Dodatak I Prominentniji judejski kabalisti i kabalistički spisi

Čak i za mnoge koji sebe smatraju poznavaocima gnostičkih stremljenja i ostvarenja može se reći da nemaju pravu predstavu o literalnom obimu produkovanom u krilu judejskog gnosticizma, počev od II stoleća nove ere, a pogotovo ne u tzv. zlatnom dobu Kabale. Judejsko gnostičko štivo po skriptuarnom obimu prevazilazi srednjovekovne hrišćanske mistične spise, i približava se veličini hrišćanske patristike. Što integralno ili fragmentarno sačuvanih, što poznatih po knjiškim naznakama, znamo da su postojali na stotine judeo-gnostičkih, terminološki aproksimovano rečeno, kabalističkih spisa. Nijedan od tih spisa, naravno, u duhovnom pogledu, ne može se meriti sa ‘Enohovom knjigom’ ili ‘Četvrtom Ezdrinom knjigom’, koje su pak tek oblesci i izvodi iz jednog drevnog profetskog znanja, znanja koje je produkt objave Neba i Premudrosti Božije, a ne produkt ljudskog spekulativnog nadimanja i nadovezivanja. U kabalističkom literalnom korpusu, uz ‘Jeciru’ i ‘Zohar’, najznačajniji produkt je tzv. hejhalot (hejkhaloth) literatura, tronska mistika, nastala do i oko početka Srednjeg veka. Ako bi u nju smestili i Sefer ha-razim, kao što moramo učiniti, koji je navodno anđeo Raziel dao Noji (Noahu), onda bi i hejhalot korpus obojili zamršenim magijskim predstavama. Na žalost, mora se priznati da je kabalističko štivo dalo povoda kasnijem bujanju pseudookultizma, koji u sinkretičkom i parodijskom Pokretu za Novo Doba dobija svoj duhovno najpogubniji izraz. Pojedini kabalisti, koji su se igrali Boga iznova od zemlje ‘praveći čoveka’, oživljajući golem-a, nešto slično što danas npr. čini i genetski inženjering, očigledno nisu bili svesni pogubne dalekosežnosti svojih zamisli i stremljenja.


Dodatak II Prominentnija razlaganja Knjige Sazdavanja

‘Sefer Jecira’ kao kosmogonijski bukvar Kabale proučavana je i komentarisana je od strane niza znameniti jevrejskih mislioca srednjeg veka, najpre od Saadje (Saadeja) Gaona iz Bagdada (koji je bio protivnik reinkarnacionog pogleda na život), Dunaš ibn Tamima, Sabataja Donola (Donnolo) iz južne Italije (913.-942. g.), Jehude Halevija (u četvrtom delu njegovog Kuzari-a) iz Kajruana, Jehude ben Barzilaja iz Barselone, ... Jichaku ben Mošeu iz Kajruana (živeo između 850. i 950. g.), severnoafričkom Jevrejinu koji se nadahnjivao neoplatonizmom, pripisuje se jedan komentar ‘Sefer Jecire’, no njega je najverovatnije uradio njegov učenik Dukaš ben Tamima; u tom literalnom projektu susrećemo jedan od najranijih pokušaja da se usaglasi misaono blago Izraela s filosofskim refleksijama grčke i arapske misli. Donolo u svome glavnom delu Hakhmoni, raščlanjujući ‘Jeciru’ oslonjen i na ‘Bibliju’, ‘Talmud’ i grčku misao, afirmiše pozitivne duhovno-kosmogonijske opservacije: Bog je nevidljiva duša Svemira, a čovek, čija je mudrost odraz Božije Mudrosti, čini mikrokosmos u kojemu se odrazuje celokupan Svemir. Početkom XII stoleća, u južnoj Francuskoj ili Kataloniji, pomenuti Jehuda ben Barzilaj dao je svoj opširan komentar ‘Jecire’, koji je značajan po tome što prilaže i mnoge stare varijante i dodatke Knjizi, te iznosi pregršt starorabinskih kosmogonijskih, negde i mitski obojenih, opservacija. Nasuprot njemu, Jichak Slepi u svom komentaru ne daje više od pet hiljada reči, osvrćući se ponajprije na prva tri poglavlja ‘Jecire’. U XIII stoleću ‘Jeciru’ je razložio i Elazar ben Jehuda iz Vormsa (umro 230. g.), jedan od nemačkih utemeljitelja srednjovekovnog jevrejskog pijetizma (pokreta čije je najznačajnije delo Sefer hasidim); u poglavlju Peulat Jecirah Elazar daje i obredna upustva za pravljenje golema, koje po njemu traži deklamaciju kombinacija slova Alefbeta koje potiču iz 231 (po njegovoj recenziji 221) ‘vrata’ Stvaranja. Oko 1365. godine, na arapskom jeziku, samostalni marokanski filosof Jehuda ben Nisim ibn Malka, izneo je svoj komentar ‘Jecire’, sugerišući da proučavaocima ove knjige treba uručiti magijski udžbenik nazvan ‘Sefer Raziel’, što pokazuje da je on Otiote i Sefirote ‘Knjige Sazdavanja’, kao i Pseudo-Saadja opservirao prevashodno kroz magijsku prizmu.
Radi ilustracije, daćemo ovde tekstualne početke i završnice nekih prominentnijih razlaganja ‘Knjige Sazdavanja’.



Dodatak III Korespodencija Otiota i Tarot arkana

Tarot karte, ponajprije 22 velike arkane, očigledno si zamišljene da vizionarski izraze ideje i arhetipske motive koji stoje iza 22 Otiota alefbeta. Iako je izvorno zamišljen kao duhovni monument u službi čovekove sebespoznaje, Tarot je danas postavljen gotovo samo kao gatalalački metod. Dok 22 Otiota predstavljaju tokove stvaranja Makrokosmosa, 22 arkane govore o duhovno-realizacionom putu mikrokosmosa, čoveka kao Božijeg stvorenja, čiju dušu je sudbinski tok doveo u slabo i trošno telu, dušu iz koje zrači Večna Snaga, koja poziva na povratak u Unutarnju Domovinu, i izvrtanje unutarnjeg i prema vani. Prvobitni Tarot, koji je se najpre pojavio u Italiji negde u XIV stoleću, u XVI stoleću je prenesen u Francusku. Iako u likovnom pogledu ne pokazuje marljivost, suptilnost i podrobnost, francuski Marseljski Tarot (Tarot de Marseille), koji se uobličio u XVII i XVIII stoleću, dosta dobro i verno u svom izražajnom domenu prikazuje Veliko Delo. Neki drugi Taroti, poput onog koje je Frida Heris izradila pod Kroulijevim rukovodstvom imaju očiglednu likovnu profinjenost i doteranost, no oni i predstavlja opasnost za kontemplativno doživljanje. Jer meditiranjem na slike koje dolaze od ljudi koji nisu predati Božijem Duhu, koji štaviše izričito zrače negativni naboj, možemo primiti i privući i njihove negativne vibracije koje su ugradili, vezali za taj projekt.