Niš mi nije draže nego kad nekaj napišem pa mi se zbriše. Onda se nekom požalim pa taj neko veli da se to i njemu događa. Onda nas treći naučiju kak se tekst vraća. Onda gekne komp i majstor ga ne samo popravi nego i pojača, sve sredi. E al sad onda nemaš pojma di si kaj pospremil, skajpat nemreš nema šanse, sve lozinke ikad - si zaboravil - ustvari nisi ni znal, onda takav pojačani, najnoviji na svetu, ono, bijesni komp moraš sam dešifrirati, danima psuješ, pizdiš, učiš se, metodom pamćenja i odmahzaboravljanja, i opće, za nas strpljive zabava za ponoreti. Onda dakle i ponoriš i zemeš dobru staru Olympiju koju je majka kupila za 13. rođendan, moja majka meni.

Pa kad oš lupat po slovima setiš se, eh, pa da: detešce meni servisiralo strojček, uspel je potrgati nekaj kaj se niko ne bi ni setil. Ajd sad nađi majstora u Zagrebu da popravi običnu dobru staru šrajpmašinu. Kad sam prošliput našla, njegov šljaker je bil tak pijan da je dvaput brusil valjak, kaj opće nije trebalo jer je to napravil prije mesec dana, a nije vratil šipkicu koja drži traku za pisanje, a zbog čega mu je i došla na popravak. Nije prestal pričati, triput za redom, onak dramaturški obrađeno kak to samo stari prolupali alkići mogu - i sa imenima svih doktora ikad - kak je operiral slepo crevo prije 20 godina. Dobro da nije operiral nekaj drugo da slušam detalje. I dobro da je došel poštar, reko poštarenko, spašavajte, dajte ga vi preuzmite idem ja potražit svoj stroj, ostavila sam nofcih više neg je trebalo, nasmijala se poštaru - kaj bum, ja stara on mladi (lepšeg poštara nisam nikad vidla pa su mi postali jasni svi vicevi o poštarima - ljubavnicima) i odoh. S nepopravljenim strojem.

Na kraju očajna pribjegnem pisati rukom. Mislim penkalom u ruci, da ne bi bilo. Nisam tak napisala pismo ima 8 ili 9 godina. A i tada su moja pisma rijetki čitali. Javil je Willim iz Hollanda da se jako raduje mojim razglednicama al da ih uredno istakne negdi gdi ih već drži i nit ne pokušava pročitati jer ima slabo srce (koje je nažlost u međuvremenu i otkazalo al ne zbog mojih razglednica)...

Na kraju vidim da bum zgubila kontakt sa svetom, uzimam mob, naravno da je ba(k)terija pri kraju i da bu geknula usred spike. Telefon - i tak ga imam samo zato kaj mi je slavni benet ponudil jeftiniju pretplatu ak zadržim i fiksni telefon - kaj mi nikak nije jasno al sam negdi vidla da nisam jedinstveni egzemplar. Na telefon se niko više ne odaziva, ti rijetki kaj ga imaju, jer ak ko zove, nudi ti nekaj za let u svemir ili suđe za 10.000 € ili nekaj još gorega. Al sam dobila starog frenda i ajd, ipak. Taj pak neće mobitel, sve ludo. Al treba zvati dalje:

Skužim da imam negdi mesec dana mlađi mobitel od moje Nokije 3310, ta nikak da krepa pa da dignem kredit i kupim novi. I tak, zovem Senku, Senka kuži ne kuži broj (Senka je posebna, ona kuži da ne kuži broj dakle) i javi se i tak mi se dogovorimo da je ona Senka a ja Sekasmith i tak i dogovorimo se i za kavu i bok, bok.

Papiga Micika hoda po stolu i sporadično, sukcesivno, kako već, hita stvari sa stola na pod. Do sad još nije uspjela hititi samo klamericu, kaj ju jako srdi, al čuj ipak kljamu treba malo žešće potegnut.

Micika inače mrzi daljinski a nikad nebum razmela zakaj. Tolko poludi kad ga vidi evo danas me pak ugrizla jer nisam kužila da ga mlati a htela sam promenit program: I sad je u kazni. Čkomi i premeće igračkice po podu od gajbe.

I tak ja napikavam slova i izbjegavam loše teme iz onog posta kaj mi se danas pak nekam sam od sebe pospremil ko zna gdi, kad čujem negdi zvoni telefon kao u daljini, a opet nije nešto. Pogledam sve te aparate na stolu, posrane od papige, to svaki dan dezinficiram i čistim, ta papiga mora nekaj poskrivečki jesti a da ja ne znam, nemre tolko kenjati od normalne prehrane, ne znam ja.

Zvoni dalje, čujem ja halo, haaaaaloooo - pjeva neko. Vičem i ja halo, haaaaloooo - mislim kad se zajebavamo, zajebavamo se.
Čujem halo-draga-kae-bilo. Aaaaha! Skužim! Senka! Micika je tak dugo mlatila po tom drugom mobaču dok nije pozvala zadnji birani broj (jel dobro pretpostavljam?). Veli Senka: Šuti, odlično, ovo mi se još nije dogodilo u životu da me nazove jedna papiga! I onda ti još veliš da je glupa! Eto, vidiš, da si ju učila, to ne bi naučila. Ako pije kavu nek dođe s tobom, prema dogovoru.

Sina su odbili za posel, normalno, al razmišljam da papigi potražim posel negdi na centrali...

Oznake: papiga