Svi mi griješimo. Zapravo, dalo bi se raspravljat o tome što znači griješiti, ali mislim na onaj feeling kad zajebeš sam sebe.
To nije baš lep osjećaj. Ali ona narodna kaže na svojim greškama se najbolje uči.
Al jebem ti ja pogreške. To si prvo posmislim kad zaserem. Ali onda prespavaš, probudiš se ujutro i život ide dalje. Sve se odvija i s tobom i bez tebe. I onda kreneš dalje. I ak opet zezneš misliš si glupačo jedna AGAIN???
I život opet ide dalje. Nikad ne staje vrijeme. Tako da je svaki trenutak vrijedan.
I onda si sam kažeš nemoj bit budala i napravi to opet, samo ovaj put bolje. I ići će. Kad tad. Svijet funkcionira prema instinktu preživljavanja. Za najjače, najodlučnije, najupornije. S tim da je upornost najvažnija. Nikak talent i stanja. Mislim, sve je to ok, al bez upornosti si nigde. I zaslužuješ to jer drugi padaju i dižu se, a ako je tebi ugodnije ležat, e stari moj, prehladi mjehur kaj sad.
I tako opet i opet i opet. Ustani ujutro i napravi sva sranja koja i ne želiš ako imaš veću sliku u glavi. Bitno da je veća rezolucija i da ideš prema tome. Malo po malo. Još je i Platon to znao kad je izjavio "nikad ne obeshrabruj nečiji napredak koliko god spor da on bio".
I to je to. Zato, digni se iz kreveta i napravi čovjeka iz sebe. Ako ne ide stisni repeat i mijenjaj kaj ne pali.