SANATORIJUM

utorak, 02.12.2008.

UMETNOST JE... ŠTA?


(ODLOMAK IZ LEGENDARNOG ROMANA ''SANATORIJUM'')

« Zdravstvuj», reče Sergejevič kad me je video. Ušao sam. Odmah me je zapahnuo opijajući miris boja i razređivača, kojima je vazduh u sobi bio više nego zasićen. Bar stotinu oslikanih platna nalazilo se okačeno po zidovima i plafonu, ili uredno naslagano u uglovima sobe. Ostatak prostora bio je ispunjen štafelajem, tako da je mogućnost kretanja po sobi bila minimalna. Sergejevič je od svog prebivališta napravio atelje, u kojem je stvarao besmrtna dela.
« Još kako su smrtna», ispravio me kada sam mu to rekao. « Kako koja slika stigne do kraja priče koju je iskazivala, jednostavno se pretvori u smesu haotično razmazanih linija i poteza četkicom, i nakon toga samo budala može videti neki trag umetnosti u toj raznobojnoj zbrci.» Šmrknuo je, zatim mi je namignuo i nastavio: « Razumeš me? To je dokaz da i najveća umetnička dostignuća na kraju izgube vrednost. Potrebno je samo da se pročitaju sve poruke sadržane u njima.»
« Ne bih se složio sa vašim mišljenjem», rekoh.
« Zašto? Razmisli: zar, na primer, ne odložiš neku knjigu i zaboraviš na nju onog trenutka kad je potpuno razumeš, iako si je pre toga pročitao deset puta, uvek sa podjednakim interesovanjem? Ili, kad napamet naučiš neku kompoziciju i tačno znaš kada se ubaci koji instrument i sa kojom svrhom, pa ti slušanje te kompozicije najzad dosadi i više ne obraćaš pažnju na nju, makar to bila i Betovenova Sudbinska.»
Dok sam se grčio da smislim adekvatan odgovor, Sergejevič je terao dalje sa monologom: « Umetnost postoji radi umetnosti, a ne radi ljudi. Ljudi je samo obezvređuju. Kada umetnik sedne da stvori delo, on to čini zbog novca ili da bi iživeo lepezu svojih osećanja. Pri tome najmanje brine šta će neko reći o njegovom radu, a posle toga ionako više nema veze sa onim što je načinio. Tada njegovo stvaralaštvo dobija sopstveni život, biva uzdizano do zvezda, pa zatim provlačeno kroz mulj kritike, ili obrnuto, svejedno, i na kraju postaje nevidljivo, iako očigledno, a često se desi da ga bace u jamu zaboravljenih veličina iz koje ga tek ponekad upeca neki dokoni kritičar amater, da bi ga još malo oglodao. To je prava istina o odnosu ljudi prema umetnosti. Videćeš, kada se bude našao neki pametnjaković da da prikaz stvarnog značenja Mona Lizinog osmeha, svi će pohrliti da se na licu mesta uvere kako objašnjenje odgovara Da Vinčijevoj ideji, i posle toga... posle toga će neki blentavi posmatrač Mona Lizi docrtati brkove.»
Zaustio sam da se suprotstavim, ali me je slikar pretekao. « Zato meni odgovara smrtnost mojih slika. One svojim sadržajem na najbolji mogući način iskazuju poruku, i kada iskažu sve što je bilo potrebno, njihova forma iščezava, pretvara se u ono iz čega je i nastala – u besmisleni skup boja, ne dozvolivši nikome da pljuje po njima nakon divljenja i otkrivanja svih značenja. Umetnost radi umetnosti, gospodine, ona je samo prividno nesebična i dostupna svakome, a u stvari je otvorena samo prema umetniku kao svom privilegovanom ocu, i to samo dok je stvara. Tako je to.» Na kraju svog izlaganja je šmrknuo i namignuo. Nesvesno sam mu uzvratio.

- 23:19 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se