04

ponedjeljak

lipanj

2018

Sedma umjetnost II

Danas ćemo se opet malo posvetit filmu. Onome koji izaziva kataklizmu epskih razmjera.

Više kome spomenem da ću gledat "Mostove okruga Madison" nek me odma pljusne. Pa jel meni treba da gledam jedan te isti film po stočetrdesetosmi put i opet blejim i imam tlak ko zna koliki jer mi se ne da tražit tlakomjer, moram pratit da ne bi ovaj put ona ipak izašla iz auta na onu kišurinu.

Te jedva spakira muža i djecu na sajam, misli - e saću uživat sama ko duh, kadli nećeš ne. Eto njega s fotoaparatom, filmovima, pivom i cigarama, pa treba ga naputit kak da nađe most. Pa sjeda s njim u auto da ga ne ubije kakvo govedo u polju ak krivo skrene, pa eto kad je već strendžer ajde bil mu napravila i večeru. Bi komforno, šta ona ne bi, bolje neg da on jede sendvičine. Pa joj održi ekspoze o Africi i svačemnečem e da bi je impresioniro, i odjaši u noć. Ona brže ostavlja poruku na drugi most da bil možda i sutra večero, koda ima restoran.
Taman drugo jutro uvozi traktor u dvorište, zove šnelfotograf da kak on ne bi došo. Ona brže u dućan po novu opravu, pa nakon šta je iskoristio pravu svjetlost za fotke ajmo kod nje u kadu pa malo ples pa večera i ode mast u propast. Zatelebače se obadvoje, i nastaje determinirani kaos. Ovi će se vratit, on mora ić, ona ne zna ni jel pošla ni jel došla...
Pa kad se spakira pa svuče one koferčine niz stepenice pa ipak odluči ostat, a on ode...Pa kad krene ona strašna scena gdje on stoji na kiši ( dobro da nije šest bronhitisa dobio ) pa sjedne u auto i odlazi, a ona bleji u svom autu i na semaforu skoro iščupa kvaku jer opet ne zna jel pošla il je došla...
A ja na rubu moždanog udara, sa tri role toalet papira na stolu ( od toga jedna potrošena, dvije u rezervi da ne moram ić po zalihe dok je najnapetije ), popušila kutiju cigareta, kapci ko sarme, i svaki put mislim – e pa neću više gledat majke mi. Sad je dosta i mostova i fotografa i kiše i svega. I onda eto idu prikazat film po ko zna koji put, i ja opet gledam jer nemam pametnijeg posla i isto ne znam jesam pošla il sam došla.

Neću više gledat. Ende. Ak nije izašla stočetrdesetosam puta neće ni stočetrdesetdeveti.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.