imalo bi smisla kad bi imalo smisla
petak, 11.03.2011.
SRBI IŠTU VOŽDA
Ne znam šta je, ali neki vrag jeste. Da li se to Srbi bore s kompleksima, ili ih neka druga muka zgrabila tek ako Hrvati imaju Seve Nacionale, odmah moraju i Srbi da skarabudže Cecu Nacionale. Ako Hrvati imaju emisiju Latinica, eto ti Srba s kopijom: Ćirilica. Bar da je vodi Jovan Ćirilov pa bi imalo bar malo smisla, ovako je kao parodija.
Vidim da je Seve napućila usne i da je Ceca za prsa ispred!
Za sad vodimo.
Kad Hrvati krenu s novogovorom, eto ti Srba s rodnom ravnopravnošću: lovkinja, borkinja, andragoginja, dopisnica (za razliku od razglednice: dopisnikinja), potpukovnikinja (ili –ica, još nije utvrđeno).
Ne znam brate, o čemu govore kada Srbi kažu da im je srpski jezik maternji.
Znam, samo, da majke tih novih oratora i mislioca ne govore istim jezikom sa potomstvom.
Ako Severini neko digne disk s Lukićem, eto ti Suzane Mančić: dva puta joj maznu istu epizodu. Prosto čoveku dođe žao onolikih suza po medijima.
Izvesno je da Srbi pate što im se istorija banalizovala, nema više vođa, div–junaka, najvećih sinova (naroda i narodnosti). Sve se ispostilo, istanjilo, isprofanisalo.
I kad nešto imaju ne umeju da sačuvaju. Ubiše Ćuruviju. Ubiše Đinđića. Koliko vidim odavde, polomiše se da nađu Arkanove ubice. I treba. Svako da odgovara za nedela. Ali, da pitam, šta bi s ubicama pomenutog novinara i pomenutog predsednika. I nepomenutih.
Nikom ništa.
Na Avalu više ne idu delegacije. Zaboravili neznanog junka. Zaboravili i znane, neće li neznane. Mora da ih neka druga briga mori.
Problem je s prevozom i kloniranjem: da li da idu u Kuću cveća, ili u avliju Mire Marković.
Ali, koprcaju se. Eto, pre nekoliko dana na jedno niško ćoše odneše omladinci nekoliko cvetića; lepo, prirodno, maleni aranžman, skromno društvo: skromni mladi De eS ovci. Poletarci. Niti znaju jezik, niti im je potreban. Oni bi na svakom jeziku govorili nerazumljivo i nerazumno.
Samo prate trend i brend. Do jaja. Mrak. Super. Kuliraju. Ej! Guru nam ga! Guru im ga.
Đinđić je, na žalost Nišlija, ubijen u Beogradu. Pa čekaj, ne može to tako. Imamo u Nišu Ćele kulu s lobanjama srpskih ratnika. Ako je još tamo. Jesmo je zapustili, ali druga su vremena. Druge tendencije. Ona je demode. Potrebne su nam druge ikone da se održimo.
Dobro. Evo vam Bulevar Dr Zorana Đinđića. Uistinu, nisam znao da se Zoran Đinđić zvao kao Kinez: Dr. Video sam da po Srbiji ima i škola koje zovu Dr Jovan Cvijić. Dakle, u Srbiji nije, kao što bi se moglo pomisliti, ime Dr retko. Možda je i to uticaj nadmetanja sa Hrvatima: Dr Oetker, zar ne?
Ne znam da li se Bulevar Dr Zorana Đinđića nastavlja na Bulevar Kralja Romske Muzike Dr Šabana Bajramovića. U Nišu, jakako!
A nije, čini mi se, retko ni da mladi odnesu pregršt cveća na ćoše. Recimo na ćoše Bulevara Dr Zorana Đinđića. Na godišnjicu. U Nišu. Iznad imena bulevara stajala je – tvrde obavešteni omladinci, a u policiji negiraju – spomen ploča. Što na tom mestu, zna samo onaj ko je tako odlučio. Nebitno u ovom času. Ali, ljudiii mojiiiii, što bi rekao Mladen, gde je spomen ploča?! Da nije premeštena u Beograd!?!
A kad smo prošle godine cveće stavljali isto ovako bila je ploča, vidim da je nema, pa sam malo pravo da vam kažem iznenađen ovaaaj zbog toga tako da ćemo videti ispitati razloge zbog čega je ona skinula skinuta i KAKO JE SKINUTA (beseda predsednika omladine DS Niš).
I pored toliko godina i dalje osećamo tužnu prazninu u glavama!
