Mjesto za invalide

25 ožujak 2017

O.K. Subota je navečer. Dućan Prehrana dela do pol 9. Napravljen je tam sastrane od štengih onaj kosi - nešto za mame s kolicima i invalide. Kak da velim spust ak se izlazi, a uzlaz no dobro...
Tu se redovno neko parkira. Ne redovno nego redovito i najredovitije i uvijek i uvijek i na proljeće ako se vratiš (za stariju generaciju Malena). Na užas jedne susede kaj jako voli psovati da kaj sad tu baš neko iz Slavonije, Vukovar i to (a fakat!) reko nema veze ko je tu se NE parkira. Konačno je neko izvojštil da se osim znaka povlečeju i dve drečeće žute crte do kolnika ono do daske.
Kak je do Prehrane malo veća i jedina birtija u tom dijelu kvarta, tu je uvijek neko parkiran. Jedan je bar napisal - u birtiji sam, zovite broj moba..... Kaj da veliš na to? Jebate kultura na najjače, ono, a???

Onda je taj birc na tom dijelu držal kantu za smeće jer im nekakva higijenična komisija to nije dopuštala držati do birtije na terasi. Gdje na terasi bazdi kanalizacija pred kišu da nije za izdržat al to kao nije niko kriv. Bazdi al si u bircu i svi pušiju ko ludi ne bi li se zatomil smrad kanalizacije. Nebuš sad Bandića zval jebate.

Idem vidit kaj ima na popustu i vidim parkira mlada cura negdi treći pokušaj. Taj prolaz je zbiljam za neverovat, usko buraz, zna se čemu, za invalide, halooooo!
Gleda ju frendica kojoj se obratim:
- Dobra večer, oprostite je l' se to vi tu parkirate?
- Da!!!!! (ton bijesan)
- Mislim, ovo je mjesto za prolaz invalida i kolica s malom decom, označeno je žutom bojom, piše...
- Je malo-prije-je-tu-bil-parkiran-jedan-istotak-i-kaj-sad!!!!!
- Razumijem. Što pokazuje da nije bio kulturan kao ni vi sada.
(vjerojatno mi je bilo pas mater i to).
- Pa kaj, samo tri minute!!!!!!!!!!
Nisam više odgovarala al za tri minute se puno toga može desiti. Dobro, nije ovo baš Hitna služba al nije ni fora.........

Uđem u dućan, kupim to kaj je na popustu, pogledam jesu curama podočnjaci neš tamniji nego u pol tri kad sam bila u dućanu, ukratko ispričam, jedna niš nije razmela druga veli - niko ne misli da bu njemu danas-sutra taj dio nažalost zatrebal.

I odem doma i mislim si isto kaj i u prethodnom postu, jebem te zemljo Hrvatska, tebe i tvoju kulturu. Sad sam matora i sad se tek usudim reći kaj mislim jer su nas odgajali da čkomimo i budemo fini. I ostala sam fina (u granicama razumnog) al jebemumiša mesta za parkiranje, jest ti Trnsko neko naselje da u subotu navečer nemreš naći slobodni parkplac, da bog da ti nikad ne zatreb'o. Parkplac dakako.

Oznake: vozačka kultura

Svak se snalazi kak zna

Blog je dostupan svima, al ja ću se blogeru GP-Zagrebancije dodatno ispričati kaj mu kradem dio komentara i inspiracije. Sad nemam vremena jer bum zaboravila kaj sam htela napisat.

Dakle na spomenutom blogu je objavljena slika jednog stričeka u Bogovićevoj, u Zagrebu, a koji striček prodaje slike; iz komentara se vidi da ga murija baš ne obožava, da skratim, ovo je moj komentar na tom popularnom blogu: Ak se ne varam gospon je "packal" to negdi u centru, je l' u Jurišićevoj - nebitno, leđima okrenut prolaznicima tak da se vidlo da on packa.
(a ne njegov unuk, kak je neko spomenul).

Uz moj talent za crtanje umrla bih od gladi. Znam nacrtati samo kozu, vježbala sam mjesecima. I inače ni ribu ne znam narisati: nemrem tak dugo pod vodom zdržati a i nešto zadnjih 12 godina nisam bila na moru... Nema se.

A svak se snalazi kak zna. Ovaj pokušava sa slikicama. Vjerojatno to ne bi radil da ima normalni život što uključuje normalna primanja. I sad trebaš za sve dozvolu jebate, još malo buju tražili dozvolu ovjerenu kod javnog bilježnika za skupljanje flaših. Nekad, za vreme one grozne Juge, je dolazila studentarija iz Evrope i to i izrezivali su profile uživo, samo gledajuć, od prve, nikad nam to nije bilo jasno, a iz onog crnog kolaž papira - ak se ne varam to je to, ili su te portretirali za neku siću daj kolko daš. Mene je uvek bilo sram sesti tam i čekat 2 minute; a neki to i danas čuvaju i voliju. Al bilo je lepo i nekak nije bilo ko gle sirotinju na kaj je spala...

Kad vidim ko pobire flaše po cesti mislim da smo ko društvo skroz propali, a nismo, kaj bi. Kaj mi je neugodno reći - i ja poberem kad me niko ne vidi pa me posle sram mislim možda je 50 lp mogel zaradit neko kome je potrebnije... Al moram, naime: Prije sam skupljala lipice, davno, dok sam šetala s bebom u kolicima sad više - do 50 lp niko neće kičmu sagnut. Pa smo kupili kruh, pljuge i čokolade, ono, skupilo se. Ja se sad mogu sagnut al ko bu me posle uspravil. Nekidan sam našla 2 kn, reko to pak nebum ostavila, to mi je taman za kavu na poslu Kod Fatime (kavomat). Klinac, nemreš se ustati!!! Na koljenima sam došla do zida i nekak se ustala. Sutra idem na plac kupit nove hlače. Fakat mi se isplatilo.

Niko nije pomogel valjda su misli žena pijana, ko ju šljivi. U jednoj nama užasno primitivnoj i zaostaloj Turskoj se nesmeš ni popiknuti, batesova odma ti troje ljudi doleti i pita jesi dobro, jebem ja svoju državu jadnu državu jadnih ljudi. Viš, da mi je neko pomogel, morti bi ja još tih 2 kn i poklonila, ono evo za frizuru.

U tramvaju jučer momku od kojih 20 godina poispadala sića. Nasrdil se, normalno! i skuplja, još nije bil ni nekaj prosti, šutnul je jednu kovanicu z nogom, onda je videl da nije baš 5 lp pa ju je pobral. Kak smo bili facama okrenuti ja pardoniram i velim - glečte, dogodi se, budite sretni da se još možete saginjati, ja kad mi se to desi mogu samo plakati. Prihvatil je i veli - znate kaj gospođo, i kod nas mladih je to problem, zato sam se tak i nasrdil, ma! No dobro završimo spikicu smiješkom i to.

Dakle, to tak mi malo flaše skupljamo i kao bumo išli na more. Pa smo skupili 20 kn. Pa je dete trebalo za gablec pa sam mu dala 20 kn tih iz te kasice i sad jebiga nedemo na more!!!!

Nego još o flašama: Gospon koji čisti naša tri stubišta je ostal arbeitslos i svakih sat vremena obilazi kante, čujem ga točno u isto vreme svako jutro taman kad zatvaram vrata od stana. A nabere flaših onak, nabavil je i posebno velke vreće.

Jedna suseda se piga veli nema flaša niti jedna otkad on čisti. Pa i nema, složim se ja i skužimo kak smo obadve znale pobrati flaše kad je neko ostavil sastrane. Ili sastrane ili na kanti ili na onoj kutiji za plin, vodu, nekaj. Sad ostavljaju flaše od mleka i ja to uzmem i hitim prek puta u konteiner, nekak se tak opravdam. Onda neki pametni ostaviju flaše na pol u kanti onak na pol pod poklopcem, razmeš - tak da ak ih želiš samo povlečeš, jer ak ih ne povlečeš, padnu na pod, nema smisla uznemiravati susedstvo, zemeš flaše (obično su dve od neke mineralne vode od litre i pol, viš kak pamtim). A zapravo si ušel u smećarnik s plemenitom namjerom hitit svoje smeće od doma, e jebiga i moraš uzet prvo te dve, ni ti lahko, al zemeš.

E, a neki zamotaju flaše u 15 vrećica tak da ak baš oš do nje, izvoliš to otvarati sve uz ostatke hrane, kutije od pljugih pune čikova, kore od krumpira i ljuske od jajcih, to traje sve dok neko od komšija ne dođe, a mora doći ili ući jer je zgrada velka pa ljudi prolaziju, kaj buš - i ne nađe te in flagranti. E neš majci, ak bu pobral pobral bu neko iz mog naselja, ja još tak daleko ne kopam, a ne ona kaj dolazi iz Krajiške i još nam reda napravi po haustoru - i tak vidim ja jednu kaj skuplja flaše a ja baš bacila smeće i vidla te takve i velim pardon gospođo, simtetamte, jel skupljate flaše (ne, razmišlja kak da spasi Agrokor) - reko - evo ja bum vam pridržala i vrata i ovu vašu vrećicu ako vam se da kopati. Vidim ja da se njoj kopati, ima i rekvizite sa sobom al me gleda jel bum ja s tih 5 flašica kaj ih je do sad skupila, morti kam zbrisala. Tu mi malo digne živac, reko gospođo nebum vam nikam pobegla glečte kolka sam, stigli bi me brzo. Uzmite ove flaše iz kante il nemojte, tolko vam mogu držat vrata. Inače se poznamo iz viđenja al odonda me ne pozdravlja, uglavnom izvukla je još 5 flaša ni A ni ŽBLJ ni hvala i ode. Kupila bum si ja gumene rukavice i nabavila nahereni štap, skoro bum u penziju i flaše buju mojeeeeee, neeee daaaaam!!!!! Sela bum se dole u haustor i štrikala bum i čekala da svi susedi taj dan doneseju smeće, tak 8 dana u tjednu. Jer neki dolaze kasno pa se i to broji ko dan dodatka. Nije protiv zakona (bum provjerila).

Nekidan je neko ostavil uredno 10 flaša u čistoj vreći samo tak kraj kante, ja sam to samo tak odnesla doma. Možda skupimo još 15 kn za more, a i ak oni jebeni automati u tramvaju nebuju na moje tiskanje onog za vožnju od 30 minuta i prislanjanje kartice ocaparivavali i dalje 10 kn, možda stignemo i na skijanje.

Znaš kaj: Ni to me tolko ne boli. Nego vidim u smeću skupi kruh koji si ja nikad ne priuštim, onaj okrugli po 12 kn, original u celofanu, pa francuz od kuruznog brašna, neotpakirani, kutiju s jajima (kutiju sam pobrala za kolegicu na poslu koja nosi jaja sa sela i jaja poispadala, posle smo gledale - neko je to hitil jer je taj dan bil dan do kad su kao jaja upotrebljiva, vrećice s hranom još neotvorene, malo je povrće povenulo...). Zaboga ljudi umiru od gladi, ono dete tati veli da je gladno (bilo po svud, i u novinama i na TV) bar ostavite sastrane, još malo nekog morala, simpatije, empatije, stila, zaboga, svi hodate u crkvu i gundžate kruh naš svagdašnji daj nam danas. Ma ak niko drugi, bu štef uzel, možda ak već nesme imat doma pajceke, skriva u podrumu tri kokoši, ak mu ih nisu ubili, pa nek koke pojedu...

Lepa moja hrvacka.

Oznake: flaše

Čistiti stan ili ne

14 ožujak 2017

Moj sinek nemre naći posel. Niš novoga, ovo je Hrvacka. Radil je dvaput po 6 mjeseci na tzv. javnim radovim i bil sretan ko beba, održavanje okoliša i malo po zgradi, s gosponom Darkom koji je tam domar. To je bilo baš lepo, a plaća ne pitaj, 2.300 plus prevoz. I topli obrok, milina.

Sinek sad ne radi i ko zna kad bu, pa pomaže mami doma, a ja mu tu i tam nekaj skuham pa onda skup ribamo zagorene rajgle. Ne kuha mi se više, a i ta riža baš mora zagoriti, bez veze. Mrzim rižu. Kad nam to sve dopizdi onda sinek jede riblje konzerve. Oću reći ne konzerve nego ribu iz ribljih konzervi.

Sauga. Sauga sve, na Hreliću je pokupoval sve moguće nastavke za stari sauger, čak i one kaj mu čovek jednostavno nije htel prodati, veli nije to za to. Ovaj uporan. Posle je to sve pohital mesto da je vratil čoveku nek se pomogne i proda nekoj drugoj budali. No dobro. Onda je išel saugati gornji dio ormara da ne mora brisat prašinu, a tam je u uglu bila jedna uramljena slika iz Egipta, s teškim okvirom i vrlo dekorativna i uvjerljiva, kao papirus s nekom ludom porukom, nešto, pa pod debelim staklom. Skrivala je dio koji kći i ja nismo mogle dohvatiti s četkom kad smo farbale sobu.
Slika je završila iza ormara a da bi se do nje došlo trebalo bi rastaviti celi regal. I to bi prošlo al se regal sigurno više nebi mogel složiti, već ga je popravljal majstor Boris.

Onda je sinek malo saugal kupaonu. Ne, nije razbil nijednu pločicu al je razbil špigl, jedan od ona tri na toaletnom ormariću, naravno srednji. Pa me nazval na posel da mi to veli. a ja sam ga poslala u pizdu materinu. Jesam. Kaj nisi mogel razbiti levi ili desni špigl, kak bum se sad ovak debela još mogla i počešljati, bum išla z glavom levo - desno da vidim kak to sve zgleda.

Otkril je da postoji vešmašina. Stara je jedno 20 godina al dela. Ja stavim deterdžent a on kad ja ne vidim doda još /veš bu bolje opran/ i mašina počne pjeniti, celo naselje u raspjenušalom deterdžentu do 3. kata. Došo majstor veli Gooospođo, pardon, ono, pa kaj je deterdžent pojeftinil, pa sve vam je u mašini zaštopano, smanjite doze, to ni kanalizacija nebu podnesla! Do vas sam došel s gumenim čamcem, jedva sam vas našel!
Sinek je danas pral ono staklo na vešmašini. Ostalo, ono, stranice vešmašine nije ni pobrisal, ali staklo mora biti čisto jer je imal baš deterdžent za pranje stakla, a ne stranice od vešmašine. A on i moja prijateljica znaju sesti i gledat kak se veš okreće. On jer je sin svog oca osim kaj je i moj, a ona jer ima dva fakulteta pa je prolupala. Veliju da ih to smiruje. I stolček si doneseju i gledaju. Veliju kaj - ko tv u boji. Ne gledaju beli veš.

Odlučil je sinek oprati baš beli veš. Pidžama mu je svijetlo plave boje pa ju neće metnuti s belim vešom nego s mandurama ili blatnim trapkama. Svaki put moram održati predavanje.

Al je zato opral na 95 stupnjeva jednu moju vunenu vestu jer je bijelo/svjetlo roza boje. Vesta nikad nije bila čistija. Predivno. Skinula sam gumbe jer su novi i lepi a Vestu spremila. U kantu za smeće.

Sutra bu vjerojatno usaugal papigu Miciku.

Oznake: čišćenje

Bajke

12 ožujak 2017

Bajke nikad ne spavaju, veli bloger GP-ZG, i ja se slažem.

U petak putujem na posel, 14-ica, svi normalni bulje u mobač ili se nadvikuju kakav je bil kontrolni iz fizike, ja čitam Bajke istočnjačkih naroda. Najedamput dobro jutro, kontrola karata. Kak nisam čula da je nekom to rekel prije, a pun tramvaj školarcih i studentih, reko to je neki štos, čitam dalje. Gospođo, kontrola karata. Ja pogledam onak nakratko kao ne zanima me naročito - mislim kae studoš mene si našel razbuđivati. Smješkam se. Smješka se i on. Mislim od sve raje u tramvaju našel je ženu koja ima sto godina i čita knjigu. Mora da je knjiga sumnjiva stvar danas u nečijim rukama knjigu za videt... Reko jel to neka zafrkancija, veli mladi kontrolor - nebute verovali al nije. Sad ja pogledam kak treba i skužim da je fakat kontrola jer je imal onaj stroj u ruki i tak mu ja dam kartu, i to sam ukucala 10 kn, boktenemarad, sva sam si odma bila fensi i kozmo. I šik.

Njegov prelepi kompa, još mlađi, nasmijani od uha do uha, stal do mene i gleda i veli - čujte gospođo kaj vi to zbiljam čitate bajke? Je, reko' čitam, uostalom vite (fakat piše na koricama) gore piše - Knjiga za svakoga. Aha, veli taj mlađi - Aaaa, ono, jel zanimljivo?
Meni neugodnjak, nisam se još razbudila, nemrem parirati, velim ma je, a znate i vicevi o Husi i Hasi vam potiču odavde (sad bi ja njemu razvezla, luđakinja, mada ima prepoznatljivih viceva). Aaaaa, dobro, vidi mladi čovek da sam se zbunila, još jednom me dobro pogleda, smije se od uha do uha sad na najjače, veli dobro je gospođo, samo vi uživajte u bajkama, ugodan dan i pa-pa.

Ni čudo da su samo mene pitali jel imam kartu, ko još opće čita; ma ko još uopće bajke čita, pa još u ovim godinama, normalno da sam bila sumnjiva.



Oznake: bajke

Branka Špoljarić II. dio

09 ožujak 2017

Upozorenje: S obzirom na manjak kulture slušanja/čitanja ili uopćeno praćenja onoga što ih se osobno ne tiče, višekretno, ovo je zapravo vrlo neinteresantno štivo za sve prosječne Hrvate.
No ja ne znam kaj ko o sebi misli, a blog je moj.

Dakle nakon odgovora da su svi krivi osim nje, Brankica Špoljarić spomenuta u nekom drugom postu, se nije očitovala na neplaćanje invalidnine mom sinu, a u trajanju od 11 mjeseci (nisam upućena i ne zanima me ali znam da u neko vrijeme dolazi do zastare, dakako do danas sigurno). Nije odgovorila niti na svoju izjavu da 350 kn (pardon?! Kako kome - opaska mame blogerice) nije nikakva lova i da bu isplata tek od idućeg mjeseca, nego dakle samo ono gdi se još mogla donekle lažima zvleči, pri neslanju rješenja u računovodstvo, a za početak trećeg puta plaćanja mjesečnih 350 kn; a što sam usmeno riješila s gospođom iz računovodstva čije, kak su rekli naši stari - vredno ime - ne želim povlačiti po ovakvim postovima.

Dakle na moj poziv za opomenu zbog neodgovornosti nije se javil nikakav šef - ponovno se očitovala Branka Špoljarić. Nemreš bilivit.

Tu je Seka Smith pukla i napisala sam da želim da mi odgovori sada novopotpisani šef Domagoj Kronsteiner (ne poznam gospodina ali je navodno u funkciji oberjaltunga u tom Centru) i opet dobivam pismo od gospođe Branke Špoljarić, sanjala sam ju noćima. Da samo želim da mi netko u službenoj poziciji iznad njene, uputi ispriku i izraze nade da se to više neće događati, ni mom sinu odnosno meni s njim, a niti drugima, a ako to u razumnom vremenu ne dođe, obratit ću se Ministarstvu gdje to pismeno neće primiti ministar ali će zaprimiti netko ispod njega ali ipak iznad pozicionirane i očito odlično zaštićene, nedodirljive gospođe Branke Špoljarić.

Očito je istog časa pisano pismeno jer je stiglo istog dana na poštu (jer sam pisala e-mail užasno rano valjda u 7, od doma). Tu ja pričekam zakonitih 5 dana, nek se na pošti ohladi, fermentira, bilo kaj. Pa sam onda otišla predići pismeno.

Pismo koje sam dobila a koje vrijeđa struku, a uz prethodnu digresiju:

Dragi Itko tko pročita ovaj post, blogerajci:

Nijedna sudska odluka, nijedno iole kulturno pismo nijedno išta se ne piše velikim slovima jer TO ZNAČI DA VIČETE, ništa se ne stavlja u bold jer je nepristojno, naglašava se da ste ćoravi i da ćete jedino tako naglašen tekst upamtiti jer osim kaj slabo vidite ni inteligencija vam nije bog zna kaj, a morti bute se i malo splašili i bolje zapamtili alzo tekst je zgledal ovak:



-------
SMITH SEKA (greška: Seka Smith), ime pa tek onda prezime

Poziv (bold, nažalost to sad nebum tražila)

Pozivate se (u boldu, ajme ne u bolidu, vi koji znate moj stil alzo) u Centar za socijalnu skrb Zagreb PODRUŽNICA NOVI ZAGREB, 10020 Zagreb, Aveija Dubrovnik 12/I kat, u (bold) sobu broj 7 u ČETVRTAK DANA 09.03.2017 u 9 i 30 sati A VEZANO ZA NAKNADU DO ZAPOSLENJA - PRAVO KOJE OSTVARUJE VAŠ SIN (TAJ I TAJ) TEMELJEM ZAKONA O SOCIJALNOJ SKRBI A VEZANO ZA PRIGOVOR KOJI STE ULOŽILI
DOLAZAK OBAVEZAN U SLUČAJU SPRIJEČENOSTI NAZVATI
TELEFON 658 5519

Pogodite tko se potpisao. Branka Špoljarić dipl.soc.radnica

Žena senzibiliteta zalutale morske kornjače na dnu mora negdje u Bermuckom trokutu.



Prvo, nema veze kaj nemaju daktilografa ili mu ne žele podastrijeti sve tajne svojih gadnih službenih pogrešaka, kaj je pismo napisano bez interpunkcija, kaj se viče velkim slovima. Nema razmaka na datim mjestima, moj sin koji bi trebal primati invalidninu, a piše s 2 prsta, bi bolje napisal.
Celo vreme se sekiram al tu sam popizdila, a znam da će ovo pročitati netko ko bu se tome smijal i rekel: Yessssss, Seka, to je to.

Dakle teta nije ispunila tri puta svoju dužnost prema osobi s izvjesnim invaliditetom koje ima navodno neinvalidnu mamu ali spremnu za Vrapče, baš si tražim vezu, al ne šljaka, veli napravi pizdariju pa ti ne treba veza.
Eto ja spremna, ljudi moji je li to moguče, jesam.
Kad sam onomad bila pozvana u VI. policijsku stanicu na obavijesTni razgovor, onda je pisalo temeljem kojeg Zakona te članovi i stavci tog Zakna te broj Narodnih novina. Slučajno radim u sudu pa to znam, a kak sam bila udata za nekoga koga je ganjao po Zagrebu Interpol, jebotesova, naučila bih i da nisam na sudu. I još nek ju nazovem. I još mi

se nakon svega potpiše ONA.

E tu smo pukli i ja i moj alter ego i sa suda gdi delam pošaljem tekst e-mailom, sadržaja:


Molim:
- gospođi Branki Špoljar
- na znanje gospodinu Domagoju Kronsteinu

Poštovani,

Žao mi je, ali sam spriječena dana 9. ožujka 2017. doći na obavezni sastanak u 9.30 sati.

S poštovanjem

Seka Smith

--

Da pojasnim: Imam ja hrabrosti i srčanosti otići tamo al veli Božo Konj, jooooj, ja bi im još dosolil, joj kaj bi se ja zabavljal, ja sam si i odvjetnika zel i tužil ih, a znaš zakaj? Zato da to isto kaj mene jebu i podjebavaju, ne delaju drugima! Kak detetu ne plaćat 350 kn i još reći da kaj je to lova, da bu drugi mesec!? A ono kaj mu je rekla da je ukinuto, pa to je kriminal, to treba ubit! Užasno! Za neverovat! Al znam znam ja da bi ti otišla al ti buš se uzrujala, to me muči, sve znaš kaj mislim, saslušal sam te, ti napravi kak misliš da je dobro, pazi, misli si na decu, uvek im trebaš, pogotovo malomu. (Imam tlak za poludit, štitnjača nakon svega otkazuje u skokovima, nije zanemarivo jer veliju deca da me ipak malo voliju i da ak bi ja mogla još malo poživeti.) I samo malo, još nekaj: Kaj ti imaš s njom razgovarat, obratila si se šefu, nijedan nije odgovoril, a ti si svoje rekla, pardon, pardon, pa ta bu te još stukla tak ti piše velkim slovima i u boldu, ne znam, razmisli.


Alzo: Nakon 10 minuta od informacije da nebum došla - dolazi povratni e-mail (strašno je kad ti u emajlu s kojeg šalješ, piše seka.smith@pravosudje.hr odma misle da si opaka faca a ti skupljaš flaše po cesti kad misliš da te niko ne vidi) i ovaj put piše šef, da očekuje da osobno predložim kad bih došla da se obavi razgovor s njim i gospođom Špoljarić.

Upomoć!?

Pitanje za svakog pismenog Hrvata: Koje su ono 4 čarobne riječi iz vrtića ili od doma, ko nije išel u vrtić: Izvoli, hvala, molim, oprosti. To je bilo i u Savskoj na jednom zidu, jedan krasan bloger je to i poslikal kolko se sećam.

Da je odma napisal: Ispričavamo se na nenamjernoj (naravno da Brankica niš ni kriva jelte) omašci, nadamo se da se ništa slično više neće dogoditi, drugarski pozdravili s poštovanjem, taj i taj - ja bi im još poslala i čestitku za Novu godinu. Ne želim se ni sa kim upoznavati pogotovo ne na njegovom terenu, nema šanse još jednom to sve proživljavati a još manje gledati Brankicu u bijesno lice. Tolko se još volilm. A ovaj dio sage je za mene gotov. Dakako Herr Domagoju bum to ukratko objasnila, jer imam dobar kućni odgoj - pitam se kaj mi je taj odgoj donesel osim sekiranja, al kad je već tu...










Oznake: socijalna skrb

Kako to radi u CZSS Branka Špoljarić

26 veljača 2017

Uvijek branim socijalnu skrb jer sam u dato vrijeme imala jednu socijalku, Hrvatska ju nema.

Ali vremena se menjaju:

Dete mi je kakvo je, završilo je neke školice, osnovnu i srednju, nešto je malo radio i položio vozački misleći da će nastati jagma za njim kad dobi vozačku dozvolu u ruke.

Kad ne radi prima invalidninu od 350,00 kn mjesečno.

U Centru za socijalnu skrb Novi Zagreb radi izvjesna Branka Špoljarić. Koja je 17. 9. 2012. izjavila da je taj vid pomoći ukinut. Pred menom i pred njim. Provjeravala sam, rekli su da nije ukinuto: Slala sam 2 put još sineka i na kraju se nasrdil veli kaj me šalješ ak sam malo udaren (osviješten je) nisam kreten, tak mi je rekla. Sam Bog u kog ne vjerujem me naveo da to jednog dana slučajno provjerim ponovno al sad već blago nabrijana, nazovem Branku Špoljarić i velim da sam provjerila za invalidninu i da nije ukinuto. Joooooooj, veli pa to simte tamte, pa nisam ja to rekla (ne, moja pokojna baba je rekla); Pustila sam ju da se zaplete u vlastite rečenice i tak kak je i simte tamte i - dobila zaostatke, 11 mjeseci detetu nije isplaćivala naknadu, istovremeno u novinama piše kako socijalna služba zakida jadničke koji nisu informirani i objašnjeno je na koji način.

Božo Konj, stari prijatelj, viče - prijavi ju. Ja niš.

Prođe 2 godine, dečec radi nekih 6 mjeseci, treba dobit naknadu, niš, ja zovem tetu Brankicu, veli ona ma dajte, pravila su se promijenila (čija? njena????) a i kaj bute tolke papire sad nosili (trebala je samo potvrda s HZZZ-a!!!!) a i kaj vam je to 350,00 kn, bumo od idućeg mjeseca. Moram priznati zatekla me, nemam ja samo to u glavi, uglavnom nateram sina da ode i odnese potvrdu i skužim da me zajebala za 280 kn, jer je ipak za taj dio mjeseca, a nakon donesene potvrde, dobio 70 kn. Pa ak njoj 350 kn nije niš, pa nek izvadi iz svog džepeka i da mojem detetu, njemu je to puno nofcih.

Božo Konj, stari prijatelj viče - tak ti i treba, prijavi ju!!! Ja niš.

Prođe godina i pol i dete opet dela 6 mjeseci za 2.300, nije nekaj al dela. I treba početi dobivati naknadu od 1. 11. 2016. Znam da nije jako zanimljivo al nemrem crtati žirafe i cveće. Uglavnom zvala sam drito 4 puta, pa je, pa imate rešenje, je, reko, imam ali nofci ne dolaziju. Zovem Računovodstvo u Kumičićevu, tam nemreš dobit vezu da ti bog ujak. Ni fax ne dela, ni e-mail ne primaju, niš meni nije jasno. Opet božjom pomoći, ne znam kog boga, dobim vezu i dobim neku preumornu ženu kojoj ja uopće nisam posel, prespoji me stoput, dobim još neku umorniju i veli čujte tak sam sva luda, pol nas nema, znam, kužim kaj trebate al morali bute pričekat. Čekala bum reko do nove godine nema frke. Veli žena nakon 5 minuta - rješenje nije kod nas zaprimljeno. Aha, fino, dobro, fala. Joj, čekajte, to je za dete, dajte mi broj moba bu vas šefica zvala u ponedjeljak, tu sve nekaj ne dela, dajte mi broj moba. I dam ženi broj moba. Šefica u ponedjeljak došla s bolovanja i rešila to samo tak, hvala, neću joj ime stavljati u ovakav post.

U životu sam se samo jednom derala na jednom skupu, opet u interesu i mog i još neke djece i mogu reći - vredilo je. Je da sam bila promukla dva dana, al vredilo je. Još sam i prijetila, ma cirkus! A još bila gladna i živčana, baš mi je sjelo.

I sad sam odmah u nastavku nazvala tetu Branku Špoljarić u CZSS Novi Zagreb, upozorila ju da bum sad vikala (je to ko kad napravil prije mene: Oprostite al ja bum sad malo na vas vikala) i izvikala se ko zadnja brđanka. I napisala protestnu notu na neki glupi link kaj mi je dal Božo Konj.

Božo Konj, stari prijatelj, je vikal: već ti je i vreme, joj joj kaj me uzrujavaš, sam ti lepo rekel no dobro tak malo važno, nemam očale, bum ti poslal link i sretno, joj kad sam ti lepo rekel...

Šećer na kraju:
Objasnim ja u emajlu sve kaj se dogodilo i kaj se tek onda dogodi: Teta Branka Špoljarić ko da niš nije bilo, meni odgovori na ovo zadnje kao sve je zapelo u pošti. Čekaj malo, pa nisam pisala Branki Špoljarić, CZSS u Novom Zagrbu ima drugi e-mail! Pisala sam izvjesnoj šefici - nebitno sad jer se nekaj tam promijenilo, da ju ne hračkam. Ali Brankica odgovara, a što će reći: Da je u odličnom odnosu sa šefom ili šeficom, da hijerarhija ne funkcionira (za neupućene: Hijerarhija je jako važna, samo ako se poštuje i po njoj postupa, a ne zlorabi ko kod nas). Da ono kaj su Brankicine kolegice davale informaciju i jaaaako me molile da se nikako ne pozivam na njih, i to nešto o njoj govori. Po ovom siromašnom kraju nisam jedina s kojom se zakrvila, ali su ljudi nepismeni i ne da im se, ne bore se, rađe budu na šteti.

Koga vraga nemam manje godina, nit bih se udala nit bih decu imala, nit bih živila u Hrvackoj, ma kaj, da imam manje godina - ne bih se ni rodila!!!

Oznake: socijalna služba

Albert

05 veljača 2017

Kad opali zvizdan mesto da se oraspoložimo mi neki, nas primi sivilo. Srećom tu znam da nisam jedina, nekak me to tješi. Dapače, par vrlo duhovitih ljudi poludi evo na opet sunce, idemo svi za Finsku! Tim više kaj nemrem nositi tamne očale, živjela kiša.

Mama je bila krojačica i bila je doma, znači zarađivala za 20 dana mjesečnog obiteljskog preživljavanja jer je tatina plaća dostajala do 10-og. Pa su ju susedi tužili da ne velim kolka je kazna bila po mamu, a tužili su ju narafski ti isti komšije kojima je zbog njihove totalne bijede šivala besplatno. Kolko put je pozvana na kavu jer su znali da bu kavu za kuhanje donesla, a onda je još i "zaboravila" cigarete kod njih, i preselili smo kasnije tu u isto naselje, još ih srećem kao ne poznaju me, ni nju nisu pozdravljali, no nije važno. Čuvaj se čovjeka kojem si dobro napravio.
Brat je bil velki i vižljastiji od mene pa joj je dost pomagal, on bi vikendom bil vani, ja sam bila knjiški tip i smetala sam na neki način domeka i ja sam bila osuđena sa starim ići na izlete. Ak sam nekaj mrzila to sam mrzila. Hrpa starcih (ja oko 10 pa do 12 godina) od 40 do 70 godina, sa štapovima za planinarenje, značkama na šeširu, smrdljivim cigaretama i preseravanjem na najjače. Ono pričanje o ratu i to. Stari je pak pričal glupe viceve na koje se niko nije smijal i onda bi se od smeha obavezno zakašljal. Meni neugodnjak.

Još kad smo morali prespavati u planinarskom domu, ono kasarne iz JNA kaj su dečki pričali, JNA spavaonica je bila hotel. Tu u planinarskom starci (ja jedino dete boktenemarad) se prdilo, hrkalo, jaukalo u snu, bilo je i nekog smeha, kasnije sam skužila kaj su neki radili a drugi bili budni pa skužili, što reći na to. A da ne govorim o smradu ko-zna-kad-oprane i sad još oznojene odjeće koja se sušila na i oko peći. Mama nije htela ni čuti da ostanem vikendom doma, sad ju razmem - htela je ponekad biti sama a to je bio način da bude sama i očisti kuću temeljito i bez nas ko smetnji. I da bu fakat sama, da se sabere. Svejedno, ja bi bila u kupaoni celi dan, bez grijanja, samo da nisam morala van, užas koji niko ne razme, možda bi razmela kakva šrinkica ak je i sama to prošla.

Isuse onaj smrad, nas po 20 u sobi u krevetima na kat. Imala sam neke cipele "od jelenje kože" koje su istina bile trajne ali sam bila u mokrim cipelama dva dana, na snegu, jebote, ratni uvjeti! Kad sam to pokazala starom nije znal kaj bi, samo se naduril još jače, nakon kak je skužil da je glupo pričati stoput isti vic.

Kaj rađaš decu ak im nemreš priuštiti ni najosnovnije. Moj sin ima 23 godine i jedine cipele kaj je imal u životu su one u kojima je prohodal. Nađem i kupim cipele u gradu, donesem sretna doma, on neće, ja poklonim dalje, ponudim da odemo zajedno kupit mu šuze, veli mama kak si dosadna, znam da nemaš nofcih, a meni su tenisice sasvim dobre. Neće ni timbrlenke original, da su skupe a ove su dobre. To nešto genecki ne valja.

Nadam se da moja deca nebuju imala decu!

Alzo no: Jednog sunčanog dana smo kod Puntjarke stavili svi svoje vinterice - tak se to onda zvalo, na hrpu. Kad smo ih išli obući vidla sam da na mojoj nema moje značke za osvojenu Sljemensku transferzalu, ili Medvedničku, ko se više seća. neko ju je drpil. Stari se bil nadal da bum dobila drugu jer sam imala knjižicu moš si mislit.
Značka - svaka je bila unikatna. Izrađival ih je Ikom, jel je? i imala je svaka svoj broj. A do nekih štambiljih smo stari i ja plazili malo više put jer nije bilo nikog doma, pa se zgubil štambilj, pa ga je neko drpil, pa pitaj boga. Nisam shvatila da se to već onda zvalo ljudi su zločesti. Tata mi je onda dal svoju, mada mi to nije bilo isto, a na kraju ju je zel brat kad se oženil i otišel nažalost van iz Zagreba, skup sa značkom.

Te grozne smrdljive zime s puno snega se neko setil da se treba grudati. Sad ti od nekih 12 godina (ne znam kak sam se posle izborila da više nedem na te odurne izlete) zgubljena u društvu starcih napraviš grudicu i paziš da čoveka ne gađaš nego u leđa i kud pogodim nego velikog ljubavnika Alberta. Kod njega mi je bilo simpatično jedino ime jer je u to vreme postojal neki Albert keks. Simpatiije nikak nismo dijelili jer se on na to vređal, a njegova ljubavnica je to smatrala jako zgodnim kak sam se ja to setila, pa mu je prenesla. Kad je dobil tu grudu u leđa besno me pogledal veli kaj si ti mala ponorela, ja reko oprostite al svi se grudaju pa ono... Čekaj samo veli on, sad buš vidla (ukočila sam se od straha i vjerojatno tak i ostala dok me nije pogodil): napravi ledenjaču i zasune mi ju u desni obraz. Odšutila sam, on je odmjeril kaj je napravil i rekel - sad smo si glih. Šoca me posle pitala kaj mi je to na licu a mene je bilo sram reći, al je inzistirala, bila je medicinska sestra pa možda to; uglavnom mu je rekla da je divljak i da se to tak ne dela s detetom, jer me (pazi ovo:) mogel strefiti u oko. Moj stari je bil pizda i nije rekel niš. Kak sam progutala suze, više one od poniženja i nezaštićenosti nego od boli, a bolilo je, još ni danas ne znam al su mi još na srcu. Ta mi se šljiva poznala još preksutra kad smo došli doma i ne znam koje je objašnjenje stari dal staroj.

Deco, rekla sam jednom i drugom, nemojte imati decu ako ste prisiljeni terati ih od sebe - ne mislim ono - otapam frižider, odi u sobu, nego ak nemrete bar sat vremena dnevno SEBI priuštiti da bute sami, čitate ili internetate i/ili slušate vlastite misli, nađete sto zgubljenih stvari koje ste tražili mjesecima al ne i onu koju tražite...

Fuj, još mi je onaj smrad iz onog doma negdi u plućima. Deca mi vele da hrčem ko slon, ne mora mi niko reći, ili se javi papiga, misli jadna da si spikamo, još joj velim doooobro, bum se okrenula na drugu stranu, ili se sama budim, al bar hrčem sebi (da, dobro, i papigi, nadam se da me nebu niko tužil Društvu za zaštitu životinja).

Oznake: izleti

tak malo nam treba...

04 veljača 2017

Brak je bil katastrofa, u 20 godina samo je jedan jedini dan, sjećam se, e tak, jedan dan bio bez vrijeđanja, urlanja, predbacivanja, policije, razbijanja, vrijeđanja do granice kad nije imal kaj više reći pa je počinjal ispočetka. Al eto sad je to iza mene ali nikad se nas troje nebumo oporavili, još imamo svi troje noćne more i tu nema pomoći, to je tak. Pakao je pakao, a vođa - ili taj koji se smatra vođom u obitelji, je psihopata.
Međutim:
Bracek je bil beba i spaval je u drugoj sobi, za noć - kak se veli.
Nama je krepal TV. Bivši je uzel jednu stručnu knjigu za čitat pa se lažno posle predstavljal i sad još uvijek to čini izuzetno uspješno, mada ima osnovnu školu, ko dipl. dr. vet. specijalist za stoku sitnog zuba (i on je Bik u horoskopu ko i Francek kak je bil), veliko dete je čitalo lektiru a ja sam konačno nakon 8 godina dobila dozvolu da uopće čitam (nikad nebum razmela zakaj mi je to branil, pročitala sam toliko knjiga i toliko volim čitati) uglavnom da ovo sve podvlečem i da bu lepo:

Jedne večeri nam je krepal TV-prijAmnik. Pa smo svi čitali svoju knjigu. Atmosfera je bila predivna. Bil je mir u zraku, još sad mi se čini ko neki blagoslov. Tu i tam sam krišom pogledala bivšeg pa svoju curicu i vidla da su skoncentrirani i mirni. Zapravo zakaj tak niko ili malo ljudi čita. Ne moraš čitat sve, al kraj tolko divnih knjiga...

Upravo se spremam čitati Urlajućeg mlinara od Arta Paasilinna (naravno da ime Finca nebum zapamtila i knjiga nije Sto godina samoće) ali sam sretna kaj čitam nekaj kaj prepoznajem u životu, nažalost. I zaboravim na stojednu sitnicu koja me tišti.

Oznake: knjiga

Plagijatura u C-duru ili kako hoćete

11 siječanj 2017

Pišem danas jednoj personi grati, a nakon kaj sam podrobnije pročitala o Barišiću, onoj truloj Marini i Đapiću i inima kaj prepisivaju i to tuđe uraDTke (jel nije nekak počelo s gosponom doktorom ginekologom Kurjakom, taj primitivni običaj?):

A taj netko je magistriral vani i odgovara ovak, po purgerski otkud i jest; pa kom paše, kom ne:

"Da. Inače tu se magisterij ni ikaj sličnoga ni nemre prepisat jer ti ubaciju u komp tezu i rondaju i skeniraju sve ikad napisano plus da ne bi bilo i komisija koja odobrava. Mene bi sram bilo vjutro samu sebe u oči u špigl pogledat da sam prepisivala.
Tuđi trud, mislim, nekaj užasnoga!"


Moj tekst: Ak je neko tolko nesposoban da nakon završenog faksa nemre napisat magisterij pa jebotećaća plati nekom da ti ga napiše, dvaput pročitaj i obrani! Ak i nije za usporedbu, shodno je godinama i visini obrazovanja: Gimnazijalci su zarađivali (gimnazijalci!!!!!) i za sto do 150 kn pisali maturalne radnje za one iz srednje ekonomske (zna se kolko gimnazija pokriva znanje iz ekonomije), dapače čak i nekaj o centralnom grijanju na plin (halooo??). I to je poštenije neg prepisat, kaj ne?
Osobno sam kolegicinoj kćeri na poslu pisala maturalni rad, nije naučni rad al je frka i trebaš se skoncentirat a posel te čeka, u 12.30 koji je morala predati u 14.00 u školu. Danas je dipl. iur., svaka čast. I da se pohvalim, dobila sam čistu peticu s naglaskom - za izvrstan zaključak (to je kad napišeš istinu iz života, a znaš pravopis).

Kaj dodat, niš, loš kućni odgoj, što li?

Oznake: magisteriji

Ne kužim žene, zapravo, jadni muškarci

07 siječanj 2017

Celi život mi govoriju - a kaj se čudiš.

Pa smo došli do faze da smo ne sazreli nego smo ušli u neku starost i sad se svi čudiju. Što znači da sam napredna odavno.

Pridržiš nekom vrata taj stane gleda, provjerava i - čudi se. I obrnuto, i ja se čudim jelte.

Prijateljica na FB-u promijeni boju kose na drastično - od prirodne plavuše, slatkih crta lica, prva asocijacija ti je kad ju vidiš da je jedna medena vjeverica, tako smo ju jedan meni njen nepoznati prijatelj i ja zvali. Vjeverica. Da je njoj to smešno. Veli gle svatko od nas sliči nekoj životinji, eno onaj američki precjednik, jr. Buš, no, živi čimpanza, dobro. I dakleč ona se poblajha u črleno da se zbljuvaš na najjače, ne sliči ni na što, postarala se za 25 ili 26 godina, očajnooooooooooooooooo. Sam rekla OOOOOOOOOOOOOOO???

I tako ona objavi svoju fotku s tom crvenom kosom ne da joj ne stoji, ne pristaje, ne paše, ne sliči ni na što, očaj, promjena drastična, vrišti ta kosa sa 50 i nešto, cIIIIIRKUUUUUUSSsss


Piše u komentaru:

Nekak si mi drukčija na ovoj slici.

Ja poppizdimmm i napišem:
Promijenila je olovku za oči.


A ona - za koju sam misla da mi je prijateljica, dakle nije više, veli - e, da, vidiš Sekaaa, slabi ti vid.

mrš!

Oznake: kosa

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se