samomojarazmisljanja

četvrtak, 27.12.2007.

JEDNA DRAGA OSOBA

Ove dane sam u tako nekakvoj gužvi a ja često prilegnem.
Trebala bi ovo, trebalo bi ono, a ne da mi se, eskiviram sve što mogu i ne mogu, ko ga šiša.
Sinoć sam se sjetila jedne drage osobe koja mi je puno pomogla u životu, koja mi je u teškim vremenima bila oslonac, sad je u Puli i dugo se nijesmo viđeli ni čuli.
Poslala sam poruku, čestitala Božić, i za sekundu je zazvonio moj mobitel.
Pričali smo uru vremena, napunila sam baterije, prisjećali se lijepih momenata, nekih se čak i ne sjećam, a ta osoba ih je zapamtila, urezali su joj se u sjećanje, tako mi fali, vojela bi da je đe bliže, imala bi s kim razgovarat, žalit se, smijat se, kad je ta osoba bila ođe imala sam svog privatnog psihijatra u njoj. A ko zna, možda se jednom i vrati ovama u naše krajeve.
Drago mi je da se i ta osoba često sjeti naših razgovora, da joj fale, nažalost nije zadovoljna životom u Puli, ne snalazi se, kaže nema dušu.
Kaže da su ljudi ljubazni, dragi, ne viču, ali,ali....da te vide u jarku pored puta, tu bi te i ostavili.
Ođe u nas je bilo momenata da je bilo svađa, vikanja do neba, samo što se neki ne bi pobili, ali kad je trebalo svi su skakali, kako kaže bio si siguran u toplinu, pomoć, oni koji bi se karali prvi su i pomagali.
Ima specifično zanimanje pa je bilo komičnih scena, ali ta osoba je pametna pa je sve to izvrćala na šalu i tako je prošlo 12 godina, lijepih 12 godina.
Često citiram riječi, izreke te osobe.
Strašno mi fale naša filozofiranja, kako sam ja to nazivala, sati razgovora i razglabanje nekih problema dok sama ne bi došla do rješenja ili preboljela ono što me peklo.

27.12.2007. u 21:56 • 0 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 23.12.2007.

SUICID

Boli li nas duša, srce, glava ili što li već kad odustanemo od sebe, kad se predamo, kad više ne vidimo smisao života.
Što se to u nama prelomi kad se odlučimo napustit ovaj svijet, u kakvo to beznađe upanemo, ima li izlaza, može li to iko primjetit .
Danas me dobro zdrmala vijest da mi se susjed bacio niz Bononovo.
Čovjek 54 godine, dva odrasla sina, jedan doktor, jedan završio elektrotehniku, oba dva se oženili, rade, dobro situirani, on ima svoju kuću, vrijedan, radišan, vazda dobro raspoložen, vazda spreman sa svakim stat minut na putu, popričat, nasmijat se, dat savjet.
Koliko ga je duša bojela kad je pričeko da svi pođu leć, kao on će još pročitat novine.
Iza 4 ure je sjeo u auto, odvezo se u grad, treba mu dobrih 15 minuta, parkiro autu, preskočio onu veliku ogradu i bacio se.
Srce me boli kad razmišljam kako se moro osjećat, srce me boli kako će se njegovi osjećat, u nevjerici su, niko živ za njega nije mogo pretpostavit da bi se mogo odlučit na taj korak.
u takom sam košmaru, neizmjerno mi je žo i njega i njih.
A neđe u dubini duše shvaćam taj korak, čovjek se izgubi i ne vidi smisao, i nema to veze s nikim njemu bliskim to je nešto u njemu.
Laka mu zemlja, neka nađe smiraj barem tamo, a njima Bog do snage da sve ovo prekuportaju, a ožiljak će nažalost ostat dok su živi i vječno pitanje zašto.
Kad je mene ovako uzdrmalo kako je tek njima, a posebno njegovoj ženi jer su zbilja imali lijepi brak, a ona se već danas pita zašto i kako ništa nije primjetila.
E živote, živote........................

23.12.2007. u 18:40 • 1 Komentara • Print • # • ^

i kako dalje

Dali sami sebe ponekad uhvatite kako tražite izlaz ,a izlaza nigdje ,kako se trgate između one stare sebe i ove nove ,kako vam se život kroz prste cijedi i ostavlja za sobom samo tragove i u svemu tome ne pronalazite ono što vas je prije tješilo ,,ono šta vas je prije znalo nasmijati ,,,,,
Sama sa sobom u zbilji sama sa sobom i kad sebe nepronalazim ,,
a nekad davno imala sam sve i idealan život i brak i volje i želje i htjenja ,a danas neman ništa ,jedno veliko ništa,,,,u sebi nosim stranca kojeg prepoznati ne mogu,,,a razloga trista ,,,,,

i koliko se god trudila vratiti sebi ,od tolike želje put ne pronalazim ,a tako sama sebi falim,,,,Tako samu sebe opet želin .Želin osjetiti onaj smjeh koji me znao podići iz mrtvih ,želim da mi se vrati ona moja dobra stara ja koja je znala kako se živi i kako se umire koja je djelila sa drugima i dobra i zla.Da mi je samo znati zašto sam sebe otjerala i svoj život prepustila nekom drugome ,,,

Samo se nadam da ču imati snage da se opet dozovem i da samu sebe dočekam širom raširenih ruku ,kao najboljeg prijatelja ,,,,Jedva čekam taj dan ,,,tada ču znati da sam opet spremna punim plučima udahnuti život !!

Get this widget

Track details

eSnips Social DNA

23.12.2007. u 11:54 • 2 Komentara • Print • # • ^

PAKET

Kad sam se vratila doma prvo sam pošla spakirat paket za ljude slabijeg imovnog stanja u Glini, ne znam ko je to organiziro ali svaka čast, na radiju je bilo za samo dvije ure skupilo se 250 paketa, svi su se iznenadili, koliko će do kraja bit viđet ćemo jer se skupljaju još danas ( neđeja) do ure i onda se odma upućivaju tj. voze u Glinu.
Iznenadila sam samu sebe kad sam počela vadit stvari što ću stavit, počela sam bila razmišljat kao svega po komad, ustvari počela sam kalkulirat što ću stavit, posramila sam se same sebe.
Onda sam lijepo vadila sve po redu, uzela jedan zbilja veliki paket i trpala, na kraju sam pošla u butigu potrošila 300 kuna na još neke stvari kojih nijesam imala doma i osjetila se dobro.
Moji smlate po 5-6 čokolada u sekundu a ja razmišljam nekome stavit 1 ili 2.
Mati mi je dala dvije škatule keksa i kafe, te neku škatulu za kupanje sa dezodoransom, gelom i još nečijem i to sam sve uvalila.
Kad sam spakirala hranu onda sam pošla u banju otvorila ormarić i potrpala od šampona za kosu, gela za kupanje do parfema i after shavea, ja ću kupit a tim ljudima možda ne pada na pamet trošit pare na take stvari.
Bio mi je problem kako toliki paket umotat ali dosjetila sam se pa sam lijepila papire i na vrh stavila fjoku.
Sjetila sam se i napisala i čestitku da ne ispane da samo šaljemo bez riječi, valjda će ih obradovat čestitka.
Sad sam zadovoljna sobom, nekad se treba pogledat u zrcalo tj, zavirit u dušu, nijesmo baš uvijek divni, krasni i velikodušni, nekad eto počnemo i kalkulirat, fala Bogu što to vele ne dura.
Paket nijesam mogla sama podignit kad sam ga zamotavala, zbilja sam bila sretna i nadam se da će nekoga razveselit za Božić.

23.12.2007. u 01:24 • 1 Komentara • Print • # • ^

MATI

Danas smo N i ja bili u akciji čišćenja materine kuće u malom mjestu srca moga.
N je imo zadatak očistit lastre ( stakla) a ja sve ostalo, ali na kraju je on i ofrego komin i hodnik jer se ja nijesam mogla sagnit.
Moja mati je vazda bila čvrsta žena, nažalost ova nesretna bolest je pomalo mijenja, pa sad za svaku sitnicu plače.
Prvo je oplaka kad smo došli, kad nas je viđela s bursama sredstava za čišćenje i krpama, uzela sam svoja sredstva i krpe jer mi je lakše nosit nego mislit što ona ima.
Čim je N pošo poljubit to je bila druga navala plača.
Onda smo pričali kako svi imaju tj.kupili su nove kapute osim J, na što je ona odma došla na ideju da bi ona njemu mogla kupit, jer moja barka bez vesala, kako ga ja zovem, ne može zadržat solad ni pod koju cijenu, pa naravno nema ni za kaput.
Kad sam joj ja rekla ni govora, krenila je lavina suza, ma što će jadan, pa ona ima pa će mu ona dat, ali je stvar spasio N i reko neka pođe u kazalište i ispričo vic:
Pošo Mujo u kazalište i kad se vratio doma pita ga Haso kako je bilo.
Kaže Mujo: nije baš nešto predstava ali je na kraju bilo odlično, dijelili kapute pa ja uzeo dva.
Još par puta je našla neke sitnice za oplakat, a kad smo sve izglancali i spremili se da idemo doma, kad smo je poljubili onda je opet potok krenio, tako je stalno zadnje doba.
A kako krenu njome suze tako naravno krenu i meni, ali ipak jom rečem da ne plače.
Svijesna je cijele situacije, vojela bi da nije, pa dok živi živi, ovako mislim da se mora grozno osjećat.
Mora bit grozan osjećaj kad znaš i razmišljaš koliko ti je života ostalo.
O , živote jebem te.

23.12.2007. u 01:01 • 1 Komentara • Print • # • ^

petak, 21.12.2007.

Pobjesnila sam, param kočijaš, skinila sam sve s neba i sa zemlje.
Moram u spenzu i molim i kumim moje da se neko digne i pomogne, ne mogu sama, jednostavno ne mogu gurat ona kolica, pogotovo kad dođem na kasu, em moram sama vadit , em moram sama stavjat u kese, em moram dobro držat kolica niz onu nizbrdicu da mi ne pobjegnu, a noga me sve više žiga.
Što ja ovo radim, ako ne treba njima , ne treba ni meni.
Đe sam pogriješila, vazda sam im davala slobodu, svi kažu kako su ti krasna djeca, što to znači, ono, ne drogiraju se, ne prave sranja, a što je ovo sad nego sranje.
Moram li ja totalno popizdit da bi se neko pokrenio????
Najrađe bi uzela ovaj laptop i zafrljačila ga nekome u glavu.
Evo sad sam se ispuhala, e sad će se neko dignit ili ću napravit pravi dar mar, pa nek sve ide u pičku materinu.

21.12.2007. u 11:43 • 2 Komentara • Print • # • ^

četvrtak, 20.12.2007.

PREDBOŽIĆNO VRIJEME

Pet dana do Božića, pomalo kuću dovodim u red.
Kolače ću peć u subotu i neđeju, ne volim ih spravjat puno prije, ježim se kad neko reče da je već sve ispeko ili napravio, ne uljevaju mi povjerenje.
Boli me desna noga, moj išijas se već danima pomalo budi, ne koristi mu moje pentranje gori doli, ali što ću, nema ko drugi.
Sad sam već premorena pa se odmaram pišući svoje misli, a onda ću još što napravit.
Radujem se Božići a opet nešto fali, u svemu sam sama.
Sama u svojim mislima, sama u raspremanju kuće, sama u spenzi, ne mogu reć da se momentalno osjećam loše ali nešto fali.
Zašto sam cijeli život u svemu sama.
Djeca vode neke svoje živote, poprilično egoistično, znam imaju svoj poso ali imam i ja, pa što.
Vidi li neko koliko ima po kući posla, pita li se iko kako ja stižem, je li Božić do božićnog objeda samo moj, ima bit da jes.
Svi hoće sređenu kuću, ispečeno slatko, dobro raspoloženje, a đe sam ja tu.
Sutra moram poć materi očistit kuću u malo mjesto srca moga, hoće li bit ko i u Velikoj kući, sve što su drugi napravili i to poprilično površno, je pohvaljeno, odlično, blista se, a samo je površno očišćeno, a ja se debelo potrudila i niko nije reko ni a, vrijedim li ja manje od drugih jer ne hvalim sama sebe, jer se ne bucam u prsa.
Zašto niko ne vidi mene i moj rad???????
Znam da nije vrijedno o nekim stvarima ni razmišljat, neke stvari treba prihvatit ali boli.
Zašto smo u svemu u životu sami, ustvari jesmo li ili sam samo ja sama?????

20.12.2007. u 19:33 • 1 Komentara • Print • # • ^

MOJA ISTINA

Ovaj blog sam otvorila za svoju dušu, nije mi stalo da ga čitaju drugi, neka ovo budu moje misli upućene meni, mojoj drugoj polovici, onoj skrivenoj za većinu ljudi, moja skrivena razmišljanja i istina kako je ja vidim.
Postoji li samo jedna istina, neki bi rekli da, u dosta slučajeva je tako, ali istina je i ono kako mi nešto vidimo, nekad istu stvar doživljavamo na razne načine, koliko ljudi toliko viđenja, onda je moja istina ono što ja vidim i doživljavam.
Po tim istinama se i družim s ljudima, tako mi ljudi i postaju prijatelji.
Oni koji su sličniji meni, koji stvari vide na moj način su mi bliži, a s nekima se niđe ne nalazim, jer su nam viđenja pojedinih stvari totalno suprotna, pa s njima i ne mogu bit prijatelj, mogu komunicirat eto za nevoju ali ništa više od tega.
Imam ja i ljudi s kojima se družim ali s kojima nikad na zelunu granu jer vazda fali ono nešto, fali ono da se pogledamo i znamo što mislimo, da istu stvar doživimo barem na sličan način.
Sad mi je dosta, idem raspremat kuću,
Što je dobro moć završit post kad ti se prohtje bez nekih zaključaka, bez pitanja što neko drugi misli, bez razmišljanja o komentarima.
Možda ću samo jednoj osobi reć za ovaj blog, ali viđet ćemo.
Mislim da je ovo pokušaj liječenja moje duše, viđet ćemo

20.12.2007. u 14:06 • 0 Komentara • Print • # • ^