SANATORIJUM

OSMICA KOJA JE LEGLA...

BESKRAJNO

idem
spotičem se i padam
pa ponovo
idem

đonovi na cipelama
odavno pocepani
i kolena na pantalonama
poderana
laktovi oguljeni
krvavi

idem
dok mi sunce
oslepljuje vid –
moje crno sunce

i iza svake oštre okuke
stoji po jedan starac
smejući mi se
bezubim smehom

zašto
pitao sam svakog od njih
a smeh je posle mog pitanja
postajao
još više šupalj i glasan
i njihove zakrvavljene
skramom presvučene oči
čudno su sijale
gledajući moja leđa

krv
se u barama
crveni pod mojim nogama
gazim po tim barama
mom jedinom putu
i osećam kosti kako krckaju
pod mojim korakom
dok se dan i noć
neprekidno smenjuju
sve brže i brže
a moji pokreti postaju
sve tromiji

i najzad
bez snage stajem
na jednoj oštroj okuki
i smejem se
gledajući nejasnim pogledom
junaka koji mi se
posrćući primiče.