Ima jutara

19 ožujak 2014

Ima dana kad ne znaš kakvu energiju zračiš a zračiš nešto opako.

Jutros idem na posel, fino ide 14 i vidim lokomotiva (prva kola) puna,druga prazna, semafor taman crven i onak umorna ko pas i ne baš jako dobre volje, malo požurim. Međutim, komad koji je sedel (cura bar 20 kila više neg ja ima a što znači da joj je svako gibanje drastičan napor i da je spora te ujedno opasna za sudaranje). S obzirom da je veća i od mene, a kao u zaletu pa pod pravim kutem na mene - s klupe od čekaonice- kak da drukčije velim, navalila na zadnji ulaz prvih kola latentno opasna po moj život mene - pustim ju i taman dođem pred prva vrata drugih kola, ja ne znam ko ovoopće može pratiti ! – daklem vozač mi zapri vrata. Ja niš, pogledam u retrovizor, njegov, dignem ruku kao – kae sad ovo? I pokažem na vrata i niš, ni mi to prvi put.

Sve se to dost brzo događalo, uglavnom kak je semafor tu dost dugo crven, zacrvenim se i ja mislim si pizda ti materina, da sam mlađa 30 godina i da imam 30 kila manje, bi ta vrata bila otvorena. Ne kužim, nije hladno da štitiš putnike, odi vrit. I šatra (to pali) uzmem najnoviji tip Nokije (3310) i natipkam si broj prednjih kola, dramaturški razrađeno pogledam na javnu ćuku i sve ukucam. Nisam ni misla kakav sam dojam ostavila.

Kad otvoriju se vrata, ja mahnem prema istom retrovizoru i viknem još, e, viknem, hvala! I uđem i otvorim knjigu, bum si pročitala kaj pametnog (kuga u 16. stoljeću, tak nekaj).

Skužim da stojimo predugo. Onda skužim da svi gledaju van i to u istom pravcu. Kad se dotepel tramvajac, mator i debeli ko ja, osim kaj nema zapuštene pramenove i glupu knjigu u rukama, ono besan ko kerov, i urlikne: Gospođo, vi se šetate po stanici ko po modnoj pisti, šta se onda čudite što su vam vrata zatvorena (po naglasku je neki opaki likota). Ja uzvratim taj čas, na opće zadovoljstvo ostalih putnika: Fala lepo na komplimentu, znači još sam za modnu pistu, super.

Otišel je vjerojatno psujući i nije čekal novo crveno svetlo na semaforu.

Jesam zločesta? Ak i jesam, i nek sam. Kolko put mi se vozač/ica tramvaja smije u facu, a još u vreme kad me zbiljam bolilo koljeno i to na najjače, jedva sam šepesala a kamoli žurila na tramvaj, kesi mi se u lice i doslovce pred nosom zapre vrata, ono, kelj i brokula su na pol u tramvaju al ja sam cela vani.
Niš, sori vršnjak, da su ti kolege pristojne ne bi mi bilo tak silno drago kaj sam Zetovcu digla živce. Posle me je bilo malo sram al sam buljila u slova ko luda i posle je ušla Anita i sve sam joj ispričala a ona se smijala i rekla da tak treba.

Oznake: ZET

Petkom put po pruzi

14 ožujak 2014

Zakon inata: Nema ga u pravničkim knjigama. To je ono – Član 2. Namazana šnita kruha uvijek pada na namazanu stranu. Po mogućnosti na tepih u dnevnoj sobi. Nemaš li dnevnu sobu a ni tepih, kao ja, ne mažeš šnitu kruha nego jedeš u kuhinji ko sav pošteni obespravljeni hrvacki svet.

Član Iks istog Zakona, zbrda zdola, kak i inače naši zakoni jesu, alzo:

Ak oš skratit put doma, propustiš tramvaj koji te vozi dužom linijom i čekaš onaj u drugom smjeru a koji vozi k istom cilju. Kojeg čekaš 24 minute jer je tramvajac skrenul u Draškovićevu, kreten, mesto ravno (skrenul ravno?) pa je nastala gužva.

Stavak 12. istog člana istog Zakona, pa nadalje: Uvijek prazna tramvajčina dolazi puna, ti si kreten i čekaš da izađu oni koji to namjeravaju, pa se 8 slobodnih mjesta napuni mlađarijom koja stiže do mjesta u nano sekundi, jer su to naučili od penzića. Ne ljutim se ja kaj ne sedim, nek sediju deca, ni njima niko nebu kad omatore (još i manje) prepuštal mesto, nego sam baš umorna ko tri cucka skup i žulja me vrećica s bajaderama kaj sam kupila po švercu (kladim se da je ovo najzanimljiviji dio).

Vidim slobodan prostor i stanem kraj sedećeg dede. Shvatim da su se svi maknuli jer bazdi ko trula (morska) školjka, ono – zadnji put je takel vodu kad ga je oprala babica u rodilištu, a na njemu je veš kojeg je našel u konteineru s miješanim smećem, a kog ne pere uopće. Kak je šuškal s ljekovima i čital naputke istih, vjerojatno ima neki dijabetes 47. tipa pa bazdi na nečišćeni kotac i aceton. Maknem se. Odma se polak dotepel neki kaj je malo teže uspostavljal ravnotežu i žvakal jabuku vjerojatno misleći da silne količine alkoholnih para jedna jabuka neutralizira. Ajd maknem se opet, tramvaj dugačak. Neko se naždro luka (a da ne izgubi onaj čarobni okus ćevapa i lukčuge, nije opral zube a rezultat je to da stoji van gužve, da se meni već želudac diže i mislim kak ću povraćati i uklopiti se u opću atmosferu). Jedan vidno poremećeni mladac je svima vikal da su jadnici i sirotinja a da je on bogat, svi su ga pokušali ignorirati, a on je tak pjeval neke ustaške pjesme da bi se i ustaše posramile.

Čekala sam i da se neko onak žestoko spezdi i da zbiljam siđem i tek kad tramvaj krene hrabro viknem – pička li ti materina seljačka.

Niš, veli razglas Veslačka i istrpim do Savskog mosta. Pa se setim starih slika Zagreba kaj su nekidan po ko zna koji put na moju radost došle nekim emajlom i setim se kak sam u nešto kasnijem periodu od tog na sliki – šetala ovim istim Zagrebom, šetala a ne se sudarala sa seljandurama tipa Sanaderove odvjetnice, muškarcima koji hračkaju dok hodaju, fufama koje bulje u ekran svog najnovijeg moba i sudaraju se uporno i sa svima, nekom čudnom masom koja jednostavno ne zna hodati gradom, neki bazde, neki žicaju, neki vrijeđaju, neki šta neki sve to puklo, jednostavno kurče se kaj su u Zagrebu čiji dio nikad nebuju postali. Makne li se netko uljudno na cesti il ti ne tresne vratima po nosu dok ulaziš u Konzum, ili je kosook ili je zalutali neidentificrani stranac.

Oznake: Zagreb

Dvije sestre iz našeg naselja

01 ožujak 2014


Zakaj sam ovo sad išla pisati: Zato kaj me – Isuse, to nisam u 100 godina svog života srela – najgora alapača ikad, a upoznala sam ih puno previše, daklem, RTV Nevenka Alapačos zločesta i prema vlastitoj sestri blizankinji, ma opasna u svom lajanju i širenju dezinformacija, a s putrom na glavi za celi Dukat i Vindiju, navela da opet mislim o sestrama jer njoj nikak nisu jasne i tak se kek držiju i nek idu u pičku materinu, dve koze prepotentne! (???)

Nemaš kaj reći na tak nekaj, al ja bih rekla ovo:

U naselju žive dvije sestre, izuzetno slične možebitno jer su rođene u istoj kalendarskoj godini, čim je mogla mama je ponovno zanesla. Uvijek su se držale skupa, nešto se nisu naročito družile i uvijek su bile mršave i uvijek su hodajući gledale kao negdje u daljinu, ko da ne primjećuju ljude oko sebe, nevjerojatno. Ne ljude, ništa! Hodajući uspravno i tako gledajući neodređeno. Uvijek su imale istu kratku frizuru, i kad se jedna udala, za drugu ne znam, možda i ona, ne znam imaju li djecu, nikad ali nikad u 50 godina ih nisam vidla osim zajedno ili svaku samu. Mislim da ona nešto niža ima i unuke, tako sam to doživjela jedan dan u prolazu, neki auto, djeca, nešto. I one se nalaze u kafiću, samo njih dvije i s razumijevanjem pričaju i sa smiješkom gledaju samo jedna drugu nemrem si zamislit kak su opće naručile kavu! Mislim trebalo je progovorit, haheh, no dboro. Nikad ih nisam mogla zamisliti da piju kavu sa mnom ili s nekim vršnjakom, a jer jelte budući da smo generacija. Nekoliko puta smo se službeno upoznavale kad ih je zahaklala neka starija, objema poznata, teta i to pitajući kako je mama, ali nikad nisam posle tog dobila odzdrav, pa više ne pozdravljam.

Ne znam gdi su živjele, u kojoj zgradi, ali onu malo nižu novije viđam kad idem na posel jer kraj te zgrade moram proći. I jedan dan se zagledam, božemiličudavelikoga, žena se zdebljala. Hoću reći, ima struk ko ja u srednjoj školi, ima da prostite rit, ima i poprsje, ima NOGU!!!! Dve noge dapače vrlo lijepe noge - nisi to nikad mogao sa sigurnošću tvrditi jer su otkad ih se sjećam bile u hlačama. Žena si oblekla suknju, halooo, gledaš i ne vjeruješ. Trebale su malo ostariti da bar jedna zgleda ko baš nešto lijepo! Čudom se čudim, ovaj put nije imala zaštitni znak u ruci, inače obje puše da je strašno, uglavnom eto Ona se udebljala i sad izgleda fenomenalno. Onu s kojom sam se upoznavala miljon puta vidim jučer na tramstanici, s čikom u ruki, gleda u daljinu, ne vidi nikoga, ništa, kad ju pogledam, ta žena je konzervirana, nije se ni ona ma ni sestra kaj se tiče lica, od osnovnjaka promijenila ni mrvicu.

Kad sam bila mala, naravno da su me impresionirali takvi ljudi, ono kuiš zatvoreni, svoji, tajanstveni, drukčiji, ideš Mile!

Onda su tak očito mislili i drugi pa je to posle krenulo u ono – kaj se držiju ko da imaju zlatnu (ne znam kaj, al zlatnu), snikim se nedružiju, kae,kaj,kaj!? Bez veze.

Ne mislim sada više niš o njima. Kolko sam se nekad iz daljine divila, tolko su mi sad dve osobe prema kojima sam sasvim ravnodušna. Osim kaj nemrem reći, ovo s kilama je nekaj ludo dobro. Ona se zaoblila i zgleda ko žensko, ova druga puši i suši se valjda izvana i iznutra, ostaje kakva je uvijek bila i to je sve o te dve sestre, konačno ih stvarno razlikujemo, ak je to opće bitno. Ali očito malo da, eto, ipak.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se