A zapravo vrlo neobični i čudni ljudi. Kad se sretnemo stranci smo. Komunikacija ide otežano, zapinje, lomi se kod jednostavnih sitnica i pretvara u nelagodu. Ili si kliknemo ili si mislimo "koji luđak " jebote...
Nekako nakon punih 3 god i sitno staža u odnosu s jednom osobom, sada kada soliram na trenutke imam feeling da mi je teže uspostaviti komunikaciju s random ljudima. Nisam sigurna koja su ono polite pravila i kako ne biti prenapasna osoba ni prenezainteresirana. Onak, nije da me se tiče, al slušam ljude. I kad pričaju teže gluposti i ponavljaju se, a jebiga slušaš ih. Al nekad mi fakat dođe da u trenutku izbacim napetu Sjenu i izbacim sav svoj rage, okrenem se i odem. S druge strane od početka solo nastupa upoznala sam puno novih ljudi. Zanimljivih. I znam da ako neke od njih sretnem u slijedećih godinu dana, a neke uopće bit će to sreća. S nekima se čujem tu i tamo. I to je sve lijepo. Oni su zanimljivi, tebi je zanimljivo, pokušavaš ih dokučit, nemaš svojih sranja tad u glavi i super ti je.
Sudbina je takva da upoznajemo puno ljudi. Svakakvih ljudi. DA bi mi postali bolji ljudi. I to je šarenilo života.

No, ne leži zec u tom grmu. Zec je mrtav pijan u trećem grmu.
Usamljenost. Prilagođavanje samoj sebi. Il koji već klinac.
Ovak. Od kad sam sama radim neke stvari koje prije nisam. Tj, jesam, al kad sam bila baš balavica. I super mi je. Samo sve to radim s malo više soli u glavi. Bolje pazim na sebe ajmo to tak reć. I sve je to predivno. Krv zakuha, miris, okus, vid sve se izoštri i život je lijep.
I onda Sjeni pukne u glavu "Joooj, kak bi se Trnomiru to bilo zabavno". "joj kak bi mu ispricala kak je ovo il ono bilo zanimljivo".
A Trnomira nema. Nije poljubio uspavanu onu tam luđakinju na cracku. Odjahal je na bijelom konju, a ona se onda sama probudila jer joj je dopizdilo čekat više.
Point: Trnomira nema.
Nisam sigurna kako to još odzvanja u mojoj glavi. Sama sam. Žderem, spavam, žderem spavam, spavam žderem. Već sam sam svoj održivi zatvoreni sustav. Bar se trudim bit održiva. Stajat na nogama.
Gladna sam ljubavi. I onda jedem. Il sam prazna osjećaja. I onda jedem.
Ugl. ja sam sebi bila zanimljiva. Uživala sam sama sa sobom. Osjećala se divno u svojoj koži. Bila samouvjerena.
Sad se ne osjećam. Iako imam kamenje na plućima, nemogu plakat. Ništa. Jedna suza.
A ja sam cimizdravka. Al dođeš do ruba kad se sam počneš smijat koliko si zapravo u banani.
I trebaš nastavit dalje. Al sam sebi si bezvezan, sam sebi ne znaš kaj da kažeš, kamoli drugima, za sebe nemaš neke prave riječi. Ma nemaš ništa. I onda je sve više dana kad ostaješ u pidžami, razmišljajući je li to što se sjebala jedna tako divna stvar nešto je dobro ili loše... Ima prednosti kažu, ima i nekih mana navodno. Ja to sve ne kužim.
Ne osjećam, a zapravo osjećam svoju ispraznost. Osjećam prazninu.
Ii to nije ugodno. Obični, neobični, nije bitno. Bitno je valjda da se razumijemo. Iako sam ja tu na popravnom.


Ne znam kako se osjećam oko toga, ali barem više ne gledam njegovu fotku svaki put kad se probudim. I to tužnu prekrasnu facu u trenutku kada je morao otići dva tjedna prije mene s mora.
I pitam se ponekad kako se osjeća, jel mu ide od ruke ono što radi kroz dan, da li mu je kosa narasla...
I onda se sve to istopi i ostaje obična praznina.
A ja se baš i ne snalazim.


Sjena

Oznake: obično