Autor slike:Maja Homen
(..Nekako se prepoznajem u ovoj slici. Majself kao znak stop, jest da sam nizak,al s velikom glavom, koja se brzo zacrveni čim je pred preprekom,nevoljom i u kojoj zabruji:"STOP"! U pozadini gusti oblaci u pokretu, kao životne obveze,nedaće. Sve to naravno na putu, cesti u blizini raskrižja..)
I tako prođe i osma obljetnica punoljetnosti.
Nekako tiho, nečujno, ko glista po mulju. A i nisam želio da bude neki brži tijek da bude lomljavine ko davnih dvadesetih, pa dvajestprvih iii.., kažu babe u selu kad se prodje dvajest peta da više nema sretnih i berićetnih roćkasa, nego onih s suznim okicama, blago zamišljenom pogledu na mjesto gdje miljer viri ispod stakla. I tako.
Puke li slučajnosti, već drugu godinu zaredom sam sam za rođendan. Znate ono kako ide, milijun poziva, smsova, lijepih želja ljudi koje svakodnevno srećeš, neke rijetko, a i iznenadnim porukama onih za koje misliš da su te zaboravili. Al eto kraj mene nikog ne bijaše. Najbliži stotinama kilometara daleko od Zegea. Svi ostali su u nekim obvezama, a sami znate da je danas "suvremeno" doba, kad su svi zauzeti pilatesima, seminarima, ovim - onim, nitko nema vremena ni za poštenu kafu i rakiju (Ooo sveta Bosno).
Osim cimera darkera koji je s curom tamanio dane u najmanjoj sobici u stanu, pa su zlokobnu rođendansku tišinu, prošaranu kojom sevdalinkom i razmišljanjem uzet il ne uzet malo rakije (d kvešn iz nov?) ma samo onako da vidim jel izvjetrila, remetili njihovi bolni uzdasi tipa (nisam prisluškivao, zidovi su fakat tanki) :"Ohhh, polako, ej boli, nemoj sad, brzo ću,ajme jačeee, ahhh ahhh,"!
U sjeni pjesama, uzdisaja cimera i mirisa rakije donesoh ove odluke za drugu polovicu dvitisućsedme:
1.Završit faks
2. Prolaziti kroz životne nedaće zajedno s voljenom osobom
3. Otić na Wemblej 22.11.
Te tri stvari su kockice koje nedostaju da bi mi ovaj mozaik u Savskom gaju treći put broj 11 bio gotov. Ma reko sam vam davno, nisam ja nešto zahtijevan. Skromnost je nekad bila vrlina a danas je mana,.
Jebat ga.
