imalo bi smisla kad bi imalo smisla
nedjelja, 27.02.2011.
NAJZAD!!!
Retko mi tekst prestoničkih novina (zavičajne ne čitam niti – daleko bilo –u ruke uzimam) popravi dan, razgali me, prosto promeni raspoloženje na bolje, da ne kažem razveseli, oraspoloži pa potražim nekoga da sa njim podelim zadovoljstvo.
Ovog puta mi se posrećilo: u dodatku za kulturu beogradske Politike 26. februara 2011, na četvrtini stranice plaćenog prostora Centar za kulturu Požarevac (uzgredna digresija, da ne bude da niste nikad čuli za jedno lepo mesto u rimskoj provinciji Gornja Mezija – reč je o gradu u kome pod lipom počiva Slobodan Milošević) čitalaštvo obaveštava da književna nagrada Gospođin vir za 2010. nije dodeljena. Lepa careva kćer, ili ružna, nebitno je dok je careva, udomiće se drugom prilikom.
Razumem pisce, stvarno ih, ponekad, razumem. Konkurisali su, nagradi se nadali (inače bi bilo perverzno konkurisati), pogotovu je blesavo ponašati se kao igrač na sreću – stoji čitavog života pred kioskom za uplatu i stalno drnda priču kako se ne nada dobitku, iako poslednju paru da za listiće i nervira se kad vidi da je još u bubnju. Niti igrače hoće sreća, niti pisce dar, pardon: nagrada.
Dobro, slažem se, nekad je potrebna sreća da dobijete književnu nagradu. Nekad nije važno koliko ste daroviti nego koga poznajete ili koliko ste umiljati, čime možete da vratite. U ovoj zemlji uvek je mogućnosti toliko da ne možete da se odlučite.
Nekad ništa ne pomaže, ni sreća, ni dar, ni poznanstvo, bitno je ko je preči, ko je bliži vatrici da se ogreje. Nevažno zbog čega.
U Požarevcu, koliko vidim, pošto nema nagrađenog, ništa nije bilo presudno sem dara. A on je redak, inače ne bi bio dar, ili ako bi svako bio darovit pitanje je koliko bi neki usmeni pisci morali prljavo da igraju da bi bili u igri da makar jedan dan stoje u užem izboru.
Sve je to znano, da se vratim zbilja hrabrom činu žirija za nagradu Gospođin vir.
Znajući kakva je situacija u srpskoj kulturi, i koliko su moćni oni koji nagrade dobijaju, ostaje mi da kupim kapu i skinem je pred tim žirijem.
Drago mi je da su u požarevačkom Centru za kulturu imali kuraži, poštenja i izbaždarena estetička merila da odluče kako su odlučili i to otvoreno kažu.
Naredni pasusi, ispisani italikom citat su saopštenja Centra za kulturu Požarevac.
Brod zvanične književnosti, u nas, takozvane birokratske, nalik je na brod pun veseljaka Hijeronimusa Boša. Na tom brodu ima bezbroj podsticaja za aktere, oficijelne iliti birokratske književnosti - mnoštvo književnih nagrada, nametačkih, uz talambase najtiražnijih dnevnika zemlje Srbije, koje se, gle čuda, zaborave drugog dana nakon dodele. Tim nagradama, tj. onim najizvikanijim, koje su odavno dovedene u pitanje, proizvode se "velikani" koji se priznaju samo ovde. Proizvodi ih krug kritičara bez mane i straha, po nekom sektaškom diktatu, kako i priliči tom brodu veselnika koji se bori sa stihijom već više od jednog veka.
Nasuprot tom brodu zvanične književnosti postoji i čun nezvanične književnosti, manjinske, bezdane, koju ovde zastupa jedna jedina književna nagrada Gospođin vir, koja se dodeljuje autorima koji umeju da ožive naše dubine, da siđu u mistične virove i da po cenu napora celog bića daju delo koje ima i svu draž novine, pa i ono smešno trzanje zbilja živih nerava, zbilja sapetih spregova.
Minule godine, 2010, po svemu sudeći, naši pesnici, romanopisci, književni mislioci, većina - ukrcala se na već spomenuti brod veselnika. Šta to znači zaista? Kad pesnici, pisci, romanopisci, esejisti, mogu da pišu sve, zašto da pišu koješta? Nagrada Gospođin vir zasnovana je, zaista, zato da bi se ono što je u srpskoj poeziji, prozi i esejistici bilo lepo i primamljivo, zamenilo i istisnulo nečim lepšim i tako dalje sve lepšim od lepšeg do u večnost!
Takvih naslova, na žalost, u protekloj godini nije bilo, te ova nagrada ne može biti dodeljena za 2010. godinu!
Generalno, nije lako odlučiti ko zaslužuje nagradu, niti je jednostavno podneti sve pritiske narocisoidnih pisaca, njihovih prijatelja, smicalice, veze, uslovljavanja, ucene.
Pre ne znam koliko godina predsedavao sam u jednom žiriju za pesničku nagradu. Sugerisao sam da među pristiglim pesmama gotovo nema u punom smislu reči pesme vredne pomena, kamoli nagrade. Pogrešio sam u jednome: izdvojio sam pesmuljak za jotu, nebitno, nezarezivo izmaknutog od ostalih bezvezarija. Dogovor je bio da napišem obrazloženje, svi ga potpišemo i to saopštimo publici i pesnicima da nagrade nema jer nema ni pomena vredne pesme.
Čim sam okrenuo leđa preostala dva člana žirija – sećate se: odluka je bila jednoglasna da nećemo dodeliti nagradu – opričali su direktoru kuće koja daje nagradu da – nagrade neće biti. Uvaženi direktor me je pozvao i doslovno rekao: "napiši u obrazloženju da je ta pesma najgora, napiši šta ti padne na pamet, ne zanima me, ali nagrada mora da se dodeli". Odbio sam da učestvujem u takvoj raboti.
Onda je on onim članovima dodao trećeg (uspeh je da je načuo da broj članova žirija mora da bude neparan) i taj je sada bio paran: uvažili su gazdin stav, nagradili onu pesmicu.
I samo još jedan lični primer. Bio sam član žirija za pesmu na jednom velikom festivalu, velikom po parama koje su se u njega ulagale. Odlučivali smo o nagradi za pesmu na jugoslovenskom konkursu. Kada smo posle većanja došli do jednoglasja, zapitao sam da li je to konačno. Jeste. Da dešifrujemo autora? Može. Ne sećam se izabranog imena, ali se sećam da se najednom član žirija, možda je bio i predsednik – sećam se da je bio kum direktora festivala i da je isprva bio najglasniji da se nagradi pesnik za kojeg smo se odlučili– najednom razgoropadio čuvši ime dobitnika kojeg smo jednoglasno odabrali. Pridružio mu se i kum. Pokušao sam da ih navedem da kažu estetičke razloge. Nije ih bilo, ili su bili smušeni, neodrživi. Jedino su bili uporni da se promeni dobitnik i imali gotovog novog kandidata. Dobro, rekao sam, nadglasali ste me po otvaranju šifri, uradite kako ste odlučili, a sutra ne morate da kupujete sve novine, dovoljno će biti jedna – u svima će pisati kako ste žirirali. Odustali su.
Nikada više nisam zvan da žiriram.
I ne treba.
četvrtak, 24.02.2011.
GREŠNI MILOJE ČIR NA OKU CRKVE
Foto: Nagy Zoltan, The Shel 04
Srpska paranoična crkva (SPC) priznaje da već duže vreme drži na oku grešnog Miloja Stevanovića (62) zato što ljubi bližnjega svoga kada SPC mrzi one koje je volela – vladiku Artemija i po Bogu sabraću svoju: monahe.
I ne samo da SPC drži na oku srpskog trgovca iz Čačka – autora knjige Grešni Miloje čija su tri izdanja rasprodata, a njegov sajt beleži gotovo tri i po miliona poseta – no ga i tuži jer je na svom imanju ugostio monahe lojalne bivšem episkopu Artemiju.
Stevanović nema vremena za dangubu pa je episkopu žičkom kratko otpisao: Vaše preosveštenstvo, milosrđe i gostoljublje su hrišćanske vrline i od toga me ne odvraćajte... Nezamislivo mi je da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sa vernicima postupa metodama uobičajenim u partijsko-političkim organizacijama, u čemu imam veće iskustvo od Vas koji me na ovaj način potežete, jer nosim ožiljke tih metoda na svojoj koži gotovo tri decenije - navodi se u poruci. Potpis kako sledi: Grešni Miloje.
Tako Grešni Miloje njegovom preosveštenstvu episkopu žičkom Hrizostomu (Zlatousti). Ne mogu da verujem: Crkva tuži vernika koji ispunjava učenje pravoslavlja više no što iko očekuje! To bi moglo da znači a. Miloje, grešan ili ne, nije shvatio osnov vere i b. da je Crkva dementna, pa zaboravlja svoje učenje.
Crkva kao i vlast u Srbiji hoće sve da drži pod kontrolom, makar svet propao. Pošto su nam sve uzeli/izeli ostalo je još da prisvoje pravo prve bračne noći.
Molim, obratite pažnju na distinkciju: Miloje je 17 monaha primio na svoje imanje, a ne na crkveno, dao im kost i konak u svom etno–selu na planini Jelici. I zemlju, građevine, mašine i stoku, sve kako stoji u overenom sudskom ugovoru na neograničeno uživanje, bez naknade. Sve je to Milojevo, ništa nije crkveno, ni državno, ni ičije do Miloja, Grešnog!
Miloje daje/ustupa monasima sve bez naknade, a ono što proizvedu pošteno će im otkupiti. Takvu pogodnost monasima ni Crkva nije dala.
Takva su sagrešenja Grešnoga Miloja, kako ga i meštani zovu, da crkveni tužilac u optužnici, koju je podigao sredinom februara, predložio da se Stevanović kazni konačnim iskjučenjem iz crkvene zajednice. Možda zato što Miloje sebe smatra grešnim, pa iskače iz crkvenoga rama. Ako i jeste grešan, platio je Crkvi za oprost, platio i pozlatio.
Toliko je grešan Miloje da crkveni velikodostojnici ne mogu da ga vide. I kako će kada im je na oku?! Greše, mnogo greše, ako trgovca, kao što su nacrtovali, izbace zanavek iz krila Crkve, moraće često da čine mrzak čin i dreše kesu kada dođe vreme da štogod pazare.
Miloje u Čačku drži dve trgovine. Ne baš male, svašta se tamo za pope može nabaviti. Ako ima za pope ima i za popadije, a gde ima za popadije biće i za vladike. Bude li se Crkva bahato ponašala prema Miloju, može se dogoditi da espapa nestane. Bilo pa prošlo.
Za užasna sagrešenja Crkva krivi Miloja. Pošto ga Crkva drži na oku zna da je u junu 2010. na planini Jelici kod Čačka na svoje imanje primio odbeglo bratstvo manastira Crna Reka.
Niko ne kaza rašta monasi odbegoše.
Pored toga Crkva tereti Grešnoga Miloja da veruje u Boga (u kojeg ne veruje država, pa izgleda ni Crkva; verovatno i omladinu kvari), njemu se moli i u Dom Gospodnji odlazi na bogosluženja. Sve sama jeres, gresi smrtni, neiskupivi.
Ako moja skromnost dobro razume optužnicu, Crkva je promenila kurs i u Boga više ne veruje, inače Miloja, makar bio grešan, ne bi povlačila po sudu. Doduše po crkvenom sudu, ali kakva je razlika ako Miloje dangubi?! Popovi imaju vremena na pretek, jer i tako smrti nema, samo silazak u večni život.
U autobiografiji Grešni Miloje opisuje kako se od žestokog komuniste preobratio u vernika pa i apologetu tracionalnog bogosluženja, rekao bih veći od episkopa mileševskog Filareta i vranjskog Pahomija zajedno, ali takvo poređenje (ko zna o čemu govorim jasno mu je) da je nespojivo sa likom i delom ta dva crkvena velikodostojnika.
Da ne krijem kad je Crkva već obzanila: opremljena je za praćenje i držanje na oku pa ne samo da je videla (što joj milo nije) kako monasi idu po planini Jelici na imanje Grešnoga Miloja nego i sam Grešni Miloje – gde će mu duša – odlazi na bogosluženja u selo Ljuljaci.
Ne znam da li će Crkva tužiti paroha crkve u Ljuljacima što je javio kome treba da je bivši episkop Artemije služio u seoskoj crkvi. I da činodejstvuje u prisustvu Grešnoga Miloja.
Neobično mi je da popa prijavljuje onoga kome inače ljubi ruku i klanja se do zemlje. Možda Crkva ukida i poštovanje, i uverenje naroda i sveštenstva da je na episkope sišao Duh Sveti.
U obrazloženju optužnice, istaknuto je da je žička eparhija i ranije imala Stevanovića na oku jer je svesno išao u pravcu raskolništva. Šta je to i kako se ide u tom pravcu niko iz eparhije nije objasnio Grešnom Miloju koji bi voleo da zna kuda Crkva ide.
Tužilac smatra da je Grešni Miloje protivnik Crkve i rušitelj crkvenog poretka. Ako je tako, onda nema druge: poredak je slab, loše utemeljen i mora da je sistematično podrivan. To Miloje nije mogao sam, mada tužilac i o tome ima neoborive dokaze koje navodi, kako red nalaže, u optužnici.
Grešnog Miloja Stevanovića tužilac ostrašćeno (što greh je, o da!) opada da se bavio poslovima opštinskog pravobranioca, direktora preduzeća, radio je i kao bankar, a bio je i sekretar Opštinskog komiteta SKJ u Lučanima. Kud ćeš veća sagrešenja nego uz pomoch vlasti podrivati Crkvu koja je vlastima bliža i od nje same. Jedino ne kaže tužilac da li se Crkva ranije gadila svih tih Milojevih bavljenja kad joj je davao priloge u novcu i robi.Da li Crkva odbi Milojeve dare?!
Posle svega ne bi me iznenadilo da SPC za obračun s Grešnim Milojem vaskrsne Tomasa Torkvemadu, mada, među vladikama može da nađe dostojnu, ako ne i rigidniju zamenu.
Grešni Miloje Stevanović od patrijarha Pavla dobio je odličja i gramate i od vladika Stefana i Hrizostoma (koji ga sada tuži da je skrenuo s puta pravoslavlja). U Novom testamentu – moram da pomenem – jasno se navode Hristove reči: ako te udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi (Matej, 5,39). Nevolja je što Grešni Miloje izgleda ima samo jedan obraz, pa ga ne da ma kud puklo!
utorak, 15.02.2011.
STO DANA VLADE – STO GODINA ROPSTVA
Stefan Tomašević plemeniti Kotromanić, poslednji despot srpski /misli se, poslednji u Srednjem veku/ prvi je Srbiju zavio u crno i Srbe bacio u ropstvo. Insignije despotske vlasti preuzeo je u Smederevu prvog prolećnoga dana 1459. To je dan od kojeg se, u to vreme, brojalo vreme dolazeće godine. Srbi su, po odlasku Stefana Tomaševića iz Smedereva, brojali crne dane. Vekovima.
Kotromanić je uistinu ostavio obrazac svim potonjim valdama, ne samo srpskim, da ih narod trpi 100 dana, pa ako dotle zemljune uvedu u rat, i državljane ne bace u ropstvo, onda takva vlada očekuje da ostane dok narod ne dotuku. Kotromanić je bio despot srpski duže no što je vredeo: sto dana; istorija gotovo nije stigla da ga ubeleži, ni po junaštvu, ni po dobroti, ni vojničkoj spremnosti, posebno ne po časti i otadžbinskoj vrlini. Zato svaka vlada traži da ostane još. Pa još se nismo upoznali, još se nismo razmahnuli, još nismo otvorili šifrirane račune po svetu. Tek treba da uspostavimo redovne avio linije i nađemo puzdane kurire.
Posle 10 dana boravka na prestolu u Smederevu, 1. aprila 1459. Stefan Tomašević oženio se Jelenom Branković, kćerkom tada već pokojnog despota Lazara Brankovića i Jelene Paleolog, kćerke despota Moreje, Tome Paleologa.
Laknulo je Stefanu Tomaševiću kada je, posle 100 dana, sa porodicom veselo i bezbrižno, napustio Smederevo prepustivši ga turskoj ordiji. Srbija se od te predaje još nije oporavila.
U smederevskoj utvrdi, kao što se očekivalo, bilo je Srba koji su više voleli Turke no svoj rod. Srbija je to! Ne znam koliko je turkofila bilo u utvrđenju; dovoljna je jedna mušica da pokvari dragoceno vino i razjede gradske kapije.
Kukavičluk Stefana Tomaševića prenerazio je sav civilizovan svet, koji je u Smederevo gledao kao u bedem spasa čitave Evrope, i verovao da će se Srbi lavovski boriti kao što su šest godina pre toga ginuli braneći Carigrad.
Dični Kotromanić bio je najstariji sin kralja Bosne Stefana Tomaša; po očevoj smrti 1461. onaj koji je Smederevo predao bez borbe, postao je kralj Bosne. Stefan Tomašević vladao je kraljevinom Bosnom tako što se od Turaka sklanjao od jedne do druge tvrđave u kojima je ćutao kao miš u naćvama.
Pošto je Mahmud paša Anđelić, opseo tvrđavu Ključ (kao t pre toga Smederevo) u koju se sklonio Tomašević, upotrebio je metod kome kralj nije mogao da odoli – još jednom oprostiće život kukavici. Kotromanić to jedva dočeka i preda grad bez borbe u zamenu za svoju bezvrednu biografiju. Za kratko vreme uspeo je da upropasti i ponizi jednu despotovinu i jednu kraljevinu.
Ako do sada ne rekoh, da sada kažem: Stefan Tomašević beše inteligentan glupak. Pošto su ga namamili da napusti žestoko utvrđen Ključ, bio je izveden u Jajcu pred sultana Mehmeda Drugog Osvajača. Bivši despot srpski i kralj od Bosne, nije pred Mehmeda izašao praznih ruku. Poneo je obećanje Mahmud paše.
To je sultana Mehmeda Drugog Osvajača preplašilo taman koliko vranu straši skeladžija. Mehmed je kipteo od besa: kako se jedan bednik usuđuje da mu potura garancije nekakvoga paše. Suština je da su sultanu janičari lojalni i ponizni do bola i, što je važno, odreda su sultanovi robovi. Reč jednog roba ne obavezuje silnoga sultana.
Sultana je upornost kukavnoga bosanskog kralja da spase glavu, zamarala i vreme, koje se ne vraća, uludo mu arčila, pa ubrzo azapima dade jasan mig: Sklonite mi gnjidu s očiju. Smirenom rukom i vičnim potezom sablje, azapi pred sultanom pogube Stefana Tomaševića koji ne smože ni u poslednjem času da razume jednostavnu istinu. Mahmud paša je održao reč: nije obećao kralju da poštedi život, već da ga poštedi života.
Raspisao sam se, a samo sam hteo da kažem: Kotromanić je začetnik 100 dnevne vlade. Razlika između njegove vlade i današnjih je u tome što je Stefan Tomašević imao nad sobom Mehmeda Drugog Osvajača čiji su se azapi radovali poslu: da kome smaknu glavu.
utorak, 08.02.2011.
SINOD SPC - BOG NA ZEMLJI
Postupci bivšeg episkopa raško–prizrenskog Artemija (Marko Radosavljević) nikada mi nisu bili sasvim po volji. Ali, mislio sam, ako je Bogu po volji, meni je svejedno, čak i ako Boga nema. Ali, Sinodu SPC nije. Sinod je žedan moći, koju stiče vezujući episkope za sebe, Sinod nije od ovoga sveta.
Sinod SPC je iznad Boga.
Sinod je protiv čitavog pravoslavnog sveta. Protiv nepravoslavnog takođe. Sinod je čak i protiv sebe, ali o tome se ćuti. Nema manje zajednice koja je raznorodnija i razuđenija i razjedena iznutra više od Sinoda.
Ako Boga nema, nema ni Crkve. Ali pravićemo se kao da je sve u najboljem redu.
Ukratko, kada se bira episkop Sveti duh silazi na kandidata. Kada ga Sinod raščinjuje i šalje u penziju, kada mu oduzima činove, kada ga ponižava, niko ne pominje ni božju promisao, ni Sveti duh; ništa sem raskola, sektašenja, jeresi.
Što bi Bogu - ne govorim o njegovoj pravednosti, superiornosti, milosrđu, praštanju, trlababalanštini - smetalo, ili bolje reći: zar mu ne bi godilo da mu se klanja i moli i neko ko nije episkop, što je Artemijeva molitva manje vredna kao monaha, ili kao mirjanina, od patrijarhove? Ima li koga s očuvanim mozgom u SInodu da se to upita? Dečaci pišu grafite po zidovima, neka vladike pročitaju jedan, ako im je promakao, evo, ispisujem ga: Nije greh voleti nekoga koga si mrzeo, greh je mrzeti nekoga koga si voleo. Zar ne obdelava svekoliko sveštenstvo i monaštvo, bratski, istu njivu. Vole li se ili mrze?
Ergo, Bog je po predanju Jedan, ali Crkva, odnosno Sinod je kapa nad svime. Uz pomoć politike. Uistinu, kada se hirotoniše patrijarh, onda crkvena vlast bira koga će pozvati da prisustvuje tome činu. U redu. Onda Crkva odabere Tadića, a Amfilohije radikale. Nemojte reći da u Crkvi deluju dve Crkve. Nemojte mi ništa reći: jasno je.
Kada klerikalna država - koja je navodno sekularna, ali to je farsa - a zapravo je crna teokratija, klerikalna je Srbija da više ne može biti, kada bi dakle ta Srbija birala predsednika države, iz SPC bi na ceremoniju bili pozvani svi: od crkvenjaka do patrijarha. Da se Vlada dodvori. A mediji potpiruju: narod veruje Crkvi i političarima, dakle upravo onima kojima ni sam Đavo ne veruje. Rekao bih ovde nešto, ali je nedolično.
Na kućne adrese pojedinih Srba u severnoj Kosovskoj Mitrovici stižu pisma u kojima ih parohijski sveštenici upozoravaju da ne podržavaju, kako se navodi, sektu raščinjenog vladike raško-prizrenskog Artemija. Dakle, sada je svaki seoski popa jednak Sinodu. Svi dele pravdu, a rečeno je: Ne sudite da vam se ne sudi. I još je rečeno: ja sam Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova mimo mene! Sinoda tvog.
U pismu se navodi da sveštenici imaju obavezu da upoznaju vernike sa "duhovnom opasnošću koja proizlazi iz učešća na skupovima koje organizuju sledbenici raščinjenog vladike, a sada monaha Artemija". Da, strašne li pošasti. Ko ih je obavezao da se bave spletkarenjem. A kakve su to, molim, duhovne opasnosti?! Zar će 76.godišnji vladika da krene u boj za Crkvu i naruši temelje Sinoda, izmakne tron, podeli Srbe, izazove raskol?! Kako je to moguće ako je Sinod složan, ako su episkopi u ljubavi bratskoj, nezlobivi?
Zar se hriščanstvo nije podelilo u istoriji, najpre na pravoslavne i katolike, na grkokatolike i rimokatolike, pa onda idemo na protestante, pa... I ko je tu sada shizmatik? Ko kome sudi?
Dodaje se da je bivši episkop Artemije odlukom Sabora SPC u maju 2010. trajno razrešen upravljanja raško-prizrenskom eparhijom, zbog "niza utvrđenih i dokazanh crkveno-kanonskih prekršaja, da je pismeno prihvatio svoje razrešenje i otišao u penziju".
E, mogao bih, ovde, sada, ne časeći da navedem silna sagrešenja nekih vladika, jereja, s panagijom i bez nje, s crvenim pojasom i bez njega, pa nikom ništa. Srpsku Crkvu čine klanovi, ogrezla je u nemoralu, sreboroljublju, sodomiji, grehu svakojakom.
Ali, ako nema Boga, a sve mi se čini da je tako, onda nema ni greha. Kad bi imalo greha, onda bi mogao Bog da ga oprosti, ne Sinod, kao u slučaju bonvivana Filareta ili sladostrasnika Pahomija.
Dodaje se u pismu kojima popovi uznemiravaju građane da je Artemije četiri meseca kasnije "otkazao poslušnost Saboru, organizovao pokušaj zauzimanja eparhije raško-prizrenske služenjem liturgije u manastiru Duboki Potok što ga je vratilo u red monaha".
Sinod dakle javno kaže da je Artemije kažnjen vraćanjem "u red monaha". Jesu li monasi nedostojni u SPC? Nismo li, po učenju Crkve, u Bogu svi jednaki?!
Što Gospod ne posla svog izaslanika da spreči pošast? Zar je neophodno da patrijarh, episkopi i neki popovi po selima izdaju saopštenja za javnost. Koga to zanima?
"Naša Crkva nazvala je pokret oko monaha Artemija i sledbenika, raščinjenih sveštenomonaha, sektom koja je otpala od crkvene zajednice. Ovu sektu 'Artemijevaca' ne podržava nijedan kanonski episkop u Crkvi Pravoslavnoj", navodi se u pismu i dodaje da "njeni pripadnici ne mogu da služe ni u jednoj pravoslavnoj crkvi".
Pa, ako je Artemije shizmatik, onda neće ni služiti u pravoslavnoj crkvi. Ne ovakvoj kakvu Sinod predstavlja. Zašto onda Sinodu smeta Artemije: Bog je dao slobodu ljudima, valjda tu spadaju i sveštenici i monasi, podjednako patrijarh kao i iskušenik. Molim? Glasnije!
Pismu je pridodat spisak imena raščinjenih i razmonašenih klirika koji su lojalni Artemiju.
Zar SPC vlada i našim umovima? Nije nam dopušteno da verujemo jednima i ne verujemo drugima. Zar nam Bog nije dao slobodu? Ili tu slobodu daje samo Sinod?
Veliki Crkveni sud Srpske pravoslavne crkve vratio je u red laika 17 monaha lojalnih raščinjeom episkopu episkopu raško-prizrenskom Artemiju, objavljeno je na sajtu SPC.
Kako se navodi, oni su lišeni činova na sednici crkvenog suda u Beogradu. Kao što se vidi – crkveni sud samoupravlja. Treba se nadati inkviziciji, što su katolici imali u prošlosti, to će SPC imati u budućnosti. Ili, od ovog časa. Ostalo je još da Sinod štampa partijske knjižice.
Odluke Velikog crkvenog suda su konačne i izvršne. Treba pozvati doktora Giljotena da instalira svoju tehniku. Čas je. Da se Isus – kojim slučajem – javi Sinod bi ga raspeo.
Veliki crkveni sud je naveo da su od prvostepenog postupka kažnjeni monasi nasilno upali u više manastira u eparhiji raško-prizrenskoj, služili bogosluženje pod zabranom sveštenodejstva, sasluživali sa raščinjenim episkopom, podizali paralelni žrtvenik bez blagoslova nadležnog episkopa.
Dodaje se da kanoni za počinjene prekršaje nalažu isključenje iz crkvene zajednice, ali da je Veliki crkveni sud SPC ipak kažnjenima ostavio mogućnost da "pokajanjem zadobiju spasenje". Naravno, velikodušno im je dozvoljeno da primaju sveštenika i plaćaju mu za ono što i sami mogu da obave. Ljubav /bratska/ za ljubav, a vera za novac.
"Naravno da nisu prekršeni kanoni niti Ustav crkve jer bi u tom slučaju značilo da niko od 36 prisutnih episkopa na Saboru, na čelu sa patrijarhom Irinejem ne zna šta su pravila Crkve", rekao je vladika Teodosije komentarišući tvrdnje raščinjenog vladike da je odluka doneta protivno crkvenom ustavu i bez izlaska pred crkveni sud.
On je kazao da je u slučaju bivšeg vladike Artemija Sabor već bio u zasedanju i da je zato usvojen predlog patrijarha da se Sabor pretvori u crkveni sud. Zašto nije doneta odluka da Sabor bude Strašni sud. Da okončamo farsu.
Srpski patrijarh Irinej izjavio je novinama da je Sabor Srpske pravoslavne crkve jedino telo Crkve koje može da donese odluku o raščinjenju episkopa i da su bivšem vladiki Artemiju "presudili svi prisutni arhijereji na Saboru"
Ne postoji mogućnost apelacije jer je Sabor najviše telo Crkve. A Bog, gde je on?!
Da se još jednom vratim Artemiju, majstoru protiv sebe. Ponižen, bez dostojanstva, razočaran (ne može ni u crkvu da uđe da se moli jer ga ne pušta, pod pashom Sabora, monah koji se drži Sinoda kao dete majci za suknju), Artemije gubi kompas i pomoć traži gde i svi Srbi od pamtiveka: od pravoslavne sabraće Rusa. S one, eto, strane, sa koje Srbi, takođe od pamtiveka, pomoć nisu dobili. Jedino je, koliko se sećam, V.S.Karadžić iskamčio od ruskog cara ono što bismo danas podveli pod stavku "nacionalna penzija". Jednu je već u to vreme imao od knjaza Miloša.
Pokucao je nekad prpošni, sad već skrušeni Artemije, na dveri ruske ambasade u Beogradu. Ambasador Aleksandar Konuzin obavestio je patrijarha srpskog Irineja da je primio raščinjenog vladiku Artemija kao "nezvanog gosta" kojeg nije mogao da "vrati s praga" i dodao da je kukavni Artemije "zloupotrebio dobrotu domaćina".
Da se razumemo: skeptičan sam prema saopštenju da je ruski ambasador doslovno rekao što stoji u navodima gornjeg pasusa, već sam sklon da verujem da je rečnik poletno prilagodila dnevnim potrebama informativna služba srpske patrijaršije.
Rekao bih da je Konuzin vešto iskorišćen. Teško je poverovati da je ruski ambasador za ambasadu rekao da je ulica jer se tvrdi da je Konuzin kazao Artemiju (što je, valjda, i sam znao) da se crkvena pitanja i problemi moraju rešavati isključivo u Crkvi "a ne na ulici". Jedino verujem da je Artemiju izokola rečena sušta istina – da ambasador Rusije nije pozvan da rešava probleme SPC i episkopa pojedinačno.
A Bog, ako ga ima, zna šta je ko kome rekao i ko je kome bio na divanu. Ali se ne meša. Ili je, možda, i gore administracija spora: videćemo koga će od velikodostojnika prvo pozvati na konsultacije.
srijeda, 02.02.2011.
PA ŠTA?!
Srpska štampa danima je, pred gostovanje Tereze Kesovije u Srbiji, pisala da Tereza podržava nastup na Maksimiru Svetlane Cece Ražnatović, potom kako je protekao Terezin koncert u Srbiji. Kada se to ispucalo, nađena je nova tema: Tereza je protiv nastupa Svetlane Cece Ražnatović na Maksimiru. Obavezan uvod je "posle Terezinih koncerata u Beogradu i Novom Sadu, pevačica je protiv Cecinog nastupa u Hrvatskoj". Pa šta? Da li su na estradi bilateralni odnosi. Reciprocitet? Kao da je Ceca dobila tapiju od Tereze, kao da je Tereza bila uslovljena: hoćeš u Beogradu da imaš koncert, e onda mora i Ceca u Zagrebu. Ako je to bio uslov, onda je to podlo, ali ne verujem da bi Tereza pristala na takvu ucenu.
Ne znam šta je Tereza rekla tim povodom, ni da li je istina što sada tvrde po novinama, ni da li je pevačica stvarno protiv, ni da li je moguće da je za. Tereza, ili bilo ko drugi, može danas pre podne da bude za, popodne protiv. Može i obrnuto. Može kako hoće, ako hoće. Stavovi su odraz ličnosti, karaktera, etike. Moje pravo je da čitam bljuvotine po srpskoj štampi ili da se zgadim. Da odobravam ili da ih se gnušam. Ne mogu da utičem na kolektivnu histeriju, posebno ne onu koja nastaje medijskom bukom i novinarskom brukom. Mogao bih da pratim amplitudu te histerije, mada sam nemoćan pred njenim oscilacijama. Zato gledam svoja posla. Ne zanima me kud plovi ovaj brod jer se nisam ukrcao.
Potpuno je svejedno šta mediji javljaju, kao što mi je sve ravno da li Ceca Ražnatović nosi Arkana u srcu ili gde. Ne tumačim snove i ne znam zašto čitaoci novina treba da znaju da se Ceci u snu javlja Arkan ( i kakve su posledice) i da Ceca ima novog dečka. Ni mere me zanimaju, ni odnosi. Ni koliko joj je srce kada su joj onolika pluća.
U okruženju, ili zagađenju, ne možete pod stakleno zvono pa tako saznajem da je Milić Vukašinović sebe proglasio Bogom "tu pesmu je za Cecu napravio Bog, a ona je odbila". Reč je o nekoj pesmici o Arkanu, koju je nadrljao Vukašinović. I šta sad? Niti mogu, niti hoću da se mešam u šta to pod šeširom kaže, da li je neko po vlastitom nahođenju Bog ili Vrag, hitmejker ili analfabeta. Jedno je sigurno: Crkva je u čabru ako je M.V. Bog.
Takođe sam uveren da izjave Tereze Kesovije ili Cece Ražnatović, ili bilo kojeg lika na kugli zemaljskoj neće promeniti svet. Uzgred, do pre nekoliko dana nisam ni znao – a nisam ni sada siguran da sam prosvetljen – šta je to Milić Vukašinović.
Pročitao sam ili čuo od nekoga, u prolazu, da je Tereza rekla da neće biti na Cecinom koncertu (ako ga bude) na Maksimiru. I šta je tu sporno? Tereza, i bilo ko drugi, ima svoj stav, i tu činjenicu, ma koliko neko bio mrzovoljan, taj neko mora da uvaži.
Moja skromnost nije bila na Terezinim koncertima u Srbiji, ne iz ličnih, ideoloških, patriotskih, partijskih ili muzičkih razloga – jednostavno: nisam bio. Bilo mi je komotnije da uključim tv. Ako ne zaboravim.
Za neobaveštene: nikada nisam bio – ako nekoga zanima: niti ću – na Cecinim nastupima. Ni pre ni posle Arkana. Ne zanima me da li Ceca, na koncertima (i inače) nosi donje rublje ili je luftira, što je srpsku štampu, posle jednog koncerta dovelo u stanje kolektivnog ludila i onanije, ni da li su joj vilice namerno napravljene broj veće, a sise i za više numera. Generalno, ne marim žene koje zanovetaju pa se time i diče: ja sam cvetak zanovetak. To, dabome, ne znači da sam protiv njenih nastupa, ma kakvu mučninu izazivali.
Takođe sam uveren da Ceca, zato što joj je Arkan u srcu, ne sme da bude sputavana: ako hoće neka peva, ako neće ne mora. Ako je publika želi, ako organizator računa da će mu to doneti profit, ni Tereza, ni moja skromnost, ni pokojni Arkan, ni njegovi Tigrov, ni Giška ne mogu to da promene. Uzgred, srpskoj štampi je važnije ko je ubio Arkana nego Đinđića.
Ako pak srpska štampa misli da Tereza sada treba, zato što je imala koncerte u Srbiji, da se revanšira radeći kao Alija Sirotanović na Cecinom marketingu, neka misli što joj milo. Ako je istina da je pre gostovanja u Srbiji Tereza govorila jedno, a sad drugo – znači da žena misli; nije na sprskoj štampi da o tome tambura. Štampa nastoji da formira javno mnjenje, do čitaoca je da izabere svog zagađivača mozga, ili da fućka na sve to. Čitaoci su pokusni kunići, pacovi za seciranje.
Što bi rekao jedan mrski lik: "A sad, svi na svoje radne zadatke!"
