U kabali, pored Drveta Života, razmatra se i Drvo Smrti, Drvo ljušturâ, klipota (jednina: qelipa, qlufah = 'ljuska'), Drvo prokletog znanja, umešnosti da se čini zlo i laž, drvo koje je zasadio Protivnik Božiji, i drvo koje predstavlja Pad-hijerarhiju. U 'Kuranu' se iznosi da će u paklenoj Provaliji, Sekaru (74:26), izasti Drvo ukleto (zakkkm – 17:60), koje će biti hrana nepokajanim grešnicima: »To je drvo koje će usred Pakla rasti, plod će mu poput glava šejtanskih biti.« (37:64-65) – I 'Popol Vuh', sveta knjiga naroda Kića (Maja indijanaca), obrazlaže za plodove Drveta Smrti: »Ovi okrugli plodovi kojima su otežale drveta nisu ništa drugo nego lobanje.« (II, 3) – Krst, Hristovo drvo života, bilo je postavljeno na Golgoti, mestu zvanom 'Lobanja'.

Svaki čovek i svaka duša su jedno 'drvo', drvo koje donosi dobre ili loše plodove. Ako smo dobra zemlja, i ako u nju primimo svetlu Božiju reč, ako ostvarujemo spoznato dobro, ako smo dobra zemlja za dobro duhovno seme, iz nas će izrasti i dobro drvo, koje će se naći kraj Vode Života ('Otkrivenje', 22:2). Ko je loše drvo, on će biti posečen i bačen u oganj Ponora Propasti, u pakleni oganj koga je točio i koji je bio njegov 'život': »Odseca se i baca u vatru svako drvo koje ne donosi dobra roda.« ('Matej', 3:10; cp.: 'Ezekiel', 21:3; 'Isaija', 30:33) – Drvo usađeno i izraslo kraj Božije Vode, Vode Života, davaće hranu svima onima koji čeznu za Istinom i Spoznajom Dobra, ono će biti zaliven Božiji Vrt i u Božijem Vrtu. Ko je je postao jedno sa Duhom Života, savršeno prožet Duhom Istine, on više nikada neće žedneti, već će svagda piti sa Izvora Žive Vode ('Isaija', 58:11; 'Jovan', 4:14).

U biblijskoj legendi o Edenu i prvom ljudskom paru, susrećemo dobro poznatu priču u kojoj Eva biva zavedena od Zmije, koja potom ubire plod sa Drveta Znanja, i pruža ga Adamu: »Adam prvi, sa srcem lukavim, prekrši zapovest, i nadvladan bi; tako i svi, koji se od njega izrodiše. Osta bolest i zakon u srcu naroda sa zlim korenom, i odstupi dobro, a ostade zlo.« (Ezdra’, IV, 3:21-22) – Ljudska neposlušnost Božijoj reči, spoznaja satanskih dubina, povukla je njihov pad: čovek je postao slomljena posuda koja gospodarski ne drži više Božiju Svetlost, i svoje haljine od svetlosti (kotnoth ’or) smenio je haljinama od kože (kotnoth or), odnosno ušao u gorki reinkarnacioni tok. Bog je, pak, Plamenim Mačem zaštitio put ka Drvetu večnog Života, omogućivši čoveku da Ga nađe tek kad pravedničko-požrtvovanim životom obnovi svoj bogoliki sjaj. Apokrifna ‘Enohova knjiga’ izlaže pripovest o nemarnim anđelima-stražarima koji su ljudskom rodu doneli prokleto znanje, dijaboličku umešnost: umešnost ratovanja, gatanja, krvnog žrtvovanja, ... Svako znanje, lišeno vrlina i pravednosti, dakako više nalikuje ludosti nego mudrosti.

Pružajući ruke ka Drvetu Smrti, ka ‘Drugoj Strani’ (sitra ahra), Eva je 'ispustila' Stubove Drveta Života, koje je držala (što maglovito reflektuje i mit o Atlantu), i ceo Poredak je se urušio. Čovek je osetio svu težinu zemlje, težinu zemaljskog života izvan Božijeg Krila i Božije Sene: »U znoju lica svoga hleb svoj ćeš jesti dokle se u zemlju ne vratiš, ...« ('Postanak', 3:19) – Stara Zmija, iz Ponora gde je pala, uspela je se uz Drvo Života, opustošila Vrt, i okupirala niže Sefirote, koji su onda (kod nogu Sunčane Žene) odsečeni od ostatka, kako Kruna ne bi bila povučena padom Adama. – Duhovni put Božijeg čoveka, put na kojem on treba savladati sva iskušenja Krvnika ljudskog i njegovih legija, ide od Malhuta do Krune. Sazrevši u Unutarnjem Miru, tragalac Mačem Istine seče Zmijine glave i nju sateruje i svezuje u Bezdan, iz koga je se i uspela. Tada se Božija Kruna može naći u Božijem Kraljevstvu. Tada će Božija volja biti jaka i na zemlji, na novoj, preobraženoj materiji, materiji u kojoj više neće biti smrti. – Pogledajmo kako se u ‘Zoharu’ realizacioni cilj prikazuje i opisuje: »U vremenu koje će doći Bog će vratiti Šehinu na njeno mesto i doći će do potpunog jedinstva. 'Tog dana biće Gospod jedan i Ime Njegovo jedno'. Moglo bi se reći: zar On sada nije jedan? Nije, jer sada zarad grešnika on stvarno nije jedan. Jer Matrona /= Kraljica, Šehina u izgnanstvu/ je odvojena od Kralja /.../, a Kralj bez Matrone nije u posedu svoje krune kao ranije. Ali kada se On pridruži Matroni, koja Ga kruniše mnogim sjajnim krunama, onda će Ga Nebeska Majka takođe krunisati na prikladan način. ali sada, kada Kralj nije s Matronom, Nebeska Majka čuva svoje krune i zadržava vodu potoka od Njega i On nije sjedinjen sa Njom. Stoga On kao da nije jedan. Ali kada se Matrona vrati na mesto Hrama /= Sefira Bina/ i Kralj se venča s njom, onda će se svi sjediniti, bez podele, i zbog toga je napisano: 'Tog dana biće Gospod jedan i Ime Njegovo jedno'. Onda će u svetu zavladati takvo savršenstvo kakvo nije bilo tokom svih pređašnjih naraštaja, jer će tada sve biti celovito, i Gore i Dole, i svi svetovi će se ujediniti.« (III, 77 B – prevod: David Albahari)

I, 1 – dvadeset i dva Otiota – ęŐŮęŐĐ = ’Othioth je množina ženskog roda termina za slovo’, znak’ (koji u singularu glasi ot – ’oth), ovde upotrebljenog u smislu transcedentalnog substrata. Hebrejski alfabet ima 22 slova, pri čemu svako slovo ima i svoju numeričku vrednost.


I, 2 – kao broj deset prstiju. – Deset Sefirota se uzimaju kao deset prstiju Velikog Graditelja Univerzuma. Oni su u službi Jednog Dela.

I, 2 – Savez je stavljen u njihovu sredinu sa samo Jednim ... – ‘Sredina’ između pet prstiju leve noge i pet prstiju desne noge je genitalije: ‘sredina’ između gornjih ekstremiteta, ruku, je srce, odnosno jezik. Božiji poziv da se ‘obreže’ srce, odnosno jezik, u starom Izraelu interpretiran je kao poziv na polno obrezivanje. Ono što je Bog uistinu traži, i što afirmiše ponajpre novozavetna pouka, je odricanje od stavljanja jezika u službu greha, obrezivanje svoga srca iz koga ishode sle misli: »Obrežite srce svoje, i nemojte biti više tvrdovrati.« ('Ponovljeni Zakon', 10:26, v.: 30:6) – »Tvrdovrati i neobrezani srcem i ušima vi se svagda protivite Duhu Svetom.« ('Dela', 7:51) – »Pravo obrezivanje je u srcu, u duhu.« ('Rimljanima', 2:29; cp.: 'Kološanima', 2:11) – Ako ne obrežemo tvrdokorno srce ('Jeremija', 4:4), smekšamo vrat ('Baruh', 2:32), oživljavajuće Reći Zakona neće naći mesta u našem srcu ('Ponovljeni Zakon', 6:6). Bez obrezanog srca nikakav savez i nikakav zavet nećemo moći ispuniti.

I, 2 – po rečima i obredu Avrahama. – Avram/Avraham (ÝčŃĐ/ÝÔčŃĐ; grec.: Abraam) je starozavetna harismatska i rodonačelnička figura, patrijarh koga je Gospod »izveo iz Ura Haldejskog« ('Postanak', 15:7) i obećao mu da će Kanaan ('zemlju crvenog grimiza') dati u posed i nasledstvo njegovim mnogobrojnim potomcima (15:18-21). – »Kad je Avramu bilo devedeset i devet godina, ukaza mu se Jehova pa mu reče: ‘Ja sam El Šadaj – Bog Svesilni, Mojim hodi putem i neporočan budi. A Savez Svoj sklapam Ja s tobom i silno ću te razmnožiti.’ – Avram pade ničice dok mu Bog govoraše dalje: ‘A ovo je Savez Moj s tobom: postaćeš ocem mnogim narodima; i nećeš se više zvati Avram – već Avraham će ti ime biti, jer naroda mnogih ocem Ja te postavljam. Silno ću te rodnim učiniti; narode ću iz tebe izvesti; i kraljevi će od tebe izaći. Savez Svoj sklapam između Sebe i tebe i tvoga potomstva posle tebe – Savez Svoj za vekove: Ja ću biti Bogom tvojim i tvoga potomstva posle tebe. Tebi i tvome potomstvu posle tebe dajem zemlju u kojoj boraviš kao pridošlica – svu zemlju kanaansku – u vekovni posed; a Ja ću biti njihov Bog.« (17:1-9, cp.: 'Nehemija', 9:7-8.23) – Avram, haldejski mudrac, živeo je negde na početku drugog milenijuma stare ere (oko 1850. g. s.e.). Pradomovina mu je Haran ('Postanak', 24:4.10, 29:4). Živeo je uglavnom nomadskim životom. Pod prodorom Amorejaca bila su i inače podstaknuta seljenja srednjoistočnog življa na zapad. Po 'Knjizi Postanka' Gospod je Avrama pozvao da sa najbližima iz Harana, na severozapadu Međurečja, krene u Kanaan, koji su naseljavali ponajprije Amorejci i Kanaanci. Svoj savez (hebr.: berith) sa Gospodom Avra(ha)movo potomstvo izražavalo je i potvrđivalo je kroz znak (obred) obrezivanja polnog uda osmog dana po rođenju. Kod odraslih koji bi prešli u judaizam obrezivanje je se moglo obaviti u svako životno doba. Svaki muškarac u Izraelu morao je biti obrezan ('Levitska', 12:3). Moralo je se obaviti i nad slugama i robovima, pa i nad strancima ukoliko bi hteli uzeti udela u pashalnoj gozbi ('Izlazak', 12:48). Neobrezani su bili isključeni iz izraelske zajednice ('Postanak', 17:14.23). – Nakon sklapanja saveza između Gospoda i Avrama, koji je praćen Božijim zavetom, odnosno zakletvom ('zakletva' = ševuah, 'zakleti se' = nišba), obećanjem da će njegovom potomstvu biti izdašno naklonjen ukoliko ostane na Putu Života, Avramu je dodeljeno novo, prošireno ime: Avra-ha-m, u značenju 'otac mnogih naroda'. Inače, ovo ime nije hebrejsko, već akadsko ili ugaritsko, ali je pohebrejeno, kako bi dobilo novo i sveobuhvatnije značenje, koje Avrama predstavlja i daje kao oca, ne samo Izraelaca po Jichaku, već i Edomaca i Jišmaelaca po Jišmaelu.

I, 3 – sazdanih iz ni iz čega – sazdanih iz ničega vidljivog, iz Nevidljivog, iz Božijeg Daha, Svetog Duha. – »Verom hvatamo da su svetovi sazdani Božijom Rečju, tako što je Vidljivo postalo iz Nevidljivog. « (Hebrejima’, 11:3)
Spoznaja tokova nastanka Sveta oduvek je privlačila ljudski um i ljudsku maštu. I spekulativno-arhaični i moderni, tzv. naučno-egzaktni način zaključivanja i izražavanja formulisali su i dali su svoj kosmogonijski pogled, koncept koji nam uglavnom hoće reći da je Svet, Svemir (grč.: pánt = ‘sve’) navodno nastao iz ničega, iz praznine, odnosno iz haosa. Jedna zabluda povlači drugu zabludu i drugu laž; ako je sve nastalo iz ničega’, onda se može zaključiti da je i sve privid’, te da je potrebno novo stvaranje’ i novi početak’; time se obezvređuje Bog kao Tvorac i Uređivač Univerzuma.
Heterogena staroindijska književnost prezentira brojne verzije mita o stvaranju. Ipak, dvanaesta knjiga kapitalnog eposa Mahabharata’ i jedanaesta knjiga Šatapatha-brahmane’ izlažu srodan koncept: iz tame haosa nastale su, podigle su se vode koje su rodile vatru, a ova zlatno jaje’, iz koga je se sve dalje sukcesivno izlegalo. U Manuovom zakoniku’ se izlaže za samobitnu stvaralačku silu – Tostvo: »Postojalo je ono kao tama, neznano, bez oznaka, nedokučivo razmišljanjem, nespoznatljivo, kao da je potpuno usnulo. Božanski i samobitni, i sam nevidljiv, učinio je onda to pojavnim, pet velikih Elemenata i sve drugo, i izdigao se sam, razigrane snage, razgoneći tamu. /.../ Ustremivši misao, zaželeo je i z s v o g a t e l a stvoriti raznovrsna bića. Na početku je ispustio vode i u njih položio seme. To seme postade zlatno jaje sjaja hiljadu sunčevih zraka. U njemu se narodi sâm Brahmâ, veliki praotac Sveta.« (I, 5-6. 8-9 – Prevod: Karmen Bašić) – Motiv zlatne klice (hiranja-garbhah) susrećemo i u Čândogja-upanišadi’: III, 19) – Istinsko Zlatno Jaje je Središnje Sunce Univerzuma koje drži i obasjava svu Vaseljenu Božijim Svetlom.
Sličan kosmogonijsko-teogonijski pristup nalazimo i kod helenskog pesnika Hesioda (Hesiodos, oko 700. g. s.e.) iz Kimea; tako se u njegovom spevu Postanak bogova’ (Theogonia) bezgranični, tamni Haos vidi kao početak, ishodište svega: i sveta i bogova; iz Haosa nastaje i Zemlja (Geja):

»Na samom početku, dakle, Haos bî, a zatim
zemlja širokih prsi – dom večit i siguran svima
bogovima što žive na vrhu Olimpa snežnog,
takođe mračni Tartar na dnu širokostazne zemlje,
a i najlepši bog među besmrtnim bozima – Eros.
od kog nam udovi klonu, jer bozima svima i ljudima
on nadjačava srce u grudima i razumnu volju.
Ereb i crna Noć od Haosa behu potekli.
A od Noći se Dan i Eter rodiše opet.
(Stihovi: 116-124)

Haos, koji je apstrakcija koja odbacuje raznolikost i mnogovrsnost stvari, pojavljuje se kod Hesioda kao eruptivni ponor i otvorena vrata, veliki zev’ (chásma méga) za nastanak kosmičkog procesa. Dok je Tartar ponor iščezavanja s pozornice sveta, grozota nepovrata, Haos je mrak iz koga izbija svetlo stvaranja. U Aristotelovom umovanju Haos je prazan prostor (Phys., I, 208); kod Hesioda on je nerazlučena, neraspoređena i skrovita mogućnost, praglib-kakvota, mešavina (míxis) koja se s vremenom razrešava u stvaralačko mnoštvo, raznovrsnost.
Orfička teogonija postanak sveta izvodi iz kosmičkog jajeta. Aristofan (Aristophanes, oko 445. do 386. g. s.e.) iz Atene, najveći pesnik stare antičke komedije, u svojim Pticama’ parodijsko-raščlaniteljski se osvrće na orfičku misao postavljajući ptice kao prva stvorenja:

»Bio je najpre Haos i Noć i Ereb i Tartar.
Nije još bilo ni zemlje, ni vazduha, ni neba. U krilu
Eraba mrka je Noć vetrovito iznela jaje
s krilima zlatnim na plećima sličan vrtlogu brzom.
S noćnim u širokom Tartaru krilatom Haosu združen
on je izlegao rod i na svetlo izdao ptičji.
(Aves, 693-699)

Znameniti rimski pesnik Ovidije (Ovidius, 43. g. s.e. do 18. g. n. e.) u svojoj zbirci Preobražaji’, koja je tokom Srednjeg veka predstavljala pravu inspirativnu riznicu mitološkog znanja, takođe u praglibu, Haosu vidi neraspoređenu stvaralačku mogućnost koja obuhvata sve:

»Prije mora i zemlje i neba, koje sve krije,
oblik prirode jedan po svemu beše svetu,
Haos mu beše ime; neuređena i grdna hrpa,
ništa drugo do troma težina, nesložne klice
rđavo složenih stvari sabijene na mestu istom.
(MetamorphMseis, I, 5-9)

Po homerovskoj kosmogoniji Okean je rodilište (genesis) svih stvari prirode (physis); nešto kasnije mitska kosmogonija je za ishodište svih stvari uzela Noć i Mrak, stavivši ih u okeanske dubine. Voda koja teče javlja se kao refleksioni simbol stvaralačkog toka.
Drevni sumersko-akadski spev Enuma eliš’ kreatora Sveta vidi u bogu Apsű koji je iz Haosa, tamnog i olujnog mora, oličenog u boginji Tijamet, izmešao njene slane i svoje slatke vode, te tako stvorio uskovitlalu pra-vodu iz koje je izvedena zemlja i prabogovi.
Najznačajniji starohelenski mislilac, Platon (427.-347. g. s.e.), u Timaju’ (Timaios – ‘O prirodi’) izlaže mýthos o stvaranju sveta u kome pokušava da dâ inteligibilno-logički okvir postojanja: »Bog, želeći da sve bude dobro i da, koliko god je moguće, ništa ne bude loše, uze sve što je bilo vidljivo a nije se nalazilo u stanju mirovanja, nego se kretalo bez sklada i reda, i prevede ga iz nereda u red, smatrajući red u svakom pogledu boljim od nereda. A ne beše i nije dopušteno da najbolji čini bilo šta drugo osim onoga što je najlepše.« (30 a; v.: 52 b – 53 c) – Dakle, po Platonu, Kosmos, Poredak, Božiji Ukras, nastaje iz Haosa Elemenata (koji mu daju vidljivost, čvrstinu i proporcionalnost veza), kovitlave i neuređene pratvari. Bog, Demijurg, stvara Svet Sebi sličan iz ljubavi prema Dobru i Harmoniji. Svet je načinjen na na najbolji mogući način kao odraz i izraz Stvaralačke Ljubavi: »Od sve Vatre i Vode i od sveg Vazduha i sve Zemlje sastavio je Sjedinitelj Kosmos ne ostavivši van njega ni jedan deo niti silu.« (Ibid., 32 C)
Kod helenskih predsokratika, ako se ne priznaje večnost sveta, stvaralački supstrat sveta uglavnom se vidi u nekom od Elemenata. Nešto je po njima uvek stvoreno iz nečeg (drugog).
Tales (Thales, oko 600. g. s.e.) iz Mileta, jedan od sedam oglašenih helenskih mudraca, tragajući za praosnovom sveta, iskonskim supstratom, došao je do zaključka da to mora biti voda. Sve stvari sadrže manje ili više vode, hrane’ se vlagom. Po njegovim kognitivnim refleksijama voda oživljava materiju jer je pokretljiva.
Heraklit (Herakleitos, oko 500. g. s.e.) rodom iz maloazijskog Efesa, formulisao je (kao i Hipas Mataponćanin) da je Vatra osnovni ishodišno-pokretački element Sveta. Simplikije u svom komentaru Aristotelovog spisa O nebu’ prenosi: »... Heraklit govori da se svet čas vatrom uništava, čas od vatre iznova nastaje nakon nekih vremenskih perioda, u kojima se, veli ona s merom pali i s merom gasi’. Tako su kasnije mislili i stoici.« (94, 4)
Jonski fizičar Anaksimen (Anaximenos, 585.-525. g. s.e.) iskonski stvaralački supstrat postulira u Vazduhu. On je fluidan (pokretljiv), razređujući se postaje Vatra, a kad je zbijen pretvara se u Vodu i Zemlju. Vazduh je po njemu ono neograničeno, bezgranično – ápeiron.
Slično zaključuje i Talesov učenik Anaksimandar (Anaximandros,oko 611. do 546. g. s.e.), rodom iz Mileta: »On je izjavio da je princip i element ápeiron, ono što je neograničeno, ne definišući ga kao vazduh, ili vodu ili nešto drugo. Smatrao je da se delovi menjaju, ali da je celina nepromenljiva.« (Diogen Laertije, II, pogl. 2, prg. 76)
Empedokle (Empedokles, oko 483.-423. g. s.e.) rodom iz Akraganta na Siciliji, filosof i lekar, u svome delu O prirodi’ prezentuje svoju kosmologiju po ugledu na eminentne jonske fizičare, te nastanak Sveta vidi u četiri Elementa (Vatri, Vazduhu, Vodi i Zemlji), koji su po njemu večni, odnosno ne mogu nestati ili se izmeniti. Nastajanje i prolaženje izazvani su delovanjem korena stvari kroz ljubav (afinitet za privlačenje) i mržnju (odbijanje). Diogen Laertije prenosi: »Njegovo učenje bilo je ovo. Postoje četiri Elementa: Vatra, Voda, Zemlja i Vazduh, pored prijateljstva, kojim su ovi elementi povezani i borbe, kojom se oni odvajaju. Ovo su njegove reči: Sjajni Zevse i životvorna Hero i Edoneju, i Nestis koja svojim suzama vlaži izvor smrtnog života’. Pri čemu Zevs znači Vatru, Hera Zemlju, Edonej Vazduh i Nestis Vodu. I oni se neprestano menjaju i to nikad ne prestaje, kao da je ovaj poredak stvari večan’. A zatim dodaje: Čas Ljubav spaja sve zajedno, čas opet sve /stvari/ odlaze na razne strane usled mržnje /koju stvara/ Zavada’.« (Život i mišljenja istaknutih filosofa’, VIII, pogl. 3)
Po Ksenofanu (Xenophanes, otprilike 570.-460.) rodom iz Kolofona kod Efesa, pripadniku elejske filosofske škole, Bog je srastao sa svim što postoji, dok je svet večan i nepromenljiv. On kao panteista izjednačuje tvorevinu i tvorca kroz formulaciju Jedno je sve.
Zenonov učenik Leukip (oko 450. g. s.e.) koji je rođen u Eleji, učio je da je sveukupnost stvari beskrajna i da se sve pretvara jedno u drugo. Leukip je prvi odredio atome kao prve gradivne principe, ukazao da kada se atomi odvoje od beskonačnog počinju se kretati u velikom praznom prostoru, tu sakupljeni formiraju vrložnu masu, i kroz sudare i diferencijacije daju stvari različite gustine:: »Svetovi nastaju kad atomi padaju u prazno i pomešaju se jedni s drugima. Od njihovog kretanja, pošto se stvaraju gomile, nastaje supstancija zvezda. /.../ Vasiona je beskrajna; jedan deo vasione je pun, a drugi prazan. /.../ Od elemenata nastaju svetovi, neograničeni po broju, i svetovi se ponovo rastvaraju u elemente.« (Diogen Laertije, IX, pogl. 6)
Prema Drugoj Enohovoj knjizi’ (24:30), pustoš i praznina – Thohu va-Bohu, pojmovi koji figurišu i u Knjizi Postanka’ (1:2), jesu dva prapočela koja iz sebe daju tamu i vodu. – »Praznina – to su vlažne gromade spuštene u bezdan, iz kojih izlazi voda«, obrazlaže se u učenje talmudske Gemare (Hagiga’, fol. 12 A). Pustoš’ u ovom ukaznom konteksu ne pojavljuje se kao kvalitativno ništavilo već kao amorfni konglomerat koji je supstrat za stvaralačko organizaciono rascvetavanje. Za planete našeg sunčevog sistema na kojima ne postoji materijalni život možemo reći da su pustoš’, u stanju pustoši’.
Pojam primordijalne praznine’ susreće se i u daoizmu, vedanti, budizmu, zenu i sufizmu; ono što stvaralački ishodi iz te praznine’ daoizam i joga tretiraju realnim izrazom, a pozniji budizam i šivaizam prividom, majom. Kada je vrhovno načelo praznina’, to se takvim postulatom često i odriče mogućnost njegove saznanja (- avidyâ).
U daoizmu, jedan od vidova bezobličnog vrhovnog Poretka-Puta imenovan kao T’sai hsü – velika praznina’, te se višeznačno osmišljava i interpretira. Tako Čuang Ce (IV stoleće s.e.), jedan od utemeljivača daoizma, iznosi: »Kada je /čovek/ postigao svoju iskonsku vrlinu, posvećuje se sa ishodištem svemira, a time sa prazninom. Praznina i Veličina su isto. Praznina je kao ptica koja spontano peva i poistovećuje se sa Svemirom.« – »Sipaj u Put: napuniti ga nežeš. Izlivaj iz njega: isprazniti ga ne možeš. Niko ne zna odakle dolaze njegove tvorevine, stoga se za njega kaže da sadrži svetlost.« – Čuang Ce, dakle, vrhovno načelo vidi kao jedinstvo Beskonačno Velikog i Beskonačno Malog, kao jedinstvo Punine i Praznine, Prisutnog i Odsutnog, Janga i Jina.
Drugi značajan kineski mislilac Lao Ce u Dao du Đingu’ prezentira: »Ima nešto haotično, rođeno je pre neba i Zemlje. Ah, kako je samo, ah, kako je prazno! Stoji i ne menja se, kruži i ne zaustavlja se.« (Pogl. 4) – Istinsko Postojanje je kako Večno Kretanje tako i Večni Pokretač. – Lao Ce dalje iznosi: »Ispuni život znanjem, sve ćeš veći biti; ispuni život Putom, sve ćeš manji biti. Manji i manji, dok ne dođeš do delanja iz praznog. Ne čini sa namerom, već iz praznog delaj, sve se da urediti. Vladaj stvarima pod nebom, prazno uzmi kao bit. (Pogl. 48) – Tako se temeljni princip, bezimeni i bezlični Dao postavlja u Odsutnome, u Praznini: »Sve je rođeno iz prisutnog, prisutno je rođeno iz odsutnog.« (Pogl. 40)
U uvodnoj invokaciji spisa *sa-upanišad’ ukazuje se na neiscrpnost stvaralačkog supstrat-obilja: »Puno je puno, puno je ovo. Iz punoće puno izvire. Od punoće kad se puno uzme – punoća opet ostaje.« (III, 12)
Budistička praznina – ništastvo (śűnyatâ) se takođe može označiti jedino negativno: da nije ovo ili ono, nešto. Tako se i najviša svetlost proglašava ništastvom. (Bog kao Svetlost Života je uistinu za otuđeni svet ništa’ i ništastvo’). U tibetanskom spisu iz XII stoleća Život i učenje Narope’, tantričkom učitelju Tilopi se pripisuju reči: »Kada bića ljudskog sveta preminu njihove četiri funcije materijalnosti postepeno iščezavaju jedna u drugoj; nakon što su blago svetlo, silovito širenje svetlosti i unutarnji sjaj prestali da sijaju, zračeća svetlost koja je potpuno ništastvo i koja je kao čisto jutarnje nebo jeseni, izbija za sva osetna bića. Ovo zračeće svetlo je majka’. /.../ Kada se u pojedincu koji upražnjava put, sve vibracije sastaju, borave i rastvaraju u centralnoj putanji i stoga se, četiri zraka tri vrste nišastva pojave i kada konačno zračeća svetlost koja je potpuno ništastvo zasija izvan, ova svetlost se naziva dete’.« (III, 12 – Prevod: Marina Popović) – Svetlost, koja sadrži u sebi sve boje, dakako se pre u metafizičkom smislu reči može nazvati puninom’ nego prazninom’. Božija Svetlost je ništastvo’ u smislu da je bezobličnost (te stoga može i sav Svet prožimati Sobom), no iz nje se rađaju svi oblici, sva bića, sve stvari.
Znameniti švajcarski psihoanalitičar Karl Gustav Jung (umro 1961. g.), oslonjen na gnostičke spekulacije, pod pseudonimom Bazilid iz Aleksandrije sastavlja (ili spiritistički prima) kraći spis Sedam propovedi mrtvima’ u kome iznosi svoju singularno-bivalentnu kosmogoniju: »Počujte: on ništavila počinjem. Ništavililo je isto što i punoća. U beskraju, puno nije bolje od praznog. Ništavilo je i prazno i puno. /.../ To ništavilo ili punoću nazivamo Pleroma. Pošto večno i beskrajno nemaju nikakva svojstva, u tome prestaje i mišljenje i biće. U tome nema bića, jer bi se tada razlikovalo od Plerome i imalo svojstva koja bi ga izdvajala kao nešto zasebno od plerome. U pleromi je ništa i sve. Potpuno je beskorisno razmišljati o Pleromi, jer bi to podrazumevalo samouništenje. Creatura nije u Pleromi, već u sebi. Pleroma je i početak i kraj stvorenih bića. Ona ih prožima kao što se i Sunčeva svetlost sasvim rasprostire kroz vazduh.« (Septem sermones ad mortuos, prva propoved). – I ono pozitivno što postulira Jung pokriva banalnim raščlanjivanjima’, uzimajući i Boga i đavola kao prvo ispoljavanje ništavila, odnosno Punine – Plerome, te ih u liku Abraksasa sjedinjuje: »Bog boravi onkraj Sunca, đavo onkraj noći. Ono što Bog proizvede iz svetlosti, đavo usisava u tamu. Ali Abraksas je i svet, njegovo nastajanje i prožimanje.« (Ibid., treća propoved – prevod: Milan Vukomanović). – Doketista i gnostik Sirijac Bazilid, koji je delovao u Aleksandriji u II stoleću (otprilike u Valentinovo vreme), učio je da iz Boga izviru duhovi i anđeli, potvrđuje metempsihozu, seljenje duša; on Boga vidi onog koji nije’, koji nije dostupan našim čulima, koji se nalazi s druge strane našeg razumevanja.
U kabali (npr. u Knjizi sjaja’), koja je svoju renesansu doživela od XII do XVII stoleća u delovima južne Francuske, u vreme uzdizanja katarskog, novomanihejskog pokreta, pra-ništa (afisat ha-en) je najunutarnjiji modalitet bića u samom Bogu, koji je u procesu emanacije Sfera postao i pokazao se kao stvaralačko počelo. Sa pojavom središnje figure langoške Kabale – Jichaka Slepog (1165.-1235. g.) mističarska kontemplacija iznedruje novi termin za sakriveno (nistar) Božanstvo – ’En Sof – Beskrajnost. U lurijanskoj Kabali prvi stupanj u samootkrivanju Boga jeste povlačenje Beskrajnog u činu koji se naziva cincum, što ostavlja i pravi prostor za emanacionu aktuelizaciju Sefirota. Božijem Izdisaju (koji daje Sve), prethodi Udisaj, ‘povlačenje’. ‘Knjiga Sjaja’ prapočetak stvaranja u samom Bogu ovako objašnjava: »U početku, kad je Kraljeva volja počela da deluje, urezao je znamenje u Nebesku auru. Izbio je tamni plamen u najskrivenijem području, iz tajne Beskonačnoga, kao magla koja se uobličava u bezobličju, puštena u prsten /date aure/, ni beo ni crn, ni crven ni zelen, i uopšte bez ikakve boje. Jer je, naime, u najdubljoj nutrini plamena izbilo vrelo iz kojega su se izlile boje na sve ono dole, skriveno u najtajnijim skrivenostima Beskonačnoga. Vrelo je izbilo, pa ipak nije izbilo kroz eter koji ga je opkoljivao; i bio je sasvim neprepoznatljiv, sve dok usled zamaha njegovog proboja nije zasijala jedna skrivena najuzvišenija tačka. Iza te tačke nema ničeg prepoznatljivog, i zbog toga se ona zove rešit, prva reč Stvaranja od onih deset po kojima je stvoreno sve.« (I, 14 – A – prevod: Eugen Werber) – Logično je zaključiti, da pre nego što je Boštvo sazdalo Svet, u njemu samom došlo je do određenih pripremno-promisliteljskih preslojavanja, koja ne ukidaju njegovu apsolutnost.
Ako se pronikne u smisao i dubine ono što se htelo reći u mnogim kosmogonijskim pristupima, da se nazreti da oni iako govore o stvaranju ni iz čega’, to supstrat ništastvo’ ipak ne vide kao ontičko ništastvo, kao što je to izvedeno i postavljeno u otuđenom hrišćanstvu, već kao negativno postojeće. Pošto Bog nije jasno spoznat kao impersonalna, bivstvena Sila, to ne postoji ni decidiran zaključak da bića i stvari dolaze iz Boga, Božijeg Daha: ono fenomenalno (manifestirano) iz onog Noumenalnog, koje se beskrajno može manifestovati i uobličavati. Zato što je Bog stvorio Svet iz Sebe, a ne iz nečeg izvan Sebe, zato On i može biti u svemu, i sve u Njemu, Prvi i Poslednji, Alfa i Omega, Ishodište i Utočište Svetu.
Filon Aleksandrijski (otprilike 25. g. s.e. do 50. g. n. e.), najznačajniji judeohelenski filosof, koji je bio dosta pod uticajem pitagorejske i stoičke misli, u svom alegorijskom tumačenju Biblije (Legum allegoriarum) uči da je Bog, koji stoji iznad svega, stvorio svet iz nestvorene stvari. – Bogoslovi koji nisu spoznali Boga kao impersonalnu svetlost, koji nisu shvatili da Bog može biti sveprisutan, svedržitelj, samo kao Sila, Bivstvo, ne kao osoba i oblik-biće, smatrali su, i robovali su premisi da ako postuliraju da je stvaranje kosmičkih formi došlo iz Boga (i božanske energije), onda bi i tvorevinu proglasili Bogom’. Bog je ono što je sveprisutno. Nijedna stvorena forma nije sveprisutna, pa tako ne može nijedna sazdana forma biti Bog. Ono što je uzeto iz impersonalne Sile, Boga, što je dobilo oblik, to više nije sveprisutno, nije Bog. Ono samo nosi i zrači Božju sveprisutnost. Energija je kao i Bog neuništiva. Ona može da prelazi iz jednog agregatnog stanja u dugo, iz jedne frekvencije u drugu, iz jednog oblika u drugi, ali ipak ostaje neuništiva jer dolazi iz neuništivog, večnog Boga. Neuništiva, večna energija i energetske forme mogu doći, dakle, samo iz Večnog, iz Boga, Daha Života. Sve čisto što Bog savršeno prožima – nastalo je iz Svetlosnog Etera: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega.« (Rimljanima’, 11:36) – Ako je sve stvoreno od Boga, a Bog jeste Suštinsko Biće i Bivstvo, tobožnje stvaranje iz ne-bića’ se pokazuje kao potpuna paralogička i apsurdna tvrdnja ograničenog ljudskog razuma. Sve nastalo iz Boga, Duha Svetog, kao čisto živi u Bogu i za Boga: živi preuzimajući i isporučujući Svetlost Života, živi pulsirajući u Večnoj Struji Života.
U Psalmima’ se da pročitati: »Jehovinom su rečju nastala Nebesa i Dahom usta Njegovih sva vojska njegova.« (33:6) – U novozavetnoj Poslanici Hebrejima’ se ukazuje: »Verom shvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, tako što je vidljivo postalo iz Nevidljivoga.« (11:3). – Nevidljivo’ u ovom ukaznom konteksu nije ništavilo’ već jeste duhovno Obilje, Punina koja je nevidljiva za ljudsko oko, za opažanje mesa; to nevidljivo’ je ono večno i određujuće (Korinćanima’, II, 4:18).
Starozavetna Druga knjiga o Makabejcima’ prenosi reči neustrašive majke: »Molim te, dete, pogledaj nebo i zemlju i sve što je na njima, i znaj da je sve to Bog načinio iz nebića – oyk ex óntMn, i da je tako nastao i ljudski rod.« (7:28) – Impersonalni Duh je nebiće’ u smislu da On ne sadrži bića i forme (već ih stvorene održava i promišljava, zacrtava). Sve vidljivo, svako biće, nastalo je iz nevidljivog Duha, iz Svetog Bivstva.
U hrišćanstvu koje je se dobrim delom udaljilo od izvorne Hristove nauke zahvaljujući i evanđelskim falsifikatima i redakcijama, 'stvaranje iz ničega' (creatio ex nihilo) je postavljeno kao bazična kosmogonijska dogma. Tako Atanasije Veliki (Athanasios, 295.-373. g.), aleksandrijski episkop izlaže svoje shvatanje: »Kroz Reč Bog je stvorio iz ničega sve što ranije ni na koji način nije postojalo.« ('Reč o utelovljenju Logosa i Njegovom u telu javljanju nama', 3) – Još eksplicitniji je besednik Jovan Zlatousti (druga polovina IV stoleća) iz Antiohije u Siriji: »Bog je stvorio iz nebića bića, iz nevidljivog vidljivo, iz nepostojećega postojeće.« (In Hebr. hom., 22, 1) – Značajni teolog svoga vremena, Jovan iz Damaska (oko 650. do oko 750. g.), prezentira: »Tvar je proizašla ne iz suštine Božije, nego je voljom i silom Božijom prevedena iz nebića u biće.« (De fide contra Nestorianos, I, 8) – Još na početku sistemskog razvoja hrišćanske dogmatike, Tertulijan (otprilike: 160.-230. g.) u svome spisu ‘O vaskrsenju’ (pogl. 11) brani stvaranje ex nihilo, ustajući protiv mnogobožačkih shvatanja koji su gotov, veštastveni supstrat videli kao stvar iz koga je Bog sve sazdao; Tertulijan Božiju stvaralačku moć vidi u tome da je On stvoro nešto što ranije uopšte nije bilo.
Pošto razuđeno hrišćanstvo počiva na ideji transcedetalnoga Stvoritelja, a ne i na ideji imanentne Sile, Onoga koji je Sve u Svemu i u Kojemu je Sve, to i ne može videti da je sve (u izvornom obliku, nastalo) iz Boga, iz Suštog. Bogu se daje neka 'čudotvorna' moć da stvara iz ničega, umesto da se logički razmišlja i shvati da je Bog, Večno Postojeći, Univerzum mogao da stvori samo iz samoga Sebe, iz Svojih Energija, Svoga Daha, Svoga Duha. Bog je deo Sebe u činu Stvaranja razdelio, žrtvovao, da bi se Njegova Radost i Milina širila kroz komprimirane bivstvujuće forme. A to je upravo i smisao života: prihvatati, točiti i uvećavati svemirsku Radost. – Stvaranje 'iz ničega' je zabluda slična onoj koja Boga vidi kao 'nepokretnoga', ne bi li Ga tako postavila 'u središte sveta', dok je Bog ta Najfinija Vibracija i Iskonska Energija koja je i Večno Kretanje, a ne samo Večni Pokretač.
Moderne fizičko-kosmogonijeske teorije i njihovi nosioci u svojoj duhovnoj ograničenosti takođe su u 'ničemu' pokušali da nađu izvor Tvorevine. Po datom pogledu, uz aproksimaciju pojedinih konceptualno-segmentalnih neslaganja, vasiona je se rodila pre nekoliko milijardi godina u primordijalnoj eksploziji; nastala je kao kvantna fluktacija, polazeći od ničega. Opservabilni univerzum se razvija iz infinitezimalne oblasti; iz tačke i stanja singulariteta eruptirale su čestice koje su se dalje diferencirale i spajale. Odgovor na pitanje šta je uslovilo dati 'inflacioni prasak' se izostavlja, jer se ne vidi i ne traži smisao i svrha življenja.
Videli smo da se u teologiji 'stvaranja iz ničega' koncept haosa kao stvaralalačkog supstrata izostavlja. U njoj Bog više ne osvaja haos, kako su izražavali paganski mitovi i epovi, već stvara iz ničega. To 'ništa' u Bogu ili izvan Boga je nemoguće zamisliti i pretpostaviti ... No temeljni zakon života kaže da sve živo može nastati samo od živog. Sve je živo, sve je svest, sve je vibracija, sve je energija, a energija je neuništiva, večno postojeća. Svet može nastati samo iz nečeg postojećeg, a Večno Postojeće je Bog.
Još pojedini pronicljivi antikni mislioci naslutili su ispraznost i besmislenost tvrdnje da nešto može nastati iz ničega, biće iz ne-bića. Načelo 'Iz ništa ne može išta nastati' – Ex nihilo nihil fit, susreće se još kod Epikura (Epikuros, 341.-270. g. s.e.) sa Samosa: »Od ničega ne nastaje ništa. Jer da nije tako, moglo bi sve postati od svega da za to ne bi bilo potrebno nikakvo seme.« (Diogen Laertije: 'Život i mišljenja istaknutih filosofa', X, pogl. 1, 39) – Rimski filosof i pesnik Lukretije (Titus Lucretius Carus, otprilike 98.-55. g. s.e.) raspravljajući o učenju materijalizma iznosi jasno i jezgrovito: »Iz ničega ništa« – de nihilo nihil. (De rerum natura, I, 149) – Simlikije (Simplikios), jedan od poslednjih helenskih neoplatonika (VI stoleće n. e.), u svom komentaru Aristotelove 'Fizike' osvrće se na učenje Melisa sa Samosa i njegov spis 'O prirodi i bivstvujućem': »Uvek je bilo što god je bilo, i uvek će biti. Jer ako je nastalo, nužno je moralo biti ništa pre nego što je nastalo. A ako bejaše ništa, ni na koji način ne bi iz ničega moglo nastati nešto.« (Phys., 162, 24) – I ‘Hermetički Korpus’, koji odraažava i ideje velikog mudraca Hermesa, slično naznačuje: »... Sve stvari su načinjene od postojećih stvari, a ne iz onoga što ne postoji.« (‘Razgovor Hermesa sa Asklepijem’, 13 / 62)
Nemački mistično-alhemijski učitelj Jakob Beme (Böhme, 1575.-1624. g. ne.), takođe pronicljivo zaključuje da sve postoji po Bogu i iz Boga: »... Pošto je Bog sazdao ovaj svet sa svim stvarima, On nije imao nikakvu drugu tvar iz koje bi sazdavao do Svoje vlastito Suštastvo iz Sebe samog.« (De tribus principiis, I, 3)
Da je moguće stvaranje iz ničega, onda bi se i energija mogla uništiti, što pak temeljni zakoni u Prirodi negiraju. Stvaranje je samo potenciranje, transformisanje i kristaliziranje duhovne energije koja je neuništiva. Sve nematerijalno, nebesko, i materijalno nastalo je iz energija Nevidljivog Duha, Večne Supstance, Večne Suštastvenosti.

I, 3 – deset, ne devet; deset, ne jedanaest. – U pseudoepigrafskoj Poslanici Gaon Heja (verovatno sastavljenoj u Provansi oko 1230. g.), iznad Vrhovne Krune, prve Sefire, postavljena su još tri iskonska midota, tri nivoa Awir Qadmon-a – Primarnog Etera, Plerome: ’Or Penimi Qadmon (Primarna Unutarnja Svetlost), ’Or mecuchcah (Blistava Svetlost) i ’Or Cach (Čista Svetlost). Ti pra-midoti kasnije, u modernoj Kabali, uz respektovanje Lurijevog viđenja pra-modaliteta, dobijaju nazive i: ’En – Ništastvo, ’En Sof – Beskrajnost, i ’En Sof ’Or – Beskrajno Svetlo; možemo ih slikovito predstaviti kao ‘ugalj’, ‘žar’ i ‘plamen’.


I, 3 – Shvati ovu veliku Mudrost; razumi ovo Znanje. – Najviši Sefiroti nose ime Kruna, Mudrost i Razumevanje. Božija Mudrost u sebi uključuje Razumevanje i Znanje; ko gleda Bogom, Božijom Svetlošću, on istovremeno zna i razume ono što vidi i što spoznaje: »Ja, Mudrost, boravim sa Razboritošću i posedujem Znanje razumna delovanja.« ('Izreke', 8:12) – Mudrost se uvek povezuje sa zakonitim životom, sa svetli delima; samo svetla, zakonska dela, dela nastala iz ljubavi prema Istini i Dobru čoveka i dušu prosvetljuju i umudruju: »Otkuda nam Mudrost dolazi? Na kojem mestu Razumevanje prebiva? Čovek njezina puta ne poznaje, u zemlji živih nisu je otkrili. /.../ Jedino je Bog put njen proniknuo, On jedini zna gde se nalazi. /.../ Strah Gospodnji – eto što je Mudrost; zla se kloni – to ti je Razumnost.« ('Jov', 28:12-13.23.28) – U kumranskom svitku 'Damašćanski savez' možemo pročitati: »Bog voli Znanje; Mudrost i Razboritost postavio je preda Se. Umnost i Znanje služe Ga.« (2:3-4) – Apostol Pavle piše za Hrista Božijeg, kroz Koga je stvoren Svet, koji je kao Logos, Svetlost Života, bio u Očevom Krilu, Očevom Duhu, i odatle manifestovan: »Hoću, naime, da znate koliku borbu imam za vas, i za one u Laodikiji, i za sve koji nisu videli moga telesnog lica, da se njihova srca uteše i da sjedinjeni u ljubavi dođu do sveg bogatstva punog Razumevanja, do poznanja tajne Božije, Hrista, u kom je skriveno sve blago Mudrosti i Znanja.« ('Kološanima', 2:3) Onaj ko ima Božije Razumevanje, on i ima istinsku veru u Istinitog Boga.

I, 3 – Merite njima. – Sefiroti su Božiji midoti, Božije mere. Kao što se svaki kvantitativni odnos, iznos i mera može izraziti korišćenjem nekih od deset osnovnih, prirodnih brojeva, tako se i svaka emanacija, svaka stvar u Univerzumu može svesti pod neki Sefirot, odnosno neki odnos među Sefirotima.

I, 3 – Shvatite iz njih, – onda zaćutite. – Cp.: 'Sirah', 3:20-24. – Kada je od znatiželjnog podvižnika Ezdru tražio da Mu kaže koliko je teška vatra, da mu izmeri vetar i vrati prohujali dan, a on to nije umeo, Gospod mu naznačuje: »Ti i to, što je tvoje i sa tobom od detinjstva, ne možeš poznati; kako bi um tvoj mogao staviti u sebe pute Svevišnjega i u tom već primetno pokvarenom veku razumeti pokvarenost, koja je očigledna u očima Mojim?« (‘Ezdra’, IV, 4:10-11)

I, 5 – kao bljesak munje – cp.: Jov’, 36:32-33, 37:2-4.

I, 6 – ... njihov broj je smešten u njihov početak; njihov početak u njihov /bes/kraj, ... Kazujući da je svaki Sefirot u svakom drugom prisutan, te da je svako Slovo sa svakim drugim pridruženo (II, 5), afirmiše se i potvrđuje se hologramski princip Univerzuma. – I u 'Zoharu' se iznosi da kada je Sveti stvorio čoveka usadio je u njega sve slike Gornjeg i Donjeg Sveta, »i sve se nalazi u čoveku, koji stoji u liku Božijem.« (II, 75 a) – Da bi se shvatilo jedinstvo svih bića u Bogu i Bogom, neophodno je videti Boga kao Univerzalni i Suštastveni Princip Zračenja, sondirati način bivstvovanja (modus essendi) božanskih bića. Istočna misao naslućuje i aksiomatski skicira to jedinstveno preko koncepta identiteta brahmana i atmana. Tako se u 'Isa-upanišad’ za Postojanje-Jednotu ukazuje: »I kreće se i ne kreće se; daleko je a i blizu; to je u nutrini svega a i spoljašnost u svemu. Onaj ko sva bića upravo u sebi vidi, i u svim bićima sebe, zbog toga ne žali. Jer ako je u svim bićima spoznao sebe, kakve opsene i boli da se plaši, jedinstvo videvši; On je u sve prodro, blistav, bez tela, neranjiv, bez mišića, čist i nedodirnut zloćom.« (5-8)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se