ELEKTROSHOKANTNO!
STRUJNIH UDARACA ČETIRI
1.
Leto je i škola se nalazi preko puta moje zgrade. Nas 5-6 skupimo se i popnemo se na krov škole, tada su krovovi još uvek bili ravni. Smisao te akcije ne znam ni dan-danas, no nije ni bitno, višak energije, valjda.
Kad si na krovu, lako nađeš razlog zašto si na krovu, a tu je bio i Straško, stražar koji je čuvao školu od ovakvih kakvi smo mi bili, ali je izgleda baš tada bio negde drugde ili se mrtvosao od rakije.
Odjednom krene da zvoni školsko zvono. Pogledam, moji drugari se nagnuli preko krova i čine nešto što tera zvonce da zvoni. Raspust je i nema razloga da se zvono oglašava. Ali se oglasilo.
Najzad drugarima dosadi ta radnja, pa se pomere, a ja priđem. Gledam, vidim žice koje iz zida dolaze do zvona. Sagnem se preko krova i prstima spojim žice. GROM! Ulovim se u strujno kolo, i to me drmalo i drmalo. Ovi moji već otišli na suprotnu stranu krova i zabavili se nečim drugim, tako da me nisu videli dok sam varničio.
Nekako se iskobeljam iz strujnog kola, sav ponosan na sebe jer je i mene drmnula elektrika (tada mi je bilo možda 11 godina, pa sam manje-više na sve bio ponosan), i onako poluošamućen dobauljam do drugara.
''Šta ste radili tamo, pa je zvonilo?''
''Bacali smo odozgo kamenčiće na zvonce.''
2.
Frižider marke ''Obodin''. Možda malo stariji i od mene. U frižideru regulator za temperaturu. Ali je otpao pa je ostala samo rupa, obložena gumom. Rupa u frižideru, nema šanse da ne proverim šta je u toj rupi. Otvorim vrata frižidera i bez mnogo razmišljanja prodrem prstom u to gde je bio regulator temperature. Guma je činila neznatni otpor mom nadirućem prstu, ali me na kraju propustila. Kad sam već zašao dublje, osetio sam vlažnost. Da ne bismo došli do seksualnih aluzija, kako je moj prst prodro i dospeo do te vlažnosti, tako se desio GROM. Ali, osećaj je bio drugačiji od onog kad me zveknulo na krovu. Tamo je bilo suvo i jako, a ovde nekako mekano i mokro, iako je drmalo tako da su mi i koske zvečale. Dopala mi se struja iz starog ''Obodina''. Za sada moj najomiljeniji udar.
3.
Kaže mi drugar: ''Ajde pipni ovo.''
A to je prekidač stone lampe, samo što nema onaj pali-gasi, nego je ogoljeno i unutra su žičice.
Pipnem. GROM! Odbaci me metar i po unazad. Na palcu mi momentalno iskoče tri pliha.
''Ti nisi normalan'', konstatuje drugar, dok se ja blentavo smešim sa poda njegove sobe.
4.
Pregori sijalica. Sad, nije muka što je pregorela, nego što je pregorela na onom visokom plafonu, stara gradnja, plafoni dignuti pod nebo, te fore. Nema lustera, sijalica bila ušrafljena direktno u sijalicodržač koji s plafonom spajaju dve žice. Nema lustera, ama nema ni merdevina. Popnem se na sto. Jok, kratak sam. Dovučem kamaru knjiga, složim ih na sto u dve gomile, stanem na njih, balansiram, ali jok. I dalje sam kratak. Siđem nekako s te gomile, dovučem još jednu kamaru knjiga, naslažem ih na već postojeće i posle petnaestak minuta teškog mučenja uspem da stanem na vrh toga. I šta? Nova sijalica mi ostala dole, daleko ispod mene, na stolu. Psujem, opet silazim (to traje i traje), uzmem sijalicu, opet se penjem (to traje i traje i traje), opet sam na vrhu i mogu da dosegnem crknutu žarulju. Ali ona je tako dobro pregorela, da je spržila i deo sijalicodržača, pa su postali jedno. Cimao sam i kidao, pokušavao da razdvojim sijalicu od grla, nešto je puklo, skot je počeo da se odšrafljuje, sa sobom noseći i komade sijalicodržača, ali tako silovito da mi je poremetilo ravnotežu, pa sam se mahinalno uhvatio što za žice, što za onaj neotopljeni deo sijalicodržača, i onda GROM!
Nije da se hvalim, neću da se kurčim, no činjenica je da sam na klimavom stolu, na metar knjiga naslaganih na tom stolu, udarnički podneo strujni udar, a da pri tome nisam ni pao. I opsovao sam samo triput, tiho.
Posle moja draga došla kući, ja joj ispričao avanturu, a ona me pitala: ''Što nisi od komšija pozajmio merdevine?''
|