|
Imate pravo, vi koji kažete da se ne javljam na ponude preko bloga. Kad sam rekla da je opasno, nisam mislila na opasnost tipa juriće me policija, nego na nešto drugo. Naime, ako je ovaj blog anoniman, a mora da bude anoniman, on će to automatski prestati da bude onog momenta kad me neki bloger upozna. Naravno, svako se može zareći u potpunu diskreciju i ja nemam razloga da u to ne verujem, ali dovoljno je da me i taj jedan poznaje i to više neće biti to. To bi značilo da pišem istovremeno onima koji me ne poznaju i onom koji me poznaje. Neka, zato, bar još neko vreme, dok se ne sredim, pa ću možda kasnije. Znači, izvinjavam se svima koje odbijam, pa čak i onima koji samo hoće da me upoznaju. Nadam se da će biti prilike, ali ne sad, ne dok ne prestanem barem s jednom od ove dve stvari koje radim, a trenutno sam u prilično uspešnoj fazi skidanja s dopa. Dvanaest dana je dosta za nekog kao ja. Prošle su najgore krize, ali fora je u tome što je život bez dopa kad se jednom navučeš neverovatno dosadan. To je taj teži psihološki momenat zbog kojeg je skidanje tako teško. Da... još nešto. Da odgovorim onima koji me hrabre i savetuju da prestanem s poslom i prepustim se pisanju. A o čemu da pišem ako prestanem ovim da se bavim? I od čega da živim? Da se zaposlim negde kao sekretarica ili prodavačica? Mislite da bi vam bilo zabavno da čitate blog "Maja u kancealariji" ili "Maja u butiku"? Čisto sumnjam. Bili bi zanimljivi jedino momenti kad me startuje šef. A upravo sam to htela da vam ispričam. O šefu jedne velike firme, vlasniku svih svojih sekretarica, kod kog sam došla na jednokratni posao. Za neke ljude si siguran da se neće javiti ponovo. Evo kako je počeo taj ludi dan. Oko četiri popodne javlja se tip na oglas, ja mu se predstavim opisujući sebe kao opasnu plavušu idealnih proporcija... bla bla bla. Ne možete da zamislite kako je dosadno ponavljati te tri napamet naučene rečenice stalno, a ispucali ste i sve varijacije i podvarijacije, a znate i koja će biti pitanja pa i na njih odgovarate rutinski, a tek svaki peti ili deseti od onih koji se jave će dogovoriti posao. Idite u Halo Oglase u čuvenu rubriku 202, pa okrenite neki od onih oglasa koji glase nekako ovako: deluks masaža celog tela, atraktivna plavuša... da čujete kako to zvuči. Ako dobijete agenciju, što se iz oglasa obično ne vidi, javiće vam se sekretarica koja 100 puta dnevno deklamuje taj tekst, a najčešće glumi tu devojku iz oglasa. Sistem ume da bude toliko usavršen da klijent ne može nikako da provali da je pričao s drugom osobom. Sekretarica uglavnom zna da skine glasove svih devojaka koje rade. Odlutala sam... Dakle, odem na posao u tu firmu na Novom Beogradu. Kraj radnog vremena. Velika firma. Dočekuje me šef i uvodi me u svoju kancelariju. Ogromna kancelarija kao iz filmova i isto tako ispred nje, druga manja kancelarija za sekretaricu. "Umeš li da kucaš?", pita me šef. Umem, kao što svi znate, i to dosta brzo. "OK, onda sedi ovde i kucaj nešto." "Bilo šta da kucam, ovako u ovom programu?", a otvoren neki program za mail, nije Word, nisam skaprala ni šta je. "Da, samo sedi i kucaj, sad ću ja da se vratim." I ode napolje u svoju kancelariju. Ja sednem, namestim dole našu tastaturu i kuckam. U početku samo nešto bez veze, ali to mi se čini suviše besmislenim. Strašno mi je žao što to nemam sačuvano, ali bilo je otprilike ovako: "Ja sad kucam, sedim u kancelariji i kucam. Nešto kucam, bilo šta kucam jer su mi tako rekli, a ja volim da radim ono što mi kažu. Koji je bre ovo program? Prvi put ovo vidim. Mora da je Netscape. Još uvek kucam, ali ne znam o čemu bih sad više mogla da... Ali ne kucam baš bilo šta jer moram da pazim šta kucam pošto će ovo verovatno neko da čita. Pa da, moram da pazim šta kucam. Šefe, kako je? Kad ćete se vratiti ovde i zašto ste izašli napolje? Zašto ja sad kucam? Aha, razumem, ja sam sad vaša sekretarica." Tu negde sam se odjednom nešto iznervirala. Stvarno sam se istripovala na ulogu sekretarice i sve patnje kroz koje ona mora da prođe u ovom mačističkom društvu. Što je više rasla vatra u meni to sam manje mogla da se suzdržim: "Ali zašto ne karate svoju pravu sekretaricu? Ne da vam? Pa što je ne otpustite onda ko svaki pristojan šef koji drži do sebe? Ili možda nije dobra riba? Pa kako ste mogli da zaposlite ružnu sekretaricu, a? c c c! Ili ste je se zasitili? Omatorila je? Kao i vaša divna supruga koja sad sedi kod kuće i čuva decu, a vi ćete sad da kresnete jednu kurvu, narkomanku..." Tu negde ovaj uđe skroz go. Ja ga onako u šoku pogledam i malo se prenem, ali ne znam šta dalje da radim. Nije mi dao scenario. Moram da improvizujem. Prvo krenem u panici da brišem ovo što sam napisala, ali toga očigledno nije bilo u scenariju. "Samo ti radi, samo ti nastavi" Nastavljam, ali sad nešto sasvim drugačije: "LJljlmlasdfmlm ledjfag dkajfoji oiei laghnghnna knjkhjiehteun jlaj,gfkhjgshjhreor kfla gkrei mfgnre kmela 8iilmkam ioe90 mkl,ma ioja đža maćškfao3e903 mapč kam,al oiooa lda., ada lakurac kajkdj oaelaihe alolalala laklaaalaalal aalai4eojro ,ma-..-ame". Verujem da nisam napisala sve isto kao i tamo, ali nedovoljno pažljivom čitaocu je verovatno promaklo da se potkrala i reč lakurac u ovaj tekst. Kao i sve ostalo, napisala sam je slučajno. Nedovoljno pažljivi čitalac nije i šef iz priče. Pošto mi je prišao s leđa i počeo da me vata za sise, šapnuo mi je na uvo: "Mmmm... lakurac, samo ti je to u glavi!" Fakat, otkucala sam lakurac, jebote, možda sam stvarno opterećena. "Hihihi", nešto se kao smeškam. Ma baš mi je nekako nesimpatičan ovaj tip. Šta sad hoće od mene? Čemu ova farsa od scene? Naravno, namesti se. "Možeš sad malo da se odmoriš, da pređeš na drugi posao". Felacio, dosadni felacio, mada moram priznati da mi to nije tako mrsko u ovom poslu. Ima tu nečeg zabavnog. Žena koja ispravno gleda na to, shvatiće da vlada muškarcem dok to radi. Jako greše one cure koje to doživljavaju kao poniženje. Ja volim i da pogledam u lice i osmehnem se. To je skoro uvek ironični osmeh, ali to niko nije u stanju da vidi tako. Svi doživljavaju kao zavodnički i lude od toga. Muškarci su zaista ludi za oralnim seksom. U drugom smeru takođe. Odaću vam još jednu tajnu: devedeset posto tipova liže prostitutkama cupi. Ne samo meni, to mi sve devojke prijavljuju. Dobro, nećemo više o seksu, kao što već rekoh par puta, nisam ovde zbog toga. Dosadno mi je da pišem o tome. Nisu ovo erotske priče. U svakom slučaju, završili smo u pozi - on sedi na kancelarijskoj stolici a ja odozgo, jašem, on mi gleda preko ramena i odjednom osetim nešto je promenio ritam, nešto usporio, kao da mu je opala koncentracija. "Šta je bre ovo? Jesi ti normalna?". Čita ono što sam napisala, očigledno. Prohujala mi je ta mogućnost i ranije kroz glavu, ali nisam mogla tačno da se setim šta sam sve napisala, ni koliko sam stigla da obrišem, pa sam nastavila da ga palim, a ni njemu očito nije bilo do prekidanja seksanja. Ipak, pošto je završio, krenuo je na mene da se dere kao pravi šef: "A sad se oblači i gubi se odavde da te više nikad ne vidim. Ti ćeš meni ovde da popuješ i držiš pridike! Kurva će da me uči lepom ponašanju, a?" (dao mi je pare, ne brinite se, kinta se uvek uzima na početku, baš zbog ovakvih situacija). I to onako go, pošto su mu stvari ostale u drugoj kancelariji, kao pravi idiot i još s kurtonom u ruci kojim maše kao da je nešto čime mi preti, stoji i dere se na mene, svoju izmišljenu sekretaricu. Ko zna koliko je puta sanjao taj san. Ko zna da li sam mu ja stota ili prva lažna sekretarica. Osećam da je ovaj frik ceo život lomio za mestom šefa samo zato da bi mogao da kreše sekretaricu. Tako je video da se to radi na filmovima. Otišla sam ni ne javivši mu se. Boli me dupe. Mislim da sam ipak stigla da izbrišem onaj deo gde kažem da sam narkomanka, jer bi inače to dranje verovatno imalo drugačiji ton. I sadržaj, sigurno. Tog dana sam zaređala još dva suluda događaja, ali pošto je ovo samo jedan post a ne roman, o tome ću sledeći put. |
|
Japi je prvi bio na pravom putu, a Nemiri i Viktor su bili sasvim blizu rešenju (mešovito na hr i co.yu blogu), mada je i nekoliko usputnih primedbi bilo za svaku pohvalu. U svakom slučaju, njih trojica dobijaju Orden, s tim da sam vam svima dužna kompletno objašnjenje prethodnog posta. Patrik i Nikola su razgovarali sve vreme o meni imajući na umu skroz drugačije stvari. Idiot iz Agencije nije dobio poziv preko oglasa, nego privatno od svog ortaka, tako da Patrik nije ni mogao pretpostaviti o čemu se radi, ubeđen da je mene dobio po prijateljskoj liniji posredstvom agencije za privatni turistički obilazak (a toga izgleda ima u Australiji). Čak je tvrdio da sam u njegovim dosadašnjim iskustvima bez ikakve sumnje najbolja, toliko dobra da sam bila spremna da se potpuno prepustim porocima na koje inače nisam navikla (možete misliti kako je to zvučalo Nikoli!) Nikola je mislio da mu se Patrik hvali kako sam dobra u krevetu, a on me zapravo hvalio kao izuzetnog turističkog vodiča koji zna kako da zabavi mušteriju. Patrik me toliko hvalio kako sam dobra u tom poslu da je Nikoli u jednom momentu puko film. On je mislio da Patrik misli da je Nikola moj pimp i da me zbog toga toliko hvali. Nesporazum je otišao toliko daleko da je Nikola u jednom momentu Patriku rekao da ne preteruje i da više ne govori takve gadarije o meni jer je njemu ipak prilično stalo do mene. Patrik se tu valjda malo zbunio misleći da se radi o nekakvim kulturološkim razlikama pa su onda, logično, nastavili da pričaju o košarci, fudbalu ili nečem takvom. Ako sam nekog razočarala ovim raspletom, obećajem da će moj sutrašnji post nadoknaditi to. Šta mi se dešavalo u zadnjih nekoliko dana, a to i dalje traje, prevršilo je i moja najmaštovitija predviđanja. Uzgred, jedno pitanje za sve: Da li smatrate da mi je pametno da pristajem na poslovne ponude preko bloga? Bojim se da bi se tu mogao zalomiti neko od onih dizelaša što se potpisuju po liftovima pa da krene da raskrinkava stvari, što bi moglo da bude vrlo opasno. Ipak sam ja Superkurva, što reče Superhik.. Još nešto moram da kažem ovom prilikom: Bila sam previše nadrkana na Dacu i odmah mi je bilo žao sve što sam o njoj tamo napisala. Nije ona debil, nimalo nije, nego smo samo drugačije i ne kapiramo se. Moje sestre nisu debili. U suštini su obe fine devojke, samo što se grizemo jer živimo u ovim nemogućim uslovima. |
|
"Šta je, opet ćeš nešto da pišeš?", pita me Daca, moja sestra debil. Baš sam nedavno pričala s Marijom, koja takođe ima sestru debila, kako je to priroda neverovatno uredila da se sestre, pa i braća, ne podnose. U knjigama i filmovima je skroz drukčije. Tamo su sestre slične, vole se, iskrene su, sve tajne jedna drugoj pričaju, odane su... Ma dajte, molim vas, gde to ima? I kad se ne vole, onda je to neko ludilo od literarnog presedana. U stvarnosti, nije mi poznato za slučaj da su neke sestre takve. Obično su to dva potpuno različita sveta, slučajno poznanstvo koje se zasniva na preziru i zajedljivosti. "Da, šta oćeš?", ljubazno joj odgovaram. "Ne skidaš se s tog kompjutera. Hoću da proverim mail." "Vežbaj strpljenje. Idi igraj se u dvorištu sa kokoškama". Sreća da je mlađa, ne mnogo, ali dovoljno da joj stalno spuštam da je klinka i da su joj drugarice kretenke kao i ona sama. Priznajem, malo se iživljavam, onako kako se na meni iživljava moja starija sestra, koja je, uzgred budi rečeno, još veći debil od Dace. Studira hemiju! Sreća pa se ni njih dve ne podnose, inače bi me njihov savez verovatno dotukao. Jedina prednost takvog odnosa je apsolutna nezainteresovanost. Niti mene interesuje niti njih interesuje šta radimo, gde smo, s kim smo se juče, s kim ćemo se sutra... Iako će Daca posle da sedne za ovaj komp, mislite da treba nekako da se zaštitim od njenih radoznalih pogleda? Ma nema nikakve potrebe. Jedino kad je baš neka frka, onda proradi taj čuveni instinkt. Bukvalno sam na sve spremna kad tu istu omraženu Dacu vidim u nevolji. Kad smo bile male, u školi, skočila sam na nekog nesrećnika i odgrizla mu parče mesa s dlana samo zato što sam krajičkom oka registrovala da joj je udario dandaru. Neki njen drugar iz razreda koji se verovatno palio na nju. Možda me zato i zamrzela. Ali krenula sam da pričam nešto sasvim drugo, jebeš Dacu. Sinoć sam otišla na posao prave poslovne pratnje. To zapravo ne postoji, to je eufemizam za prostituciju, kao što svi znaju, ali nekad, vrlo retko, desi se da nekom zaista zatreba pratnja. Dobro, ovo nije bila prava poslovna pratnja. Naišao neki strendžer, Australijanac, i zaista mu treba riba, pristojna, fina, koja će da ga provede kroz grad. Dobra ideja, jebote, zašto ne postoji agencija koja to stvarno radi? U svakom slučaju, seti me se onaj skot iz agencije, jer ipak bolju od mene za tako nešto nema. Neće da razočara čoveka, ne traži mi čak ni postotak, ni ništa (zato što više ne radim za njega, inače bi me iscedio ko limun). Samo da mu pravim društvo i provedem ga kroz grad. Svratio na dva dana u Beograd. Iz priče skapiram odmah da je neki cool tip. Čujem se s njim i, klasika, nađemo se kod konja, ispod repa. Odmah smo se prepoznali po opisu i bez pitanja se jedno drugom predstavili. Lep mladić, Patrik.... Sto evra za provesti stranca po gradu je super i prosto mi je neprijatno da mu uzmem lovu. On mi odmah daje i kaže da zaboravim da mi je išta dao. Kaže: "Zamisli da sam tvoj prijatelj za kog bi volela da mu se svidi tvoj grad". Ovo zvuči kao naučena puno puta ponovljena rečenica, ali uloga mi se dopada, mada sam malo nespremna na nju. Mislila sam da ga pitam šta voli, ali sam mu umesto toga rekla da ako je moj prijatelj mora voleti isto što i ja, pa ako mu se ne svidi moj izbor da ja za to nisam kriva. "Nema teorije da mi se ne sviđa što i tebi!". Super se kapiramo, nema ni sekunde pauze u razgovoru... teče nekako prirodno bez suvišnih i glupih pitanja tipa "Čime se baviš?", "Da li voliš to i to...?". Hodamo tako gradom, a ja ni ne znam kuda ćemo. Tako je možda bolje, zaobilazimo Dom omladine, pa Makedonskom do Cetinjske, onda dole pa kroz Zetsku u Skadarliju, odande skrećemo u Jevremovu. Grad je užasno živ. Energičan i oseća se opet taj ležerni duh. Pod uslovom da ne naletiš na nadrkanu budalu, naravno, ali zato se nismo ni spuštali u Silikonsku dolinu koja vrvi od morona svih vrsta, najviše naprđenih motorista, naduvanih drkadžija i sitnih krimosa. Mesto izlaska za obezbeđenje i sitne sponzoruše. Predahnemo malo u Gaudiju gde nije bila prevelika gužva. Pijemo džin-tonik i on i ja. Tri zaredom... uh, nisam neki drinker, već mi se vrti opasno. Idemo dalje... znam da u okolini ima još pristojnih mesta, isto negde u Jevremovoj ulazimo u neki klub. Neke ribe žongliraju sa nekim zapaljenim lopticama ili ne znam zapravo čime, možda tripujem, pošto je Patrik usput zapalio džoint s nekim ludačkim šitom. Prelazimo na pivo. Drugo, treće, četvrto... upoznajemo neku ekipu tamo, neko društvo iz Kragujevca, postaje sve uzbudljivije. Svira super muzika, prži neki tvrđi britpop pa se meša sa nekim veselim pesmicama na nemačkom i francuskom. Neko iz ekipe nudi nam eksere za dvesta dindži. Uzimamo i to, daj sve! U jednom momentu mi prilazi neka riba i kaže: "Zdravo, jel se ti mene sećaš?". Tu je prekid filma. Nemam pojma ko je bila ta ženska, verovatno nikad neću ni saznati, ali sećam se da sam se nešto žešće istripovala u tom momentu i užasno uplašila (nečista savest, znam). Sećam se njene face, ali ne znam ko je. Buđenje kod Nikole na gajbi. Odlazim u drugu sobu i vidim ga kako spava. Ništa, apsolutno ništa mi nije jasno. Moram da ga probudim... "Nikola, jebote, otkud ja ovde?" "Ne sećaš se ničega?" "Ne!" I ispriča mi priču. Srušila sam se u kafiću i nisu mogli da me probude. Treba reći da sam pored svega nabrojanog bila i na dopu. Odveli su me na VMA gde su mi isprali stomak. U tom ludilu nisam bila u potpuno besvesnom stanju. Mogla sam da mrmljam i tu sam Patriku rekla da nazove Nikolu sa mog mobilnog. Njih dvojica su zajedno sedeli u holu čekajući da se ja oporavim. Pitala sam ga o čemu su pričali. "Pa o tebi, šta misliš?", vidim nadrkan je malo. "Jesi mu rekao?" "Šta?" "Pa čime se bavim..." "Kako misliš? Pa zar ti nije on klijent?" "Ne baš... Samo je platio da mu pokažem grad." "Kako da mu pokažeš grad?" "Pa lepo, da ga provedem kroz noćni život." "A ti si... nije tvoj klijent?! Ahahahhahahahaha!" I onda se tako smejao jedno 5 minuta dok se nije osposobio i smilovao se da mi objasni šta je toliko smešno. E sad, dragi moji, pošto ovo nije knjiga nego blog, hajde da malo iskoristimo ovaj medij i njegove prednosti. Čisto da vidim koliko ste pazili na času. Pitanje: Šta je Nikoli bilo toliko smešno? Ko prvi pogodi, dobije nagradu - Veliki Sajber Orden Sexymaje I Reda. Nije teško pogoditi. A i moram da idem. Daca već ozbiljno šizi. |
|
Kad sam pre neki dan ovo ispričala Nikoli rekao mi je da sam sve izmislila. Jesam nešto, priznajem, izmislila sam ono kad sam rekla da je riba krenula da skače kroz prozor, ali to je bila metafora. Sve ostalo je istina. Ma slušajte vi koji mi ne verujete i šaljete komentare sumnjičave sadržine. Meni je, kao i vama, potpuno svejedno da li vi meni verujete ili ne. Prema tome, ostaviću vam da sami odlučite. Ja sa svoje strane mogu samo da vam se zakunem da je bar 90% onoga što ovde napišem istina. Kao što rekoh ranije, nemoguće je sve ispričati do detalja a malo ne začiniti. Struktura i sami događaji su uvek tačni do kraja. Jedini način da vas ubedim bar delimično je da mi verujete da sam osuđena na lude doživljaje. Delom zato što su mi se dešavali od najranijeg detinjstva, delom zato što sam se na njih navukla pa ih tražim. Evo kako je bilo. Išla sam na privatni poziv. Rekli su mi da ih je dvojica. Čuku vremena. To je 80 eurona plus za taksi. To za taksi sam naučila još u agenciji. Tražiš za taksi i ako ti se neko potrefi na 20 metara. Uvek tražim i za taksi. E da, pre nego što nastavim, pre neki dan sam ladno primila poziv iz svoje zgrade. Sve se dogovorila pa kad sam čula adresu, okrenula Zoranu da ona ode na posao. Komšija sa trećeg - vojno lice. Ćale moje drugarice s kojom sam preskakala lastiš. Jebote, šta sve čovek sazna radeći ovo! Zajeb je što sam se predstavila kao plavuša, a Zorana je izrazita crnka. Nisam mogla da ujurim nijednu plavu, a bilo bi još gluplje da ga nazovem i kažem mu: "izvinite, pogrešila sam, ja sam crnka. Ofarbala sam se pre nedelju dana pa nikako da se naviknem". Srećom, kaže Zoca da se nije bunio. Nego dobro... odem kod tipova. Fini, nalickani, sređeni, previše sređeni. Pederi, OK, ali šta ću vam ja? "Da nas gledaš!" "Daćete mi 80 eura da vas gledam? Treba još nešto da radim?" "Ne, samo da nas gledaš" "U redu momci, navalite!" (Dobro, ajde, nije bilo baš sve tako, trajalo je jedno 15 minuta da se raskrave i uopšte pomenu bilo šta u vezi sa seksom, uz piće, a videlo se da su se i uradili nečim pride, dop nije, ali neki spid, nemam pojma, ali mnogo su im se caklile oči). Nisu baš skroz mladi, nešto između 30 i 40 valjda. Dobro, krenu oni da se ljube, vataju... ja gledam, nisam to nikad videla. Uživancija od posla, jebote! Plaćaju ti da gledaš gay pornić uživo. Stvarno sam carica! Skinu se skroz i tu krene ovaj plavi s minđušama po celom licu (koji se, zapamtila sam, predstavio kao Nikola - opet Nikola!) da puši ovom drugom. Obojica povremeno bace pogled na mene. Mislim se: "U čemu je fora? Šta ću im ja? Ako su pederi, koji ću im ja kurac? Razmišljam da li bi mene palilo da me gleda neka druga riba dok se krešem. Ne bi... Bi u nekim varijantama da je frajer, možda...". Sumnjivo mi sve to malo, krenem da se osvrćem oko sebe, ali ne baš upadljivo. Misliće momci da mi je dosadno. A nije. Evo ih već u 69. Dobro se ližu, vidi se da znaju znanje. Možda i naučim neke fazone. Ako neko to zna da radi, onda su to oni. Ovaj plavi već svršava. Jebiga, kraj zabave. Ali ne, pazi, uopšte mu ne pada. Nastavlja se seks k'o da se ništa nije dogodilo. Ko su bre ovi likovi U tom trenutku čuje se ključ u bravi. U garsonjeri smo, ulazna vrata su odmah iza mene. Ja sam prva to čula, oni su bili bliže zvučnicima, a pustili su muziku glasno. Kažem: "Neko dolazi... Mislim, jel očekujete nekog?" "Šta?!" Vrata se otvaraju, okrećem se. Neka ženska. E sad zamislite scenu koju je ona zatekla. Ovi nisu imali vremena ni za šta osim da ustanu s ukrućem kurčevima i kao nešto ih prekriju rukama, pa su krenuli da se bacaju po sobi u potrazi za nekom odećom. A ja sedim, obučena, i gledam zbunjeno u nepoznatu ribu. U filmovima obožavam scenu prevare i hvatanja na delu. Možeš je obraditi kao tragičnu i kao komičnu. A ja i dalje učestvujem u filmu kao posmatrač. Neverovatan osećaj. Gledati uživo, u stvarnosti, dokumentarno, svoju najomiljeniju filmsku scenu. Ali, odmah da vam kažem, nema tu ničeg smešnog. Bar ne dok traje. Da pojednostavim, riba je žena, dakle legitimna supruga, ovog crnog. Ovog što nije svršio. Dakle, ta žena, samo je stajala neko vreme na ulazu i potpuno unezvereno gledala malo u mene malo u njih i krenula da skoči kroz prozor! Nije, šalim se, samo se okrenula i bez reči izašla napolje. Teatralno nervoznim korakom. Ovaj crni kojem nisam ukačila ime je obukao gaće i krenuo za njom. Ostala sam sa Nikolom koji se brzo oblačio i objasnio mi situaciju. Crni je oduvek bio gay, oženio se njome pre dva-tri meseca. Znala je da je derpe, ali valjda se nadala da je to samo neki hir, ne znam. On im je bio kum na venčanju. Nažalost, ne znam šta se dalje događalo jer sam zapalila što sam brže mogla, a to se valjda od mene i očekivalo. Mada, i mene je zanimao rasplet. Jebiga, izgleda da mi radoznalost i mazohizam ipak nisu jači od razuma. Jel tako da sam ja zapravo jedna sasvim normalna devojka? |
|
Neprijatna mogućnost da u ovom poslu naletiš na nekog poznatog postoji ali je relativno mala. U agenciji smo imale foru da kad uđe mušterija da prvo mi njega pogledamo iz sobe dok ga prima sekretarica. Tako nema opasnosti da dođe do susreta. Meni se nikad nije desilo da dođe neko koga znam, ali drugim devojkama uglavnom jeste. Obično se zalomi neko iz kraja ili ortak nečijeg ortaka, nikad nije neko bliže poznanstvo. Za priču bi verovatno bilo zgodno da naiđe nečiji frajer, muž ili ćale, ali takvi događaji su rezervisani za filmove i fikciju. Kad radiš privatno, takođe nije veliki rizik jer ideš na adresu pa možeš da pretpostaviš da li je to neko koga znaš. Jedna od mojih stalnih mušterija je jedan mladi napaljeni političar. Ne volim ga baš, pun je sebe, mada daleko da je od loše mušterije. Ne može se porediti s onim moronima koje sam spominjala. Ipak, moguć je obrnut sled događaja. Da prvo upoznaš nekog kao mušteriju pa ga onda upoznaš iz drugog konteksta. To mi se desilo dva puta, a ovaj drugi put, baš sad nedavno, bilo je izuzetno glupo. Još dok sam radila u agenciji, neki likovi su došli na ideju da nameste ribu svom ortaku. Izabrali su mene (pa dobro, moram neskromno priznati da su mladi normalni ljudi po pravilu birali mene, iako su sve ribe u agenciji bile dobre, gazda je bar imao dobar ukus i do toga je držao). On se bio tek doselio na neku gajbu na Novom Beogradu. Ja sam dobila zadatak da odem i predstavim se kao njegova komšinica i zamolim ga da uđem da se malo upoznamo. Da ga na licu mesta zavedem, skinem se i da me kresne. Bio je to zabavan zadatak (a i dobro su me platili, 100 evra za tu zabavu). Još sam imala sreće da je tip bio zgodan, svideo mi se. Totalno sam se istripovala na ulogu. Krenula sam s onom klasikom tipa: "Baš mi je drago što si se doselio, u ovoj zgradi žive sve neki dosadni čiče, nema nijednog frajera, kamoli takvog kao ti". Bio je naravno totalno zbunjen, naročito kad sam krenula da se razgolićujem. Počelo je da mu bude neprijatno, pa sam morala da pazim da ne preteram. U takvim situacijama, žene imaju čarobni štapić u ruci (za razliku od muškaraca koji moraju malo više da se trude ako hoće na brzinu da smuvaju ribu), a to je prići tipu, priviti se uz njega da oseti telo i poljubiti ga, ali nisam htela da upotrebim najjače oružje. Čuvala sam to za kraj za slučaj da ne upali ništa drugo. Legla sam na kauč na kom sam sedela i mazno nešto u stilu: "Mmmm... kako je ovde fino...". Bila sam u miniću, cipele sam izula, ruke podigla iznad glave, blago raširila noge... Ma ko ne bi pao na to? Okrenula se prema njemu, skroz je zabalavio. "Ajde dođi!", rekla sam a možda nisam ni morala. Neću da vam opisujem seks. Meni je to dosadno. Poenta je u tome da je tip odlepio. Baš je lepo imati tako dobre ortake, zar ne? U odlasku sam mu dala lažni telefon, rekla mu da stanujem na drugom spratu, da se javi i otišla da ga više nikad ne vidim. Ali avaj... Selo je ovo. Pre oko mesec dana, Marija mi prijavi da se smuvala s nekim likom, upoznali se na nekoj svirci (i ona svira bas u nekom bendu) i blablabla dža bu, ladno mi ispriča istu ovu priču koju sam ja sad vama ispričala. Tras! To je taj! Dobro, Marija zna sve o meni, ja joj odmah kažem da sam to bila ja, ali šta sad da radimo? Mislim, nema smisla da njen novi frajer zna da joj je najbolja prijateljica kurva. Ko će mu onda garantovati da nije i ona? (A nije). Pritom, znam sigurno da sam joj ja već ispričala tu priču, ne znam kako sama nije skapirala. Kaže da joj je zvučalo poznato. Po običaju, nije me slušala. Znači, sad Marija treba da se zabavlja s tipom koji mene ne sme da vidi! Kako glupa situacija... Naravno, takve stvari nisu moguće. Prošli petak Marija, Nikola i ja stojimo u nekom klubu. Njih dvoje su se čuli tog dana i samo su konstatovali da se neće videti tog dana. Nisu rekli jedno drugom kuda će. Uostalom, nisu ni znali. Ovde smo došli slučajno. Srećom, prvo je Marija videla njega: "Beži!", kroz zube mi kaže. "Molim?" "Beži jebote!". Prvo sam pomislila da je murja. Furnem, naravno, njoj iza leđa i dođem do zida koji nije bio mnogo daleko, na oko 2-3 metra, a nije bila ni neka gužva. Okrenem se i vidim kako se oni pozdravljaju. Nikola ga upoznaje. Krenem da ih zaobilazim uza zid, što brže mogu, kosom prekrivam glavu, kad čujem: "Majo!". Ne okrećem se, nisam luda. Pa i ne zovem se tako uostalom. Ali tip krene za mnom i uhvati me za rame. Pogledam ga u oči i kao ne mogu da se setim ko je. "Ćao Majo, ma kuliraj... samo sam hteo da ti se javim". Tu priđe Nikola jer je pomislio da se dešava neka frka. Priđe i Marija za njim. "Da vas upoznam... Marija, Maja...". Nikola mi se sam predstavio. Upoznajem zvanično svoju najbolju prijateljicu. Najzad. Baš smo nedavno konstatovale da se nijedna od nas ne seća kad smo se upoznale. Odlazim u žurbi. Njega nazovem pogrešnim imenom. Nije bilo namerno, mislila sam da se zove Dejan. "Ćao Dejane, moram da palim!". Kad sam otišla, šapne Mariji: "To je ona kurva što sam ti pričao". "Ahaaaaa! Stvarno!? Otkud ona ovde?" Nikola je sve skapirao i prasnuo u smeh. Ali ovo je sad olakšalo situaciju. Sledeći put reći će ona njemu da me srela negde, pa malo malo... možda krenemo da se družimo, ako se ovaj sablazni onda je budala. Valjda iskuliramo priču, jebem li ga. Marija mi je rekla da je ionako ne interesuje tip koji ne bi to mogao da razume. |
|
Da prvo odgovorim na FAQ iz komentara. Nažalost, ne živim sama, živim s kevom i sa dve sestre. S kevom se još i podnosim, al' sa sestrama je užas, iako ih obe izdržavam. Keva me najviše nervira oko gluposti, na primer što po ceo dan gleda teleshop. I što je najgore, ladno se prima na te gluposti. Puna kuća neupotrebljivih uređaja. Da te stvari nešto vrede prodavale bi se u radnjama a ne ovako. To je bio moj prvi naivni pokušaj da je obuzdam posle prvih razočaranja, ali ne vredi. Kad je pitam šta će joj noževi kad nam je puna kuća noževa, odgovara da ovi mogu da režu limenke. Iako već imamo i blender i mikser, Ultimate chopper je kupila zato što beton melje u prah. Drycooker zato što potpuno ravnomerno može da skuva kreč pomešan s vodom. Kad je pitam šta će joj kuvani kreč, rezane konzerve i beton u prahu, ona smatra da su to kretenska pitanja. Vidite šta televizija uradi od čoveka. No, još uvek je bolje da gleda teleshop nego vesti. Jer da gleda vesti, videla bi moju dragu i finu prijateljicu Zoranu, predstavljenu kao studentkinju psihologije, a slušala bi o tome kako je uhapšena zbog osnovane sumnje da je preprodavala heroin, marihuanu i ekstazi, te da je u njenom stanu pronađeno 400 grama horsa, ne znam koliko tona vutre i boga pitaj koliko miliona šrafova. Zorana je pala na klasičnu foru. Ocinkario ju je neko drugi ko je pao. Otkako postoje mobilni telefoni, policiji je neviđeno olakšan posao. Zato kad se nešto ovako desi, ne možeš ni da nazoveš nekog na mobilni, ni da pošalješ sms jer murja ima foru da kontroliše sve dolaze i odlaze s tog broja. Ne znam kako je Zorana dospela na dnevnik i zašto, ali to me spasilo, bar sam ja tako pomislila. Video je jedan moj ortak iz kraja pa mi javio na fiksni. Odmah sam isključila mobilni. To, međutim, ništa ne vredi. Zorana me druknula da bi je pustili. Mene i još nekoliko cura. Ocinkarila nas je za prostituciju, ne za narkomaniju, to je murji u tom momentu trebalo jer očito je da su čitavu mrežu s dopom u tom momentu imali pod kontrolom. To znam pošto je u to vreme bila prava umetnost doći do mića dopa. Čak mislim da je Zorani sve to bilo namešteno, jer valjda bih ja znala da ona sve to ima. Videle smo se posle toga samo na kratko. Nismo mogle da pričamo o svemu, a ja nisam ni htela jer sam znala da me odrukala. Samo mi je rekla da su je pustili, ali da je morala da plati kaznu za prostituciju. Ne znam kako platila tih 12 soma, možda je imala kod sebe, ali vrlo dobro znam kakav je to problem. Mene je isto sranje sačekalo nekoliko dana kasnije, iako sam se čuvala što sam bolje mogla. Neka sasvim deseta riba iz druge priče, koja uopšte ne poznaje Zoranu, pozvala me na posao na drugi broj. Pristala sam, posla nije bilo uopšte zbog cele frke. I naravno, odmah ispred hotela su nas sačekali murijaši. Njih jedno deset u civilu. Pa pravo u maricu bez pitanja. Ja nisam prijavila nikog jer nisam ni morala pošto srećom nisam imala ničega kod sebe, ali za prostituciju sam morala da se snalazim. Panduri su definitivno veće životinje od najgore mušterije. Nisu me ni dirnuli, ali su me tako vređali da nisam mogla da ne plačem k'o malo dete. To je očigledno dobro uvežban sistem i ne bih se čudila da ih tome uče. Ideja je da te toliko ponize da ih samo moliš da pričaš sve što znaš. Znam da to što nisam nikog otkucala zvuči kao herojstvo iz filmova o partizanima, ali ne radi se o tome. Prosto im sistem nije dobar. Znala sam da ako budem govorila da se ništa neće promeniti, a da mi ništa ne mogu više od optužbe za prostituciju. Samo sam govorila da to radim privatno, da ne znam nijednu drugu devojku, oni znaju da lažem al mi ne mogu ništa osim da me ponižavaju. Da su mi našli bar mrvicu dopa, bila bi sasvim druga priča. Stiže dežurni sudija i obaveštava me da ću morati u pritvor ako odmah ne platim 12 hiljada dinara. Otkud mi te pare? Dozvoljavaju mi da zovem nekog da tražim. Jedino mi Nikola preostaje. Problem je u tome što onaj koga zoveš mora da sazna da je dao lovu zbog prostitucije. Znači ne može svako. Samo on može da me spase, ali gde sad da ga zovem u 7 ujutru s ovom pričom? Nemam izbora, rizikujem. Nikola je divan, dovoljno je da mu čujem glas i već se bolje osećam. Ipak, previše je rezervisan, kaže mi da nema tol'ke pare, ne zna šta da mi kaže, ali da će probati nešto. Obećajem da će čovek doći i doneti pare za dva sata. Lažem, šta drugo da radim? Nazad u buvaru. Oteli su mi pljuge, ne daju mi ni vode. Užasno se osećam. Oko podne dolazi neka ženska da mi kaže da moraju da me pritvore, ne mogu više da čekaju. Molim je da mi dozvoli još jedan razgovor. Ona je iz druge priče, dozvoljava mi. Nikola zvuči još gore. Kaže da nema lovu, pita može li sutra i još me pita koliko treba da odležim. Pokušavam da budem pribrana, da ne zaplačem. "Brate, molim te, ne znam koliko treba da ležim. Ovo je užas! Kapiraš da sam totalno pukla ako ovde ostanem. Pitaće se matorci gde sam, saznaće. Ovo nije za ljude, nemam pljuge, znaš kako je ovo..." I jebiga, tu mi zadrhti glas. Dok ovo pišem, nekako sam ravnodušna jer sve mislim, jebote, pa ko zna koliko je njih prošlo kroz ovo, a da ne govorimo o onima koji su prošli zatvor, a ja kenjkam i kukumavčim zbog jednog noćenja u muriji. Zato stvari ne prikazujem tako grozno, a grozno je, verujte. Mogu samo da zamislim kako bi izgledao taj pritvor, ali znala sam da Nikola to ne bi dozvolio. Skaprao je da nije zezanje. Uradio bi to i nekom drugom, kamoli meni. "Reci im da dolazim za jedan sat". I došao je tačno za jedan sat, samo što sam morala da čekam malo duže jer to mora da se plati u pošti, a u pošti je fala bogu red od dva kilometra. Meni je ova žena što radi kod sudije odmah javila da je stigao pa mi je laknulo, a to dok sam čekala da se vrati s uplatnicama se oteglo unedogled. Kad su došli po mene i rekli mi da izađem, mislim da se zbog tog trenutka čitavo ovo sranje isplatilo. Videla sam Nikolu na dnu hodnika kako me neutralno gleda. Znam da ne voli kad sam u ovim idiotskim cipelama na štiklu, mora da sam mu se smučila zbog svega, ali znao je koliko sam mu zahvalna. Kupio mi je i pljuge i zapalio prvim taksijem. Ko zna usred koje frke sam ja njega cimala. Ispred Dvaesdevetog stajala sam još neko vreme bez ikakvog smisla, samo da uživam u slobodi. Trebalo mi je dosta vremena da se koncentrišem na ulazak u autobus. Nikad mi kao tad nije prijala gužva. Kad sam stigla kući, pravila sam se da ne primećujem zabrinute poglede. Kao, sve najnormalnije, šta vam je? Malo sam se zadržala, a na mobilnom mi riknule baterije. Kako sam se zapravo osećala, najbolje dokazuje to da sam pošto sam ugrejala vodu za čaj, u šolju umesto kesice čaja stavila tabletu za mašinsko pranje suđa. Dobro, nisam baš sipala vodu, ali dovoljno je što sam otfikarila makazama onu kesicu i ubacila je u šolju. Znači da sam najmanje 10 sekundi bila u totalno besvesnom stanju. |
|
Neko je primetio u komentaru iz prethodne priče da je najgore što monstrumi poput onog Dalmatinca žive normalnim životom, imaju ženu i decu, svi ih smatraju za savršeno normalne. To je živa istina. A gde biste vi tražili monstrume? U haustorima zgrada? U kartonskim kutijama na periferiji grada? Među pijanicama i narkomanima? To je možda tako u holivudskim filmovima, ali u stvarnosti, monstrumi su svuda oko nas. Ja sam počela da ih prepoznajem. Uglavnom imaju sitna usta, neodređeni pogled i blagi tik, kao neki trzaj glavom na stranu gore. Najviše ih viđam na telki među sveštenicima, političarima i sportistima. Ima ih i na ulici koliko volite. To su obični advokati, profesori, arhitekte, inženjeri... kao i moji mušterije. Ne pitajte me koliko puta smo to radili u dečijoj sobi. Žena i deca na putu, a on privodi u sobu svoje ćerčice. Mi smo bolesnicima okruženi. Pogledajte ovu zadnju aferu sa snimkom pokolja u Srebrenici. Murja je prepoznala te ljude i pohapsila ih, a neko se dosetio da napravi reportažu u Šidu (skoro svi su bili iz Šida) i da pita komšije i ostale sugrađane da li su ih viđali. Svi do jednog, ti monstrumi nad monstrumima koji su se iživljavali hladnokrvno ubijajući decu i još se snimali da se posle naslađuju, svi oni su bili "obični, fini, porodični ljudi". Svi komšije šokirani kad su ih videli na snimku. A šta vi mislite, da u vašem susedstvu ne žive monstrumi? Grešite. Jeste nekad čuli za Pecku? Ne verujem, ali da znate, to je selo u zapadnoj Srbiji. Tamo sam jednom išla sa još tri ribe na posao. Zorana je skupljala ekipu, radilo se o momačkoj večeri. Sve je bilo odlično plaćeno. Skupile se nas četiri i zapalile taksijem (a to uopšte nije blizu, jedno tri čuke vožnje Ibarskom). A ko se ženio? Pop iz susednog sela. To je onaj čovek koji u crkvi na svadbama čita one nebuloze o ljubavi, beskrajnoj vernosti, slozi, miru i poštenju. Od tada, kad god vidim nekog popa, setim se njegove pijane napaljene face i besramnog ponašanja kojim sam čak i ja bila šokirana. Naravno, ne kažem da su svi popovi takvi, sigurno većina nije, ali hoću da kažem da se od svakog može očekivati sve. Ako umete da ga prepoznate, to je velika prednost. Uostalom, pogledajte suprotan primer. Prostitucijom su se žene oduvek bavile, a da li danas znate za nečiju majku koja je bila kurva? Niste nikad čuli... Nećete ni čuti, a i ja ću jednog dana možda biti "normalna, obična, porodična žena". |
|
Negde sam ranije nagovestila da je verovatno najveći bedak u ovom poslu ponižavanje. Nema te cene koja će platiti taj momenat. Imam utisak da su se neke cure svikle na to, možda im nikad nije ni smetalo, ali mene to jako pogađa. Uvek! Frajeri koji iznajmljuju ribu za jedan kres u najvećem broju slučajeva leče komplekse i onda te pljuju i vređaju. Dok sam radila u agenciji, bez preterivanja, barem polovina je bila u tom fazonu. Odmere te, narede ti da se skineš i onda te krešu vređajući te. Kučko! Kurveštijo! Puši ga, jadnice! Pre nego što pređem na priču, bitno je da naglasim da sam Hrvatica. Inače to ne smatram naročito važnim, ali ovde ima smisla. Možda ni to što ove pričice šaljem na hrvatski blog nije toliko slučajno kao što mi se činilo. Vidim da sam dobro primljena, osećam se na svome. I majka i otac su mi Hrvati, iako sam rođena Beograđanka. Jednom mi se preko agencije strefio posao u hotelu Metropol. Negde prošlog leta. Tip je tražio dva sata. Dočekao me neki ćelavac od oko četiri banke s dalmatinskim akcentom. U početku je bio prijateljski raspoložen, ponudio mi nešto da popijem, da se odmorim... Čak sam i ja sama imala osećaj da gubimo vreme pa sam krenula da se skidam. "To, kučko!", iznenadio me, "Vidiš da znaš ča ti je posal". Već to me pogodilo prilično (naoročito zato što mi je i ćale Dalmatinac, pa mi se sve pomešalo u glavi), ali sam istrpela. Šta mi je dalje govorio, bolje da vam ne kažem. Za ta dva sata nije usta zatvorio. I kad me nije vređao, samo se samozadovoljno užasno glasno smejao. U stvari, nije to smeh. To je ono kao kad glumiš smeh. AHAHAHUHUHU! HUHUHUU! EHEHEHAHAHA! A uvrede nisu bile samo na račun mene kao kurve i žene kao takve, nego i kao Srpkinje. "Kurvo srpska! Vidi kako ga guram u tvoju masnu srpsku pičku!"... sve u tom stilu. Terao me posle da mu ga pušim dok nije svršio. Možete da zamislite šta mi je sve govorio. U jednom momentu me i bukvalno pljunuo. "Pu, pička ti materina!". Odvratno! Bila sam besna k'o ris. Da imam malo nestabilniji karakter, možda bih mu ga odgrizla, ali ipak nisam takva, mada je on stvarno mnogo rizikovao jer s nekom drugom bi mu se stvarno moglo desiti svašta. Istrpela sam poniženje do kraja. Napokon, kad sam izlazila, nisam mogla da prećutim ono što mi se sve vreme vrtelo u glavi. Rekla sam mu kratko: "Zajeb'o si se prijatelju. Ja sam Hrvatica!" Zbunjeno me pogledao. "Jesam, jebiga, šta da ti radim? Jeb'o si zemljakinju, iživljavao si se, vređao si me i pljunuo." Prasnuo je u smeh. Nije mi poverovao, ali nema veze. Ima ko to vidi... |
|
Za razliku od ostalih devojaka koje se ovime bave, nisam mnogo alava na kintu. Ja to radim zaista samo zato što moram i nisam uopšte sposobna da uštedim, pa čak ni da živim dobro. Kad imam dovoljno love za sve što mi treba, a ne treba mi puno, ja ni ne odem na posao. Otkažem. Alehandra kad to čuje ne može da veruje. Ona bi se ubila za svaki dinar. Starija je od mene, mislim da ima preko 30. Radila bi i mnogo ispod cene, kao što i jeste puno puta, a onda će otići i kupiti čizme, najružnije čizme koje su se ikad prodavale u gradu. Sa štiklom od pola metra, najtanjom, i šljokicama boje višnje. Uzgred jedna napomena apropo čizmi. Visoke štikle su jedna od najvećih ženskih zabluda u istoriji i još uvek mi nije jasno kako to niko da obelodani. Prvo, to je neviđeni maltretman, da bi u njima mogao koliko-toliko normalno da hodaš treba ti nekoliko godina vežbanja, a da sve bude još gore, muškarci to ne vole. Odnosno, ima ih koji vole, ali to su po pravilu ili kamiondžije ili neki bolesnici. Ne znam nijednog koliko-toliko normalnog muškarca koji voli visoke i tanke potpetice. Osim toga, kad obujete takve cipele, a sami ste, iz aviona se vidi da ste kurvica. Ovo je priča o Alehandri. Da vas ne iznenadi ovo h u njenom imenu, to je zato što je ona poreklom Španjolka. Roditelji su joj Španci, napravili su je dok joj je ćale ovde radio ne znam šta, valjda u ambasadi, a ona je ostala jer tamo nije imala nikoga, a ovde je imala frajera. Znači, one najgore godine, čitave devedesete, umesto da ode u Madrid o kom smo svi mi maštali, njoj je bilo bolje ovde. To je samo jedna od misterija vezanih za nju. Jedno vreme je živela kod mene. Nije imala gde. Ne znam uopšte šta se dešavalo, nisam je ni pitala, ali zamolila me da bude kod mene dok se ne snađe. Sve vreme dok je bila tu, nestajale su mi stvari. Prvo pare, pa kad sam provalila da ih treba skrivati, onda je prešla na kreme, majice, hulahopke, pa posle i na gaće, šnale i gumice za kosu, znači sve. I govorila sam joj da to ne radi, ona se uporno pravila blesava, ali nije vredelo. Nekoliko poslova smo odradile zajedno i svaki put me zajebala za lovu. Alehandra je najpokvarenija osoba koju sam upoznala. Odavno sam je odjebala, ne družimo se više, ali htela sam da ispričam jednu simpatičnu priču o njoj. Krajem devedesetih se kresala s nekim julovcem, nekim klincem koji se hvalio da se druži s Markom Miloševićem. I bio je u toj ekipi. Jedan debeli, zadrigli, odvratan, ko i svi oni. Kad su onda tukli Otporaše, videli smo ga na fotkama u nekim novinama. On je bio jedan od njih. Znači, sitni krimos koji je radio za režim. Nije joj on bio klijent, nije tad još ni radila za lovu, samo se sponzorisala kod njega, glumila mu ribu. Imao je on takvih nekoliko. E, a onda je njemu jednom uletela neka opasna kinta. Đavo bi ga znao otkud mu taj reps. Bilo je to oko godinu dana posle bombardovanja. Da li su to dovukli neku lovu s Kosova, da li je on lično bio tamo za vreme rata, sve to nije znala, ali samo ju je jednom pozvao, izveo je na večeru u Hajat (tad ničeg drugog nije ni bilo), priveo je na gajbu, zapio se, uradio koksom, totalno izgubio kontrolu nad sobom i otvorio torbu (ta torba je, paradokstalno, još uvek kod mene). Možete da zamislite kako se Alehandrino lice ozarilo kad je to videla. Pogađate da je kintu maznula, ali pazite kako. Pošto je znala da je tip opasan i da pride zna s kim ima posla, a verovatno joj se zavrtelo u glavi od tolikih para koje je videla, momentalno je pala u nesvest. Tip je odneo u drugu sobu u krevet, skinuo je i kresnuo tako polusvesnu. Dok je on svršavao, ona je skroz došla sebi, ustala polako iz kreveta, kao krenula u kupatilo, zajurila se tako gola u drugu sobu, ćapila torbu i iskočila kroz prozor! Sa drugog sprata! To je neka gajba u Profesorskoj koloniji, bila sam tamo jednom, slučajno, nevezano za ovu priču, a i posle sam prolazila par puta. Mislim da je to najmanje 6 metara visine, dakle nije baš da bi svako poginuo, ali nije ni za skakanje. Alehandra je povredila obe noge, ali mogla je nekako da hoda. Naravno, nimalo nije razmišljala šta dalje. Njoj je samo bilo važno da ima kintu u ruci, a to što je gola na ulici usred noći i to što će kreten da je juri, o tome uopšte nije razmišljala. Nastavila je tako da ćopa prema najnelogičnijem mogućem mestu - nazad u istu zgradu! Kad mi je prepričavala taj događaj, rekla mi je da je to intuitivno uradila, koliko god nebulozno to delovalo. To mi nije rekla, ali pretpostavljam da je pomislila da ako ga sretne u hodniku, da mu kaže da je napravila glupost i rešila da se vrati. Nemam pojma. U svakom slučaju, popela se nazad teško se vukući, prošla drugi sprat, taman zakoračila prema trećem kad je čula da se vrata otključavaju. Tip se sjurio dole kao sumanut. Valjda mu je trebalo oko 3-4 minuta da shvati šta se desilo, tačno onoliko koliko je trebalo njoj da se popne nazad. Sreća je nastavila da radi za nju. Popela se na poslednji sprat, do tavana koji je bio otključan i u kojem se sušio veš. Obukla se, šćućurila u neki ćošak i tu dočekala jutro. Cele noći je slušala kroz prozor kako teče pretraga. Tip je doveo nekoliko ortaka, valjda istih onih divljaka koji su u stanju čoveka zubima da zakolju, drali su se ko ludi po kraju, doveli i neke džukce koji su lajali, ali ne verujem da su baš imali dresirane. U svakom slučaju, nikom nije palo na pamet da je traži u istoj zgradi iz koje je iskočila. Bio je kraj leta, malo pred 5. oktobar, ulice su konstantno bile pune demonstranata. Negde oko podne tek, kad je procenila da više nema opasnosti, spustila se tiho niz stepenice i u Stanoja Glavaša, ili nekoj od tih većih ulica koje vode ka gore, uletela u grupicu sa zviždaljkama i zvečkama. Osećala se sigurnom u toj ekipi. Bila je bosa, ali zašto bi to bilo čudno? Nije smela da ode kući. Tad još nije imala mobilni, ali tip je znao gde stanuje, dakle na gajbu nije mogla da ode. Otišla je kod prijateljice na Dorćolu i izbrojale su lovu. Bilo je manje od sume kojom se tip hvalio, ali ni nešto manje od 150 soma maraka nije loše. Bio je to savršen zločin. Tip se par dana posle 5. oktobra ubio. Nije ni čudo, ostao je i bez love i bez vlasti, a to su jedine dve stvari do kojih mu je stalo. Ona se ipak nije vratila u stari stan, za svaki slučaj. Iznajmila je drugi, krckala tu lovu godinu dana na dop, pa su i nju pokrali. Ja sam je upoznala u agenciji prošle godine. |
|
Očigledno je potrebno da malo više kažem o sebi, budući da vidim da neki misle da je ovo fake. Odmah sam pomislila da će doći do toga. Sajt koji pominje skeptik u komentaru nikad nisam videla, ali valjda je normalno da na netu ima takvih stvari. Možda je ta cura fake, ali ja nisam. Mislim da je svima jasno da moje pravo ima nije Maja, da su i ostala imena izmišljena (osim onih nevažnih), a ko hoće da mi veruje naka veruje. Ko neće, ne mora. Meni je ovo utočište od stvarnosti. Nije jedino, ali mi pomaže. I neke sitnice su izmišljene, priznajem, da bi bilo interesantnije, ali ne bih sebi dopustila da ove pričice izgube na autentičnosti. U tom slučaju ovo ne bi imalo nikakvog smisla. Pukla sam, dragi moji, i pokušavam da se izvučem. Svaka pomoć i podrška je dobrodošla. Svaki komentar mi znači. Hvala svima onima koje interesuju moje avanture i ne gledaju me kao monstruma. |
|
Kad bolje razmislim, nijedna priča koju vam ispričam neće biti bar malo grozna. Ova je meni smešna, a opet će biti šokiranih. S razlogom. U svakom slučaju, ovo mi se nedavno desilo. Javio mi se neki tip kojem je jedan moj klijent dao moj telefon. Samo da izvedem striptiz. Za njega. Ne radim to, pa sam na brzinu smislila cenu. Šezdeset eurona. Odmah je pristao, ali da odmah dođem. OK, slobodna sam i odem na adresu. Čika Ljubina ulica, strogi centar. Rekao mi je da je na prvom spratu, jedini ulaz, a kad sam došla vidim na kapiji tablu DOM ZA INVALIDE I SPRAT. Odem i otvara mi tip u kolicima, bez obe noge. Mlad čovek, stradao u ratu, nagazio na minu, izbeglica iz Bosne. Sve mi je odmah objasnio. I to kako je dogurao do mesta sekretara u domu i kako mu ništa u životu nije ostalo osim njegove desnice. Tako je rekao. (Meni je prohujalo kroz glavu da to znači da mu je ostalo još nešto, ali valjda je poenta dobrog izražavanja u lapidarnosti. Poeta.) Onda me zamolio da se popnem na sto i da izvedem tačku. Nema muzike, ništa, samo neki glupi drveni sto, čak nema ni zavese, mogao bi neko preko puta da me vidi. I imao bi šta da vidi. Cicu koja se kao idiot svlači i uvija na stolu, a iza nje krip koji drka. Sve mislim, kretenska je situacija, ali kratko će trajati. Ma kakvi... Skinula se skroz - ništa. Njemu lepo, ne svršava mu se. Palim ga maksimalno. Ah da, treba reći da me odmah zamolio da ga ne diram. Ali dosadno, neviđeno mi je dosadno. Okrećem mu dupe, saginjem se, mesim, a dole na podu neke bačene novine. Čitam naslove, ne mogu da pročitam ceo tekst. "Nataša Molnar: Seksala bih se sa Tadićem". Ko je ta? "U Srbiji ima 10.000 svingera". Kakve novine, ne vidim koje su, mora da je "Kurir", samo oni imaju ovako moronske naslove. "Ujeo policajca za grudi!". Jaooo, zašto ne mogu da vidim tekst?! Gledam kroz prozor. Ništa, preko puta Narodni muzej, ne radi, nema nikoga. Jedino ako i tamo neki čuvar nije priveo neku ravu. Kapiram da se po javnim ustanovama ovakve stvari stalno dešavaju. Ja sam bila po kancelarijama sto puta. Oblizujem se, okrećem se, bacam zavodljiv pogled, ma ništa, čovek platio i polako ga miluje. Razumem, ne svršava mu se, ali ovo traje već skoro čuku vremena. Popizdeću. Silazim sa stola, uvijam se oko ivice, nestajem za trenutak iz njegovog vidokruga, okrećem stranicu u novinama i vraćam se na sto. Fakat "Kurir". Sad vidim dve strane, ima da čitam do mile volje. Negde su i podnaslovi dovoljno krupni. Ali jebiga, ovde sve same političke vesti. Koji sam tenkre što nisam okrenula na kraj. "Skupština kulira ustavni sud". Moš misliti. "Valenti: Srbi, ne zanosite se". Ni za njega nisam čula. Trebalo bi češće da čitam novine, očito. Ali retko se pružaju ovakve prilike. Dok čitam, mazim cupi i, fala bogu, vidim da ga to jezivo pali. Počinje da uzdiše, sve glasnije! Svršava, juhuuu! Dok sam se oblačila, nešto me hvalio kako sam dobra riba. Izvinjava mi se ako je dugo trajalo i tako to. Fin čovek. Kaže, zvaće još. Na odlasku ga zamolim da mi da novine. "Uzmi, ionako su od juče". Moram da nahranim svoju radoznalost. Nataša Molnar je hrvatska manekenka, ovaj Valenti je neki nebitan lik, a ovaj što je ugrizao drota za grudi je neki ludak, Crnogorac koji je pevao četničke pesme u nekoj nedođiji, policajac mu rekao da se utiša i ovaj ga napao, skinuo mu košulju i krenuo da ga grize za grudi. Ko zna šta je taj istripovao. Verovatno moj budući klijent. |