KRAJ PRIČE O KIKI...
Atmosfera u kafiću je bila ugodna, smjestile smo se za jedan stol u kutu i naručile. Još putem, razmišljala sam o čemu Kika želi razgovarati? Hoće li mi sada otkriti neku svoju duboko čuvanu tajnu, ili će me jednostavno otkantati, prigovoriti što sam je zvala doma, i nagovijestiti kraj našeg «prijateljstva»?
Ovo prvo me škakljalo, jer sam ustvari željela potvrdu, da nisam zabrijala i postala toliko paranoična zbog ničega, a ovo drugo, gle čuda, me rastužilo, jer nakon svega (ipak) nisam htjela izgubiti to «nešto» što smo Kika i ja imale.
Sjedile smo tako nekoliko trenutaka…
- Moraš mi pomoći-započela je direktno, bez nekog uvoda
- Reci-odgovorila sam sasvim mirno, bez nekog začuđenog pogleda, bez potrebe da zatražim dodatno objašnjenje te njene rečenice.
- Moram se maknuti od njega, a ne znam kako i kuda-nastavila je pogleda uperenog u šalicu sa svojom kavom.
- A da krenemo ispočetka, naravno da ću ti pomoći, ako mogu, ali ovo što si mi rekla traži neke detalje
- Ne mogu više živjeti s njim, ne mogu i gotovo- podigla je glavu gledajući me ravno u oči.
- Na početku je bilo sve predivno.. Dobro, znam da ima iza sebe prošlost, djecu, ali zar nemamo svi pravo na pogreške? Zaista je bio pažljiv.. Samo odjednom se promijenio, ja ga više ne poznam i ne znam što da radim..
Kika je bila mirna, govorila je tiho i polako. Otpila sam gutljaj kave razmišljajući da li da inzistiram na detaljima (koji su me, priznajem zanimali), ili da joj jednostavno pružim pomoć i ne pitam previše.. Što je značila pomoć? Gdje da ode? Htjela sam joj pomoći, ali opet, obzirom na dojam koji je njen muž ostavio na mene, nisam se htjela previše upletati u sve to skupa..
- Moraš mi reći više od ovoga do sada-progovorila sam
Kika je uzdahnula;
- Ne znam, ne znam od kuda da počnem—
- Od početka..
- Rekla sam ti, na početku je sve bilo u redu, i sada je naizgled sve u redu.. Ne tuče me, pred drugima je otvoren, nasmijan, susretljiv, .. No kući se sve promijeni..
Prvo tome nisam pridavala veliki značaj jer sam mislila da je umoran, da ima neke probleme na poslu . Nastojala sam ga razumjeti.. Onda je počelo prvo s malim svađama, pa s vrijeđanjem.. Prigovarao mi je kako se oblačim, kako izgledam, koliko trošim, prigovarao je za najmanje sitnice u kući..
Sad mu smeta i što radim, govori da previše vremena provodim na poslu, da sam se uobrazila da se držim «visoko»… Ne znam, stvarno sam očajna..Htjela bi se maknuti od njega, a ne znam kuda..
Iz njenih rečenica činilo mi se da je zaista tako. On mi je od početka odavao dojam teške osobe, a sva ta njegova srdačnost i uljudnost mi se činila lažna.
- Dobro, pomoći ću ti, daj mi dan vremena da smislim kako i što- odgovorila sam polako
- Hvala ti, pokunjeno mi je odgovorila..
Potom smo se oprostile i krenule svaka svojoj kući. Slijedeći dan Kika opet nije došla na posao.. Svašta mi se motalo po glavi, da nije poludio, da je nije istukao, da je nije izbacio iz kuće.. Nisam se usudila zvati je na mobitel, i riskirati da mi se ponovno on javi..
Na kraju radnog vremena krenula sam prema autu, zamišljena i odsutna razmišljala sam kako da joj pomognem i koga da obavijestim.. Neku udrugu, SOS telefon??
Ispred auta me čekao Kikin muž.
Pretrnula sam, trudeći se to ne pokazati.
- Bok-prozborila sam tobože ležerno
- Slušaj kurvo, odmakni se od moje žene i zaboravi da postoji, jel ti jasno?!!?- započeo je svoj monolog..
- Ne želim te više blizu nje! Ne želim da je zoveš, ne želim da se viđate, ostavi nas na miru i ne guraj nos gdje ti nije mjesto…
Lice mu je bilo crveno i primijetila sam da bazdi na alkohol..
Nije mi dozvolio da odgovorim, okrenuo se i krenuo prema svome automobilu. Ja sam ostala šokirana, nikada u životu mi se to nije dogodilo..
Odlučila sam ništa ne govoriti mužu jer mi dodatna objašnjenja nisu ni najmanje trebala. Sjela sam u auto i krenula kući.
Cijelu noć nisam spavala, brinula sam za Kiku, brinula sam i za sebe, razmišljajući hoće li kreten napraviti neku daljnju glupost?!
Onda sam vagala stalno u glavi što mi je to trebalo? Je li uopće ispravno to što radim?
Na posao sam zakasnila, naravno. Obzirom da cijelu noć nisam oka sklopila, ujutro nisam čula budilicu.. Pospana, nekako sam se dogegala na posao..
U uredu me čekala Kika.
Umorno sam sjela na stolicu i pogledala je..
- Slušaj, započela je..
- Ono od jučer zaboravi, sve smo izgladili i sve je u redu, i molim te da me pustiš na miru..
- Ja tebe da pustim na miru? Pa koliko se sjećam ti si tražila pomoć, ti si kukala kako je život s njim nepodnošljiv.. Kika ne razumijem..
- Znam da ne razumiješ i niti ne možeš, samo te molim da zaboraviš sve..
- Ali Kika, on me jučer dočekao kraj auta…
- Znam, i zato ti i kažem, zaboravi sve što sam ti ikada rekla i pusti me na miru.
Nakon toga se okrenula i izašla vani..Ja sam ostala zbunjena i šokirana u uredu..
Narednih dana nisam viđala Kiku… Čak ne znam niti je li radila..
Stalno mi je bila u glavi, stalno sam motala film što sam trebala napraviti?? Ili sam i previše, svojim petljanjem napravila? Čak sam bila i ljuta sama na sebe..
Osjećala sam se nekako naivno i jadno..
Nakon nekih 10-tak dana Kika je dala otkaz.
Nije me više nazvala. A nisam ni ja nju. Mislim na nju, i pitam se jesam li pogriješila što sam je samo tako pustila da ode? Ili sam pogriješila što sam se uopće upetljala u sve to?
Koliko «KIKA» živi među nama? Svojim ponašanjem vapi za pomoći, a onda opet imamo li pravo ići dalje nego nam te naše «KIKE» dozvoljavaju?
Ne osjećam se dobro radi cijele priče s Kikom.
Dvojim, i nikako da shvatim koje je ispravno razmišljanje?
Netko će reći, trebala si je zvati, pomoći joj, netko će reći tako ti i treba kad si petljala tamo gdje ti nije mjesto..
Ja želim biti mirna sa svojom savješću, makar ovim što (ni)sam učinila nisam zadovoljna. A drugu šansu više neću dobiti. Barem kada je Kika u pitanju.
