Šalter za glupa pitanja

09 veljača 2022

Kak je red i običaj i moderno u vezi korone, hoda se doktorima.

Dođem urednoj šalteruši s velkim trepavicama (uredno naglašenim i obrađenim) u Vuk Vrhovac, sva sam potrgana s uspomenama na koronu, vozač Ubera ne zna di je taj Zavod, dobro. I nemrem reći, okrene žena očima (ne krivim ju, i ja bi da mi tolke matore budale zaboravljaju doma papire pa onda ona vadi duplikate) ali ipak odradi ona to meni i inima zaboraljivima, al vidim ja to nekaj na zidu i urliknem - Kaaaak je ovo dobro, otkud vam to? Žena skor opala sa stolca, misla da ju napadam. Aaaaha, kak ste to vidli (odmah sam dobila 100 smješkova) to tak malo ljudi vidi, reko još da imam očale kak treba.....

Alzo ovo:

Ober na formatu A4 piše: Šalter za glupa pitanja

Ispod nacrtan šalter iza kog je šalteruša

Ispred šaltera stoji lik i viš nekaj govori šalteruši

A govori sljedeće (tekst ispod njega). Oprostite, je li ovo šalter za glupa pitanja.


Nemrete reći, vrhunsko je.
"Samo da pitam...."
"Radite vi na šalteru na 2. katu?") (na jedinom si šalteru na 2. katu)
"Oprosite je li ovo Zavod Vuk Vrhovac" (ne, ludnica Vrapče! - Inače ja sam danas završila u kantini jer sam prethodno išla prethodno po nečiji nalaz, dakle i izvukla kuharicu da mi veli kak da dođem do Vrhovca iz one planete, kak, e, Merkur, dakle slobodno se učlanim u društvo idiota, još da spomenem da sam tam radila al to je fakat bilo pradavno. Pa sam na zidu vidla sliku Vladimira Vuksana, tko zna priču, tko ne...

Posle sam si pospikala sa čistunkom koja nije vjerovala da ju opće neko primjećuje, zahvalna žena, moja vršnjakinja... Pozdravlja prolazeće doktore, niko joj ni ne odzdravi... Jebiga, Hrvacka.

Oznake: komunikacija

E, a slušaaaaj....!

28 travanj 2014

Neke fore nemrem skužit pa nikak. Već sam počela stvari zaboravljat, a ovo još ne razmem.

Kad te neko nazove /dobar dan - dobar dan/ i pita KAK SI? gotovo je s tvojim odgovaranjem, a nisi ni počel. Super je ak si uspio reći – dobro/pa tak/odličnohvala/nikak… Slijedi rafal jadikovki, problema i tračeva koji te svi skup opće ne zanimaju. Tak da si sad fakat loše, ne mora te više ni pitati.

Najbolje kad nazove u zao čas, a ti se javiš, nikad ne znaš kaj gori, javiš se. Pa još bolje ak ti naglo dođe da moraš na zahod ili ti je neka situacija s klincem, ili imaš već reš pečenu juhu, ono zbogom ručak, ma ili imaš goste,... Ništa. Veliš sori bum te nazvala za 3 minute, kolko je potrebno da se olakšaš i upristojiš ili se obraćaš detetu ili pogledlaš kaj se da spasit od ručka, ili se ispričaš gostu tak da pozivač čuje da si zauzet, ništa, nula bodova. Ko luda Marta, svak šiba po svom, ne pomisli nitko da ga ne slušaš kak treba, a jer nije situacija i da bi efekt bio bolji za nekih 10 minuta, kolko li. Kulminacija mi je kad idući put sve ponavlja onda se ljuti – pa pričal/a sam ti to, kak se ne sjećaš. Jasno da si pričal/a, al u kojim uvjetima, haloooo???

Dobro, dalje: onda kad završi priču, ponovi – a kak si ti (ne odgovaraš, samljeven), čuj, ak trebaš rame za plakanje, samo nazovi.

Ti se naiva - oduševiš. Nazoveš jednom kasnije jer ti kipi, al kad nazoveš taj isti misli da si ti nazvao upravo zato da opet čuješ kak je on ili ona dakako, i lupa li ga lupa, ponavlja, jasna stvar, istu problematiku. Kad se seti da je pristojno pitat kak si i ti, skratiš priču da si imal poplavu, požar, da si dobil otkaz, sjela ovrha, imaš tri vrste raka, ma da veliš da ti se muško dete porodilo a žensko dobilo Oskara, naglo te prekine: Seka, sori, mačak se popel na hoklicu, idem ga maknut da se ne ubije ak opadne (mačke redovito pogibaju kad se popenjeju na hoklicu, može i šamrlek, mačke to ne razlikuju po imenu).

Onda se s nekim srećeš kaj ti je simpa, mamu iz detove osnovne škole ili tak, i nakon 15 godina fakat odete na kavu. Kad, žena počne plakati nad sudbom kletom a kad završi i pita iz pristojnosti – a kak si ti taj čas ugleda nekog poznatog, viče jooooooooooooj, Njofra, pa di si odi k nama….. Sad je na tebi naravno da se makneš jer tu više nemaš kaj raditi, da kam ideš, da kae!?

Zgodno je i ono kad se konačno uspiješ naći s nekom jako dragom osobom. Koja ima život takav kakav ima te jedva da nađe vremena tu jednu ćuku drito jednom godišnje. Sjednete i počnete, s njom se svaka i tvoja i njena tuga pretvori u smeh, takva je, posebna ova o kojoj pišem. Kad, evo njene penzionirane kolegice iz škole, vidla nas je a ko fol čeka škvadru, mi to popušimo. Dakle: sjedne, čapri sat i pol, mene izgrdi ničim izazvana da sam debela i da kak si to dozvoljava tak jedna lepa žena (NEMREŠ BITI, U MOJIM GODINAMA POGOTOVO! - LEPI NE VIDI SE OD ŠPEKA), no ja šutim, zbog ove prve, al bi joj rekla s guštom: Čuj baba kaj tebe boli pička kaj sam ja debela, jel me ti ševiš!? Uvalila si se tu da mi sjebeš dan i još me častiš kakva sam, imam ja doma i vagu i špigl, al ti očito nemaš, sva si naborana i viseća ko popovski!) Konačno kad je promukla odlazi izljubi moju kompu, a nit me pozdravi nit me pogleda al ću ju pamtiti bez obzira na to. I to je jednom bila profesorica, e jadna deca.
Draga osoba se diže i veli – Tut mir leid, draga, moja minutaža je već pređena. I kaj da radim, znam da mora ići... Ajd. A mogle smo se smijati tih sat i pol našim pa-kakvi-da-jesu, životima.

Svak te voli dok te treba. Vele da je Trebam te, najiskrenija ljubavna izjava.
Ili neki misle da si ti prijatelj samo zato kaj slušaš. Zakaj slušam? Zato jer mi je jednom priskočila kad mi je gorilo i vječno sam zahvalna. Mada i to nije vječno, vratio si, stop, ili normalna komunikacija ili zbogom.

To je tak. Al jednom me u životu nazvala jedna žena i pitala kak sam. Reko o fino, pa kak si ti, veli dobro. Reko trebaš kaj. Ajme si ti prolupala, nazvala sam te da čujem kako si. Ja ništa. Halo, Seka? A tu sam, samo zbunila si me, jel ti neka frka? Ma nazvala sam da čujem kako si? Nije dugo trajalo, ništa nije bilo naročito, ali haloooo žena me nazvala da čuje kak sam, jel moš to verovat. Poriv je bio doista plemenit, ali sam naravno čula sve njene probleme. Svima se nekaj događa, samo onom ko sluša, niš.

Jučer sam prekinula vezu nakon što je, po mom pozivu i pitanju, prijatelj vikal u telefon jedno 5 minuta. Ja čekala da se prestane derati, dok je on urlal ja sam pospremila radni stol, a on je vikal u ladici, ne znam ni kaj. E onda sam ga pokušala zaustavit, ej, slušaj me, ništa. E nebuš se deral na mene, zadnje ti bilo, velim mu aj bok i prekinem. Na svoj način se pokajao ali bu čekal da se ja ohladim. Bar do Nove godine. Ne znam koje.

Ljudi slušajmo jedni druge. Uglavnom se trlječe ali i iz toga ispadne nekaj smešnoga. Nekidan sam provalila doktorici da za živce po potrebi uzimam Persil (Persen inače)… Tek sam doma skužila zakaj se smijala. Al me nije čula da kurim skoro 39 i šalje me na posel, haloooo, tek je sestra reagirala. (Neko mora po službenoj dužnosti.)

Ivana i onaj njen su se vjenčali u Indiji. Prvi put sam saslušala opis događaja jer sam vidla s kojim zanosom ona to priča, a i bilo je zanimljivo, malo poduže doduše. Drugi put sam ju u 5 navrata opomenula – ali znam, sve si mi u detalje ispričala; niš,ova priča; moja kći zapalila doma, društvo se razbežalo, ostal jedan krezubi jer se zanimal za mene, i ja. Moja kći je odlučila samo se hladno pozdravit na cesti jer kaj može biti zanimljivo u priči od 4 sata na koju se nastavlja detaljan opis smrdljivih čarapa njenog sina u pubertetu. Treći put sam saslušala celu priču, 4 sata, u detalje, isti tonalitet, isto sve, to si opraštam jer sam bila u jednoj gadnoj fazi a slušala ju opće nisam, vježbala sam koncentraciju kak da platim samo svoje piće (njen muž bi se dal naguziti ispred banana Jelačića za 1 kunu a zahvaljujući tak zanimljivoj priči očekival je i da platim za sve). Sad su naravno oni ljuti na mene.

Poznam samo dvije žene koje se doslovce ne gase, mi smo s Vrbana znali bit u Zapruđu, ona je još pričala. Vele daj joj i sad još dobro ide. Al to sam davno otpisala.

Nekidan jedna inače duhovita susjeda i ja pijemo jutarnju kavu u 7 (nedjelja) ko luđakinje, u birtiji, još nisu ni otvorili kak treba, žena ima neki problem. Ja slušam i slušam i slušam, čak mi je i simpa kak ona to priča i u času velim - Da, razumijem. - ČEKAJ! Ne prekidaj me, slušaj šta ti govorim, viče ona. Prepala se ja. Onda sam do odlaska doma samo klimala glavom, reko još bu me gađala s nečim. Monolog sat i pol, do doma imamo 5 minuta hodale smo 25 minuta, zastaje žena da naglasi važnost i dramatičnost iskaza (sve već znam napamet).

Niš ja nebum s ovim potaknula. Ali kad slušam kosove vani, i oni slušaju što drugi poručuje.

I zahvalna sam njoj i njemu, ne poznaju se međusobno, kaj su uvijek tu ili nisu, al mi se posvete kad stignu. Furam ja svoj život i snalažljiva sam, ali ko svatko - trebam samo malo da me se posluša, da pročita e-mail, da se posveti meni, dala bih ne znam što za tu pažnju, eto dajem zahvalnost. Ni to nema svatko.

Imamo takve darove, i govor i slušanje, ljudi, slušamo malo i onog drugog, pliz?



Oznake: komunikacija

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.