I tako svaki dan

01 siječanj 2018

Štaka koja mi je postala bliska prijateljica uopće ne garantira mjesto u tramvaju, pogotovo ak pada kiša pa još furaš kišobran onda se ta štaka nekak "zgubi", kuiš. Sreća pa su mi deca velka pa se ne žurim se domeka, a ja se tolko volim da pričekam od 4 do 4-15 p.m. (čitaj kak oš) 4 6-ice na Št(r)osmajerovom trgu gdi je pravi štos ući u prvu 6-icu.

Našoj mladeži je danas lakše nek prije. Jebate kad se setim onih logaritamskih tablica, tam su mi oči ostale, to sad više ne trebaju. Ne trebaju se praviti ni da bulje kroz prozor glumeći da ne vide matoru sa štapom, zadubiju se u mobitel i bok te veseli. Nekidan sam ustala jednom mladiću od 80 i koju jer očito da hodat može al se tresel dok je stajal. Ma da ne treba, videl je moju prijateljicu štaku, reko sednite se, ja brzo idem dole. Za 6 stanica, kaj bum, čovek se muči. Htel me pošpotati nakon 3-e stanice, reko gospon, dajte najte, to malo kaj nam je još ostalo...

Nekidan sam prvi put zamolila jedno 14-godišnje stvorenje neodređenog spola da mi prepusti mjesto, Lepo sam zahvalila (mrzim matorce koji to ne čine), al sam ga/ju pristojno pustila da pojede sendvič, popije sokić i pošalje koju poruku, napiše zadaću al reko sad si fertiš ajmo, hvala.

Postalo je moderno, ono nosi se, stajati u prepunom tramvaju ne okrenut prozoru nego okrenut prema sredini tramvaja. A tek na vratima, ma famozno, oduševljena sam. Stoji žena lica pritisnutog na staklo (novi trambaj, pa ono staklo, ona jedva ušla) a lapan ispred nje odlučio pisat na mob. Kak više ni vinska mušica ne bi stala u taj tramvaj, udaljenost njenog nosa do njegovog mobača je 2-5 cm, ovisno o kretanju prometala. Čekala sam da naglo zakoči. Žena u očaju gleda mene s okom i pol (ima oka al ovo joj je stisnuto na staklo) a ja suosjećajno brišem očale, šatra su zmazane, neugodno i meni. Kad je došla stanica svi s vrata su se maknuli da neko izađe, a onda su se svi skup vratili i još ih je jedna snažnija Ličanka malo pogurala da i ona stane, uz par domaćih kolokvijalnih primjedbi.

Kad ulaziš u tramvaj gdi je sve skup 6 ljudi skup s vozačem, slučajno sedeći na mjestu za invalide ljubazno ti prepuštaju mjesto i sjednu malo dalje. Ja velim - pa ima mjesta, ne, ne, tu bu vam lakše (da je tramvaj pun svi bi se pravili grbavi).

Nema to, mi smo kulturan narod.

Onaj displej, zvezdica, kako god, veli: Molimo prepustite mjesto starijim osobama i majkama s malom djecom. Pa u dupkom prepun tramvaj uđe majka s 2-godišnjakom (nosi ga ga rukama da vidimo da se muči) i onda se napravi totalna rošada a sve zato da posedne dete i vozi se jednu stanicu. Kom si se ti onda ustal, 2-godišnjaku ili majci s 2-godišnjakom? Ko pozna Zagreb, od Trnskog do Črnomerca sam stajala u busu u vreme jutarnje gužve, još s onim sklopivim kolicima preko ruke. Kad smo došli do Selske jednostavno sam dete uvalila nekoj koki u krilo i rekla da ili bum opala u nesvest ili nek ga pridrži. Da bu se deral. Reko pa nek se dere, al ja više nemrem, svi se zakeljili za stolac. Mali se nije ni javil, samo je pogledal jesam još kraj njega (a di bi bila majketi).

Ne znam kaj bu kad skoro odem u penziju, sve mi se raselilo po svijetu, nešto poumiralo, partnera nemam, deca rade na crno il ne rade, al bum kad buju topliji dani otišla sesti na klupicu koja gleda na tramvajsku stanicu i uživati u prizorima koje više ne moram osobno podnositi, do onda bu nas u Zagrebu još i više, šatra pada natalitet. Može biti, ali broj stanovnika u Zagrebu raste. Broj tramvaja neodređen.

Oznake: ZET

Goni vanka iz tramvaja

07 listopad 2016

Ušla sam u 6-icu u Sopotu, na idućoj stanici se jedan mladac nakokil na vrata tak da sam mu do Zrinjca gledala u leđa (nisam, čitala sam Markeza, al sam celo vreme bila svjesna da kreten stoji na ulazu, a na podu mu ispod nogu ona duga sporcka torba, dakle još više otežava ulaz putnicima). I izlaz.

Kak automat viče Trnsko kad si na Branimircu, tu i tam pogledaš di si. Ta žena ni ne zna kaj pripoveda, al nije za nas kaj znamo nek fakat zbunjuje ljude. No dobro.

E a taj lik se ne miče. Naišla žena svojih 80 i ober i jedva se kraj njega provukla otraga u trambaj jer je on a malo je širi, držal kralježnicu ili kaj već ima posred leđa tak da je u prolazu bilo malo mesta, pa veli gospođa joj, pardon, oprostite, pardon. On nekaj promumljal. Svi kaj su ušli išli su prema napred jer su vidli da je ovaj nabrijan i da bu neugodnosti.

I furamo se prema Zrinjcu, menjam džozle, spremam knjigu i mislim - jel da ga pitam jel on Zagrepčanec, kaj bum ga pitala kad vidim da nije - ne vidim al osećam.

Na Zrinjcu najslađim osmijehom ono osmiiiiiiiiiiiiiiiijehom velim - Dragi mladi gospon, mislim da bi vam bilo puno ugodnije da ste pri ulazu u tramvaj otišli malo dalje od vratih.

A NI BILO MISTA, ENTIGOSPU ti jeben!!!!!!!!!!!!

Taman sam mu štela reći da ga pratim od negdi recimo Zapruđa i da je bilo mista da se on htija maknuti ali oštia toliko judi pa svi inšempijani, koji kurac ti starci idu doktoru ili čuvat dicu ili na pjacu ili kudagod da gredu kad se nemu taj čas putuje nekamo za jug, a vidim i nastavil je i prek Trka banana Jelačića, i ne stigoh reć al on meni doda - I IDI VANKA BENTE BLENTAVU, IDI VANKA, AJDE VIŠE!!!! GONI SE!

Spremna na okršaj još sam se ljubazno nasmiješila, sve s jednom nogom već na stanici - i rekla - Ja znam, Vi bute se idući put sigurno maknuli s ulaza, hvala Vam.

Kaj mi je dalje psoval ne znam. Al eto ti tak počinje, mi njima onda blitvari seljačine, mada imamo mi i domaćih seljačina, nema se kaj reći, i ono kaj sam zbiljam fino bila i dočekana i pogotovo na službenim mjestima sve obavila s decom, sve je to goli ništa kad - kaj da dalje pišem...

Maknite se s ulaza, ak ste i nepismeni i od ne znam kud se dotepli, pa iznad vrata su znakovna objašnjenja, bemti kulturu seljobersku hrvacku da ti jebem, otkud dotepenec bil, nijedan kosooki nikad nije pogledal objašnjenja na vratima al se nije zaljepil za štangu ko da bu ju oženil.

Oznake: ZET

Bilo kuda Balkan svuda

17 svibanj 2014

Ranka Balkanka bila u Cirihu pa priča: Karta im je, dnevna 45 kn (ovo je od prije nešto godina pa se možda cijena promijenila) i ja velim aaa, ne, neću plaćat, ja se švercam. Veli prijateljica samo izvoliš, kad te vlovi kontrola, buš odma išla u ambasadu na provjeru političke podobnosti, možda si sin Bin Ladena (Ranka je žensko dakako i mala plava) i ko zna kad buš mi opet došla u posjete. Furaš se za tu lovu po Ciriše Zee i uživaš u tramvaju čitaš novine koje posle uredno vratiš na mesto, čuj, kaj ti Balkanka zapravo oš? Ovo je Zapadna Evropica! Vožnja za celi dan, a ti buš dakako sve živo prošla kaj podrazumijeva tu cijenu, alzo tolko vredi, keine?

Istanbul ovih dana: E, (Balkanka, odma kuiš - rečenica se počinje što glasnijim samoglasnikom, a sve ne bi li skrenuo pažnju na važnost onoga što slijedi) daklem: E - danas uđem u tramvaj, neki tip ispred mene, dakle preslikani Bin Laden, bradurina, kapica, one plahte, samo bez kalašnjikova haha, veli da nek oprostim kaj mi stoji tak blizu. Reko a di ćeš prijatelju pa 40 miliona ih je u tramvaju, nemreš disat kolke su gužve, kaj si lud.
Samo nekak mi je to lakše tu podnosit, nije narod tolko živčan, kak to nikom nije jasno!

Zagreb, ovih dana. Namjerno presednem na šesticu da mogu sediti i čitati po ko zna koji puta Markeza. To je jedino kaj me otkači od jutarnjih tračeva u tramvaju ili nečijeg urlikanja na mobitel. Kad se 6 napuni tam kod Borovja, neko me uvek pritišče u staklo od trambaja i obavezno mi stane, taj il neki drugi, na nogu. Noge složim do prozora, i zakolabiram, kak je rekla ona u bolnici, kolko mogu svoju tjelesinu prema istom. E sad kad je gužva a kraj mene je neko stvorenje muškog spola, sad bu primisli, ali fakat je neugodno i njemu i meni (zato ja čitam Markeza) osjetiš na nadlaktici jelte anatomiju, a kaj bu čovek, nemre se maknuti. Nekidan, a slučajno sam stajala i to skroz otraga, tramvaj zakoči ono na najjače, žena se otkačila za izlaz od zadnjeg držača i tramvaj zakočil i ona - drito vlovi mene za cicu. Što joj je pomoglo da iz prikolice ne opadne u prva kola, drito šoferu u krilo, otprilike, tak je zakočil na najnajjače ikad.

Sad mi duda malo već vleče pod pazuh, al ak iko ikad još pita, ja bum rekla čuj to je iz tramvaja. Zapravo sam htela reći ne da nije rekla pardon, joj, oprosti, izvini, sori, niš, zadržala se s mojom cicom - i izašla. Neko dete je bilo s njom pa bu zapamtilo kad nekog vloviš u tramvaju za cicu ili međunožje, taj se očito mora ispričati tebi! – kao ono - a Đuro će da ti oprosti šta te tuko.
Jesam rekla da mi se gadi i ZET i još neke stvari u rwatzkoj?

Oznake: ZET

MOLIM VAS MAKNITESE, MATERE VAM SE SPOMENEM, MAKNITESE

11 travanj 2014

Do sad su na jebenim vratima trambaja stajali ljudi sa sela, dotepenci ili prolaznici kroz Zagreb. Sećam se jednog bosančerosa, tak metar 90, stavio poprečki neku sporcku torbu, raširio noge tak da je ona bila između njih, a primil se raširenih ruku za štangu i čak ne gleda van nego dagle raju u tramvaju nek oni vide kako on zna. Ko Isus na križu samo s torbom.
Al čini se da je sad to postalo weltmodern ili tak nekaj
Misla sam – bu sišel na Autobusnom kolodvoru, očigledno nije odavde. Al ne, on je imal druge planove, avaj. E kad se raja počela gurati na busnom kolodvoru anva, on se izbezumil, čovek je mislil ovo piči do Dervente, štas bona guraš jebavosamte. To nije za opisati, oni sa i bez štaka, debeli mršavi stari mladi, šarmantni i fini ko ja, budaletine, riđokosi, nesretni, pijani, prežderani, gladni, ma svakog je naroda bilo i svi majkumu van baš na Autobusnom i svi baš van i to tako. Jadan čoek, štaš.
Jučer za inat hoću izaći na Zrinjevcu, inače je tam već tak krcat tramvaj da se furam do Trga banana Jelačića. I vidim ima još patnica kaj tam izlaziju a vidim i curu koja stoji uvukla se u onaj rukohvat na sredini na izlazu velim – Dete drago, pa kaj ne izađete van, pa bute se vratili!! Ona se zdere: Evo, kak da izađem, pa zapela sam tu. TU se ja njoj dvaput ispričam. Dvaput jebote jesam kreten. Dobro, al dvaput je dvaput, kaj sad.
Sretnem šeficu računovoctva, nekaj flegmatičnije nebuš srel nema šanse, a vijuge joj rade, ni to nemreš naći. Sve je ona to snimila, al nije vredno njene energije, moje da, sve ja njoj izurlam jer ona oće slušati, al gledajući joj facu skužim i snizim tenziju: Pa da, znam kaj mislite! Da je izašla na vreme, ne bi zapela uokvirila se tom štangom na sredini vrata!

Hehehe, veli gospođa šefica. Sjajna ženska samo nam daje male plaće.

Jučer ujutro pak, ma svaka je vožnja priča za sebe: stoje tri piceka od 17-ak godina i ne znaš koja se više oće dokazivati i samodokazivati i samo dokazivati urla najvišlja, nekako je superiorna u toj visini. I krenemo nas 4 ili 5 van, s obzirom da s druge strane stoji neki seljober, izlazimo jedan po jedan i to onak postrance, kužiš, kak sam ja okrugla malo vajde od toga. Ona odma komentira – kaj je raja popizdila? Ajme gle kretena ruknul me je. A u pičku materinu pa kaj je ovo? Isuseeee, ajme, ajoooj, krekteni debilana totalna, kae kaj se guraju isusekkkkkk..
Oni kaj su vani čekali da uđu su naravno nama spominjali mater i oca, bila sam tak umorna da sam po izlasku zastala na stanici da vidim jelbuju se maknule. Ništa. Cure, po spiki čujem zagrebački štih, al to može biti i iz ko zna odakle dokle a nisu ni svi kaj su se rodili u Zagrebu baš fini i odgojeni, uglavnom se nisu makle ni za dlaku ih nosa. Ni malo. Došlo mi je da viknem:
LJUDI, TRAMVAJ JE PREVOZNO SRECTVO (koje je prekjučer vozeći mene na posel ispalo iz tračnica, nema tu, uvijek neka priča) LJUDI MAKNITE SE S TIH JADNIH VRATA, NISTE JEDINI, SELJAČINE JEDNE, IMA JOŠ LJUDI KOJI OĆE UNIĆ ILI IZAĆ, MAJKA VAM CRNU VUNU PRELA, MAKNITE SE.

Za gluhe misa za slepe nogomet, nikad niš od ovog naroda.

Oznake: ZET

Ima jutara

19 ožujak 2014

Ima dana kad ne znaš kakvu energiju zračiš a zračiš nešto opako.

Jutros idem na posel, fino ide 14 i vidim lokomotiva (prva kola) puna,druga prazna, semafor taman crven i onak umorna ko pas i ne baš jako dobre volje, malo požurim. Međutim, komad koji je sedel (cura bar 20 kila više neg ja ima a što znači da joj je svako gibanje drastičan napor i da je spora te ujedno opasna za sudaranje). S obzirom da je veća i od mene, a kao u zaletu pa pod pravim kutem na mene - s klupe od čekaonice- kak da drukčije velim, navalila na zadnji ulaz prvih kola latentno opasna po moj život mene - pustim ju i taman dođem pred prva vrata drugih kola, ja ne znam ko ovoopće može pratiti ! – daklem vozač mi zapri vrata. Ja niš, pogledam u retrovizor, njegov, dignem ruku kao – kae sad ovo? I pokažem na vrata i niš, ni mi to prvi put.

Sve se to dost brzo događalo, uglavnom kak je semafor tu dost dugo crven, zacrvenim se i ja mislim si pizda ti materina, da sam mlađa 30 godina i da imam 30 kila manje, bi ta vrata bila otvorena. Ne kužim, nije hladno da štitiš putnike, odi vrit. I šatra (to pali) uzmem najnoviji tip Nokije (3310) i natipkam si broj prednjih kola, dramaturški razrađeno pogledam na javnu ćuku i sve ukucam. Nisam ni misla kakav sam dojam ostavila.

Kad otvoriju se vrata, ja mahnem prema istom retrovizoru i viknem još, e, viknem, hvala! I uđem i otvorim knjigu, bum si pročitala kaj pametnog (kuga u 16. stoljeću, tak nekaj).

Skužim da stojimo predugo. Onda skužim da svi gledaju van i to u istom pravcu. Kad se dotepel tramvajac, mator i debeli ko ja, osim kaj nema zapuštene pramenove i glupu knjigu u rukama, ono besan ko kerov, i urlikne: Gospođo, vi se šetate po stanici ko po modnoj pisti, šta se onda čudite što su vam vrata zatvorena (po naglasku je neki opaki likota). Ja uzvratim taj čas, na opće zadovoljstvo ostalih putnika: Fala lepo na komplimentu, znači još sam za modnu pistu, super.

Otišel je vjerojatno psujući i nije čekal novo crveno svetlo na semaforu.

Jesam zločesta? Ak i jesam, i nek sam. Kolko put mi se vozač/ica tramvaja smije u facu, a još u vreme kad me zbiljam bolilo koljeno i to na najjače, jedva sam šepesala a kamoli žurila na tramvaj, kesi mi se u lice i doslovce pred nosom zapre vrata, ono, kelj i brokula su na pol u tramvaju al ja sam cela vani.
Niš, sori vršnjak, da su ti kolege pristojne ne bi mi bilo tak silno drago kaj sam Zetovcu digla živce. Posle me je bilo malo sram al sam buljila u slova ko luda i posle je ušla Anita i sve sam joj ispričala a ona se smijala i rekla da tak treba.

Oznake: ZET

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se