NIJE NA RAZHNJU...
JAGNJE NA NEBU
Do poslednjeg trenutka nije znao zašto je dobauljao baš dotle. Kamenje, zemlja i lišće žbunova upijali su njegov život brže nego što je on probušenim plućima zadržavao ostatke života. Gore je vazduh razređeniji, ali ipak čistiji nego dole, u kotlini. Nije više siguran muti li mu se pred očima, ili je Grad pod njime prekriven sivkastom izmaglicom. Još jedan udah vazduha. Osećao je kako je čitavi prostor zaškripao s njegovim agoničnim udisajem. Lice mu je bilo u travi. Pojedine vlati trave žute, smrznute, druge i dalje zelene premda je zima pokazala sve svoje ćudi. Odabrao je da licem padne u zelenu travu. Nije imala nikakav miris.
Tamo retko ko zalazi i kada je vreme mnogo lepše. Radoznalci se zadržavaju na sigurnijim kotama, gde je teren manje-više ravan. Gudure i vrleti umeju da budu lepe samo na slikama i fotografijama. Malo je pravih avanturista.
Znao je šta će se dalje desiti. Prva tri ujeda osetio je na potkolenicama. Nisu psi krivi. Ne bi ni pobegli toliko visoko, da je... dole... sve u redu. Dole ništa nije u redu.
Zaposeli su novu teritoriju, na koju je on banuo, već dovoljno načet da miris njegovog odlazećeg života izludi čopor, gladan danima i nedeljama. Nije ni pokušavao da se odbrani. Ujedali su ga i kidali, dok je sve vreme licem bio u zelenoj travi koja ne miriše.
Lice mu je bilo u zelenoj travi. Trava je mirisala. Devojčica je skakutala naokolo, onda pribijala lice uz njegovo. Ciktala je od radosti, zajedno su se krili od Baba Roge. Na kraju, kad su se umorili, rekao joj je da Baba Roga ne postoji.
''Lagao sam je'', mislio je, dok su ga psi ujedali. Smogao je toliko snage, da se okrene na leđa. Pri tome je šumno uzdahnuo. Čeljusti jednog od pasa našle su se u ravni sa njegovim očima. Ali, njegove oči već su bile zagledane u nebo. Čak je na trenutak poverovao da mu nebo može doneti spasenje.
Rana na grudima tek bi pokatkad prokrvarila, dok je poslednjim trzajima pokušavao da se domogne vrha, odakle je mogao da vidi sve ono što ga je godinama fasciniralo. Ne, ipak ne. Vrh je bio predaleko. Pseći očnjaci jako blizu.
Podigao je levu ruku i pružio je prema psu koji je nasrtao na njega. Drugi se zaleteo prema ispruženoj ruci, onda je zastao. Ženka komanduje čoporom. Takvo je ustrojstvo kod pasa.
''Hoćemo li da milujemo kuce?'', pitala ga je devojčica ushićenim glasom. Kuce su dobre, govorio joj je, i ona se nije plašila pasa. Preselila se u beskraj, uverena da su kuce dobre.
Niko nije dobar, mislio je. Ujedanje je prestalo. Ženka je sela pored njega i gledala ga. Već mu se koprena navukla na oči i kao kroz maglu video je da su ostali psi polegali naokolo, najednom pitomi i krotki.
Ne valja životinju gledati u oči, setio se saveta koji mu je neko nekada dao. Ženka je dahtala i gledala ga, opuštenih ušiju, a on joj je uzvraćao pogled. Sve što je moglo da se desi – desilo se. Gledati se sa životinjom koja ga je do malo pre grizla, bilo je veoma lako. Mnogo teže od toga je gledati nebo, jer se posred neba, među svim ostalim oblacima, nalazio i taj paperjasti, osvetljen bolje od bilo kog oblaka. ''Liči na jagnje'', pomislio je.
Kučka je prvo načuljila uši, onda je pogled s njega skrenula na puteljak kojim se odozdo stiže do mesta na kom su se nalazili. Zarežala je, zatim ga je opet pogledala, kad je odjeknuo prvi pucanj. Čopor je još pre toga bio na nogama, spreman da brani teritoriju. Razbežali su se posle trećeg pucnja, dva psa su ostala na travi, u sopstvenom ropcu.
Video ga je kako hoda uz stazu; prvo samo njegovu glavu, zatim vrat i ramena, onda i ispruženu ruku koja je držala pištolj. Jedva se kretao, posrćući, dok mu je druga ruka beživotno visila niz telo.
Kao u košmaru, mislio je, gde ne možeš umaći progoniocu. Sada i da je hteo, više nije mogao da pobegne. Opet je pogledao nebo. Kao da se smračilo, iako je bilo rano popodne, a oblaci su promenili oblik, svi osim onog nalik na jagnje.
Dva psa nedaleko od njega i dalje su umirala u ropcu, ostali su režali i lajali, ali nisu prilazili blizu, kad je osetio kako ga neko vuče prema vrhu. To nikako nije bila zdrava snaga, znao je, jer ni njegovom progoniocu nije ostalo još mnogo. Nije se opirao, dopustio je da se desi ono što je neizbežno. Ionako je sada sasvim svejedno.
''Zašto si pucao u pse?'', s mukom je prošaptao.
''Hteli su da te ubiju...''
Neke situacije naprosto su smešne, čak i kada su duboko tragične. Čovek s pištoljem, koga je još samo čudo održavalo na nogama, stajao je nad njim. ''Sada gledaj'', rekao je promuklim hrapavim glasom, ali njemu više nije bilo do gledanja u ono što ga je godinama fasciniralo. Kotlina, zgrade, krovovi kuća i planinski venci koji se gube u daljini za njega su sada već bili u potpunom mraku. Mogao je da vidi samo svog progonitelja i jedno jagnje na nebu, dok se prisećao kako ga je pogodio prvi metak. Osetio je da mu je vrelina oprljila kožu, zatim jak udarac, a onda i zrno koje se silovito probilo kroz tkivo i zaustavilo negde unutra. Drugi metak gotovo u potpunosti sledio je putanju prvog, ali doneo je bol...
''Ne valja životinju gledati u oči...''
Čovek s pištoljem skrenuo je pogled prema kotlini. ''Žao mi što ovo ne možeš da... Skoro je potpuni mrak, a sve se vidi... Sve se vidi...''
''Hoću da ovde dolazimo svakog dana i uvek!'', piskutala je devojčica na vrhu brda, berući cveće i posmatrajući svakojake bubice koje su milele po zemlji ili letele naokolo. Pogled na kotlinu nije je mnogo zanimao, bila je ushićena jedino onim što se nalazilo u njenoj neposrednoj blizini. Vremenom bi počele da je zanimaju i udaljenije stvari, sve do beskraja.
Progonilac je postao samo lelujava kontura, iznad koje je lebdelo jagnje. Sećanja nisu laka, ni na ono što je bilo dobro, ni na ono loše. Uvek ih sledi seta, ili kajanje. Učinilo mu se da je čuo kako čovek s pištoljem pita: ''Zašto njih? Zašto nju?!'' Čini mu se da je odgovorio: ''Ne znam. Ne znam. Ne znam...''
Na trenutak, mrak mu se razvejao pred očima. Još uvek je bio dan, plavetnilo neba se tu i tamo pomaljalo među oblacima, psi su bili blizu ali nisu se približavali, a njegov progonilac stajao je nad njim, s pištoljem uperenim u njega. Stajao je, tek sada je video, sav izranjavljen, sa povredama mnogo opasnijim nego što su njegove.
''Šta sam to učinio...'', pitao je samog sebe. Umesto odgovora, ponovo ga je sa svih strana skolio mrak. Kako objasniti neobjašnjivo? Mirni dani prepuni su zla. Ne postoje mirni dani. Više ništa ne postoji, osim tog jagnjeta na nebu...
Čovek s pištoljem bezglasno je plakao. Njegova devojčica trebalo je ujutru da ode u vrtić. Njegova žena trebalo je da bude iznenađena rođendanskim poklonom i crtežom koji je devojčica, u dosluhu s njim, nacrtala za mamu. Njegov kum trebalo je da...
Uperio je pištolj sebi u glavu, onda je pao kraj svog kuma. Pucanj nije odjeknuo. Nad kotlinom je počela kiša. Samo je oblak nalik na jagnje zaplakao i otišao prema beskraju.
Kada su ih pronašli, jedno telo bilo je raskomadano, drugo netaknuto psećim očnjacima, a pištolj je bio rasturen u paramparčad.
|