, volimo te!
Karić ušao u politiku, sadi salatu. Mišković zelene kineske žabe, Karić (u saradnji s Ognjenom Amidžićem alias Oskarom) zelenu salatu da nahrane žabe, cvetaju hohštapleri, cvetaj ružo, cvetali božuri, samo Srbija vene, Srbi se primaju bukvalno na sve.
Pa stigao gazda Jezda za koga je rođeni otac govorio da je propalica i prevarant. Srbi ne veruju, hoće lično da provere.
Bilo bi smešno da nije tužno.
Sad zemljom drma dobroćudni Miroslav Mišković. Nismo iscrpli još sva čuda.
Priča onomad Miroslav Mišković kako se zakapitalio da ima više zlata no što je težak.
Prosudite koliko je kineskih zelenih žaba morao dnevno da proda da bi za dve decenije dospeo među najbogatije ljude u Srbiji. Čovek ume, kapa dole.
Ne mogu da se načudimm kako Kinezi ne videše da u Miškovićevom preduzeću Nebojša Šaranović prodaje zelene žabe kao salatu, pardon kao alvu, da i oni, sirotani, nešto ućare.
Nebojša Šaranović odmah je postao komercijalni direktor iako je bio pripravnik (priča Mišković anegdotu o svojimpočecima) čiji posao, kao direktora pripravnika, beše da prodaje neke zelene kineske žabe. Kupio je veliko plastično korito i prikazivao zelene kineske žabe na Slaviji kako skaču. Tako govori Mišković i smeje se. I treba da se smeje.
I meni je smešno.
Kinezi, vidim svakodnevno, po Srbiji množe svoje prodavnice bezmalo veće od nekadašnjih vodećih Robnih kuća Beograd. Čekam da prođe 20 godina da vidim da li će se obogatiti od zelenih žaba. Ne verujem, Ni Oskar im ne bi pomogao Ja sam žaba, žaba...
I sav taj svet, sem onih što su pomrli ili otišli kod braće Rusa, komotno šeta po zemlji Srbiji.
A Kineza ko salate. U Srbiji se osećam kao u Pekingu. Istina je da peking ima više Kineza nego Srbija Srba.
Htedoh da pišem o sasvim desetoj stvari, ali mi se ne dade. Stalno mislim kako meni ne polazi za rukom. Ljubih sve kineske zelene žabe na kojima je Mišković izgradio svoju imperiju i ne nađoh nijednu u kojoj živi začarani princ.
Baš sam baksuz. Ne verujem više u bajke.
utorak, 01.03.2011.
POKAŽI ŠTA ZNAŠ
Talas suđenja zbog korupcije profesora zahvatio je region. Srbija je, mislim, ponela barjak: prva je počela da hapsi profesore kragujebačkog Pravnog fakulteta, njihove pomagače i posrednike.
Bio sam na prvom suđenju, zapravo pokušaju; kao svedok istorije. Profesori su kao ovejani kriminalci prolazili kroz detektor metala. Pre nego prođu detektor videli bi da su objektivi upereni u njih kao snajperi. I ne bi im pravo. Na tu mogućnost trebalo je da misle mnogo ranije.
Jedan uvaženi profesor, iznerviran neprestanim fotografisanjem, pitao je fotoreportera da li hoće da mu pokaže muškost. Fotoreporter (pričao mi je, shvatio je da nervira profesora a to je prilika da ga snimi bez nameštanja, jer je pokazivao da ima suženje svesti) odgovorio je da hoće i čučnuo da bolje snimi. Profesor se – priča mi kolega – zbunio: šta sad? Onda je počeo kolegama da objašnjava da je fotoreporter iz policije. Niko ga nije pitao otkud mu takva ideja, ali nije bitno. Čovek je ostao bez fotke profesorovog ponosa, koji bi bio deo akademskog dijaloga. Valjda.
Najopušteniji je bio pevač Radiša Urošević. Pozirao je. Na pauzi je sa svojim advokatom otišao u Perper. Ko je hteo da ima dobru fotku mogao je da ga snima do mile volje. Urošević je bio predusretljiv, nasmejan, njegov branilac takođe.
Profesorka kojoj je policija oduzela BMW bila je neobično svadljiva. Teško biste rekli da je visokoobrazovani, univerzitetski profesor.
Doduše, jedna profesorka nemačkog jezika, optužena da je primala mito i posredovala kod davanja mita, radila je na Filološkom fakultetu i na Pravnom, mislim na još jednom je držala katedru, ali poenta je da je sa Filološkog otpuštena (bila je među prvim uhapšenim profesorima) i sada radi kao čistačica na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.
Ima i drugačijih slučajeva. Bivši radnik Kazneno popravnog doma Zabela na pitanje predsednice sudijskog vecha šta je po obrazovanju odgovorila je kao da je u kvizu Najslabija karika da je završila Pravni fakultet u Kragujevcu. Lepo.
Kasnije je, tokom suđenja, na saslušanju rekla da je Pravni fakultet upisala da bi napredovala. Pohvalno.
Jedina je priznala da je kupila šest ispita. Pošto je radila u policiji ima beneficirani radni staž. Penzionisala se kada je uhapšena. Sada ima 51 godinu i 72.000 mirovinu zahvaljujući pametno uloženom novcu na kupovinu ispita. Pošto je sve priznala, a policajac je, verujem da je priznanje rezultat pogodbe: odaj profesore, pritvor čemo ti računati u kaznu i ostaje ti penzija. Možeš da otvoriš i advokatsku kancelariju.
Da biste imali predstavu kolika joj je mirovina, pretvorićemo u evre: 720! Prosečna mirovina je ispod 300 evra, prosečna plata isto. Zaista, kada imamo u vidu da je velika verovatnoća da će zbog iskrenosti biti abolirana, ne može se reći da je uludo uložila kapital u ispite.
Jedna strdentkinja nije mogla da objasni zašto joj je profesor povremeno telefonirao na sever republike. Zar je proverava da li uči ili se raspitivao da li joj je potrebna literatura. Možda stručna pomoć. Pa, i ako se raspituje – zašto to čini, nije mu u opisu posla.
Jedna studentkinja, optužena koja je kupovala ispite i dobijala pozitivne ocene bez polaganja, na prvom saslušanju izjavila je da je ljuta na oca što se mešao, novčano, u njeno znanje, dodala je da nije prihvatila posao u Italiji zato što je trebalo da podnese diplomu Pravnog fakulteta, kasnije se predomislila i govorila da je sve (verovatno ispite) redovno polagala.
Otac studentkinje Pravnog fakulteta koja je imala toliku tenu da nikako nije mogla da okonča studije takođe je priskočio kćeri u pomoć. Pozvao je prijatelja i poverio da mala ima tremu, pa ako može da joj se pomogne. Kako da ne: neka se javi profesoru i pozove na očevog priajatelja. Rečeno – učinjeno.
Da li je profesora uhvatio propuh na uho do sagovornice, tek – oborio je.
Čim je izašla iz kabineta pozvala je očajna oca. Onaj je pozvao prijatelja. Prijatlejj je pozvao profesora. Neka dođe ponovo, poručio je profesor, prijatelj preneo njenom ocu, ona profesora zaustavila u hodniku i rekla da hoće ponovo da polaže. To je prirodno: kad student ne položi, ima naredni rok da se pokaže. Nije prirodno da sačekuje profesora u hodniku i njemu govori svoje planove. Ali, eto, desi se. I položila je, znala je znanje.
U Hrvatskoj vidim da je afera index prošla bez mnogo prašine i buke. Doduše i u Srbiji se slegla. Sada profesori dolaze na suđenja, koja su se otegla, kao na piknik.
Neki su i napredovali. Doduše ne kao profesorka nemačkog, ali, recimo, jedan gospodin je dogurao do Ustavnog suda Kosova. Što da ne. Čovek je tamo rođen, oseća se u zavičaju dobro, a i na Kosovu su potrebni mladi pravnici – što pre to bolje.
Još ovo: procentualno je na Pravnom fakultetu u Kragujevcu bez polaganja položilo više devojaka od mladića.
I da dodam: bilo mi je žao jednog starog, bolesnog profesora čija je odbrana bila – da su profesori na Pravnom (a sve su to bili njegovi studenti) složni do afere ne bi došlo.
