SANATORIJUM

LEPO SAM SE PROVEO

IZLET


U nedelju smo išli na izlet. Naša drugarica Ana je slavila rođendan, pa je htela da nas odvede negde u prirodu, da se tamo igramo i družimo. Dan je bio lep i ptičice su cvrkutale.
Ana se obradovala našim poklonima i bila je jako srećna. Meni je mama dala pare za cigarete, pa su me sačekali dok ih nisam kupio. Onda nas je Ana kolima odvezla na izlet u prirodu. Usput smo prošli kroz nekoliko sela, i na kraju smo stigli na izlet. I tamo je bilo lepo. Išli smo Ana, Sanja, Đura, Vlada i njegovi sin i žena, Vlada i Milica i ja. Oni su išli svojim kolima, a mene, Sanju i Đuru je vozila Ana.
Odmah smo se smestili u nekoj šumici, a onda smo sedeli i pričali dok se nismo odmorili od puta. Pored šumice je tekla rečica, pa smo je gledali. Kad smo se odmorili, Milica i Sanja su počele da seku paradajz i da ljušte krastavce, a mi smo skupljali drva po šumici. Ana je ponela torticu, kao i batake, svinjski vratić, vešalice i bifteke, pa smo hteli da ih ispečemo, za rođendan. Dok je vatrica razigrano pucketala, mi smo sedeli i pili pivce. Vlada i ja smo otišli do rečice koja je veselo žuborila i odneli ostalo pivce, vince i sokiće da se hlade u vodi, jer je sunce, koje nam se odozgo smešilo, počelo da greje pivce.
Onda smo išli da se šetamo. Priroda je bila predivna, a cvetići su lepo mirisali. Odjednom smo videli vrelo odakle je voda izvirala duboko ispod zemlje, i niko od nas nije znao odakle ta voda dolazi. Posle smo videli ribnjak s pastrmkama, pa ih je Đura slikao. Ja sam slikao Đuru. Posle smo se vratili i usput smo čavrljali.
Od vatrice se napravio baš divan žar, pa smo onda pekli mesance. Pekli su ga Đura i Ana, a mi smo pričali s njima i pili pivce. Posle je meso bilo gotovo, pa smo ga jeli. Ja sam uzeo biftek, batak i svinjski vratić, i mnogo su mi se dopali. Pohvalili smo pred svima Đuru i Anu kako su lepo ispekli roštilj. Kad smo pojeli meso, Ana nas je poslužila tortom, koja je bila baš slatka i imala je orahe i čokoladu.
Onda mi se prispavalo, pa sam malo prilegao, a Đura je slikao bubice koje su radosno milele kroz travu, dok ga je Sanja gledala. Đura je čak slikao i jednog malog crvića koji se mnogo smešno kretao, pa smo se smejali. Sanju i Anu su ujele neke bubice, pa su bile malo neraspoložene, ali onda smo ih opet zasmejali, pa su se oraspoložile.
Kad smo se najeli i odmorili, polako smo krenuli kući. Meni je bilo malo žao što moramo da idemo, jer mi se baš dopalo tamo. Rešili smo da opet napravimo izlet, iako Ani tada neće biti rođendan.
Tako se završio naš izlet. Meni je on bio najbolji u životu.

...

VODIČ ZA UMIRUĆE


bolestan kao nikada
dugo ležiš u krevetu
i osećaš je kako proviruje
kroz pravougaonik okvira prozora

slab si i vidici su ti suženi
i znaš da nešto jako nije u redu
jer su svi prema tebi ljubazni
preko svake mere ali misliš
pa dobro ostaje mi dosta vremena
da proanaliziram sve svoje postupke

tu i tamo moraš do WC-a
i pri tome ti pomažu
pridržavaju te da ne padneš
a ti se brecaš
govoriš da možeš sam
pa pokušavaš sam
ali klecava kolena kažu nešto drugo

oklembešen na šolji
jedva nađeš snagu da se napneš
i postaješ svestan da
sve više mrziš samog sebe
jer si previše malaksao da
je oteraš dok proviruje

od šolje do kreveta
kilometar i po puta...

kljukaju te pilulama raznih boja i oblika
neke redovno zastaju u grlu
i duša ti se odavno usmrdela od lekova
a svi oko tebe se smeše i govore
biće dobro
ali ti niko ne kaže zašto je loše

analiziraš ono što si radio
zatim odustaješ jer nema svrhe

biće dobro
govore tvom ubledelom licu
i smeškaju se

ne reaguješ
samo gledaš pravougaonik neba
rešen da ne obraćaš pažnju na
njeno provirivanje i njihovo licemerje

prisećaš se kako izgleda nebo koje ne staje
u okvir prozora prisećaš se onoga što se odvija
tamo napolju

predugo si izvan igre
a budale oko tebe umeju da kažu samo
biće dobro

omiljena muzika ti se odavno smučila
i svoje pisce favorite si poslao dođavola

ionako
više nije bitno...

konstantno si febrilan
sa sve češćim paroksizmima
a bol se samo pojačava

krevet pod tobom
kao da se pretvorio u gomilu šiljaka
koji su nesnosniji od bilo čega

stiže nova tura lekova
praćena novim nasmešenim biće dobro
a ti shvataš da više ništa ne možeš da izgubiš

krajičkom oka je pratiš
kako proviruje
dok sa mukom ustaješ iz kreveta
navlačiš na sebe prvo što dohvatiš
i teturaš se ka izlazu
silaziš niz stepenice
a onda si napolju

sav taj prostor
sve to nebo
kakva čarolija!

biće dobro
govorili su ti
a sada pojma nemaju
gde si i kako ti je
što tebe tera da se
smeješ na sav glas
ali za smeh nemaš snage

pogled u sunce je toliko bolan
da najzad do kraja prihvataš
kako je kraj jako blizu

zdrave sunce ne boli
razmišljaš
niti je loše ikada postalo dobro

koračaš polako
čini ti se da je sila teže podivljala
ne gledaš u prolaznike nego u svoje cipele
levu pa desnu pa levu pa desnu
i čini ti se da si tek delimično u njima

zastaješ na sredini mosta
čvrsto stežeš ogradu
dok voda u reci odlazi dalje
a kej i drveće ostaju na istom mestu

onda puštaš ogradu i polaziš dalje
sasvim polako
dišući plitko i ubrzano
hladan znoj
i srce koje bi da iskoči

razgledaš izloge
sa odećom cipelama
muzičkim uređajima
i ribolovačkom opremom

smeši ti se proleće
a ti ne smeš da uzvratiš osmeh
majskom ambijentu
jer štediš snagu

ulice i zgrade i parkovi su isti
i proleće u maju kao proleće u maju
i lica prolaznika kao lica prolaznika
i sve se uklapa ili ne uklapa
samo se ti nalaziš
negde izvan toga

biće dobro
govorili su ti

ulaziš u omiljeni lokal
jedva čujnim glasom naručuješ pivo
donosi ga poznati kelner i dok plaćaš
gleda te čudno kao da te vidi prvi put

iz pozadine se čuje tvoja pesma
ali više nemaš vremena da razmišljaš
je li ti se smučila

ostavljaš kelneru telefonski broj na koji će
tvojima javiti šta ti se desilo pošto si
popio pivo i spustio glavu na sto
u društvu one što je provirivala.

bez nadnaslova...

ISKRIVLJENA OGLEDALA


Nisam ga video godinama.
Radovao sam se ponovnom susretu s njim, iako je delovao krajnje odbojno – smrdeo je i odeća mu je bila pocepana. Bio je grub i nije mario za češljanje, kupanje, kulturu. Govorio je glasno, a glas mu je bio napukao i mogao je samo svojim glasom oterati bilo koga od sebe, da nije bilo tih reči koje je izgovarao.
Uživao sam sedeći sa njim i lagano ispijajući jaku rakiju koju je izneo na sto. Ja sam svoju poštovao, a on je svoju voleo i brzo je praznio čašu.
''Ne vole me'', rekao je. ''Psujem ih i urlam na njihova glupava lica i njihove suvišne pokrete. Vidim da me se plaše, ali ja njih ne mrzim.''
Sa svakom novom čašom postajao je sve tiši i kada je popio gotovo litar pića bio je veoma tih. ''Pogledaj me'', rekao je. ''Ne daj da ti urade ovo...''
Gledao sam u njegove zakrvavljene oči i debele prste s prljavim noktima, i spopala me tuga zbog mog starog prijatelja – život je pobegao negde pored njega ali žigosao ga je nemilosrdnije nego mnoge druge.
''Razumem'', rekao sam i zamahnuo da zgnječim bubašvabu koja se šetala po stolu.
''Ne!'', viknuo je i dodao tišim glasom: ''Ne razumeš.''
Preneo sam ga do kreveta i ostavio ga da se ispava.
Izašao sam i posmatrao ljude oko sebe. Nijedne ruke koju su mlatarale ili čačkale nešto, nijedne lepe ili manje lepe oči nisu delovale nevino.
Pogledao sam svoj odraz u nekom izlogu, zatim krenuo dalje još bržim korakom.

KOJA JE STRANA VIŠE ZLOSTAVLJANA?

AH, JULIJANA!


julijana
lepoto nad lepotama
nebeska vilo
i ponoru naših užarenih pogleda

o čemu si razmišljala
dok su tri tvoja obožavatelja
slomljena grčem beznadežne ljubavi
oduzimala sebi život
želeći da tako postanu
neraskidivi deo tvog srca

verovatno se ne sećaš
njihovih likova
još manje njihovih imena

julijana
čarobnice i veštice
najlepši snu i noćna moro
da li je ikada pogled
tvojih modrozelenih očiju
prešao preko nekoga
sa interesovanjem ili željom
kao što prelazi preko izloga
punih tesnih haljina
i lakovanih cipelica s dugim štiklama

jesu li za tebe
zaista
čitav svet i sve sudbine
samo jedan veliki prozirni izlog
iz kojeg bez tračka emocije
odabireš ono što će te samo
tog trenutka zadovoljiti
a već sledećeg biti
poderano izgužvano odbačeno

julijana
kurvo nad kurvama
gledaš nas kao svoje igračke
dok izvijaš telo i pružaš
dugačke noge u gracioznom hodu


mrziš nas
a ti si predmet našeg obožavanja
i znaš to
i ulice to znaju
i zvezde to znaju
i mostovi i reke
i svi to znaju

i tebi to ništa
ali baš ništa ne znači

ti sediš na svom svilenom krevetu
i ispijaš šolju kafe
i nežno i milo
ispuštaš vetrić
čekajući da dođe vreme
za još jedan
fatalni izlazak pred nas.

UMETNOST JE... ŠTA?

(ODLOMAK IZ LEGENDARNOG ROMANA ''SANATORIJUM'')

« Zdravstvuj», reče Sergejevič kad me je video. Ušao sam. Odmah me je zapahnuo opijajući miris boja i razređivača, kojima je vazduh u sobi bio više nego zasićen. Bar stotinu oslikanih platna nalazilo se okačeno po zidovima i plafonu, ili uredno naslagano u uglovima sobe. Ostatak prostora bio je ispunjen štafelajem, tako da je mogućnost kretanja po sobi bila minimalna. Sergejevič je od svog prebivališta napravio atelje, u kojem je stvarao besmrtna dela.
« Još kako su smrtna», ispravio me kada sam mu to rekao. « Kako koja slika stigne do kraja priče koju je iskazivala, jednostavno se pretvori u smesu haotično razmazanih linija i poteza četkicom, i nakon toga samo budala može videti neki trag umetnosti u toj raznobojnoj zbrci.» Šmrknuo je, zatim mi je namignuo i nastavio: « Razumeš me? To je dokaz da i najveća umetnička dostignuća na kraju izgube vrednost. Potrebno je samo da se pročitaju sve poruke sadržane u njima.»
« Ne bih se složio sa vašim mišljenjem», rekoh.
« Zašto? Razmisli: zar, na primer, ne odložiš neku knjigu i zaboraviš na nju onog trenutka kad je potpuno razumeš, iako si je pre toga pročitao deset puta, uvek sa podjednakim interesovanjem? Ili, kad napamet naučiš neku kompoziciju i tačno znaš kada se ubaci koji instrument i sa kojom svrhom, pa ti slušanje te kompozicije najzad dosadi i više ne obraćaš pažnju na nju, makar to bila i Betovenova Sudbinska.»
Dok sam se grčio da smislim adekvatan odgovor, Sergejevič je terao dalje sa monologom: « Umetnost postoji radi umetnosti, a ne radi ljudi. Ljudi je samo obezvređuju. Kada umetnik sedne da stvori delo, on to čini zbog novca ili da bi iživeo lepezu svojih osećanja. Pri tome najmanje brine šta će neko reći o njegovom radu, a posle toga ionako više nema veze sa onim što je načinio. Tada njegovo stvaralaštvo dobija sopstveni život, biva uzdizano do zvezda, pa zatim provlačeno kroz mulj kritike, ili obrnuto, svejedno, i na kraju postaje nevidljivo, iako očigledno, a često se desi da ga bace u jamu zaboravljenih veličina iz koje ga tek ponekad upeca neki dokoni kritičar amater, da bi ga još malo oglodao. To je prava istina o odnosu ljudi prema umetnosti. Videćeš, kada se bude našao neki pametnjaković da da prikaz stvarnog značenja Mona Lizinog osmeha, svi će pohrliti da se na licu mesta uvere kako objašnjenje odgovara Da Vinčijevoj ideji, i posle toga... posle toga će neki blentavi posmatrač Mona Lizi docrtati brkove.»
Zaustio sam da se suprotstavim, ali me je slikar pretekao. « Zato meni odgovara smrtnost mojih slika. One svojim sadržajem na najbolji mogući način iskazuju poruku, i kada iskažu sve što je bilo potrebno, njihova forma iščezava, pretvara se u ono iz čega je i nastala – u besmisleni skup boja, ne dozvolivši nikome da pljuje po njima nakon divljenja i otkrivanja svih značenja. Umetnost radi umetnosti, gospodine, ona je samo prividno nesebična i dostupna svakome, a u stvari je otvorena samo prema umetniku kao svom privilegovanom ocu, i to samo dok je stvara. Tako je to.» Na kraju svog izlaganja je šmrknuo i namignuo. Nesvesno sam mu uzvratio.

TKO NE LETI - NE VRIJEDI...

LETENJA


Nekako je čovek uskraćen za taj vid kretanja, jednostavno mu se nije dalo još od postanja i od onog kratkog boravka u Edenu.
Dedalu je kojekako uspelo, ali sin mu Ikar neslavno poginu kad je probao isto. No, to su krila, a ljudi nisu ptice. Ljudski rod ne leti čak ni kad paraglajduje, ili se iz tačke A avionom premešta u tačku B.
Neko će reći da postoji i fenomen astralnih projekcija, što je u redu, svako ima pravo da kaže svašta, eto, postoji i onaj magazin ''Treće oko''.
Dosta za uvod.
Ja sam leteo.


LETENJE PRVO

Sa igrališta ispred zgrade, kao dete. U rukama sam držao dva pištolja ''Berete'', igračke, jedan u desnoj, drugi u levoj ruci, i to je tada bilo veoma važno da bih se odvojio od zemlje. S ta dva pištolja u rukama uzdignuo sam se do visine krovova okolnih zgrada, dok je igralište ostalo ispod mene. Ne pamtim da sam se uplašio, samo mi je bilo neobično, i čvrsto sam stezao oba pištolja. Nisam manevrisao u slobodnom prostoru, samo sam tako uzleteo, a onda se isto tako i spustio na igralište, bez ikakvog razloga. U međuvremenu, ''Berete'' su nestale a da ja nisam ni primetio kako ih više ne držim u rukama.

LETENJE DRUGO

Jesenji dan, težak i žut, siv i vetrovit, kiša obećava samu sebe svakog trenutka. Ja na keju pored reke, šetam se i gajim melanholična osećanja. Onda osetim da mi svaki naredni korak postaje sve lakši, na kraju nogama više ne dodirujem zemlju, u vazduhu sam, postavljam se paralelno nad rekom, desetak metara iznad nje, i letim suprotno od smera njenog toka, gledajući i vodu i žutozelene krošnje koje čerupa snaga vetra. Okrenem se tako da moj let sada prati i vodotok i smer duvanja vetra. To sam namerno uradio. Spuštam se sve niže, uprkos svojoj snazi vetar me ne baca na tle, rekao bih čak da mi i pomaže da pri sletanju ne lupim o neko stablo na keju, iako je drveće na keju, staro i po tridesetak godina, iz korena savijano silinom vetra. Stupam obema nogama na stazu, pogledam na gore, pomislim – leteo sam, zatim nastavim da gajim melanholična osećanja. Taj let tamo-amo trajao je možda minut i po.

LETENJE TREĆE

Opet kej i opet reka. A iz staze na keju izniču glave Fredija Krugera. Isprva samo izniknu iz asfalta, pasivne su, zaobiđem ih i idem napred, ali usput glave koje dalje izniču postaju sve agresivnije i sve brojnije. Svaka naredna sve je veća, a meni su svi putevi presečeni; nema odstupanja, nema silaska s keja, mogu jedino napred, a ispred mene rastu na desetine glava Fredija Krugera koje se zlokobno smeju. Ne mogu ni da potrčim, noge su mi teške, krećem se sporo, prestravljen sam. Dosetim se da se nogama odrazim o drvo i tako preskočim prvih nekoliko Fredijevih glava. Ako ne mogu da trčim, mogu da koristim akciju-reakciju, i to mi itekako uspeva. Sve više se ubrzavam odskakanjima od jednog i doskakanjima do drugog drveta, pa onda opet, sve dok ne počnem da se krećem u slobodnom prostoru, slobodan da manevrišem kako se meni svidi. Više mi drveće nije potrebno, letim iznad glava Fredija Krugera koje bez prestanka izniču ispod mene, a ja svoj let sa keja usmeravam prema ulazu u zgradu, Fredijeve glave prozuklim glasom prete: ''Ne možeš pobeći!'' Slećem ispred zgrade, glavama iza mene pokazujem srednji prst, penjem se uz stepenice, živim na visokom prizemlju, to je 16 stepenika, odjedared se čitavi šesnaesti stepenik pretvara u ogromnu glavu Fredija Krugera koja zaurla: ''Ne možeš pobeći!''

LETENJE ČETVRTO

Opet akcija-reakcija. Povezan sam sa sumnjivim tipovima, s njima sam u podzemnom lokalu, onda ih drugi sumnjivi tipovi izrešetaju, a ja zaždim iz tog podzemlja, stepenište na gore je strmo, grabim i rukama i nogama. Onda shvatim da rukama mogu da zgužvam podlogu ispod sebe, bilo koju, i da se na konto te sile odbacim dalje. Izašao iz podzemlja, odbacivao se od Bulevara Arsenija Čarnojevića, pri tome gužvajući asfalt, dok su oni negativci trčali za mnom i pucali, ali ja sam se sve više ubrzavao, da bih se na kraju našao u vazduhu, bez ikakve potrebe da dodirujem zemlju. Uzleteo sam do polovine visine Zapadne kapije, Geneksove kule, tu sam se uplašio, i ne znam šta je dalje bilo ali probudila me moja draga.

...

To su prva četiri upečatljiva letenja, iako ih je bilo još, i sva su povezana s nečim opipljivim, što mi je poslužilo kao odskočna daska.
Prošle su godine u kojima više nisam leteo. Desetak godina, minimum. Ne leteti deset godina, da ne poželiš ni najgrđem dušmaninu.

LETENJE PETO

Silovito hrlim ka košu, saigrač mi u pravom trenutku dodaje loptu, krećem na dvokorak da rutinski poentiram zicer, u trenutku se predomislim i poželim da zakucam, iako sam svestan činjenice da to jako dugo nisam radio. Svejedno, odvajam se od zemlje i bližim se obruču. Tu sam, u ravni obruča, tri metra i pet centimetara visine, lebdim i razmišljam kako što efektnije da ubodem loptu u koš. I onda ROK! Sabio sam je kroz obruč kao parnim čekićem, i nastavio da lebdim još nekoliko sekundi. Znao sam u snu da je to samo san, ali bilo mi je dobro jer sam opet poleteo, makar i toliko kratko. I nisam imao nikakva pomagala, samo sam se odrazio dovoljno jako.

LETENJE ŠESTO

Hodnik je dugačak i visok, a mi idemo njime i idemo i idemo... Na plafonu se roje neki gadni insekti i to moju pratilju jako uznemirava. Kaže mi da nekako regulišem situaciju, strah je i ne želi više da ide sa mnom. Zagledam se u plafon, od poda je udaljen barem pet metara, sve na njemu ukazuje na barok, osim tih insekata koji se sve više umnožavaju. Dok sam gledao u njih, samo sam doleteo do gore. Prethodno se nisam čak ni odrazio. Doleteo sam tek tako. Insekti nisu pobegli. Gledali smo se, nije bilo panike, čak ni gađenja. Mnogo više nego insektima bio sam fasciniran svojim poletanjem, i u snu sam mislio da je to ipak samo san. Odozgo sam smirivao svoju pratilju i objašnjavao joj kako se nalazimo u snu, i da ne želim da sletim, jer sam napokon opet u vazduhu. Osećao sam se neodređeno, ali vuklo je na sreću i ustreptalost, kao kad sam imao sedam, osam, devet godina.

LETENJE SEDMO

Ničim izazvano, a desilo se na igralištu s kojeg sam prvi put poleteo. Otkrio sam izvor energije koja me uzdiže i omogućava mi da letim. Nalazi se ispod vrha lobanje, sa unutrašnje strane. Malo iznad mozga i malo ispod donje strane spoja parijetalnih kostiju. Mogao sam da manevrišem u vazduhu kako god sam hteo, bez da ulažem ikakav trud ili da se trošim na bilo kakav način. Naravno, odmah sam uzleteo do krovova okolnih zgrada, tamo napravio pauzu a onda se lansirao nebu pod oblake. Pri tome sam neprestano sebi govorio kako to ni u kom slučaju ne može biti san, jer su se perspektive, uglovi, čak i senke, neprestano menjali, onako kako sam ja menjao položaj u vazduhu. Previše realno za san, zaista previše realno. Čak me ni buđenje nije ubedilo da sam sanjao. Ej, najzad sam poleteo baš onako!
Idemo dalje...

FAJT KLUB + KARATE

1

I sada zamisli ovako: proveo si pola godine ili deset meseci u nekom od borilačkih klubova koji niču gde hoćeš i gde ti ne pada na pamet da bi trebalo da ih bude.
Naučili te osnovnim udarcima, te kojekakvim ''čišćenjima'' – čitaj – načinima lomljenja kostiju protivniku, prvenstveno lomljenja kostiju nogu, još tačnije, kostiju potkolenice i samog kolena.
Jedan si od mnogobrojnih polaznika, platiš članarinu, ideš na treninge i susretneš se sa gomilom istomišljenika. I to je sve što znaš o tome gde si dospeo i za šta izdvajaš pare iz kućnog budžeta.
A to za šta si uplatio zove se lou kik, ili ful kontakt, ili tajlandski boks, ili aikido, ili kendo, ili karate, ili...
Međutim, odlično znaš zašto si im platio. Jer ti se guzica stegla od straha. Jer si uplašen. Ovo je nesiguran svet, društvo na ivici propasti, svi prete a niko da kaže ni reči utehe, i tako dalje.
Došao si, dakle, u borilački klub prevashodno da bi odagnao strah. A u borilačkom klubu počnu da te teraju da vežbaš udarce, i to ti se dopadne. Za veoma kratko vreme postaneš onaj koji se više ne plaši, ali koji može drugome da zada strah, što ti se takođe dopadne.
Onda postaneš faca u društvu, i uz tvoje ime stoji i ono – bokser, kiker, ovo ili ono, što u ušima odzvanja jače nego magistar i doktor nauka. Takvo je društvo, takva je sredina, šta se može protiv toga. Posebno kad znaš da bi nekog magistra oduvao jednim udarcem ukoliko ti se ne dopada, a naročito ako borilački sport upražnjavaš paralelno s teretanom. Naravno da bez mišićne mase ni udarac ne može da bude razoran. Stoga plaćaš i seanse u teretani. Ni na kraj pameti ti nije da, zapravo, nekome plaćaš da bi radio kao konj. Da bi dizao stotine kila tereta, na konto kojih se vlasnik teratane bogati.
Jeste, kažeš sebi, ali sve je to ulaganje. Postanem razbacan i jak, i zdrav. I niko mi ne može ništa, SVE ĆU DA IH POLOMIM. Ali duša kaže nešto sasvim drugo. Duša kaže, ne lažući: ''Ti si pičkica, pičkice.''
Pređeš s proteinskih koktela na steroide, koji koštaju boga oca. I dalje plaćaš i teretanu i svoju borilačku veštinu. Odjedared si zao i opak, i jak.
A onda se, batice, jednostavno urušiš u sebe. Jer nisi umeo da balansiraš. Nisu te naučili kako se to radi. Niko te nije odveo na teren, da se fajtaš sa onima koji su plaćeni mizerno a mogu da podignu i tebe i teret koji im je u opisu posla, plus da te raskantaju od batina jer si im dodatni teret. One čikice od pedeset i nešto godina i pedeset i nešto kila, s pocrnelom kožom i sazdani od žila i sajli. E, tvojih napumpanih sto kila ne bi imalo ama baš ništa da traže među takvima, ne daj bože da se fajterski s njima zakačiš. Brate. Bolje da si njima dao pare, da te oni nauče, nego oni silni treneri što paradiraju naokolo sa svojim školicama za retarde.

2

Karate u prevodu znači ''prazna šaka''. Kara – prazna, te – šaka.
Godinama sam trenirao karate. I spoznao nešto dublje, što se karatea tiče. To je filozofija, više nego borilačka veština. Kod nas se upražnjava onaj, takozvani, sportski karate. Takmičarski, je li, koji se, pak, opet svodi na to da protivnika šineš u glavu pre nego što on tebe opizdi. Ili ga gađaš u telo i noge, kako god.
Imao sam dobrog učitelja. Insistirao je na usporenom izvođenju blokada i udaraca. Terao nas je da shvatimo šta blokiramo i zašto prelazimo u napad udarcem. Zašto uopšte udaramo, ako smo se već odlučili za udarac. Zašto smo se odlučili za udarac, posebna je lekcija.
Najbitnija je ravnoteža. Ako si već u stavu za napad, obema nogama moraš da budeš kao zalepljen za zemlju, onda iz tog stava dejstvuješ po protivniku. Ako si u odbrambenom stavu, noge treba da ti rade još brže, ali da ti je sve vreme barem jedna čvrsto na podlozi. Poželjno je da u odbrani obe noge budu na zemlji, koliko god je moguće više. Ukoliko i primiš udarac, treba da znaš kako što bolje da ga amortizuješ. Da ti ne leti glava tamo-vamo, nego da se što pre izmakneš od eventualnog sledećeg udarca. I da sve to vreme gledaš, ako vidiš da je napadač u trenutnom raskoraku, kako da mu kontraudarcem ne polomiš nešto, nego samo da ga vratiš na distancu.
Karate je takođe i disanje. Kao kad plivaš. Ako ne dišeš pravilno dok plivaš, suočen si s davljenjem. Pa ti vidi. Uostalom, pravilno disanje bitno je za sve čega se dosetim, ili dosetiš.
Pošto je ova borilačka veština ipak u suštini odbrambena, te je samim time pretežno duhovne kategorije, može se izučavati čak i uz knjige pisane na tu temu. Teorija karatea, naravno, i ono što se karateom zapravo želi reći a da se ne svodi na golu demonstraciju poteza i udaraca koje svaka budala može da savlada, tehnički gledano. Budale su oni koji plaćaju da bi naučili kako da nekome polome koske. Karate uči kako da sprečiš da nekome polomiš koske, i oni koji to ne prepoznaju naprosto su protraćili vreme iako im to nije jasno.
I tako, moj je učitelj karatea otišao jednog lepog dana. Urastao mu nokat u meso, morali da mu čupaju nokat. Doveli su nam novog, ali on nije bio učitelj, samo je bio kvalifikovan da drži treninge. I bio je sve ono što ne treba da bude. Prijavio se za takmičenje. Karate i takmičenje, mislim... Da nam demonstrira kako zna da bije. Odmah u prvom meču dobio je preko nosa, nos mu prokrvario, moja je majka bila dežurni lekar, zaustavila mu krvoliptanje, on se vratio u meč. I dobio protivnika na neku šorku koja je ličila na onu ispred seoske zadruge. Sudije ga bodovale kao pobednika.
Posle toga sam napustio karate i prešao na košarku. I zakucavao sam, dragi moji, sabijao sam loptu u koš svom snagom, i to nikoga nije bolelo. Samo je meni bilo otišlo koleno, ali to se ne računa jer ja sam pripovedač.

ELEKTROSHOKANTNO!

STRUJNIH UDARACA ČETIRI


1.

Leto je i škola se nalazi preko puta moje zgrade. Nas 5-6 skupimo se i popnemo se na krov škole, tada su krovovi još uvek bili ravni. Smisao te akcije ne znam ni dan-danas, no nije ni bitno, višak energije, valjda.
Kad si na krovu, lako nađeš razlog zašto si na krovu, a tu je bio i Straško, stražar koji je čuvao školu od ovakvih kakvi smo mi bili, ali je izgleda baš tada bio negde drugde ili se mrtvosao od rakije.
Odjednom krene da zvoni školsko zvono. Pogledam, moji drugari se nagnuli preko krova i čine nešto što tera zvonce da zvoni. Raspust je i nema razloga da se zvono oglašava. Ali se oglasilo.
Najzad drugarima dosadi ta radnja, pa se pomere, a ja priđem. Gledam, vidim žice koje iz zida dolaze do zvona. Sagnem se preko krova i prstima spojim žice. GROM! Ulovim se u strujno kolo, i to me drmalo i drmalo. Ovi moji već otišli na suprotnu stranu krova i zabavili se nečim drugim, tako da me nisu videli dok sam varničio.
Nekako se iskobeljam iz strujnog kola, sav ponosan na sebe jer je i mene drmnula elektrika (tada mi je bilo možda 11 godina, pa sam manje-više na sve bio ponosan), i onako poluošamućen dobauljam do drugara.
''Šta ste radili tamo, pa je zvonilo?''
''Bacali smo odozgo kamenčiće na zvonce.''

2.

Frižider marke ''Obodin''. Možda malo stariji i od mene. U frižideru regulator za temperaturu. Ali je otpao pa je ostala samo rupa, obložena gumom. Rupa u frižideru, nema šanse da ne proverim šta je u toj rupi. Otvorim vrata frižidera i bez mnogo razmišljanja prodrem prstom u to gde je bio regulator temperature. Guma je činila neznatni otpor mom nadirućem prstu, ali me na kraju propustila. Kad sam već zašao dublje, osetio sam vlažnost. Da ne bismo došli do seksualnih aluzija, kako je moj prst prodro i dospeo do te vlažnosti, tako se desio GROM. Ali, osećaj je bio drugačiji od onog kad me zveknulo na krovu. Tamo je bilo suvo i jako, a ovde nekako mekano i mokro, iako je drmalo tako da su mi i koske zvečale. Dopala mi se struja iz starog ''Obodina''. Za sada moj najomiljeniji udar.


3.

Kaže mi drugar: ''Ajde pipni ovo.''
A to je prekidač stone lampe, samo što nema onaj pali-gasi, nego je ogoljeno i unutra su žičice.
Pipnem. GROM! Odbaci me metar i po unazad. Na palcu mi momentalno iskoče tri pliha.
''Ti nisi normalan'', konstatuje drugar, dok se ja blentavo smešim sa poda njegove sobe.

4.

Pregori sijalica. Sad, nije muka što je pregorela, nego što je pregorela na onom visokom plafonu, stara gradnja, plafoni dignuti pod nebo, te fore. Nema lustera, sijalica bila ušrafljena direktno u sijalicodržač koji s plafonom spajaju dve žice. Nema lustera, ama nema ni merdevina. Popnem se na sto. Jok, kratak sam. Dovučem kamaru knjiga, složim ih na sto u dve gomile, stanem na njih, balansiram, ali jok. I dalje sam kratak. Siđem nekako s te gomile, dovučem još jednu kamaru knjiga, naslažem ih na već postojeće i posle petnaestak minuta teškog mučenja uspem da stanem na vrh toga. I šta? Nova sijalica mi ostala dole, daleko ispod mene, na stolu. Psujem, opet silazim (to traje i traje), uzmem sijalicu, opet se penjem (to traje i traje i traje), opet sam na vrhu i mogu da dosegnem crknutu žarulju. Ali ona je tako dobro pregorela, da je spržila i deo sijalicodržača, pa su postali jedno. Cimao sam i kidao, pokušavao da razdvojim sijalicu od grla, nešto je puklo, skot je počeo da se odšrafljuje, sa sobom noseći i komade sijalicodržača, ali tako silovito da mi je poremetilo ravnotežu, pa sam se mahinalno uhvatio što za žice, što za onaj neotopljeni deo sijalicodržača, i onda GROM!
Nije da se hvalim, neću da se kurčim, no činjenica je da sam na klimavom stolu, na metar knjiga naslaganih na tom stolu, udarnički podneo strujni udar, a da pri tome nisam ni pao. I opsovao sam samo triput, tiho.
Posle moja draga došla kući, ja joj ispričao avanturu, a ona me pitala: ''Što nisi od komšija pozajmio merdevine?''

ZHALOSNA LJUBAVNA PRICHA...

MASNE FOTE MI SE SLIVALE NIZ BRADU


Počelo je negde u trećem osnovne. Sedela je u klupi iza mene i jednom me tužila učiteljici. Svake nedelje, tačnije svakog petka trebalo je da napišemo dnevnik, a onda smo čitali napisano. Mrzelo me da ga napišem, nego sam mislio da na blef, sa otvorenom sveskom, direktno iz glave izvučem neki događaj od prethodne nedelje.
“Učiteljice, njemu je prazna strana u svesci!”
“Jeste, jeste, prazna mu je!”, pridružila se guska koja je sedela pored nje, a onda i guska koja je sedela pored mene.
A meni blentavome uopšte nije bilo palo na pamet da otvorim neku stranicu s napisanim dnevnikom, nego sam baš okrenuo novi list…
Tu sam počeo da se zaljubljujem.
Već je počela da nosi neke tada moderne stvari i da tapira kosu. Mene su još uvek bili šišali na lonče i nosio sam pulovere bez rukava preko košulje na pruge. Ali, bio sam predsednik odeljenske zajednice i sprovodio teror u odeljenju. I ponašao se po sopstvenim pravilima, pa su me dvaput u tri godine na polugođu smenjivali s funkcije predsednika.
Posle mi je rekla da joj je žao što me je tužila, ali da tje to uraditi opet ukoliko nastavim da se ponašam neodgovorno. Na velikom odmoru kupio sam joj gemiš i alvu u kiosku kod Adže. Gemiš je bio mekan i gnjecav, i alva se relativno lako mogla udenuti u njega, pa je to na kraju izgledalo kao nekakav sendvič.
Da dođem kod nje na rođendan.
“Ja sam riba u horoskopu”, rekla mi je. Pojma blagog tada nisam imao šta je horoskop, ali sam joj rekao: “Pa, baš dobro.”
Pokazala mi je komplet Dečjeg sveznanja, svih devet knjiga, novo izdanje. Puko sam od muke, jer nisam imao tu novu ediciju. Kako je rođendan odmicao, nas nešto manje od desetak gostiju počeli smo da se razularujemo.
“Hajde da se igramo masne fote!”, predložila je slavljenica. Masne fote! O tome sam do tada samo slušao i bile su nedostupne mojoj mašti!
Posedali smo ukrug, a u krugu je bila flašica koju smo okretali. Ko je okreće ljubi onoga prema kome se, nakon okretanja, usmeri grlić flašice. Meni se čak tri puta palo da ljubim slavljenicu. Sve u svemu, fenomenalan rođendan.
Nakon toga, sve češće smo se skupljali da, kao, radimo domaći. A masne fote su počele da se završavaju poljupcima u usta. Nikome više obrazi nisu bili zanimljivi.
Hajdemo u bioskop. Pristala je.
U bioskopu Iskra davao se kung-fu film Tigrov bes. Idemo. Sala prepuna mandova, sedišta se davno oprostila od tapacirunga, ljuspe semenki i suncokreta lete na sve strane. Glavnom junaku sve vreme čine nepravdu, blenem u bioskopsko platno i gajim totalnu empatiju prema njemu, kad primetim da neki mandov iza nas duva u novu frizuru moje devojke, i sa josh pet-šest mandova kroz smeh nešto komentarišu na ciganskom. A nama ruke spojene, držimo se za ruke, oboma šake znojave, a u šakama bioskopske ulaznice… U meni je počeo da se budi gnev… Kad se film završio, od ulaznica su ostale samo mokre froncle, i ona me pogledala. Odmah ispred Iskre, pred njom, na mandovu sam izveo pokaznu vežbu iz malopre viđenog kung fua. Ostali nisu smeli da se umešaju, jer je izašao cepač karata i sve nas rasterao.
Naučio sam kako da flašicu zavrtim tako da se grlić uvek usmeri prema njoj. Ona baš i nije bila vična toj veštini, pa je tu i tamo ljubila i ostale.
Onda se jednog dana preselila iz kuće u zgradu, u novi stan. Odjednom neko novo društvo, nikog od njih nisam poznavao.
Na pijaci je bio aparat u koji gurneš kovanu desetodinarku, a koka iz aparata snese jaje. U jajima je bilo svega i svačega, od vampirskih zuba do plastične pištaljke. Jednom je koka snela jaje u kojem se nalazio prsten. Prsten s nečim svetlucavocrvenim na vrhu.
Usred časa matematike poklonim joj prsten, ona gleda sebi u noge.
“Ja sam se zaljubila u drugog”, rekla mi je na odmoru. “On živi u mojoj zgradi i stariji je dve godine od nas i ide u peti razred.”
O, sunce ti tvoje! Kako da se nosim s dve godine starijim frajerom, pa još njenim komšijom?!
Vratila mi je prsten. Čuvao sam ga neko vreme, onda sam ga s mosta zafrljačio u reku, na putu prema školi.
A taj novi je imao ogromnu glavu i još ogromnije naočare na toj glavi i dahtao je kao ker dok je pričao bilo šta…

NIJE NA RAZHNJU...

JAGNJE NA NEBU


Do poslednjeg trenutka nije znao zašto je dobauljao baš dotle. Kamenje, zemlja i lišće žbunova upijali su njegov život brže nego što je on probušenim plućima zadržavao ostatke života. Gore je vazduh razređeniji, ali ipak čistiji nego dole, u kotlini. Nije više siguran muti li mu se pred očima, ili je Grad pod njime prekriven sivkastom izmaglicom. Još jedan udah vazduha. Osećao je kako je čitavi prostor zaškripao s njegovim agoničnim udisajem. Lice mu je bilo u travi. Pojedine vlati trave žute, smrznute, druge i dalje zelene premda je zima pokazala sve svoje ćudi. Odabrao je da licem padne u zelenu travu. Nije imala nikakav miris.
Tamo retko ko zalazi i kada je vreme mnogo lepše. Radoznalci se zadržavaju na sigurnijim kotama, gde je teren manje-više ravan. Gudure i vrleti umeju da budu lepe samo na slikama i fotografijama. Malo je pravih avanturista.
Znao je šta će se dalje desiti. Prva tri ujeda osetio je na potkolenicama. Nisu psi krivi. Ne bi ni pobegli toliko visoko, da je... dole... sve u redu. Dole ništa nije u redu.
Zaposeli su novu teritoriju, na koju je on banuo, već dovoljno načet da miris njegovog odlazećeg života izludi čopor, gladan danima i nedeljama. Nije ni pokušavao da se odbrani. Ujedali su ga i kidali, dok je sve vreme licem bio u zelenoj travi koja ne miriše.

Lice mu je bilo u zelenoj travi. Trava je mirisala. Devojčica je skakutala naokolo, onda pribijala lice uz njegovo. Ciktala je od radosti, zajedno su se krili od Baba Roge. Na kraju, kad su se umorili, rekao joj je da Baba Roga ne postoji.

''Lagao sam je'', mislio je, dok su ga psi ujedali. Smogao je toliko snage, da se okrene na leđa. Pri tome je šumno uzdahnuo. Čeljusti jednog od pasa našle su se u ravni sa njegovim očima. Ali, njegove oči već su bile zagledane u nebo. Čak je na trenutak poverovao da mu nebo može doneti spasenje.
Rana na grudima tek bi pokatkad prokrvarila, dok je poslednjim trzajima pokušavao da se domogne vrha, odakle je mogao da vidi sve ono što ga je godinama fasciniralo. Ne, ipak ne. Vrh je bio predaleko. Pseći očnjaci jako blizu.
Podigao je levu ruku i pružio je prema psu koji je nasrtao na njega. Drugi se zaleteo prema ispruženoj ruci, onda je zastao. Ženka komanduje čoporom. Takvo je ustrojstvo kod pasa.

''Hoćemo li da milujemo kuce?'', pitala ga je devojčica ushićenim glasom. Kuce su dobre, govorio joj je, i ona se nije plašila pasa. Preselila se u beskraj, uverena da su kuce dobre.

Niko nije dobar, mislio je. Ujedanje je prestalo. Ženka je sela pored njega i gledala ga. Već mu se koprena navukla na oči i kao kroz maglu video je da su ostali psi polegali naokolo, najednom pitomi i krotki.
Ne valja životinju gledati u oči, setio se saveta koji mu je neko nekada dao. Ženka je dahtala i gledala ga, opuštenih ušiju, a on joj je uzvraćao pogled. Sve što je moglo da se desi – desilo se. Gledati se sa životinjom koja ga je do malo pre grizla, bilo je veoma lako. Mnogo teže od toga je gledati nebo, jer se posred neba, među svim ostalim oblacima, nalazio i taj paperjasti, osvetljen bolje od bilo kog oblaka. ''Liči na jagnje'', pomislio je.
Kučka je prvo načuljila uši, onda je pogled s njega skrenula na puteljak kojim se odozdo stiže do mesta na kom su se nalazili. Zarežala je, zatim ga je opet pogledala, kad je odjeknuo prvi pucanj. Čopor je još pre toga bio na nogama, spreman da brani teritoriju. Razbežali su se posle trećeg pucnja, dva psa su ostala na travi, u sopstvenom ropcu.
Video ga je kako hoda uz stazu; prvo samo njegovu glavu, zatim vrat i ramena, onda i ispruženu ruku koja je držala pištolj. Jedva se kretao, posrćući, dok mu je druga ruka beživotno visila niz telo.
Kao u košmaru, mislio je, gde ne možeš umaći progoniocu. Sada i da je hteo, više nije mogao da pobegne. Opet je pogledao nebo. Kao da se smračilo, iako je bilo rano popodne, a oblaci su promenili oblik, svi osim onog nalik na jagnje.
Dva psa nedaleko od njega i dalje su umirala u ropcu, ostali su režali i lajali, ali nisu prilazili blizu, kad je osetio kako ga neko vuče prema vrhu. To nikako nije bila zdrava snaga, znao je, jer ni njegovom progoniocu nije ostalo još mnogo. Nije se opirao, dopustio je da se desi ono što je neizbežno. Ionako je sada sasvim svejedno.
''Zašto si pucao u pse?'', s mukom je prošaptao.
''Hteli su da te ubiju...''
Neke situacije naprosto su smešne, čak i kada su duboko tragične. Čovek s pištoljem, koga je još samo čudo održavalo na nogama, stajao je nad njim. ''Sada gledaj'', rekao je promuklim hrapavim glasom, ali njemu više nije bilo do gledanja u ono što ga je godinama fasciniralo. Kotlina, zgrade, krovovi kuća i planinski venci koji se gube u daljini za njega su sada već bili u potpunom mraku. Mogao je da vidi samo svog progonitelja i jedno jagnje na nebu, dok se prisećao kako ga je pogodio prvi metak. Osetio je da mu je vrelina oprljila kožu, zatim jak udarac, a onda i zrno koje se silovito probilo kroz tkivo i zaustavilo negde unutra. Drugi metak gotovo u potpunosti sledio je putanju prvog, ali doneo je bol...
''Ne valja životinju gledati u oči...''
Čovek s pištoljem skrenuo je pogled prema kotlini. ''Žao mi što ovo ne možeš da... Skoro je potpuni mrak, a sve se vidi... Sve se vidi...''

''Hoću da ovde dolazimo svakog dana i uvek!'', piskutala je devojčica na vrhu brda, berući cveće i posmatrajući svakojake bubice koje su milele po zemlji ili letele naokolo. Pogled na kotlinu nije je mnogo zanimao, bila je ushićena jedino onim što se nalazilo u njenoj neposrednoj blizini. Vremenom bi počele da je zanimaju i udaljenije stvari, sve do beskraja.

Progonilac je postao samo lelujava kontura, iznad koje je lebdelo jagnje. Sećanja nisu laka, ni na ono što je bilo dobro, ni na ono loše. Uvek ih sledi seta, ili kajanje. Učinilo mu se da je čuo kako čovek s pištoljem pita: ''Zašto njih? Zašto nju?!'' Čini mu se da je odgovorio: ''Ne znam. Ne znam. Ne znam...''
Na trenutak, mrak mu se razvejao pred očima. Još uvek je bio dan, plavetnilo neba se tu i tamo pomaljalo među oblacima, psi su bili blizu ali nisu se približavali, a njegov progonilac stajao je nad njim, s pištoljem uperenim u njega. Stajao je, tek sada je video, sav izranjavljen, sa povredama mnogo opasnijim nego što su njegove.
''Šta sam to učinio...'', pitao je samog sebe. Umesto odgovora, ponovo ga je sa svih strana skolio mrak. Kako objasniti neobjašnjivo? Mirni dani prepuni su zla. Ne postoje mirni dani. Više ništa ne postoji, osim tog jagnjeta na nebu...
Čovek s pištoljem bezglasno je plakao. Njegova devojčica trebalo je ujutru da ode u vrtić. Njegova žena trebalo je da bude iznenađena rođendanskim poklonom i crtežom koji je devojčica, u dosluhu s njim, nacrtala za mamu. Njegov kum trebalo je da...
Uperio je pištolj sebi u glavu, onda je pao kraj svog kuma. Pucanj nije odjeknuo. Nad kotlinom je počela kiša. Samo je oblak nalik na jagnje zaplakao i otišao prema beskraju.
Kada su ih pronašli, jedno telo bilo je raskomadano, drugo netaknuto psećim očnjacima, a pištolj je bio rasturen u paramparčad.