?

15 srpanj 2013

Došo jučer u Zagreb nepripadnik EU, pa me jutros zove i pita: Zakaj po pješačkoj zoni voze tramvaji. Zakaj u trgovačkim centrima nema mjenjačnice, ustvari nigdje nije našo mjenjačnicu. I kaj smeća tolko ima, kaj se to ne odvozi, reko nemoj, evo vidiš svi skupljaju flaše, da smanje količinu.
A kaj je ovo tu? A rečeno mu je - to su ti oni štosevi od Bandića, vodoprskala.
Da zakaj tu, da ko tu to opće gleda, u redu Zrinjevac, al ovo, kaj.

Pa ako je neko od blogera raspoložen, ja sam neraspoložena, da mi odgovori bar di bu čovek na povratku promenil lovu, inače nede daleko, u Norvešku. Hvala


Da, uvijek ima još jedno pitanje: kolji vrak je sad s blogorodnom stranicom prvom, ima nas starih ljudi, teško se prilagođavamo - dokle bumo se zezali - taman smo se navikli na ono, sad ovo, nije čudo da se i mlađi miču s bloga, kae ovo.

Uglavnom naglasak je gdi u jebenom Zagrebu usred sezone promenit lovu. Da me je nazval, ja bi nazvala informacije pa mu rekla, ovak kaj god sam spomenula, veli - zatvoreno, al brate slatki, krčme su vam pune, nema greške, dobro vi živite.

Hvala na odgovoru/ima.

Šibenik u mom sjećanju

07 srpanj 2013

Jednom sam samo bila u Šibeniku, kod roditelja jednog prefinog gospodina Šundea kojeg nisam nikad upoznala, samo smo se čuli telefonom (on živi u Austriji), nešto poslovno, vrak me odnesel ak se sećam u vezi čega. S njim se kasnije upoznala moja gora polovica i bil je skroz impresioniran finoćom i lakoćom ophođenja, al zbiljam se ne sećam zakaj smo kontatirali. Godine su to....

U Šibeniku nas je na busnoj stanici dočekala majka dotičnog mladog gospodina; daklem dočekala mog sineka i mene ko svoje, sve jednostavno, normalno, malo smo pričali o dobrim prošlim vremenima i tako. S gospođom, jednom izuzetno nježnom i taktičnom damom, sam malo prošetala po gradu da vidim ono nešto nabrzaka, sjećam se da je grad bio izuzetno čist, volim ja moj Zagreb, al nije bilo za usporedit. Tada. Prije nekih 15 godina.

Tamo, u Šibeniku, tamo je prvi put moj sinek pojel celi obrok, SAM! i pol salate SAM!, i onda se SAM! igrao u jednoj sobi s jednim autićem, drito tri sata, ja sam stalno išla škiljiti. Gospođa veli da nek pustim dete na miru. A ja bila u šoku i napeta ko praćka, nikad taj do tada nije bil miran!!! Do tada, to kratko vreme. Kad povežem, sinek je tam jel sam, valjda se osjećal važnim, ko zna kaj mu se vrtilo po mozgu; a doma mi je rekel sa 11 godina: Ak oš da ti ovo pojedem, izvoliš me hraniti.

Nešto je bilo mirno u toj atmosferi, njihovi unuci, već školski, su pomagali oko ručka, dodaj paštu, iznesi pjate, muž je ribal sir za posipat paštašutu za ručak, dok je ona kuhala; ma osvojio me Šibenik.

Bilo je doba kad su rezali onu lavandu (koju je moj sin kasnije prozvao tulipanima) po parkovima, mirišalo je na sreću; počele dolaziti žene i skupljati, navečer su to radnici onda sredili do nove ljepote.

Slika uz to: Prijatelji mojih starcih (elegantnog prezimena Ille /illa, illud/ su imali troje dece, moju, kasnije vjenčanu kumu, i dva blizanca, identična. Boško i Branko su se razlikovali samo po tome kaj je jedan imal mali madež na vratu. Deca rođena u Šibeniku, kako je tatek dobil posel u Zagrebu u IV. gimnaziji, došli oni u Zagreb, Branimirova, nebum nikad zaboravila prekrasni veliki stan, mrakača. Mi smo živjeli u ipak neprežaljenoj garsonjeri u Selskoj. Jedna njihova soba je bila ko celi naš stan. A kamin su imali, e, tuš u kupijoni, ajme, celi dan sam hodala po stanu dok je mama šivala teti Miri, i stalno mi se činilo da tu još nisam bila.

Zajedno smo ljetovali na Lošinju, dok mama nije shvatila da ta ogromna iznajmljena kuća nije dovoljna za dvije obitelji, da smo na smetnji, pa smo se posle 3 godine maknuli, no to je druga priča.

Kako su mali Dalmoši, deca od tih prijateljih, bili nenavikli na zagrebačku spiku, padale su teške riječi poput tovare i mulac i ko zna što. Poslije nekog vremena su napredovali: Boško je reko Branku: Ti si - KAJ BUŠ!
A Branko je njemu odrezal: A ti si - BUŠ OPAL!

Meni je to pričala mama jer su oni stariji od mene i tog se više nisu sjećali, a meni je to bilo urnebesno smešno.
Na nešto što sam ja provalila smijal se celi Lošinj, a to je bio samo lapsus linguae: Pitala sam di su Braško i Bonko. Još danas se sećam urlikanja od smeha, njihovih i mojih roditelja, i svog srama.

A svi su već opali, kaj buju, ako tko povezuje i čita s pažnjom; al ja se sećam. Zlopamtim dapače.
Ali Šibenik, možda jednom opet, tko zna.

Pjevaj pjesmu kraljevića Marka

03 srpanj 2013

Nekidan negdi u administraciji skuži šalterica da mi osobna ističe 1. 7. Kud 1. 7., pizda joj materina, al saznajem da imam 15 dana nakon isteka, da složim novu. Kak sam na godišnjem, reko da to obavim.

Naravno, 1. 7. su samo entuzijasti i krajnji očajnici išli u grad.

Odemo ćerce i ja Down Town 2. 7. u MUP, Petrinjska (to je nekad bila dobra kobasica, sad ni ulica ne valja).

U MUP-u: Nema, ne vredi onaj fizikalni (fiskalni?) zakon, nemreš verovat, cca 5.000 ljudi u isto vreme na istom mestu. Niko ne staje u red. Pobunil se jedan gospodin u godinama (nisam rekla stari izlapljeni mudonja nego gospodin u godinama) i osim kaj smo mu ćerce i ja pljeskale s druge strane (Na sunčanoj strani ulice), niš se nije dogodilo. Ma lažem: Dogodio se prestrašni stampedo kad je jedva punoljetni murjak otprl pol vratih, drugu polovicu ni moral otvarati, posle smo ga našle zalepljenog za zid iza istih. Inače, radno vreme ljetno, MUP-a: fenomenalno. Radim u državnoj (očajničkoj) službi i radno vreme je od 8 – 16. U srpnju i kolovozu je radno vreme od pol 8 do pol 16. MUP ima inače radno vreme od pol 8 do boli me briga, uglavnom njihovo radno vreme je ljeti od 8. Neko je smrdal vuru. Pa nemreš verovat!

Mi osvanule u 7.15, misle još - delaju od 7, ma da: zatvoreno.

Platile za jednu fotku 7 banki, opet nemreš bilivit, onda je ćerce išla po broj i dobila 175 i 176 (bitno za priču), s tim da policajka kod brojomata ćerkici nije htela dati dva broja. Al ne lezi vraže (mada je Rwatzka u EU) našel se jedan zagrepčanec koji se jučer gadno zakačil s MUP-ovim osobljem, povodom ulaska u EU, valjda, pa se sad samo malo naježil i dobila ćerce broja dva. Imala je dve uplatnice, kaj misle da bu z brojevima igrala tombolu? E i tak, veli Ćomi – samohrani sam otac, detetu smo napravili putovnicu (znači može oteti svoje dete, teorecki) al za osobnu mora doći majka, koja je ko zna gdi, jebem im mater svima kaj tu rade. Naravno posle svega smo sa kćerima koje se isto zovu, otišli na kavu da izmijenimo iskustva oko MUP-a i nebrižnih bivših partnera. Balkan je Balkan, mada je u EU, mora se popit kavica.

Da, kod fotkih - došel japanski par, pokupili oči po asfaltu nakon prizora u Petrinjskoj 30, vratili ih u duplje, naklonili se kad su im fotke u najskupljem fotošopu u gradu bile gotove, onda se naklonili kaj im je neki kreten ničim izazvan dal pravo prvenstva na pješačkom prelazu i vjerojatno zapalili u svoje veleposlanstvo u blizini da pitaju koje su mogućnosti da prežive ovo kritično stanje, mislili su možda da su se našli u Istanbulu.

Inače, čini se da je u Turskoj nastal potpuni mir, niko niš ne javlja: Kurdi ne da ne hitaju bombe, šapću dok pričaju, 15 miliJONa raje šuti ko šljiva vriti, ne traže ničiji teritorij, Turci i Arapi nikad u većoj ljubavi, kae to: ništa se ne čuje, nema. Efendi Erdogan (inzistiram: čita se Erdoan) miletu sve na sabajle odobrio, sva traženja, dobro, nije snizio cijenu cigarama, al maltene plazi po Taksimu i osobno nudi raju brljom, nudi meze džabe, a sve to se možda jelte događa jer šta???– RWATZKA UŠLA U JEBENU EU. Nema brate, da su svim Kinezima prek noći oči postale okrugle a kosa plava, to je sve goli miško prema tome kaj je Hrvacka ušla u EU. Ne poznam nikoga tko je to zapravo htio, ali celi svet je stal, naravno uključujući i kamione što je bolje opisal bloger Krule.

Mislim da bi ulaskom u EU Grad Zagreb trebalo razdijeliti na županije, od Zrinjevca do Petrinjske formirati bar tri. Djordjićeva, eto, bi bila In d midl - ov d naaaajt.

Na šalteru u pošti u Petrinjskoj radi JEDNA ŽENA. Red je vani do Zelenog vala. Starci se ubacuju klincima kojima je već svega dost. Niš, odemo ćerce i ja u Branimirovu poštu, neki se odšetali do Jurišićeve. Broj od 66 se pomaknul na 71. Odemo na kavu, ćuku vremena, ops, broj 79.

Reko da prošećemo malo do Dolca. To bolje ne opisivati. Kupila sam trula jaja (inače najfriškija jaja na Dolcu). Smeća ima do koljena, prodavača petina od inače. Niko se nije tukel i doživljaj nije bio potpun. Onda smo otišle vidit kaj ima na popustu u Konzumu. Onda smo vidle da se ne bu stiglo na faks, onda nam je moral polako padal a temperatura se dizala.

Vuku nekog starog dedu, napol pokojnog, taj siromak nebu ni dočekal novu osobnu. Mame s bebama, jedna na ramenu, druga u kolicima, treća u trbuhu, ispričavaju se, sve pristojno. Muha nemre uć više, neviđeno. Vidim da nebum stigla Svjetlanu izvući na kavu za vreme pauze, niš, idemo čekati gore, raja demoralizirana, zraka ni Z, mislim podne je već prošlo, svi čitaju tuđe novine, niko se više ni ne buni kaj ni ne zna di su mu njegove novine, tješimo se međusobno, jad i bijeda. Jedna vidim bu malo opala u nesvest, pa nudim pomoć, dobim neki krevelj koji je inače vjerojatno smješak, hvala, sve pet; cura do mene cca 16 godina hoće prepustit mjesto mojoj kćeri, reko kaj tak staro zgleda, pa ne, veli, malo zgleda umorno. A teta, ja imam broj 16, kaj je to već prošlo, reko to buš došla na red oko nove godine, onda smo ispitivali, navodno ide do 600, pa se vrti natrag, ma, pitaj boga. Brbljamo bez veze, kolko još ko može.

Vidim 157, reko ajmo, a ono pemac. Pa gledam kak Ćomi pozna skoro svu raju koja je ušla, kćer mu je hladna na njegove štosove, sažaljivo mu se smješka, mala mi se odma dopala. On hoće uvalit nekom grizliju broj za lovu, ovaj ozbiljno shvatil, vadi nofce, veli ovaj nemaš ti tolko love, stari, heheheh.
Na prvom šalteru levo radi neki leš koji sporije nemre micati rukama. Kćer konstatira da je krepana Riba. Šalter do, stolac okrenut opanačke, baba jede sendvič, na šalteru do Ćomi sa kćeri, na šalteru do nema nikoga, sendvič jede na vugledu iza, i onda šalter 25, halooooo?

Kad hop, tamo naš broj. Dok smo se probile kokoš koja me uzrujala mogla se porodit, jebem joj oca. Niš, dobar dan, dobar dan, čovek je inače pričal s kolegom vizavi pa baš nije trzal kaj smo mi došle. I kad je ispričal kolegi kaj je imal reći, počne obrađivat moje papire, fino sve, kad najedamput iza mene koka tak svojih 24 godine, trudna tak 7 mjeseci, namazana, teško odredit rasu. DM od nje može živit, dopičnjak suknja (gdje je nestalo dostojanstvo budućih majki?) bele čarape debele da bog prosti, a na nogicama ljubičaste šuze one kaj su od željeza valjda, ne savija se u džonu, a peta 12 cm. Ta mala bu brzo rodila. Jaka kaj bik. Zgrabila me za mišku i urlikne besno ko kerov – oprostite gospođo, ali ja sam trudna i imam prednost. Frajer još ne kuži na šalteru, al je kužila moja ćerce kojoj je već bilo dosta nanašanja i hodanja. Da kae, da di je do sad bila, reko pa imate broj iza moga, kaj ste do sad čekali (posle je Ćomi koji je obavil na drugom šaleturu, ispričal da je ona sedila, očito je čekala žrtvu, veli tu nemrete niš, tak zračite). Dakle, odgurala ona mene, samo sam osjetila grč u buši i prišapnula joj: Da mi nije do deteta drukčije bi se mi razgovarale. Ova moja pičkara, urla, vrišti, svi tiho, nekaj se događa. Tu se iživciral šalterist. Šalterist preti da joj nebu (mojoj kćeri) obradil podatke, da je ovo fino mesto i šalter i da se tak na šalteru ne ponaša. Neš ti finijeg mjesta od šaltera, nije bilo finije ni kad je ovo dete začeto. Sad treba smiriti sebe da smirim kćer, nije to kaj bi se ona potukla, al žena fakat trudna. A kaj je ova nadrobila bolje da ne pričam. Koka potom preti prijavom i veli prijateljici koja ju je pratila da ju poceti da dole prijavu podnesu. Reko bit će mi zadovoljstvo, samo ne znate moje ime jer ste me izgurali, ali imam i ja kaj prijavit. Jedna stara teta sedi iza, s pedespet štapova, veli – mogla sam se i ja pregurat, ja sam invalid, do sad ste sedili mlada gospođo. Dok smo se mi prepucavale, i njena pratilja predala svoje papire i ona sebi napravila osobnu. Pitam ja – čujte, kaj ste i vi trudni? Znači 177 i 178 su ispred 175 i 176, ima li još neko da se javi, molim fino.

Ma, da je žena fino došla i rekla pardon, imam prednost kao trudnica, ni po muke, čekala sam 4 sata, mogu još 10 minuta, ne, to te prvo zgrabi na mišku pa izgura.Ova moja trlječe, žile joj vratne iskočile, maltene sam se pravila da ju ne poznam.
Htela sam (joj kaj me nanerviral taj kratki šosek) joj htela zaželiti dugi i teški porod, al sam se suzdržala, rekla sam ipak: Jadno dete s takvom majkom al kak ste odgojeni, osvetit će se i za nas.

Šalterist kipi, ja vjerujem da je i njemu teško, najslađim glasom kaj sam mogla zvleči pitam – molim vas, zašto mlada dama nije odmah primljena preko reda, da se ne događaju ovakve scene; dobim neki odgovor tipa – da je njemu dost i da je fort gužva.

Jadnih li ostataka jedne predivne zemlje, Što će biti s nama sutra, da l' to netko zna...

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se