Porez

29 srpanj 2016

Ima jedna forwarduša koja veli, parafraziram: Kad si depresivan, osamljen, u totalnoj bedari, misliš da nitko ne misli na tebe, varaš se, ima netko tko misli na tebe i to će ti dokazati kad se najmanje budeš nadao. Ja mislim na tebe: Tvoja Porezna uprava.

Zaposlil se sinek za nekih 2.300 kn mjesečno, plus prevoz 360, mi sretni ko bebe. Ugovor na 6 mjeseci. Odmah sam ga odjavila s porezne kartice, on dobil svoju, sve lege artis. Još smo neki papir krivo donesli, čovek u Poreznoj si je dal truda, malo smo specifični, veli - da ne izlazite s posla, faksirajte mi to sutra a nakon posla dođite po rješenje. Ja sretna, faksiram, još me čovek nazove i pita jesam li poslala, reko jesam, da dobro, da mu vjerojatno nisu donesli. I nakon posla odem u Poreznu, rješenje već gotovo, super.

Dete više ne radi, opet pada u depru, zvali ga na razgovor za Mekdonalc, a on na svako pitanje iskreno odgovoril i zajebal se, ni dobil posel. Rekel je da njegova mama bolje kuha a i da nemamo love da se hranimo po vani; da je jednom tam jel i da mu je bilo zlo, sestra se zbljuvala i pojeli smo sve zalihe sode bikarbone, da mu mama brani da opće bilo kaj tam pojede i da sve kaj delaju smrdi na staro ulje i kancerogeno je i da kolko zna ni ludi Turci nemaju nego jedan mekdonalc u Istanbulu. Mislim fakat nije čudo da ga nisu primili, ne bi ga primili ni u Prehranu da je to o mekdonalcu ispričal.
Cvili da bi na more - tamo mu tata živi al to je druga priča, ima i babu na moru to je pak treća priča, nemre ni kod kog od njih, jadan priča da mu se bajk stalno kvari, kolko je koštal čudo da i vozi, a sve dijelove da bude u voznom stanju je kupil ko, mama, ja, naravno. Nema još ni svjetlo, nema dete kacigu, bla bla...
Da nikog nema u Zagrebu svi su mu na moru, ne izlazi kak je prije znal sam otići na noć muzeja, neku predstavu, događaj, nešto, cvili doma iza spuštenih roletnih. Ali je radil 6 mjeseci. To je ono kaj ovu šugavu državu zanima. Legne se u krevet i kaj bi nego drapa po mobaču starom jedno 8 godina.

Poštar mi ostavi obavijest da imam preporuku, ne miriši mi na dobro.

U ovom naselju niš ne miriši na dobro, naselje od 10.000 stanovnika, 3 birtije, tri bankomata i tri dućana. Ništa banka, mjenjačnica, pošta, kemijska (ko bi u mjenjačnicu i kemijsku opće i išel) bil staklar pa otišel, bilo još nekih pokušaja u tim praznim prostorima, svaki pokušaj bilo čega - propada. Jebiga kad nismo navikli da imamo bilo kakvu uslugu. Ima neka pekara koja radi vikendom do 2 ili tak nekaj.

Odem, vidim čestitka od Porezne uprave, da izvolim platiti nešto manje od 300 kn jer je u 6 mjeseci sinek ostvaril dohodak veći od 15.000 kn i da stoga dugujem za onaj period dok još nije radio, a kad je bio prijavljen na moju plaćicu kao poreska olakšica.

Prvo sam se sabrala, onda odlučila prespavati, ujutro zovem prijatelja ekonomistu. Taj sve zna. I veli on - je, čkomi i plati, nemaš se kaj buniti. To je tak.

Dete više ne radi al nemre više biti poreska olakšica, a kućni budžet lakši za 300 kn. Režije mi požderu 1.500 mjesečno, tu je uključen i beeee-net, jedina raskoš koju imamo, i to zahvaljujući prijateljima. A ja si mislim, o majko, što me ne pobaci na vrijeme.

Da bog da im zapeo svaki zalogaj kaj su požderali na račun sirotinje, Bandić jebala te voda i vodoskoci, i to buš prodal za koji tjedan ti il neko drugi. Ljetujte nadri-predsjednici, premijeri sva banda mit, gradite ili naslijedite od naroda viletine čiji će popravak platiti ovaj glupi narod, uživajte, nek bar neko uživa.


Nisu oni kaj delaju u Poreznoj krivi, ali s mojom plaćom kojoj su ukinuli dodatak za obrok, srezali troškove prijevoza, ukinuli koeficijent na staž u tom ministarstu, ukinuli božićnicu, za Uskrs dobimo šunkicu za 20 kn a sindikalna članarina mjesečno je oko 50, ukinuli regres za godišnji odmor, ukinuli jubilarku, sve to nam je nekak pokrpavalo kućni budžet. Više nemamo ni ono jadno ruševno odmaralište da odemo na more 9 dana, vjerojatno najzmazaniji dio Jadranskog mora, ali:

opaaaaaaaa, ajmooooooooo Sekasmith plivaš u lovi majke ti mile, ajmo 300 kn.

Obično završim nekim komentarom al sad mogu reći samo fuj.

Oznake: porez

Ovdje papiga, izvolte!

28 srpanj 2016

Niš mi nije draže nego kad nekaj napišem pa mi se zbriše. Onda se nekom požalim pa taj neko veli da se to i njemu događa. Onda nas treći naučiju kak se tekst vraća. Onda gekne komp i majstor ga ne samo popravi nego i pojača, sve sredi. E al sad onda nemaš pojma di si kaj pospremil, skajpat nemreš nema šanse, sve lozinke ikad - si zaboravil - ustvari nisi ni znal, onda takav pojačani, najnoviji na svetu, ono, bijesni komp moraš sam dešifrirati, danima psuješ, pizdiš, učiš se, metodom pamćenja i odmahzaboravljanja, i opće, za nas strpljive zabava za ponoreti. Onda dakle i ponoriš i zemeš dobru staru Olympiju koju je majka kupila za 13. rođendan, moja majka meni.

Pa kad oš lupat po slovima setiš se, eh, pa da: detešce meni servisiralo strojček, uspel je potrgati nekaj kaj se niko ne bi ni setil. Ajd sad nađi majstora u Zagrebu da popravi običnu dobru staru šrajpmašinu. Kad sam prošliput našla, njegov šljaker je bil tak pijan da je dvaput brusil valjak, kaj opće nije trebalo jer je to napravil prije mesec dana, a nije vratil šipkicu koja drži traku za pisanje, a zbog čega mu je i došla na popravak. Nije prestal pričati, triput za redom, onak dramaturški obrađeno kak to samo stari prolupali alkići mogu - i sa imenima svih doktora ikad - kak je operiral slepo crevo prije 20 godina. Dobro da nije operiral nekaj drugo da slušam detalje. I dobro da je došel poštar, reko poštarenko, spašavajte, dajte ga vi preuzmite idem ja potražit svoj stroj, ostavila sam nofcih više neg je trebalo, nasmijala se poštaru - kaj bum, ja stara on mladi (lepšeg poštara nisam nikad vidla pa su mi postali jasni svi vicevi o poštarima - ljubavnicima) i odoh. S nepopravljenim strojem.

Na kraju očajna pribjegnem pisati rukom. Mislim penkalom u ruci, da ne bi bilo. Nisam tak napisala pismo ima 8 ili 9 godina. A i tada su moja pisma rijetki čitali. Javil je Willim iz Hollanda da se jako raduje mojim razglednicama al da ih uredno istakne negdi gdi ih već drži i nit ne pokušava pročitati jer ima slabo srce (koje je nažlost u međuvremenu i otkazalo al ne zbog mojih razglednica)...

Na kraju vidim da bum zgubila kontakt sa svetom, uzimam mob, naravno da je ba(k)terija pri kraju i da bu geknula usred spike. Telefon - i tak ga imam samo zato kaj mi je slavni benet ponudil jeftiniju pretplatu ak zadržim i fiksni telefon - kaj mi nikak nije jasno al sam negdi vidla da nisam jedinstveni egzemplar. Na telefon se niko više ne odaziva, ti rijetki kaj ga imaju, jer ak ko zove, nudi ti nekaj za let u svemir ili suđe za 10.000 € ili nekaj još gorega. Al sam dobila starog frenda i ajd, ipak. Taj pak neće mobitel, sve ludo. Al treba zvati dalje:

Skužim da imam negdi mesec dana mlađi mobitel od moje Nokije 3310, ta nikak da krepa pa da dignem kredit i kupim novi. I tak, zovem Senku, Senka kuži ne kuži broj (Senka je posebna, ona kuži da ne kuži broj dakle) i javi se i tak mi se dogovorimo da je ona Senka a ja Sekasmith i tak i dogovorimo se i za kavu i bok, bok.

Papiga Micika hoda po stolu i sporadično, sukcesivno, kako već, hita stvari sa stola na pod. Do sad još nije uspjela hititi samo klamericu, kaj ju jako srdi, al čuj ipak kljamu treba malo žešće potegnut.

Micika inače mrzi daljinski a nikad nebum razmela zakaj. Tolko poludi kad ga vidi evo danas me pak ugrizla jer nisam kužila da ga mlati a htela sam promenit program: I sad je u kazni. Čkomi i premeće igračkice po podu od gajbe.

I tak ja napikavam slova i izbjegavam loše teme iz onog posta kaj mi se danas pak nekam sam od sebe pospremil ko zna gdi, kad čujem negdi zvoni telefon kao u daljini, a opet nije nešto. Pogledam sve te aparate na stolu, posrane od papige, to svaki dan dezinficiram i čistim, ta papiga mora nekaj poskrivečki jesti a da ja ne znam, nemre tolko kenjati od normalne prehrane, ne znam ja.

Zvoni dalje, čujem ja halo, haaaaaloooo - pjeva neko. Vičem i ja halo, haaaaloooo - mislim kad se zajebavamo, zajebavamo se.
Čujem halo-draga-kae-bilo. Aaaaha! Skužim! Senka! Micika je tak dugo mlatila po tom drugom mobaču dok nije pozvala zadnji birani broj (jel dobro pretpostavljam?). Veli Senka: Šuti, odlično, ovo mi se još nije dogodilo u životu da me nazove jedna papiga! I onda ti još veliš da je glupa! Eto, vidiš, da si ju učila, to ne bi naučila. Ako pije kavu nek dođe s tobom, prema dogovoru.

Sina su odbili za posel, normalno, al razmišljam da papigi potražim posel negdi na centrali...

Oznake: papiga

Virdžinija

24 srpanj 2016

Dakle na FB-u fotka iz - pretpostavlja se 1930., ni to tak davno, ima tu baba u selu koje su i starije a i ja bum skoro. No dodala bum posle ak se setim s koje je stranice, da ne kradem bez veze (neg s vezom): Prikazuje dućan na kome se reklamira dućan ili radnja, jelte, i kaj sve delaju, bojadišu kosu i popravljaju lutke i trajna ondulacija i tak (nije tipfeler ni gramatička po/greška, vlasnici su Mustafa i Ljubica, jelte, pa od svakog pomalo).

Evo, našla sam, fotka je od gospođe Jadranke Kratofil Gerek, pa ko je s njom FB frend, može videti, hvala gđa Jadranka.


I u komentarima je slijedio smeh na račun bebih (lutkih).

Zakaj više nemam tu bebu o kojoj želim nekaj reći - to je zbiljam gorko sjećanje, jer je bila cijela kad je bačena, s novim kikljama, al ovaj čas ovak:

Sećam se: Beba (lutka) se zvala Virdžinija (ne znam otkud to ime 1958., nije bilo ni TV-ja, radio i tak nisam kužila osim Dobro jutro, djeco, i to prerano, u pol 8 vjutro), starci su užasno puno čitali i to ne znam kad su stizali, valjda su oni i uveli tečaj brzog čitanja, pa je to mama suflirala? Iz Prohujalo s vihorom? - Tad se tak zvalo, ne Zameo ih vjetar, prosim lepo!

U to vreme, recimko 1958. (molim svoje silno i masovno mlađe čitateljstvo da se poCeti da SVIMA godine ideju) su postojali dućani s lutkama. Rekla je mama da sam se ja zakeljila za one niže postavljene, jer sam bila mala, i da opće nisam kužila da mi je kupila tu veliku, valjda su ju zamotali u neki papir iz rola, koja kutija, a ak je i bila, nije sigurno bila fensi. Kutija. Dakle to je neki dućan bil ko preteča turmo limač nešto.

Uglavnom ta beba je mogla stajati. Imala je platfus u tu svruhu. I bele sandalice. I sused, moj vršnjak, joj je potrgal ruku i gurnul joj oči u glavu (danas bi to bilo Znam što si radila prošlog ljeta) ja ne da sam dobila frazeologiju, još se čujem kak u očaju urlam, potiljak mi se ježil od užasa sve do riti - mama se zapravo smijala onak poskrivečki da ja ne vidim (zakaj - uključujući mene! odrasli misle da su deca tabule rase, idioti i bezrezervno neosjetljivi???). Dobro uglavnom stara me smirivala i rekla da bu Virdžinija išla u bolnicu za bebe. Normalno da joj nisam verovala jer Virdžinija nije imala krvne žile a u bolnici ti prvo krv zvadiju (eto ti kolko su deca glupa). Ne znam kak su me smirili al bilo je strašno. Oči upale u glavu, šaka od bebe potrgana, koma.

I za par dana zvoni na vratima (susedi došli, sedi se, osećaš nekaj bu se desilo), ono, dramaturgija: ja otvaram, poslali mene a inače nisam smjela otvarat, da ME CIGANI NE ODNESEJU (koma, još danas se grozim cigana, roma i ostalog) a ono stoji Virdžinija, ruka ok, malo drukčija, al cela. Oči plave na mestu, četkaste trepavice, doduše više nije zatvarala oči al nema veze. Mojoj sreći ne bi bilo kraja da nije postojal drugi element, no ne peti, drugi: Nikak nisam pristala na verziju da je ona pozvonila jer je mala, a zvono je previsoko... Sad su bile teške drame oko toga ko je pozvonil tak da je to srezalo sreću oko povratka Virdžinije, osećala sam se prevareno!!! Trebali su mi reći da ju je doktor iz bolnice za bebe ostavil, i da se žuril dalje, bilo kaj: Ne! Odrasli idioti su mi rekli da je ona zvonila. Da je odskočila i pozvonila. Ja sam rekla da ne bi onda tak dugo zvonila nego samo cink (ne Zn, cink - kao kratko zvonjenje). Da je sporo skakala. Nemreš sporo skakati jer brzo padneš, još danas imam ožiljak na koljenu od jednog preseravanja po šahtu i skakanja ovak i onak.

Ne želim imati unučad jer je to naporno, ja sam svoje odradila; al ak se kaj rodi, to bu sve išlo na istinu, život je preokrutan! Al ko se više danas igra z bebama.

Alzo di smo stali: Tak da znate, je, postojale su popravljaonice za lutke. Ko i poplunare kak su postojale i šusterijade i tak. I kišobrani su se popravljali i rajngle.... Dolazil je jedan suhi čovek sa njega je svašta visilo i vikal je Kiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiišobrane popravljam, brusim škareeeeeeeeeeee, popravljam rajngle - iskreno sećam se samo uzkvika o kišobranima a stara se srdila da joj je škare potupil a ne naoštril. I da je skupi. A rajngle su bile od aluminija i mislim da još imam nekaj kaj deca očeju baciti, neki kao čajnik, zakrpani. Inače dok taj krparoš nije stigel, a trebalo je zaliti cveće, stara je kroz tu rupu provukla neku krpicu da ne scuri sve dok ona zaleva, ma.

E, da, to je bilo tak ali: I u to vreme je i data ljudska riječ je još vrijedila. Da se ne zavaravamo, ljudi su bili zločesti ko i danas, ali zbog životnog standarda i dvorišne zajednice u Selskoj, nisi smel pogazit reč, nije dolazilo u obzir.

Oznake: igračke

Vozački

17 srpanj 2016

Junior ide na vozački, lavovski dio plaća sam jer je dobil 6-mjesečni posel na plaćicu koja nemre biti manja al je mala bar redovna.
Ja ušla u jači minus i potpomažem.
Kad je skužil nakon pet put kak je opal, da nebu prošel testove ak nebu učil, uzel je knjigu i naučil a jer sam i rekla da mu više nebum financijski pomagala. Tad je prošel.
Crveni križ tj. prvu pomoć smo učili večer prije ispita. Kad je rekel da je uspel pročitat pol knjige, pa-pa živci, reko kaj si delal celi vikend, da je malo gnojil po internetu, super!

Jedva sam našla neku maramu i još teže od nje formirala kvadrat i sad idemo zamatat glavu prema nemogućim fotkama u knjigi, to ni doktor ne bi znal zvezat. Kak mi je strpljenje najslabija strana, a ja polagala vozački prije 2 stoljeća, poludila sam. Sećam se da sam pala vožnju na Dan vozača, rekli su mi da vozim ko da su autotrke a ne vozački. Šuftovi neki.

Dakle vezivanje glave unesrećenog, motam ja tu krpu oko glave, fort nekam vuglec pobegne, sklizne se i to.

- E, mama znaš kaj meni to zgleda zamatanje glave ko kak si Arapi vežeju.

- Odlično sine, kad ti tam uvaliju maramu ti reci - kaj me pitate, pa znamo, to ko kod Arapa.

Desnu ruku zahaltat još bokpomogni ali levu nikak ne znaš ni za koje rame, ja dešnjak, on ljevak, nikak se dogovoriti, a o nogi da ne spominjem pa sam mu rekla - to buš ti tam već znal, to ti nije bed, idi nekom logikom. Da dobro.

Vidi on da sam pukla, nedelja navečer, vrućina, jebalote zamotavanje.

Polaganje u 13 u ponedjeljak. Ne zove nikak, zovem ja u pol šesnajst, kae, kaj kae veli, pa sam ti rekel da bum prošel.

- Dobro a kak je to prošlo?
- Izvlačili smo pitanja.

- Dobro, i?

- Prvo sam izvukel prvo pitanje.
- Nevjerojatno! Dalje?
- Ma nekaj o krvarenju. (jedino kaj se sećam ono vezuje se prvo dio od ajmo reć porezotine prema srcu pa ga se to valjda dojmilo).
- I to si znal.
- Pa sam ti rekel.
- Onda, no, daj, čajpri!
- Onda sam izvlekel drugo pitanje (Ma nemoj, mislim si) - i opet izvlekel nekaj o krvarenju.
- No dobro, super i to si znal.

- Onda sam izvlekel treće pitanje al nemam pojma kaj je bilo.
- Pa vjerojatno nekaj o krvarenju.
- Bum se setil. Je, o unutarnjem krvarenju pa neki položaj polusedeći, tak nekaj. Ili nije?

- Ne znam ja, nisam bila tam. A ono, ste tam kaj napuhavali, dinstali, tuklli po lutki, zamatali, kaj?

- Ne, samo su ti došle dve ženske jedna neka bezveznjača, mislim nije bezvez.... (sad bi on do danas o tome).

- Dobro, nekaj je pisala, a doktorica?

- Koja doktorica?

- Pa ona kaj te spitivala.

- A to je doktorica, viš nisam znal (nisam ni ja baš sigurna). E ona ti je bila onak tak stara ko ti i tak i jako debela ko ti.
- Odlično sinek, baš ti fala, bar buš ju zapamtil, a dalje?
- Joooj i puno priča isto ko i ti.
- Hvala bogu pa si lajanje nasledil od bivšeg, mene se ipak! bar može zgasiti, za razliku od nekih, a dalje?
- Joj da i jako je bila simpatična i duhovita i smijali smo se, isto ko ti.

- Čuj sinek, ovo treće bi ti moglo proći, to simpatična i duhovita.
A kak si ti njoj objašnjaval? Veli on - ma ja sam malo preveč pričal pa me je nekak vraćala i tak i smješkala
se i rekla da odlično.

- I zakaj me nisi nazval?

- Pa sam ti rekel da bum prošel i kaj ti imam javljati.


O Sveta Kravo, no dobro.


Oznake: Autoškola

Igralište za košarkicu

10 srpanj 2016

Vidim na FB-u prijateljevog sina objavljenu peticiju za nekaj. Kak nije prevedeno s flamanskog na hrvatski, a trebalo bi mislim ja ne znam kak svi ti na FB-u ne znaju hrvacki!

Ajmo ponovno, dakle kak nije prevedeno na engleski, idem metodom lošeg engleskog i katastrofalnog njemačkog nekak naslutim kak bi moglo biti i pitam čoveka - čuj, does it mean - "Možeš li mi pomoći?".

On odgovara yes, decit, skupljamo 200 potpisa za peticiju za izgradnju igrališta. Još missin 9 komada.

Reko jel to u Belgiji vredi ak ja potpišem u Hrvackoj.

Da vredi.

Da metnem na FB?

Da puno hvala.

Normalno da svi inače kuže sve, osim kaj niko niš ne reagira, osim moje drage Bibe koja potpiše i još pita je li to sve. Javim nekima u Aziju da izvoliju potpisati, jer ljudi trebaju 200 glasova, muko moja žarka, za igralište! 200 potpisa. To je bilo pred par sati evo fali još 6. Al je rok knap kolko sam skužila. Sad ću ja naći još par diplomiranih nepismenih kretena koji su učili ruski ko pol moje generacije ima da potpišu! Kod nas bi za to dječje izgalište trebalo glasati (glasovanje mi zvuči istočnjački prestrašno) bar 2.000.000 Hrvata, a nisam sigurna da nas tolko još ima, ne znam baš. Možda sa refjuđisima.

E ali: kod nas bi to razmatal prvo Sabor, jedno dva meseca, u slučaju da se uopće sastanu. Onda bi se neko setil Ustavnog suda. 2 godine. Onda žalba. Onda žalba na žalbu. Onda rikne odvjetnik a nije ostavil opunomoćenika. Onda opunomoćenik zaboravi. Onda nema pojma, onda se zatvoril Odvjetničku ured i postalo društvo.

Onda sve ponovno jer ak niš al baš niš drugo, zgubil se spis. Dolazi do zastare koja se zbog nečijeg poznanstva zanemari i pođe sve ponovno. Prošlo minimalno 8 godina. Zbog hitnosti predmeta, inače bi i 118.

Onda se raspisuje referendum bi li se raspisao referendum smije li se pisati peticija. U međuvremenu se mijenja Obiteljski zakon koji je usko vezan s raspisivanjem referenduma. No onda se neko sjeti da bi se mogel menjati i neki zakon koji još uopće nije donesen i nema ni naziv ni ime.

Onda dok prvi referendum propadne pa se izglasa da se ponovi, e sad na Trku banana Jelačića, po želji svako ubaci neki vremenski period, mora listić za potpis biti rozi ili plavi, pa drugi referendum smije li se peticija potpisivati, kako, piše li se jmbg ili ojb, smiju li se potpisivati samo sporcki tipovi ili i poneki debeluhe. Potpisuju li samo punoljetni članovi i to kojih političkih udruga i društava i partija. Moraju li svi znati kuhati ono smeće kaj nagare u udarnom terminu i znati da se grahcušpajz sastoji od jednog zrna graha, režnja kobase i komadića peršina. Dalje: moraju li potpisani imati kućnog ljubimca, pernatog, dlakavog ili ćelavog. U međuvremenu se umeša prijatelj mog kuma Willyja, don Bandić, on ni ne zna da su on i Willy najbolji prijatelji, i zakomplicira celu stvar, jer ovi naši oće igralište kao, a čul je i to pa veli: Kaj ak Belgijanci oćeju igralište, on im predlaže da rađe iskopaju fontanu, a kaj se tiče sporta, zakaj basketbol, može trčanje ili nogomet s nekom loptom iz Offertissime. Kaj se tiče trčanja: njegov Rudi bu uvek bežal za svakim ko nosi kobasu koja je trebala biti u gorespomenutom jelu kaj se zove žuljba s kobasom, u bilo koje doba dana, može trčanje i oko fontane, zakaj baš igralište. I velikodušno ko svaki Hercegovac oću reći Hrvat obznani da su uvijek dobrodošli na primjer u bivši park u Trnskom u koji je Zrinjevac došel i uništil dve popločane staze, preoral i zasijal travu na pješčaniku i maknuo klupe. Imamo travnjak pun korova, jedino kaj redovno šišaju korov. Obično vikendom u ranu zoru, evo dana evo ludila, Zrinjac dolazi ne spavam ni ja.


Prema tome, čemu graditi igralište za basketbol u Belgiji. Ke? Pa mi smo velika obitelj, članovi EU, ljudi smo, nismo Englezi koji napuštaju obitelj, ke! Nek deca dođeju sim, bu se našlo mesta za 12 komada dece, a uskoro bumo im ko drugi tim ponudili izbjeglice iz Sirije.

E al se iz nekog razloga Belgijancima ne dopada decu slati svaki dan do Novog Zagreba na basketbol i oni i dalje rade na tome, uglavnom eto sklupljamo potpise.

Sve skup ovak nabacano i uz to kaj bi Bandić tu djeloval jedno 2,5 godine, na kraju da i prođe referendum i kod nas se izgradi takvo jedno igralište. Budući da uspješno pomešala Hrvate i Belgijance, malo sam uvukla i Turke (sad će potpis iz Turske!) budući da se Turska grebe da uđe u EU. Tak da više ne znam ko treba kaj, fontane, papire ili igralište za basketbol, kaj ima veze, mi smo jedna vanilija.

Odoka prošlo bi sve skup 10,5 godina najoptimalnije, najidealnije i najsavršenijom igrom slučaja, generacija koja treba basketbol i u Belgiji i u Hrvackoj bu već negdi poženjena i čuvala slatke male demone iz pakla, pardonček, dječicu. Ali ne lezi vraže i ta mila djeca rastu i trebaju basketbol fild ili kak već. Dakle idem se angažirati, šifra "Basketball field for ever".

Idem vidit kolko glasova Belgijancima fali da skupiju 200 glasova. E, da, i ak mi još neko veli da nije Belgijanac nego Belgijac, molim objašnjenje zakaj su onda ostali Austrijanci a nisu postali Austrijci.

Oznake: SPORT

Burek?

Nazovem ju jedne večeri, znajući da je sama; jer inače nema spike, sve je podređeno muškarcu, da ne bih ja narušavala ljubavnu idilu, bože sačuvaj.
I ja sama, ak ne računaš papigu, ma dobre volje, čujem kak je, sve pet, sama, dela nekaj kaj voli, atmosfera ono na najjače; prenesem neku smešnu situaciju s posla i od suseda, malo o tramvaju, deci, inspirirana baš i smijem se, sve je to zgodno i spika nam je već zajednička; kad ona veli - moramo prekinuti, uho mi se užarilo od telefona.

E znaš kaj ti se dabogda užarilo, kad si imala situacije da se živ čovjek pita što se rodio, nije bitno, pomogla sam al ne smeš se time hvaliti, nije to kredit, pomogneš i gotovo. Ali ipak: uvijek sam bila tu i meni se uho užarilo pa da bih te dalje slušala prebacila sam telefon na drugo uho. A tebi se uho užarilo.

A vrč, rekla pokojna zla baba Natalija, ide na vodu dok se ne razbije. Gotovo je, nek ti se užari kaj god oćeš. Tak sam ja naime tada odlučila.

I ne javljam se na telefon danima. Ne zanima me.

Kaj nije našla načina da dođe do mene, zjada mi se (to kaj je njoj problem meni je svakodnevica, i to nema veze) i kad je svoje ispričala, ajd bok, sad idem dalje. Ni kak si ti, kak zdravlje, kak deca, ono - čuj jesi to opće ti - taj kome se ja jadam i žalim? Ništa, nula bodova. Kraj partnera, kraj toliko prijateljica, rodbine, ja slušam o tvom problemu, neš majci.

I nemoj mi onda donesti burek (nosi burek jer ga ona voli pa po difoltu moram i ja) i misliti kak je sve zglajhano, burek si mogu kupiti i sama, ako treba prodam se ja i za manje od jednog bureka, ali je motiv opravdan.

A ti nebuš više imala mene za slušati, burek ti se dabogda užario.

Povijest

03 srpanj 2016

Nisam volila povijest jer me nikad nisu zanimali tuđi poslovi, osim ak je bilo kaj zanimljivo tak da si se mogel kesiti, za smeh glasam uvijek! A kaj u povijesti, rat je rat, mir je mir, neko tam izumil neki stroj, kaj me bilo briga, bilo mi je dovoljno to kaj smo imali.

Ali ne lezi vraže, moraš učiti i sad profa veli Bretanja, tamo neki 2. svecki rat, narafski niko ti ne veli u 5. ili 6. razredu da to nije Britanija, slično zvuči, kužiš razliku al nemaš pojma gdi to je. I teško ti je povezati i naučiti.

Onda oni jebeni Prusi. Misla sam da je to neki religijski ili gastronomski odjeljak Rusa. Koji crni Prusi a na zapadu ajmoreč, Evrope. Oni šiljki na glavama na kacigama ak je to njihovo, to je bilo zgodno, za nositi rezerve hrane recimo i tak, al ak nije njihovo, molim bez zamjerke.

Onda onaj Karlo Veliki, Pipin mali, ajd to donekle, to je bilo slikovito. Onda su se svi međusobno ženili da zbog zemlje. Kak zbog zemlje, kak zemlja, koji je to motiv, di je ljubav (ti ulaziš u pubertet i nije ti jasno niš osim neke ljubavi koja se i tak ne desi, a kak bu ti se odna desila zemlja!!!!???) ne znaš jel zemlje - države ili zemlje crljenice ili zato kaj su oni jedni imali preveč vode a ovi preveč polja bez navodnjavanja. A sve to dok je Marković iz prve klupe gađal papirićima lopticama Selima u trećoj klupi kod prozora. Svakako zanimljiviji prizor, koja ženidba, koja zemlja!

Dvaput sam popušila kulju ko kuća na istom pitanu: Smithova, odi na ploču, iz čega si prošliput dobila 1? Dobro, ajd, Aleksandara Makedonski.

A učila sam, kunem se, učila sam i kaj je najgore - znala sam. Al kad nekaj ne voliš tolko da grdo prepričavaš onda dobiš ovo: Smith, molim te miči mi se s očiju, odi na mesto da te ne vidim i ne čujem ti si katastrofa od učenika, živčani slom mi sljedi, ovo je užas u mojih 30 godina ovak nekaj nisam čula!!! I stera te na mjesto i za istu lekciju dobiš još jednu kulju. Usput: kaj se tiče hrvackog, bila sam uvijek i ničim izazvana najbolja u školi u svojoj generaciji, to je bilo pod normal. Još sad mi dolaze tuđa deca (lažem:unuci) i veliju - od tete Seke je opet jedan sastavak na onoj ploči u hodniku u školi.

Dakle nisam negdi usput izgubila riječi, nikad nisam dobila povijest!!!

Narafski, povijest: pita me istu lekciju treći put i veli ponovno: ka-tas-tro-fa Smithova, ajmo ovak: I postavlja potpitanja, ja sve odgovorim. Veli ona pa ti znaš! Ovo ti je za 4, znaš, al na kraju buš imala trojku, ja ovo ne razmem (gleda ocjene) engleski pet, njemački pet, briljantni hrvacki, kaj ja pričam o povijesti na kineskom!!!???

Nemoj me batje, mislim si koji Aleksandar Veliki, to je valjda neki rođak od Aleksandra Makedonskog, koga boli patka za to, jeboooote, još onaj Carigrad, pa Stambol, pa Istanbul pa tam pri nekom Bizantu izgradili Konstantinopolis, muko moja, jel normalnog čoveka to briga.

Onda upišeš faks (još uvijek ne postoji internet) i tam nešto neki bezvoljni profa ispriča i transporti i to i veli: FOB. Kaj bi ti pomislil: to mora da je nekaj u vezi s fobijama. Gledaš u Opću enciklopediju kaj ti je mama u međuvremenu kupila, nema! Padneš godinu jer nisi dala pičke profi iz matematike, ne snalazliš se i sve ode u konačnici u povijest, a ti posle kužiš u nekom filmu kaj je free on board. Onda prođe 30 godina a tvoje dete koje je u međuvremenu diplomiralo nešto sasvim drugo veli znaš kaj mama: Mrzim Pruse, niko nije objasnil ko je ta nacija, di je Bretanja, ko je taj Aco Malli, Veliki, Makedonski, tek sam u Skopju skužila da je lik bil skroz normalni, a kad sam rekla da ciculum vitae nije isto što i curiculum vitae svi su me pohračkali! Fuj, dost škole, dost predavanja, dost povijesti i glupe matiše tipa kolko je minus tri plus jedan! Treba studirat fiziku ili kriminalistiku! Povijest nek bu izborni predmet.

A sad idem na kavu! S nekim ko veze blage nema o povijesti, ak slučajno zna, brzo se vratim domeka.

Oznake: povijest

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se