Ma!

28 travanj 2013

Napisala bi na blog neke stvari, al niš ni veselo, pa kaj ću, tak je ljudima dost svega, bar one koje ja znam. Prestala sam pisati jer mi više niš nije smešno, a većina se na blogu uglavnom i žali/kritizira, što upravo namjeravam, e, i onda nekaj skuha, poslika i svi se diviju, oćeju recepte, to bumo (recepte) valjda jeli kad nastupi EU. Tak se svi diviju, meni je to smešno, kuhaš nekaj satima, svi pojedu za 10 minuta i još ti suđe ostane za oprat. Nakon 30 godina meni se to ne da.

Da - kaj sam htela reći da nekaj za blog, e, kak smo mi hrvati zbiljam niža rasa ljudi jebotebog, ima ljudi, putuju po svakakvim zemljama, veliju Bugarska, nema da te neko trkne na cesti ko kod nas pod normalno, da ne duljim. I kaj radi psihologija, počneš zračiti nečim poput - ne dotiči me se, ostavi me s mirom, i točno to izazove suprotnu reakciju: Ne odem nego do dućana, da ne sretnem ljude, idu mi nakurac. I pomognem nekoj babi nekaj i izabrati i vagnuti, jer ona vidi na samo jedno oko, bla bla bla bla, sve mi je ispričala, još sam ju stala slušat do kraja: Na bla/gajnu dođem prije nje, još se mičem da joj ne smetam, ona lepo zgura moje stvari, skup s računom i vraćenim mi sitnišom, upadne u riječ blagajnici i počne nekaj bez veze. Kak sam tam stara mušterija (ni drugdje nisam mlađa al tam sam stalna ajmo reć) blagajnica snimi moje raspoloženje, namigne okom i ramenom, sve jasno, jelte, kao sori, eto, znate kak je.

Celi vikend planiram kaj bum sve sredila u stanu (nisam sredila baš niš osim kaj sam skuhala neki napoj od graha koji bu sutra nakon posla taaaaaaak fini, isuseeeek) i izljubila se s Bibom koja mi je opet donesla klope - jer su takva vremena da prijatelji kuže kak živim, e zato ni ne pišem niš na blog, eto, nije smešno ni zabavno.

U sklopu svega, uputimo se nevoljko kćer i ja do placa u mesnicu, figa, nema više našeg mesara Željka, našla bum ja drugu mesnicu, tam neka suha nabrijana žena a ovaj drugi mesar vidim da nesme od nje - ni nasmiješit se, reko ajd nekaj bumo kupili i idemo se smijati cijenama povrća u Dionu. E ne da nisu bile ni smešne, voće košta - koma; ona odurno skupa Prehrana, najskuplji dućan ikad, je jeftinija. Uglavnom divota, u Dioni, veeeliki dućan, ni 10 ljudi nema. Gledaj reko, kćeri, di je kaj na popustu, da vidim kaj bu za ručak u utorak, ma ak je i pasta za zube,
kaj, bu nas prijatelj Božo pohvalil.

Uživamo, nigdi nikog, ma nikad tak. Kad najedamput neki živčani zvuk tipa potnakašljavanja, ispred mene baba svojih 8 banki, nalarfana tak da sam prvo misla da krvari iz usta, zdere se: Vi dve tu pričate i gledate što za kupit, a ja trebam proći! E baš mi sjelo, reko gospođo vidim da mutavi niste uopće, kaj se niste javili, mi bi se makle. E ne lezi vraže, juniorka danas isto mizantropski nastrojena da kaj je ovo jedini put i da je mogla proći kraj nas, da je mogla i okolo i kaaaj, da kaj cela Diona mora pomaknuti gondole sa žderačom da gospođa prođe.... bilo je tog još, ne želim se ni setit.

I vidimo ode baba (jasno da nam ni ostala dužna) prema blagajni. Veli kćer - dobro kaj ona radi, batebog, pa nema ni košaricu ni kolica, kaj ta izvodi? Uglavnom mi smo kupile još dve stvari na popustu i još dvaput srele babu, makle se i baba i mi, uglavnom shvatila sam da baba šeće Dionom, radi li neku dodatnu aktivnost artiklima prema džepu, ne znam.

Al fakat nema, oš se osamit, isključiš i telefon i mob, objasniš deci da ak neko lupa na vrata nek vele da sam umrla dok me mama rađala, neeema, nema, izađeš ma i smeće baciti, neko te opomene da se ne ponašaš po ne znam čijim i kojim pravilima.

Niš kćeri, reko sad ovo kaj smo zašparale idemo zapit. Čekale smo tipa točno 14 minuta i spremamo se doma, ja mu velim - čujte treći put vas nebum zvala još i nofce da vam ostavim. Aaaaaaaaaa, viče kelner, a vi niste oni talijani, nisam ni gledal. Reko vidim da niste gledali, jel onda može un' caffelatte prego e un šveps, bitter lemon, mille grazie.

Ajd to je donesel brzo pa sam ga vlekla za rukav da mu platim.

Ne kužim, ak sedi nas za 7 stolova, novih gostiju, zadnji koji je došel prvi dobije kaj je naručil (polugola fufa, to razmem). Al ovaj do nas je popil pivo i objasnil nekom na mob da je tak bez love da nema ni za kruh, a mi čekamo. I tak još nekolko stolova, a ne, frajer prazni pepeljare briše stolove, naštimava reklamicu u plastiki, ne vidi on ruke u zraku ko da smo na glasovanju ili u školi. Ljudi odlaziju - zavisi kak ko stoji sa žifcima, idu, neko zbiljam ode, viš po ponašanju, gledaju kak bu ovaj reagiral, a jedan momak se vratil nakon što se društvo razišlo, veli - evo ti lova, ti bi nas zbiljam pustil. (a ne opće pa ne bi nije ih ni konstatiral)

Do doma smo prebrojale 574 suseda na prozorima koji me kad se sretnemo uvijek pitaju kam idemo kćer i ja rano ujutro. Nesmeju pred njom pitat jer strelja očima. Ugradila kalašnjikove. A kaj da velim - ne znam za kćer, al lovu ne donosi, a idem na seks, i ovak stara bi više zaradila, ovak mislim na Linića i Milanovića i svi me opće u glavu, a zaradim tolko da me prijatelji hraniju!

Eto sad ti piši veseli blog, veliju da sam sigurno depresivna. Jesam li? U petak se uvalim popodne u krevet u pol 6 i spavam normalno do subote ujutro do 9. I onda se nemrem razbuditi do ručka koji nisam skuhala. Vidim da starim. Veli kćer, aj ti fino stara u dućan a ja bum nekaj skuhala, vidim ja da ti popuštaš...

I tak ja u dućan, pa sve ko već napisano, ma!

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se