Kupim na Staru godinu novinice 24 sata, odma pohitam van Milu i nešto ili nešto i/ili nešto i mislim nebu danas kontrolice u trambajčeku. Ipak je to neki datum, kak da ne, hop, dobro jutro veli on meni a ja se skoro rasplakala, taman sam našla poziciju za čitanje vijesti koje već sve znam. A nema raje u tramvaju, za 1 promil manje penzića a školarci niš. Neugodnjak, tim više kaj još imam (valjda) za jednu vožnju, reko glečte bila sam dežurna celu noć, smije se on veli to ne valja i štanca onu glupu karticu i ide dalje sa smehom, dobro jutro kontrola karata. Žena do mene, joj dežurate, vite mi smo u godinama, ne bi trebalo, mislim ja sam u tramvaju, koje godine...

Na poslu udarnički, nenadano i ono - prljava igra, šefica me ljubi ko preklanjski svekrvin leš, ajmo, to tak da mi se do kraja zgadi. Mislim udarnički onak na najjače. Ništa gablec, ništa najavit dete doktoru, ne moraš ni na zahod, nisi kavu popila, ma radi.

Vraćam se doma prebita i s obećanjem da prek 1. 1. niko nebu napravil ono kaj je ostalo, a možda još kaj dođe i da u 8 kad dođem ništa kava, mogu odmah nastupiti dalje delat, mislim superiška. Mislim nacrtaj si to da nebu kave i izvješća kak sam bila u krevetu (sama) u hladnoj sobi i pjevala s televizorom, jedinstveni doček, tak valjda nije niko. I nemrem reći dobila sam dva sms-a oko pol 1. Ostariš, ne vole te više, nema ko kad je već sve pokrepalo.

Stanem blizu doma kod trafike, popričat sa Senkom trafikanticom, moramo opet na kavu, sjajna ženska. Kad dolazi starija gospođa, stiska u ruki 5 kuna i veli Senki - kaj, nemate više 24sata? Veli Senka, nemamo, žal mi je, rasprodali smo. Isuse, kaj bum sad, veli gospođa, zbunjeno stoji i kaj, niš. Reko gospođo, ak vam se ne gadi, i vadim svoje zgužvane novinice, uzmite moje. Žena me gleda, polako uzima novine i daje mi 5 kuna. Reko gospođo kaj vam je, zemite novine. Al da to košta. Reko dajte, koštalo je ujutro, ja sam već platila, zemite samo nema onih priloga. Žena mi opet gura nofce, reko gospođo, dajte, nebumo se svađali, zemite te novine, ja ih inače u tramvaju ostavim tak i tak.

(Raja inače zuji jel buš ostavil novine, neki se zalete još dok ih stavljam sastrane i stavljam očale, štedi se, nemaju svi ko Diodato Calmeta i Milanović.)

Žena me gleda, da kaj toga još ima, reko čega, kaj, starih novina, ima. Da takvih ljudi, veli, reko pa nebum švercala sa starim novinama. Joj da puno fala (ona meni). Joj reko nema na čemu (ja njoj). Joj da opet puno puno fala, ona meni, reko - ma dajte. Joj da zbiljam nije misla da tak nekaj postoji. Onda sam ja prešla na njenu stranu pa sam rekla da ja nisam misla da postoji da se neko tak veseli kaj je dobil stare novine. Malo joj je trebalo da pokopča, da mi dal bog zdravlja i sreće, kak je počelo - neće, reko fala i vama i ode ona polahko, nosi te jadne novine, malo zbunjola i to.

Senka i ja se gledamo, ona se kesi od uha do uha ko i obično, reko idem doma jer ak počnem pričati, veli ona - odi, odi, bolje za mene, a i tak bumo sve prepričale, al bar bumo sedile u bircu.

Fakat je nekad potrebno imati stare novine da bi nekog usrećil. Kaj sad bi trebalo slijediti: U šugavoj 2014. koja je upravo nastupila svima želim hrpe starih novina...