Zvoni

20 siječanj 2013

Dobar je onaj - pčela ima pruge al ipak nije tigar, mašala pčelica!!! Nema veze s teksom al mi se dopada.

Alzo tekst: Zvoni neko jutros odozdola, na ulazu u zgradu. Normalno samo meni. U pol 9. Taman sam bila budna, al nisam bila za ustajanje, moraš se odmorit od spavanja. Mislim sovu ti poljubim, decu bu mi zbudili, bum imala kraval, do posle ručka bum slušala kak su Hrvati krektenski narod i kak je u Afganistanu super prema tom kak je tu.
Ajd mislim neko oće kopat po smeću, zvonil bu i drugima da mu se otvori, meni nebu više. Kad opet. Znači neko ciljano. Niko moj, to znam, bi se najavil a i ko normalan plazi okolo u pol 9 vjutro u nedelju.
Dignem se (skor opadnem) i na tuš slušalicu u precoblju pitam ko je. Tišina. Pitam opet, tišina. Ostavim portafon (nije bilo vode) a kak je WC točno prek puta, odem i ostavim vrata od WC-a otvorena i obavim piš. U međuvremenu, kak je sve još tiho, čujem zvoni se komšiki u prizemlju (u ovoj zgradi se sve čuje osim veselja). Ona otvara jer je pobožna do ludila a po svoj prilici zvoni neki božji stvor. Čujem, ulazi taj neko. Spustim vodu i to i taman stignem do špijunke na vratima, vidim ide jedna, nije bitno, al ajd - simpa suseda s kata trećeg, nosi puno, bila kod starcih na selu, al jadna nema ključ od haustora. Živi tu od '64. pa nije stigla napraviti, a kaj nam je prectavnik stanara napravil, to je valjda pokonila nekom za privjesak za ključeve. Ni to prvi put da je zvonila al buraz, u pol 9, nedelja, kaj si ti normalni?
Ne kužim, svi zaključavaju svoje haustore, osim stanovnici male farme od 5 katova, tog našeg haustora.
Sad da mi neko objasni zakaj se nije javila kad sam pitala ko je. Mogla je reći - Stefica je, sori, nemam ključeve, ja bi rekla - ma nema veze i nikom niš.
A fakat, nevjerojatno, kome zvono zvoni, meni.

Da, tak je to

14 siječanj 2013

Da se odma opravdam, obožavam južnjačke naglaske, u Splitu imam dragog prijatelja, piše on meni po splicom, ja njemu čim više zagorskog zagrebačkog i sve pet. Zlobno uživamo u tuđicama, na njegovu radost ili ne (pozdrav, Željac!) svojedobno sam učila talijanski a sluha tolko imam da kontan e, razumiš – da 'e od spiegare nastalo šp'jegat, a kaj znači štufat se – to ne moraš ni znati, štufaš se sega sakega dana i va Splitu i f Zagrebu. Par puti'.

Probijam se kroz šugavi snijeg danas u dućan. Princ oće sokića i salamice, bubek mi je bubani, da ne komentiram kak bi štela... krokač se smuca bez kape naokolo, a duže su mu trepavice (koje su fakat dugačke) od lasih na bulji. No ajd.

Probijem se uz zid na kojem je prije 45 godina osvanul grafit, valjda prvi u Zagrebu – KO TO ČITA TAJ JE VOL, a ispred mene je išel milicajac i zapanjeno stal, čital to, ja sam htela zbrisat nekam, reko bu me uhapsil. Dapače bila sam sigurna da bu me uhapsil. Jugoslavenski odgoj – viš uniformu, mam se useri!
Dakle kraj tog zida i onda nastavim pod nastrešnicu iste zgrade di je nekad bil ulaz u predratni Union. Iz birtije, u nastavku, izlaziju dva lika, tak 30-ak godina. Veli jedan: Em ti sriću, maloprije san ga očistija (gleda si auto, fakat ne znam koja marka, beli od snega), sad ga opet moran čistiti, jebenti Zagreb i sve.

Ja bi pukla, vičem s 10 metara – lipi mladiću, oli bi vi radije da ka se – ma jeste vi iz Splita (ne čekam odgovor) vratite u Split da vas dočeka lipo snig, kako i lani, an? Ma je puno lipo bilo, an?

Lik se okrene, kuži – negdi sam fulala, jasno, pa se zmuca – pa veli – ma nije, ja volim (M!) Zagreb, nije to, znate, snijeg. (IJE!)

Ajde, ajde, ohrabrim se ja, makar nan je grad lipi čisti, gledajte milina jedna, nima smetja, prometa, kako vi onda jebentizagreb???

U zao čas izlazi neki matori, stariji od mene, iz iste birtije i viče – gospođo (čul je jasno samo jebentizagreb) nemojte niš protif Zagreba pripovedati, prosim lepo, ovo je moj grad...

Oču reči da je i moj, ode rista. Ovi dva stoje, vide sranje od situacije (e dobro da sam odrezala šiške nakrivo da bog sačuva - i da sam oprala kosu, u ofucanoj umjetnoj bundi kladim se da sam bila sva šik i fensi, u jedinim cipelama i bez čarapa, morala sam se dojmit momaka, a godine, eh!)

Ništ, mislim, odo ja, ovaj momak malo porumenil veli – a ja saM vaM iz Biograda na moru.

A rekoh – puno mi je daleko, oštia, sve je to fino ka nima sniga.

Čovek me gleda, ne zna jel baba bjesni ili kae, reko ajde momci, zdravi bili...

A – da, veli on, drugi šuti.

E baš mi se isplatilo bokibogme van zajti. Ja se mam sprijatelim s dalomšima, lepi momki, visoki, onak ima ih, nemre se reči. Al snega nevoliju, je pa nemreš sega v živlenju voleti, je tak.

A kad sam bila već za trećim uglom – veli ovaj drugi – oli je to ona rekla – oštia!?!???

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se