Kako vrijeme mijenja raspoloženje. Užas. Najljepše je probuditi se u sunčano jutro. Ahh.. Jedva čekam proljeće i ljeto.. Ovi zimski praznici su dugo trajali. Još uvijek se ne mogu naviknuti na školu. Dosadno je u školi. Na treninzima je bolje. Počela sam čitati Alan Ford i Dylan Dog. Želim čitati i neke druge stripove, no sada su ovi dovoljni. I još sam par zanimljivih knjiga posudila. Da. Volim čitati..
Iako sam jako veselo dijete, počela me hvatati ona prolaza depra, bolje reći neki ubitačni feeling monotonije u svakodnevici. Tada mi najviše pomognu razgovori s mojom malom, ali nekad mi je potrebnija šetnja sa slušalicama u ušima. Glazba radi čuda. Jednom sam se išla tako šetati pa sam na kraju skoro dva sata sjedila sama u parku, slušala glazbu i gledala djecu kako se igraju. Hmm da.. zvučim kao freak.
U takvim trenutcima, kad si sam, prisiljen si razmišljati o svemu što ti leži na duši, svemu što te muči.
Razmišljam o tužim stvarima koje se događaju ljudima oko mene i meni samoj. Iako sam sretna u svom životu, ona praznina uvijek ostaje. Unazad dosta godina, počela se stvarati ta praznina koja me još uvijek muči. Stvarno me muči.. Jako. Jedva čekam dan kad će netko doći i upotpuniti tu prazninu. Netko poseban..
Mrzim biti u depresiji. Jedva čekam petak. Jedva čekam sutra. Sutra ću biti bolje. Sutra će mi moja mala uljepšati sve misli. Ona me zaista najbolje poznaje. Samo ne znam jesam li joj dovoljno dokazala koliko je jaka moja ljubav prema njoj. Koliko mi je stalo do nje kao prijateljice. Ne znam jesam li njemu dokazala koliko sam ga voljela. Nisam. Ni neću. Bolje da ne zna.
Kad bi znao koliko je malo dana prošlo bez da sam pomislila na njega, koliko sam puta odslušala njegovu pjesmu, koliko sam se puta budila samo da ga vidim taj dan.. Kad bi samo znao koliko sam ga voljela. Bilo bi mu žao što ga više ne volim.
On je prošlost. Prošlost koja nikada neće izblijediti.
...
.U njegovom svijetu nikada nije bilo mjesta za mene.
Poslije se idem se prošetati..
Šukica
