samo tako...

...postavljen stol nedjeljom popodne je nešto što mrzim iz dna duše. Trebalo bi biti barem za dvoje Maleni. Ovako,sjedam za sto gutajući tu knedlu u grlu (a nije od griza) boreči se sa suzama jer mislim da sam dovoljno juhu zasolila
Nekako ,s vremenom počnu faliti te "male" stvari. Bez obzira na moju odluku da tako bude,bez obzira što sam tako u glavi naštimala. Dođe tako dan kada kočnice popuste,kada tvoj osmijeh poruši onaj zid koji sam ponovo počela graditi oko sebe. Dođe dan a i noć kada fale tvoje ruke,tvoj miris.Naši dugi "pametni" razgovori.Naše šetnje i držanje za ruke.
Jučer si napravio jednu bedastoču i nasmijao me. Danas si mi poklonio najljepši osmijeh dok sam ti iz tramvaja mahala.....skupi se,ima se zbog čega biti sretan. Ali eto....uhvati me sjeta za tim stolom...bilo kojim stolom...jer te nema tu!