Za one bez predrasuda

20 kolovoz 2016

NIsu svi Arapi Isilovci, a nisu mi nešto ni hrvacki političari nepošteni, osim onih koji to jesu a takvih nema. Zajebi.

Sjedi studentica, platila majka put, mama izmislila nofce, radi za SSS minimalac i ono u časovima dokolice usput školuje djece dvoje, ćaća lipe nije dal, i nek se zadavi s tom lipom ak je kaj i nameraval. Nevažno dakleč: Studentica zbrisala s Balkana na proslavu nove godine prema zapadnoj Turskoj - da ne mora gledati kič po hrvackoj prestoljnici tam oko Božića kad se pogoršavaju i ti jedini familijarni odnosi (druga tema) i puni grad kičom. Studentica kao ono krštena duša, al niš od toga, ateist na najjače: Da Boga sretne ispod repa Banana Jelačića i popričaju si, ma i njemu bi (ne repu, bogu) objasnila da on ne postoji; ali: sjedi studentica i čeka bus za Izmir. Prilazi gospodskim manirama prelepi Arap, sav blista od čistoće, a one obrve, a usta, a zubi brate, ni moj zubar Joža M. ne bi takve zmislil. Prilazi kulturno, s naklonom, s rukom na srcu i blagim smiješkom na licu, ponizno, pun poštovanja, pretera ga brate na maksimalno - i obraća se Balkanki na engleskom. Ona odgovara da doista nije odavde ali ako mu je jednostavnije zna ona i nešto arapskog ali uglavnom turski, ipak su u Istanbulu.

Padaju nježni komplimenti o njenoj ljepoti (čista kosa pod mus, a svako jutro pranje zubih razmeš i umivanje face bez kremiranja, to joj je inače jedina kozmetika, božesačuvaj, brat joj se više licka, on bar ima kremu za posle brijanja). I veli ovaj dakle u tim plahtama, da kak je lepa, da kak zrači dobrotom, bi li ona bila njegova četvrta žena, omogućit će joj školovanje do doktorata, imate će svu njegovu (četvrtinu al to se ne priča) ljubav i pažnju, a majka će dobiti e sad se ne sećam 12 ili 17 deva, nije bitno. Još si posle mislim nek su mlade deve, ne matore ko majka, no nebitno.

Kak je bilo vreme Božića, nema cveća okolo, otrgne on nježno grančicu s nekog drveta tam i pokloni joj uz naklon, s obožavanjem u očima.

Balkanka se tolko suzdržavala od smeha da joj je skoro pozlilo, nemreš hračkat tuđe običaje i kulturu a tam je na Istoku ne prvi put pa zna... Ali je ljubazno odbila i jer ono, da mora pitati mamu. Pa je dobila vizitku i da će mu se svakako javiti.

I javi, al ne njemu nego meni (i bolje joj je!).

A ja njoj:

Lepo jebotebog balkanski kei si ti normalna, pa jel imal svoje zube, bil je čisti, nije tražil da pečeš palačinke u 2 u noći, taj ima love a ne ko tvoj bivši ćaća 20 godina na mojoj grbači još prodo sve kaj se mogl, bez da me pita: da vidi kakva si kuharica jebatećuk, taj te nebu dizal u 4 vjutro ko tvoj ćaća mene kad je dolazil s veselice, a kaj ti misliš da je tvoje školovanje u Zagrebu i tam u Izmiru i Stambolu bilo džabe i badave? (oba izraza su izvorno turska). I sad buš ak opće nađeš kakva si nekoketna i odma u stavu karate-crni-pojas-sedmi-dan - nekog baju, našla buš neku sirotinju kakvi smo ostali nakon što je ćaća ti sve raspizdio i uništio. Jesi ti normalna? Jel ti znaš kak bi meni u Zagrebu 12 da ne velim 17 kamila ili deva popravilo kućni budžet? Pa nisi nomalna, traži baju s lepim zubima i čarobnim osmjehoim, pređi na štovanje Svete Krave ak treba, kakav Islam to je za bebe, ajmoooo!!! E muku ti tetkinu, ona odbije prošnju na klupi na Autobusnom kolodvoru u Stambolu a da mene fakat nije pitala samo me obavijestila. E jebemtimišamaloga! A i 12 deva!

Eto to su ti današnja deca!!!

Oznake: deevice

Matematika

16 kolovoz 2016

I dijete diplomiralo i našlo posel, u tri godine smo se triput vidli. Daleko je i sad mi fakat fali i teško mi je, ali to je djetetov izbor a ja sam tu da dijete podržim.

I tak ja ko beba sretna i javim prijateljima.

- Jedan me ne zove jer se duri zbog nečega kaj sam rekla pred 4 godine ili 5. Pa ga nazovem i velim da je konj i da kaj mu je, veli ja čestitam ali ja se durim. Onda smo se posvađali na noževe, al to je već narodni običaj u našem malom gradu. Kompletni idiot. Odma me popljuval ko roditelja (samohranog, bivši lipu jednu nije dal za svo vrijeme studija, niti je znao što dete opće i studira!), pa hvala ti prijatel, bum ja tebi već odbrojala al ti buš se smijal ko i obično, šteta moje energije. Al idiot jesi.

- Ona je rekla ovako, ni dobar dan, drito ovak: Slušaj Seka, jel tebi jasno da bez doktorata ništa! Odmah nek počne raditi na doktoratu! I onda mi sat i pol pričala o nekoj novoj religijskoj sekti, nečemu, muku ti ježovu!!! Ni fino ni krasno ni pišmevrit, ima četvoro diplomirane djece, zna kak je to, ništa, odma doktorat.

- Je, ona je odma nazvala čim je dobila SMS i rekla bravo jedno naše dijete je gotovo s faksom, jeeeeee, sad će dijete tek vidit kak je lepo studirat, sad počinje život. Ona i ja imamo skup 4 komada dece i svi su krvavi pod kožom i svi su divni i krasni i svima ujedno i psuje i jebe majku i sve je to tak divno, ljudski, normalno. Al se zna kad zbiljam počinje život. Bok, žurim. Ali ona je tako daleko da mi samo prek malo telefona ili koje kratke rečenice napiše ili veli - uvijek te i puno volim. I ja nju. A to život ne voli pa nas odnese daleko.

- Jedan prijatelj je šutil i zaprepašteno me gledal. Ni da me u pičku materinju pošalje!

- Jedan nije odgovorio uopće.

- Jedan drugi isto nije odgovorio uopće, znam da je živ jer ga vidim na teveju.

------------------Nepoznati ljudi su mi se našli načina javiti (hvala svima trima).

- Još jedan prijatelj se nije javio, da ne bi bilo da nije odgovil niš. Provjerila sam, živ je.

- Prijateljica mi je poslala smješka. Mislim onda bolje da mi nisi poslala niš. Gledala je kaj proživljavam, od sviju njih najbolji uvid/sliku je imala baš ona. Al: Sad imam kompletnu sliku o njoj. I još mi veli kak je dete predugo studiralo. Halooooo????? Ali je za razliku od tvog deteta, moje diplomiralo - to se opće nisam setila reći, neka, to su sve oni koji vjeruju u boga. Dobro je.

Zbroj prijatelja = ?

Stara tema - mobiteli

02 kolovoz 2016

Ni me briga kaj je tema ofucana al brate mili to izgleda tak treba delati:

Otišla sam jednom na jednu ne baš željenu i još manje ugodno provedeno kafenisanje, ali moralo se, i ko i obično mobač mi je bil u torbi, deca su znala di sam reko kaj me imaju zvati, niš. Nakon te blentave kave čekam bus i pogledam mob a ono me sinek zval više put, i slal poruku, zaboravil je ključ u vratima i čekal me sat i pol. Doduše mogel se sesti na tramvaj i tih par stanica objasniti eventualnom kontroloru kaj je, na kraju bi i tak ja išla u Ozaljsku se svaditi. Ali da sam vidla ili čula da me treba, digla bih se prije i spasila i njega i sebe. Dobro. Ali ipak to da se ključ zaboravi i presedi na klupi pred kućom sat vremena i nije neka česta pojava, jeltak?

I inače nikad ne držim mob na stolu, ako čujem da mi zvoni u torbi (zanimljivo, to obično čuje onaj drugi, taj ili ta s kim pijem kavicu) i pogledam ko zove, ak nisu deca, javim se kasnije, ne dozvoljavam da mi treći remeti ritam. Ja sam sad s tim s kim sam a ti ak me trebaš, zovi kasnije. Dapače, kasnije nazovem ja i velim - bila sam u društvu, kaj trebaš (niko te ne zove da te čuje kak si). Ta na koju mislim se redovito onda uopće ni ne javi na poziv a i ne javlja se po mjesec dana i više, tolko o tome kolko je hitno.

Ajde, sad ak već niste, vratite film na to: Kad ste zadnjiput popili s nekim kavu a da tom nekom nije bil mob na stol? Nemaš muža ili ženu, nemaš decu, mama te nesme zvati ni slučajno jer si prešel neke godine i mada si još kod nje, ne daš se ti zajebavat. Al mobitel na stolu. Obavezno zove neko važan da te pita samo kaj delaš. Mene niko nikad nije nazval da čuje kak sam. Pokušali su prikazat da me zato zovu ali naravno da su se jadali onda bar sat vremena.

Ma sediš nekad i 2 i 3 sata, ovisno od društvu, niko nikog ne zove, ali mobitel mora biti na stolu! Mojoj staroj Nokiji je sasvim dobro u torbi.

Taj mobitel na stolu u birtiji, to mi dođe ko neki podmukli treći član društva, nepozvan, nametljiv i latentno opasan. I onda se vode razgovori ko da uopće nisam ja tu nego se ta (ovaj put imam jedno izuzetno neugodno sjećanje u glavi) persona koja je zvala obavještava ono kaj se desilo u Zagrebu otkad je pozvana osoba rođena pa do kad se zadnjiput pokenjala (i kakva je bila stolica). Jednom sam se digla, ostavila nofce i otišla, i to je bilo odlično, dobila sam samo mah-mah rukom a kad smo se idući put našle - ko da niš nije bilo, kao sve u redu.

Ja to nemrem verovati!!!
Koja vam je materina ljudi, onda se lepo dogovoritie na mobitel, ajde ja bum u Truloj jetri u 5.35 ajd me ti fino nazovi da si popijemo kavicu, ti svoju doma a ja u Truloj jetri.

Sad idem na kavu s jednim finim momkom, viđamo se redovito! svake dve i pol godine: ak bu stavil mobitel na stol odma se vraćam, ne šljivim.

Kaj na stolu. Ima i fotkih za videti, a nekidan u Kaminu u Novom Zagrebu, 5 mladih ljudi od 20-25 godina (sve djeljivo sa 5) sjedi za stolom i svaki drpa po svom mobaču, nisam znala bi se smijala il plakala, došlo mi je da im priđem i velim - kaj ste dolazili u birc, mogli ste zašparat lovu i svaki mobilizirat isto ovak, na klupi u parku prek puta.

Al uskoro bumo valjda imali čipove u glavi pa više ne buš znal ko s kim opće pripoveda, nebu se vidlo. Ljudi buju se sastajali samo radi blizine. Ono, ajmo se nać na kavi, imam nekih 10-ak razgovora obaviti na mob. Ajd, kad, u pol 10, može, super, ajd vidimo se.

Ak bu metnul mobač na stol ja nastavim ovaj post pa do navečer.

Oznake: mobač

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se