Vrtna rapsodija ( nekako s proljeća )

U subotu kupim nekih desetak flanaca paradajza; već nekoliko godina ih popikam uz terasu i cijelo ljeto guštam u njihovom mirisu i plodovima koje mogu ubrat i pojest tako friško sa kolca, bez pranja i straha čime su špricani.
Predvečer ih posadila, i dok sam radila sjetim se visinskih priprema mog tate za radove u bašči. Mama je uvijek imala mali vrt, nešto grincajga, zelene salate, krastavaca, paradajza...da ne trči po svaku sitnicu na plac. I onda kad treba preštihat - zlo i naopako.

Prvi dan - mama uz kavu oprezno priopći da bi trebala posijat to šta već misli; tata čita sportske i prek naočala pita - jel opet? A šta ubereš svake godine, molim te? Al ajde...ak baš moram, riješiću. Jebala te bašča.
Drugi dan - tata na jedvite jade nađe štihaču ( koju svaki put bubne gdje već stigne, a sve u nadi da mu neće trebat ). Zaključuje da je tupa al skroz, odnosi je susjedu da je nabrusi i usput se zadrži dovoljno dugo da ne stigne ni pogledat u bašču jer mora ić radit. Važnije je da stigne na poso.
Treći dan - dok piju kavu, mama oprezno pita da šta je sa štihanjem. On demonstrativno ostavlja kavu, oblači stare hlače, uzima štihaču i hvata se posla. Par puta ubode u zemlju, pa naiđe neko od susjeda, pa laje na ogradi. Pa je žedan. Pa mu je vruće. Pa skida naočale jer mu curi znoj. Pa vraća naočale jer bez njih ništa ne vidi. Pa puši. Pa opet neko od susjeda, pa laje na ogradi. Na mamin upit da oće preštihat bar za jednu gredicu prejako pritisne i puca držalica. Radovi se obustavljaju.
Četvrti dan - ide po novu držalicu, nosi susjedu da nasade štihaču, zadržava se dovoljno dugo da ravno od susjeda ide radit.
Peti dan - dok piju kavu, mama oprezno pita da oće nastavit štihat. On demonstrativno ostavlja kavu, oblači stare hlače i kreće. ( Sve se ponavlja ko treći dan, jedino ovaj put ne uspijeva slomit držalicu jer je prečvrsta. ) Na jedvite jade preštiha za jednu gredicu.
Šesti dan - dok piju kavu mama ga samo pogleda, on demonstrativno ustaje i oblači hlače i kreće se hvatat štihanja. I nabraja cijelo vrijeme da mu je pun kufer, da je to gubljenje vremena, da šta ga maltretira za tri gredice kad će puževi požderat sve...mami se diže tlak i posvađaju se namrtvo ( to je zapravo i bio cilj njegovog nabrajanja; odlaže se štihača na nepoznatu lokaciju i za njega su poljoprivredni radovi završeni ).
Sedmi dan - ne razgovaraju dok piju kavu. Mama priopćava bratu da treba preštihat do kraja jer ima nekih kojima se ne da, a znaju sjest i jest. Taj kojem se ne da, a zna sjest i jest, kaže - kad bude nicalo meso možda i budem. Jebala te bašča. Brat preštiha u roku odma to malo vrta i mama sadi šta je već htjela.

I tako svake godine, uz možda neznatne izmjene u dijalogu po danima.

Zahodski selfi

Sigurna sam da ste i vi primijetili da svaka, ali baš svaka poznata ženska osoba mlađa od recimo 35 najradije opali selfi usred zahoda.

Znate ono - uređena ko za krunidbu, to je šminka i roba od parsto ojra, a okolo pločice, lavabo, vece kotlić, školjka...E sad, možda sam ja il prestara il preglupa da shvatim čemu se slikat usred keramike i sanitarija, al da mene neko natjera da se napirlitana naslikavam usred srijede zahoda - pa glavu bi mu rašerafila.
Osim toga, to su pretpostavljam fotke iz pišalnika u hotelima ili kafićima. Jer da doma kreneš opalit selfi u zahodu...jao Bože. Tu je košara sa zmazanim vešom pokraj koje je prašak za veš, ako makneš vidi se možda malo paučine.
Tu je vešmašina na koju je natrpano andrlja da se jedva vidi ( fen, četke, košarica sa šminkom u kojoj ima svačegnečeg nepotrebnog - fale samo dijelovi za fap, vlažne maramice, pjena za brijanje i barem pet poklopaca od ničega ), dok to skloniš ode dan.
Tu je bojler, koji smeta kak god se okreneš; a kud zvat majstora da ga skine sa zida samo dok opališ selfi, pa ga odma vraća nazad jer bez bojlera nemreš bit, potrebnija ti je topla voda od zahodskog selfija.
Tu je vece školjka, pa bil je ostavila otklopljenu il poklopila da se ne vidi osvježivač, šta ko mora znat jel koristiš Bref il Duck il kak se već zovu.
Tu je tuš kabina zrela za detaljno čišćenje u kojoj ima preko nekoliko praznih bočica, čija je jedina svrha da popadaju kad otvoriš tuš.
Tu je špigl čija je polica zatrpana praznim i punim bočicama parfema, kreme koje se koriste i one koje se ne koriste, tuba kaladonta stiskana od sredine pa mora stajat vani jer inače prevrne čašu sa četkicama za zube pa sav krameraj padne u lavabo.
Na vratima naravno ima vješalica na kojoj visi sve osim vjenčanice.

I kud se tu možeš slikat? Nema mjesta ni za iglu gurnut. Jedino radit selfi kad se napravi generalka. Al onda si mrtva umorna i izgledaš ko iskopina s Hušnjakovog brda.
Zahodski selfi rezerviran je samo za ful selebritije i one koje ne moraju trackat da bi sanitarni čvor u kući bio blistav.

Čiča - miča

Ja kad bi bila princeza, ne bi nikako pristala napustit roditeljsku kuću dok me ne dočeka ovakav prostorni eksces, oću reć kuća od mladenca.

To je tornjića, to je prozora vakihnakih ( dimenzije razne, što ih je više to bolje ) a ispod svakog prozora balkonić, da možeš se nadisat friškog zraka bilo da si u sobi, zahodu il špajzi. A tek sirene i lavovi i ko zna šta uopće predstavljaju hanume ispred kuće, čini mi se da nešta i gmiže prema njima; to sve služi sam zato da kad ti familija dođe u posjet ostane bez zraka kad vidi kak si se dobro udala (pod uvjetom da neko drugi pere prozore, sam ih na vidljivoj strani ima petnajst, šta manjih šta većih).
Al zamislite vi pomutnju koju bi imo recimo vitez dobra srca koji bi vas ko princezu, u nekko drugo vrijeme, došo spašavat u slučaju smrtne opasnosti. Ne bi pogodio kak doć do tornja u kojem ste zatočeni pa da je Nostradamus. S konja se gore popet nemre, znači treba il vatrogasna lojtra il riskirat da uđe u kuću, pa od šume vrata koja vode kojekuda prvo pogodi na ona koja vode na stepenice, pa onda na ona koja vode do tornja.
Kak pritom zaobić zmaja ( koji je neizostavni dio, naravno da se njega prvo mora roknut e da bi se došlo do princeze )? Kak pogodit gdje je zelena mrcina, iza kojih vrata? To je propuh samo taki, otvori - zatvori, otvori - zatvori, odoše sinusi u vražju mater sam dok prođeš prizemlje.
Gazda kuće nije problem, on gleda turske sapunjare i nastoji pohvatat sadržaj jer nije gledo zadnje tri epizode, uređivo se međukat pa je uredovo s majstorima oko toga kud je najbolje stavit još tri prozora.
Zmaja je, po mome, najbolje namamit na veliki lijevi balkon i tu ga riješit, da ne porazbija repom sve ostale prozore, jer onda treba po tom staklovinju hodat u potrazi za pravim tornjem. Pa kad zmaj krepa onda redom, opet otvori - zatvori, otvori - zatvori, dok se ne locira gdje je primadona.
Pa opet barataj vratima, tvorizaj i riskiraj da trajno oštetiš mozak od promaje i njenog nabrajanja - pa kak si tak smotan, pa jel ti nijedna vrata nemreš pogodit otprve, pa kud si me baš ti zapo, ti vaki ti naki...sve bokcu dođe da je vrati nazad u toranj, al ko će opet sva ta vrata pootvarat dok pogodi u toranj, mila majko.
Pa kad jedva dođu do prizemlja i uspiju pogodit van, traži konja jer se prepo ovih kamenih gospoja i nesto u nepoznatom pravcu, rže negdje iza kuće al vjerojatno i tam ima silnih kipova i čuda neviđenih ( sigurno su i majstorske skele iza ), pa je bolje ne riskirat neg ga pričekat, tu i tamo zafućkat dok se ne doklatari pre stambeni eksces, pardon kuću.
Pa s primadonom u sedlo i bris, proklinjuć dan kad ti je uopće palo na pamet ić se pravit frajer i spašavat neku tamo smlatu iz ralja zmaja i ovisnika o turskim serijama.

Kad bolje razmislim, nije ni vitezovima bilo lako. A nije ni danas.

(fotka - jutarnji, net, bilo svukud za pogledat)

"Proljetna kiša misli"

Znate kako se nekad čovjek osjeća ugodno, opušteno, kao da mu sva buka i sivilo vanjskog svijeta ne mogu ništa? Sinoć je bilo upravo tako u knjižnici u Capragu ( predgrađu Siska ), na otvorenju izložbe slika čudesne Ivane Švragulje, koju je nazvala "Proljetna kiša misli".

Ovo je jedna od meni najdražih Ivaninih slika; nazvala ju je "Miriši na tebe"

Njene su slike priča za sebe, nestvarne i bajkovite, pune čudesnih boja i ljepote. Uvijek na otvorenje izložbe pozove svoje prijatelje, koji poezijom ( ili smjehotvorinom, u mom slučaju ) uljepšaju i razvedre smiraj dana. Ovom prigodom bilo nas je ( samo ) petero mušketira.


slijeva nadesno :Martina Oroz, Matea Andrić, Mario Lovreković ( svo troje majstori poezije, a Mario ekspert za horor priče ), gospođa Danijela iz knjižnice Caprag, naša Ivana Švragulja, pored nje žena koju uopće ne poznajem, Ines Kosturin ( majstor poezije ) i sjajni Ivan Novak, koji je glazbom dodatno uljepšao vjetrovito predvečerje

Čitanjem nas je oduševio i Žarko Jovanovski, šesti mušketir, kojeg sam ovom prilikom prvi puta imala priliku čuti.

Uistinu se nadam da će ovakvih Ivaninih izložbi i prigoda za vrlo ugodno druženje biti još puno.

Tri haube i proteza

Jeste gledali film "Crna mačka, bijeli mačak"? Jedna od meni najdražih scena je kad Dadan dan uoči svadbe svoje sestre dočekuje svog budućeg priku pod haubom, sa viklerima na glavi.

E kad god vidim tu scenu ja se sjetim tete Nade, koja je prije puno godina imala mali frizeraj u centru Petrinje. Imala je tri haube, koje je koristila maksimalno, tad se slabo feniralo - babe pod haubu i nek pali kosu.
I dođem ja po mamu u frizeraj, bila žena na ladnoj trajni; teta Nada u gužvi, žagne i treću haubu kad u salonu mrak. Ode pancer, izgorio. Uto stiže njen supružnik od zubara, sa friškom protezom.
- Sam te Bog poslo. Ajde penji se na lojtru i promijeni pancer.
- Ček da pitam u zlatarni jel imaju struje , možda nije pancer.
- Franjo, penji se i mijenjaj, izgorio je kad sam upalila treću haubu.
- Dobro jebemu mater, jesam ti stoput ponovio da nemreš tri haube upalit odjedanput? Ti kaj da ne razumiješ šta se priča. Kud me zubi žuljaju tud sad moram jašit po lojtri.
- A gospođi se žurilo, mislila sam da će izdurat, na najmanje sam uključila. Ajde penji se, nećeš zubima mijenjat.
Pogasi Nada haube, babe ko tri Robocopa sjede s onim željeznim viklerima na glavi, Franjo zamijeni pancer za tili tren. I vidi dinju narezanu na tanjuru. Tu će se on okrijepit, al je skino zube koji su ga žuljali i metno ih kraj kora od dinje, najeo se i otpirio dalje.
Nada pobrala kore i bacila u kantu. Kad eto Franje s rukom na ustima:
- Kud fi f kofama, oftavio fam fube tu?
- Pa bacila u smeće, da kud sam s korama.
- Kud gledaf, jebemumater, kak fu fad nafi fube u tim dlakama?
- E pa uzmi rukavice i ruj. Ja radim, viš da imam pun salon.
Franjo rukavice i udri kopaj, jedva nađe zube, stavi ih u džep i krene.
- Pa šta ih nisi opro i stavio?
- PA FATO FTA ME FULJAJU! FAD OPET UPALI FVE HAUBE!

Ode Franjo, Nada nabraja:
- A budale....kak'e veze imaju haube s njegovom protezom? Jeste vi to vid'le, žene? Sam' me pripomenite da ne upalim opet tu treću, ubiće me ak' bude moro opet dolazit.

Nightmare menu

Ja jako volim čitat o tome šta ko kome poslužuje za večeru kad mu dođe u goste. Ponajpače ak se poslužuje u precjedničkoj kući. Pa eto tak je francuski precjednik bio na večeri kod američkog precjednika, i mislim da su Francuzi otišli odande gladni ko divlje zvijeri.

Naime, predjelo je bilo pita od kozjeg sira s namazom od paradajza. Ko se još s kozjim sirom usrećio, a naročito kad je uglavljen u pitu i premazan paradajzom? Pa glavno jelo janjeći kotleti i džambalaja ( ajde janjeći kotleti to znam šta je, al džambalaja...sjetila se jedino Džoa Maračića, pa išla kopat po internetu da vidim šta je džambalaja, i znate šta je to? Rižoto, lejdiz end džentlmen; pileći rižoto uz dodatak ljute kobasice i stabljika celera. To inače baš paše, janjetina i pileći rižoto. ) Pa za desert tart od nektarina s medom i sladoledom od vrhnja. ( A ubiše i oni dekori po tanjurima, nikad nemoš znat jel se to jede il je samo za ukras, pa gledaš sve oko sebe jel iko struže beštekom po tim črčkarijama po tanjuru, ma strašno ). Pa za zalijevat odgovarajuća vina.
Znate šta? Od ovog svega nakuburanog u jelovnik moš jedino proljev dobit, života mi moga. Pa to da pojedeš i popiješ dvije čaše vina, pa odeš zapalit jednu van, eto crijevne situacije momentalno; kozji sir plus paradajz plus janjetina plus rižoto plus nektarine plus vrhnje jednako je sjedenje na zahodu do sudnjeg dana. Kad pošalju osiguranje da vidi šta se s tobom dešava, samo iznutra kažeš - dohvati mi moje cigarete, isključi onaj alarm za dim i donesi još tri role toalet papira, ja van neću skoro izać. I reci kuvaru kad ikad - nekad izađem da ću mu se najebat mile majke apropo menija; gdje je taj išo za kuvara, u Kuala Lumpuru, i to dopisni tečaj završio?
E da, i vašingtonska nacionalna opera je muziciranjem uveseljavala i pospješivala varenje visokih uzvanika. Pa taman kreneš prinest malo te džambalaje žlicom do usta, kad mecosopran zine prvo popucaju sve kristalne čaše po stolovima a odma zatim ti konobar uz pomoć prvog do tebe vadi žlicu iz dušnika, jer si je previše gurno u usta uslijed visokog ce.

Tak da...fala na tim oblizekima, blažena sarma il pohano sa restanim krumpirom i zelenom salatom. Sve mi slabo dolazilo dok sam došla do kraja menija. ( Srećom nisam ničiji precjednik pa mi nigdje neće nudit sve te strave na tanjuru. )

O nastajanju remekdjela

Rembrandt van Rijn rodio se prije 412 godina; njegove su slike uistinu remek djela, sve do jednog, a Noćna straža, grupni portret veličine 371x437 cm visi u Rijksmuseumu u Amsterdamu, i ne znam šta bi dala da je vidim uživo. A do tada, dok ne uspijem u tom naumu, evo malo muke po Rembrandtu.

Zamislite velikog slikara koji pokušava obuzdati sve sudionike grupnog portretiranja, u nastojanju da remek djelo takvim i postane:
- Molim vas, ko dragog Boga, sve kolko vas ima, ne mlatarajte musketama i kopljima, nastradaće neko...halo, vi s kopljem, molim vas umirite se...
( obraća se kapetanu straže: Pa jel moguće da se opet naroljao?! Dajte molim vas otpeljajte ga doma, slikaću danas bez njega, i nek mi nalokan više ne dolazi, proburaziće nekog! )
Svjedoci nastajanja remekdjela, u potpunosti nesvjesni čemu nazoče, razglabaju o kugi, lošem vremenu i svačemnečem, i ne doživljavaju baš ozbiljno slikarove težnje da ih posloži onak kak to zahtijeva njegova vizija grupnog portreta. Dok on narikta one na lijevoj strani, raspadne se formacija na desnoj, i tak nekoliko puta.
U međuvremenu se na ženu, koja drži pticu na pojasu, posere ptica.
- Gospođo, šta je sad zaboga?! Posrala se ptica? Pa šta ja tu mogu...Smrdi? A znam, pretrpite malo, brzo smo gotovi. Reko sam vam da joj zakrenete vratom, a vi nećete...e pa nek sere, šta sad ja da radim. Opraće sluškinja haljinu kad dođete doma.
Bubnjar nabija ko da svira u Led Zeppelinu; slikar ga pokušava nadglasat, pa kad ne ide razgalami se i na njega:
- 'alo, momak s bubnjem, smanji doživljaj , raspašće mi se glava...jel čuješ šta ti govorim...HALOOOOO, BUBNJAR! Prekidaj nabijat u roku sad, nemrem namjestit ljude a ti satra s tom nabijačinom.
Bubnjar, smrtno uvrijeđen, prekida s interpretacijom, a sad već blago izbezumljeni umjetnik pokušava objasnit svima kak da stanu i kud da se zakrenu, da bi njegova vizija zaživjela do kraja.
Uto supijani kopljanik napušta svoju poziciju, staje na peseka koji ugrize prvo njega, pa kapetana koji ga pelja, a kopljanik u stampedu isprevrće sve što mu je na putu i kopljem prodere remek djelo u nastajanju.
- E jebemti i mene i stražu i dan kad mi je uopće palo na pamet slikat grupni portret naoružanih ljudi i cucka i jebenu usranu ptičurinu zakvačenu za ženu...s čim da uopće zakrpam tu rupetinu u platnu, bil mi sad objasnio? Šta, da slikam ispočetka?! Ajmo svi razgulite odavde i ne dolazite mi na oči, pun mi vas je, života mi!!!!!!
Kud ne slikam mrtvu prirodu...

Smak svijeta zaobišao je Noć knjige

Unatoč silnim najavama tog nesretnog smakotvorca, ispostavilo se da je i ovaj put skikso u predviđanjima.

Jučerašnji je dan završio ko i svaki drugi, osim što sam u Gradskoj knjižnici i čitaonici u Petrinji čitala svoje pričice, crtice, smjehotvorine - kako god ih se nazivalo. Moram reć da je bilo vrlo ugodno sjedit na njihovom crvenom trosjedu i čitat. Bilo je puno smijeha i dobre vibre.
Pa obzirom da je u pitanju bila za mene malo i posebna večer, prilažem i nekoliko fotki koje sam teškom mukom uspjela probrat jer mene kamera ne voli baš previše, uglavnom na fotkama ispadam blago rečeno čudnovata.

Tonka, prekrasna djevojčica naše slikarice Ivane Švragulje, odmah mi je uručila buketić na dar, uz čvrsti zagrljaj ( iako je kasnije prokomentirala da nije baš puno razumjela od mog čitanja )



Jedna onak vrlo ozbiljna fotka, uvod je u tijeku



Gordana Dumbović, knjižničarka, pokušava objasnit okupljenima čemu se mogu nadat u idućih sat i nešta sitno



Malo čarobnih napitaka; dvoje iz gužve dobili su poseban napitak koji im je donio i mali poklončić



Moja prijateljica Brankica primila se čitanja ( ja sve nastojim držat pod kontrolom prek naočala )



Moja prijateljica Božena primila se čitanja ( ja nastojim ostat ozbiljna, ipak čita moj tekst )



I moja prijateljica Ivana se primila čitanja, ja imam inventuru odabranih tekstova



Jedna nasmijana za kraj, pored plakata za Noć knjige; ipak su smjehotvorine u pitanju, šta me nasmijalo ne znam


Naravno da sam i ja čitala, al sam na svim fotkama pogurena ko da sjedim za tkalačkim stanom. Pa sam odustala od objavljivanja onih na kojima ja čitam.

I mislim da dugo neću stavljat fotke, smorilo me al skroz.

Trudnoća, porod i druge špelancije

Kad si selebriti, onda si pod povećalom javnosti od nula do dvadeset četri. Pa ništa nemreš napravit a da te ne vidi parsto ljudi, a poglavito ak' najčešće sam na društvenim mrežama objavljuješ sve i svašta o sebi.

Pa te, recimo, snađe trudnoća, i onda opleti – to su komentari tipa ne stanem više u hlače, jede mi se ponajpače noću i to najviše kiselo, slano, slatko il sve izmiješano, povratila sam jučer šest puta ( od toga dvaput po poštaru jer sam morala potpisat preporučenu pošiljku i jednom susjedu na leđa, ničim izazvano ), eto se pomaklo, etcetera etcetera, a sve popraćeno sa šest tisuća tristo lajkova raznježenih obožavatelja. A obzirom da si selebriti, onda sve mora bit popraćeno i sa osamstodvadesetsedam slika ( za koje je naravno potreban stilist i profi fotograf, jer nemreš baš na slikama izgledat koda si friško povraćala il te muči žgaravica, sve mora bit glamurozno i s puno stila ).
Ja nisam selebriti, i bila sam trudna bez povećala javnosti, pa su sve moje trudničke slike ajme majko i za moje povraćanje nije bilo interesa svekolike javnosti.
E sad...selebriti koje su trudne nemaju pojma što ih čeka kad dođe dan D. Dakle, pregledava te ko stigne, od portira i ložača preko doktora il primarijusa, kojeg se budi jedino u krajnjoj nuždi. Uz malo sreće, porod traje cca 9-10 sati, a ako si sreće ko ja koja nisam selebriti onda se razvuče na šesnajst sati. Ako pukne vodenjak a nema trudova, onda te šibaju dripom pa primiš u tih šesnajst sati šesnajst flaša dripa, i svako ko prođe kraj tebe samo dobaci u onaj boks – dišite, dišite ( ko da si retardinjo pa ne znaš da bi krepala bez disanja ). Sestre je najbolje ne dozivat, jer uglavnom uđu s pogledom ljudoždera koji je bio na jogurtu tjedan dana. Kad djetešce konačno krene, nastane gužva ko na kolodvoru, jer se u međuvremenu probudio i primarijus pa dovuko u boks desetak stažista i sve raspoložive doktore, pa svi veselo promatraju čudo dolaska na svijet, koristeć pritom svu silesiju instrumenata, pa se i rodilja i beba prestrave te navale ljudi i ništa ne ide kak treba. Kad konačno sva ta frtutma završi i začuje se plač – e onda tek počinje prava tarabana, al o tom neki drugi put.

Dakle, što sam htjela reć? Obzirom da sad postoji i opcija emitiranja uživo, možda bi bilo zanimljivo eto gledat kak porod prolazi bez stilista i fotografa, s puno krvi i vrištanja, onak kak to u 90% slučajeva izgleda. A možda sam ja stvarno glupa pa ni ne znam da sve selebriti žene rode sa smiješkom na licu, čas posla, i odma' na fejsbuku objave – eto sam rodila za tri i pol sekunde, viš kak se to radi. De sad odma' stilist unutra da narikta i mene i bebu, da izgledamo ko dobitak na lotu, da svi vide kak je porod pisofkejk kad nisi obična smrtnica.

( napisano u listopadu 2017. )

Ofiranje (blast to the past)

Još malo o ofiranju.

Nekad je to bila nemoguća misija, pogotovo ak si bio recimo na Siciliji ko Majkl Korleone pa mu zapela za oko cura, od koje je osto ko gromom ošinut. Pa prvo pitaj čija je, pa na informativni razgovor s ispaćenim ocem, pa kad on odobri da se curu upozna donesi komad kakvog zlata, sve bez puno riječi a kamoli dodira.
E onda ak sve ide po pe esu možeš je izvest i malo u šetnju, al uz pratnju kuma, strina i tetki, koje hodaju iza i strogo paze da sve bude ugodno pješačenje, bez incidenata tipa držanja za ruku ( neki zagrljaj il nedajbože poljubac i odma si eliminiran za vijeke vjekova, i to u fizičkom smislu ). Vidiš je samo po bijelom danu ( sretan si ak sjedne pa uspiješ vidjet koljeno naprimjer ), u prisutnosti barem dvadesetak ljudi, i možeš jedino uzdisat.
Pa kad prođe vjenčanje, e onda je možeš poljubit, a i to oprezno da se ne isprepada i ne kaže tati da si bio možda malo čudan.
Na našim prostorima nije bilo baš tak radikalno, al svega jednom sam ko cura bila na nekoj seoskoj zabavi ( znate ono - društveni dom, pa živa svirka, pa igranka ) i okolo stolci na kojima sjede bapci s maramama na glavi; pitam ja bratića - pa šta rade te žene tu, kaže - čuvaju cure, paze s kim će plesat i tak.
I zbilja, svaka ima svoj zaštitni faktor, pa kad zaštitni faktor popravi maramu i ogrne kaput samo klimne glavom i ide se kući, nema tu puno rasprave. Ja sva sretna šta me nije rodilo na selu, pa mogu bez pratnje otić recimo u disko il na Kupu, pa me eventualno neki šarmer može pitat i za ples u disku a da ne moram gledat jel Sokol Marić u vidu mame klima glavom u znak odobravanja.
Danas je sve puno jednostavnije. Izlazi se u gluho doba noći, ko zombiji, vidiš sve šta ti padne na pamet jer se moda jako promijenila pa su dekoltei do koljena, rade šta hoće i s kim hoće; nema doma puno propitivanja a kamoli kontrole. Šta ti imaš pitat curu od 15 godina gdje je bila do četri ujutro; a šta će radit, valjda spavat doma? Pa ne treba joj bjuti slip, kad će rondat ak ne u dobi od 15? I šta bi njoj tata odobravo s kim će ić u šetnju kad uopće ne ide u šetnju, uglavnom je il u krevetu il na fejsbuku ( to preko dana, po noći je vani ).

Nije da me neko puno pita, al ljepša mi je pomisao na ugodno pješačenje i čeznutljive poglede, bez mobitela i dolaska kući sa prvim pijetlima.

(zorni prikaz - scena iz "Kuma")

Četiri asa

Čistim ja neki dan onak s većega spavaću sobu, i sjetim se vremena kad se drveni pod il parket glanco sa sredstvom koje se zvalo "Četiri asa". Točno se sjećam etikete, bile nacrtane sve četiri boje - herc, pik, karo i tref; dakle to je bio neopisiv miris, nema načina da podsjetim nekog ko nije u životu pomiriso tak nešto koliko je nagrizalo nosnice, a klizalo se iza glancanja koda hodaš po hokejaškom terenu.

I tak moja mama očistila parket i uglancala ga, i za vraga stavila nazad šarene krpare koje su služile umjesto staza. Tu je subotu moj brat imao maturalnu zabavu na kojoj sam bila nazočna i
ja, naravno ispaćeni roditelji i baka po mami.
Bilo je baš krasno, meni pogotovo jer mi je to bio zapravo prvi izlet u svijet odraslih, i sa divljenjem sam gledala sve te svečane oprave koje su nosile cure i tamna odijela sa leptir mašnama koje su nosili dečki. Tata je svečano obećo da se neće nalizat, i zaista je pleso s mamom i zafrkavo se sa poznanicima i smijo se onim očevima koji su se nalokali i morali ranije doma jer više nisu mogli ni sjedit, a kamoli šta drugo.
U neko doba dođemo mi doma, i tata veli - e sad ću ja u intimnom okruženju malo obilježit maturalnu zabavu mog sina, sad sam doma i baš me briga. I krene afterparti. Nazdravljale cure s njim dok su mogle ( bez mene, dali su mi sam da jednom uburim malo prst ), a kasnije je uz prigodne pjesme nazdravljo i sam. Trebam li reći da smo dočekali i brata kad je stigo doma? I on je nazdravio svojoj vlastitoj maturalnoj zabavi, a onda na jedvite jade svi nagovorili glavnog nazdravljača da konačno krene u krevet.
I ajde krene on, i sve je bilo dobro dok nije kreno u ormar objesit hlače na aufinger. Tu se vraćamo na učinkovitost "Četri asa"; proklizo maturantov otac na krpari duž oba ormara i pao kolko je dug i širok, malko se i zaglavio pod polukauč koji je stajo u podnožju bračnih kreveta. Nakon slijetanja uslijedila je bujica psovki u kojima se najčešće spominjalo mamino ime i glancanje poda i navedeno sredstvo, za koje je izrijekom zabranio daljnju uporabu dok god on ulazi u sobu s parketom. Jedva ga nekako pridigli ( znate ono, kliže se svima, pa malo - malo neko koda će skočit dvostruki aksl il zavrnut piruetu ko ruska klizačka škola ) i proklizavajući doveli do kreveta i utrpali u isti. Zahrko je iste sekunde.
Mama je smrtno ozbiljna rekla da joj slobodno slomi obadvije ruke onaj ko je prvi više vidi da glanca parket sa "Četri asa". Ja sam smrtno ozbiljna pitala šta znači "Četri asa". Odgovorila je otprilike - ak se pametno udaš, to ti neće nikad trebat. ( Nisam ni to razumjela, al sam bila prepospana da ulazim u daljnje dubioze.

Sad točno znam šta je mislila.

Jel moguća odgoda apokalipse?

Eto kakve sam ja sreće.

Konačno dočekam da 23. travnja, u Noći knjige, malo ispromoviram svoju pisanu riječ, kadli šta? Ja nemrem vjerovat, al za 23.travnja opet najavljen smak svijeta. Onaj šta je već najavljivo iks osamsto puta sve smakove do sada ( zadnji za rujan prošle godine, pa ga prebacio za listopad iste godine ) najavljuje najnoviji smak eto baš u ponedjeljak.
E pa našo je pravi dan, od svih dana u idućem tjednu. Ja odabrala najbolje od najboljeg šta imam za pročitat ( znate vi koja je to muka? ). Dogovorila kod frizerke termin, da budem onak izglednija, popeglala haljinu, kupila čarape, sve nariktano samo čeka da se u ponedjeljak obučem.
Ljudi polijepili plakate, svi jedva čekaju da se ja pojavim i krenem u ekspoze, a on se raspiso ko Krleža kak će se poravnat Sunce, Mjesec i Jupiter u zviježđu Djevice, pa dolazi onaj jebeni planet Nibiru ( kojeg niko nikad nije vidio osim njega ), pa dolazi Treći svjetski rat i svaštanešta.
Ja sam u sto čuda. Ne znam kak da iskopam njegovu mejladresu, da ga zamolim da odgodi smak barem za utorak. Kad je već dogovoreno nema smisla da mi sad smak svijeta sve pokvari.
Napišem čovjeku - dragi Dejvide, ja sam sigurna da ćeš ti ( a nakon šta pročitaš dio mojih za sada nesabranih djela ) učinit sve da se to sveopće rasulo pomakne za samo 24 sata, da na miru pročitam pred ljudima to šta trebam, da malo pojedemo i popijemo pa svak sebi. A ti molim te riješi onda da taj kijamet sastavi u utorak; il možda bolje u srijedu, dok pročitam na portalima osvrte. I pošaljem u prilogu par odabranih kremdelakrem svojih crtica, i sigurna sam da će on promptno reagirat i uvažit moju opravdanu kuknjavu.

Vi se isto okanite rmbanja, poljodjelskih radova, košnje trave, nedajbože krečenja il krčenja špajzi il takvih gluparija prek vikenda; šta ćete se patit jer eto apokalipse već u ponedjeljak. I molite svevišnjeg da mi upali ovaj ljubazni mejl koji pod hitno moram poslat, nije ni taj Dejvid svemoguć pa da u zadnji čas to sve stopira.

Baš nemam sreće, al nikako.

Jelenin monolog

Ja znam da sve znate o seljačkoj buni, al moja mi ženska intuicija govori da pojma nemate u kojoj je mjeri žena Franje Tahija mogla utjecat na odluke i krvoločnost pobjednika. Evo kako.

Zamislite sve te plemićke glave, okupljene u Tahijevom salonu, vijećaju o tome kak najbolje razgulit i zaustavit pobunjene kmetove, kad eto Jelene.
-Ja koda govorim na kineskom, jel Franjo? Opet ste obuveni ušli u salon. Jebe se vama šta je pol sluškinja ošlo za muževima bunit se za njihovu pravicu. Eto tepih opet pun i blata i balege. A rekla sam vam neki dan da vas neću vidjet u čizmetinama unutra. Ajmo prvo razmaknut stol i stolce i s tepihom van, pa ćete ga iznijet i dat onim dangubama od vojnika vani da ga očiste, ionak čekaju kmetove da navale.
( Dečki se malo nećkaju, pogledavaju Tahija, on im očima pokazuje da se prime razmicanja namještaja i vađenja tepiha )
- Ajmo, šta se čeka? Ja ponavljat neću. Alapiću, ne kolutaj očima, čujem te. I još je jedan tapecirung na stolcu propaljen?! Krasno, sad više nećete ni pušit u salonu. Ja da vidim ko će zapalit, poješće cigaru. E tako...sad polako s tepihom van, i da je do navečer nazad, čist ko suza. A vi se svi odma izut...ajmo, ajmo. Bar ćete otić noge oprat, da se ne podavite od tog smrada iz čarapa.
( Dečki se izuvaju, nije im baš pravo al ko će joj reć da neće ? )
- E da, kad sam već tu, ručak je za sat i pol; kiselo zelje i krumpir, mesa nema jer ste sve požderali. Pa ako bi vaše milosti isto nekog poslali da se malo lovi po šumi, pa nek čereče i peku vani, kuvarica je na izmaku snaga od kuvanja za vaše fine guzice. I daj više prekinite pišat uz ulaz, sve se smrzne, onaj mali šta loži vatre jutros je skoro vrat ulomio noseći drva. Još mi samo fali da i bez njega ostanem. Franjo, za sat i pol jelo je na stolu, nemoj da dolazim po vas. I izut se i pred blagovaonom, jel jasno?

Jelena izlazi, plemići gledaju Tahija, on sliježe ramenima - a gle dečki, PMS u najgoroj fazi, sutra će bit još gora. Zato nastojte da šta prije okončamo ovo sranje s kmetovima, jer ak joj zakasni dva tri dana...bolje da nas nema. Pa kad budemo rješavali pobunjenike, zamislite na svakom od njih Jeleninu glavu, meni za ljubav. Al ćemo je iskasapit, da je rođena mati ne bi prepoznala, pa nek onda zvrnda o tepihu i salonu i blatu i balegi. Jebemti dan kad sam se oženio.


To je naprosto moralo bit tako :)

Ulazak u vidno polje

Kad ja uvijek idem čitat ono šta ne treba; drage žene, evo koja nije znala sad će saznat šta muškarci prvo primjećuju na ženi ( prema onom šta sam pročitala, a prema nekim krvavo provedenim istraživanjima čiji su mi rezultati neznatno čudni ). Veli ovim redom:

1.kosa; da ne povjeruješ, i to ko više vole gustu, sjajnu i urednu kosu ( sumnjam da je baš ovo na prvom mjestu, al dobro ), viš čudo da im se ne sviđa rijetka, prljava kosa sa krevetnom frizurom
2.držanje tijela; eto problema, vole uspravno i samouvjereno držanje, pa sve mi koje hodamo zgrbljeno ko Kvazimodo odma pet bodova manje
3.usne; navodno im se najviše sviđa prirodan izgled usana, sad jel to znači da ne vole silikonjače koje mogu progutat nahtkasl il nenašminkane labrnje to ne piše ( bitno da napišu šta je na trećem mjestu, to šta ne objasne precizno kakve usne nije bitno )
4.stvari koje nosiš sa sobom ( za primjer dali žensku torbu; pa u moju torbu da neko zaviri uteko bi glavom bez obzira, zimus sam nosila i WD40 kad sam išla na kontrolu, a bilo vani smrznuto, pa ja ponijela da našpricam bravu ak se sledi )
5.osmijeh; ne se smijat na silu, odma se vidi, znači osmijeh takav mora bit da izgleda koda ste se rodile i zauvijek ostale nasmiješene, još u dobrom društvu...
6.cipele; navodno moraju bit štikle; eto drugog problema, jer ak u štiklama hodaš ko metiljava krava il se nedajbože raspružiš uslijed pokušaja da hodaš ko Hajdi Klum on te samo prekorači i ode dalje ( kaže u tekstu - hodajte poput dame, e sad kak to uskladit sa saplitanjem u štiklama o tom potom )
7.odijevanje; prema istraživanju muškarci manje vole oskudno odjevene žene ( aj ti reci, pa neš se valjda pojavit na kavi u badekostimu s gepard uzorkom, i to u veljači recimo; ležerno raskopčaš kaput a ono šouprogram ispod )
8.stražnji dio; ono šta bi mi rekle da prvo primijete istraživanje stavilo na marginu, sad jel svijet poludio dokraja il šta je, al navodno je vaša pozadina jako malo bitna ( odlična vijest za sve one koje nemaju pozadinu jer je nemaju )

I šta vi iz svega ovog možete zaključit? Da mi sirote pojma nemamo kud oni gledaju, eto to. Kosa na prvom mjestu, a pozadina na zadnjem. Alzo prat kosu i kad hodate trudite se da to bude hod filmske dive.Pozadinu oni ionak ne gledaju, ko ni prednjicu ( koju ni spomenuli nisu, izgleda da je nebitna al skroz ).

Gemišt plata

Jednom zgodom moja kolegica s posla išla u Austriju s ispaćenim supružnikom, on po dijelove za - čini mi se - kombajn a ona njuškat po dućanima i naravno po Mocart kugle.

Nahodali se, napričali rukama i nogama ( kad ne znaš jezik možda se malo teže snać i sporazumjet, pa se smoriš ko kreten ), pa će se počastit ručkom u restoranu. Ušli u restoran, guten tag - guten tag. Tu prestaje znanje jezika, razmlate se ko vjetrenjače i her ober im donese jelovnike i ostavi ih da se snalaze bez ekstremiteta u odabiru jelske ponude. Tu ona pročita u jelovniku nešta poput "Gemišt plata fir cvaj personen", rukne muža pod rebra i veli - evo plate, od toga ćemo se nažderat uneznano. ( Oboje mesojedi po vokaciji, supružnik možda malo vuče na T-rexa po apetitu ). Zovnu obera, pokažu šta su odabrali i još će ajn bir i ajn Kokakola, to ide bez mlavljenja rukama.
Čekali jedno dvadeset minuta, kad eto obera s bijelom krpom ovlaš preko ruke, gura kolica i na njima najveći poklopljeni oval koji su ikad vidjeli. Brže podvezali brade, beštek u ruke, on jedva prebacio oval s kolica njima na stol. A kad ga je otklopio...ko bi reko čuda da se dese, na ovalu gemišt povrće sve u hrpicama - kukuruz, mahune, mrkva, grašak, krumpir, brokula, karfiol, svaštanešto zeleno i zdravo, dva kuvana jaja i dva pofurena paradajza nasred tanjura. Mesa ni u tragovima.
Kaže njoj muž - pa jebate šta je ovo, jel to plata, kud su s mesom? De pitaj, mene već bole ruke. Šta će jadna pitat, skuži da su ušli u vegetarijanski restoran. Pa poćokaju malo kukuruza i krumpira i pojedu po kuvano jaje ( izbjegavali mahunarke da ne bude viška plinova u autu na povratku jer su pojeli jaja ). Zaliju cugom, zovu calen bite; ober gleda u platu, gleda njih, ništa mu nije jasno, i naplati šta su mogli ovdje tjedan dana ručat svaki dan u restoranu i to pravu platu.
Šta dalje? Gladni još više, samo ih razdražila ona zelenjava. Kadli vide kraj banhofa pečenjaru, jurišnim korakom unutra; opet mlati rukama kad konobar Bosanac, kaže - de vi meni recite šta ćete jest? Da šta će jest, daj brže ćevape i miješano meso puta dva i luka da se poruše jeduć. E na to ide pivuša, pa put pod noge.

Platu više vani nikad nisu naručivali, za svaki slučaj.

Ono kad ne slušaš signale više sile

Kad sam već načela temu vjenčanja, ajde da se nadovežem sa mojim svatovskim iskustvima, pa da zatvorimo to poglavlje.

Da sam bila opreznija i pametnija ( recimo, da mi je bila ova pamet ) utekla bi glavom bez obzira, al tad nisam pretjerano razmišljala o signalima koje mi je upućivala viša sila.
Ko prvo, mladenac je vidio moju opravu debelo prije dana vjenčanja; pa to mi je odma trebalo bit jasno da će bit osuđeno na propast, to se ni u snu ne smije desit a kamoli na javi.
Ko drugo, vikend prije ( oko prvog maja ) drmnula je nuklearka u Černobilu, i iz tevea i novina su vrištali - ne jest ništa iz bašče, ne hodat puno po vani, ne ovo ne ono; ajde kak sam ja mogla mojoj strini reć da iz menija izbacujemo juhu i zelenu salatu, kak? Kakvi su to svatovi bez juhe s grizknedlima i friško nasjeckanim peršinom, pohanu piletinu i junetinu u finom umaku bez zelene salate da ne spominjem? Tak da sam poprilično sigurna da nas je zaozbilljno zdekala i ta radijacija iz Rusije, šta zrakom šta peršinom i salatom.
Ko treće, po terasi nam se prolila turbomasna voda u kojoj se hladila šunka skuhana za predjelo; dušu smo pustile dok smo to pokupile da neko ne slomi vrat u novim cipelama.
Ko četvrto, odojak kojeg je kupio i speko i dovezo ( već dugo bivši i pokojni ) mladencov otac ispostavilo se prase od svojih pedesetak kila pečeno, masno ko stođavo; veli strina - pa ja to jedino motorkom mogu nasjeć, šta da radim ja s tom lešinom, teži odojak od mene ( i da, četri prsta špeka ispod reš pečene kože; nisam ni gledala u ovale, sve mi slabo dolazilo ).
Ko peto, objave na radiju u 7 ujutro da u cijelom gradu neće bit struje od 8 do 3 popodne; znači, frizure bez, zagladi kak god znaš i umiješ da ne izgledaš ko da te udario kamion ( tad je vjenčana slika kod fotografa bila mast hev, nije mi palo na pamet ić se slikat, izgledala sam si jako čudno; svatovi su bili osupnuti al ja se nisam dala, i zaista nisam imala oficijelnu sliku sa palmama u pozadini iza mladenaca ).
Ko šesto, zaboravili u toj strci kupit grincajg za juhu, ajde mlada na poni pa na plac, kaže kolko vam treba, reko - šest pušleka, za svatovsku juhu; pa ko se udaje, pa ja, nema ko drugi doć po grincajg pa poslalo mene.
Ko sedmo, jedva sam našla ko će mi stavit ružmarin, mama je već bila bolesna, strina se rastala pa nije htjela, sestrična je bila na noževe posvađana s mužem pa isto nije htjela ( ko zla sreća ), kuma se bojala da me ne ubode špenadlom...
Ko osmo, matičar je zakasnio petnajst minuta; vjenčanje je trebalo bit u pet, mi došli deset do pet a ono nigdje žive duše, sve zaključano, i već mislili otić kad eto njega zajapuren i znojan, trči kroz park s dušom u nosu, jedva je iščito sve ono šta je trebo unutra i to skraćenu verziju.

Dalje je sve išlo po peesu, al ak me ovih nabrojanih osam stavki nije natjeralo da kažem - bježi kolko te noge nose, onda stvarno nisam bila normalna.

Začuđeni svatovi

Nekoć davno, u mom su susjedstvu upriličeni svatovi koji su baš bili što začuđeni, što osupnuti.

Mladenac se možda neznatno oteo kontroli i pokonzumirao nešto više maliganskih pripravaka, pa je u naletu tjeskobe:
a) malo razbijo čaše
b) na uložene prigovore od strane ponajpače mladenkine bliže rodbine porazbaco stolove, tanjure i beštek
c) kako su nastavili s prigovorima, blago je napljusko najveće kritičare svog ponašanja
d) razbio prozore i kroz iste natjero male svatove u stampedo kroz cvijetnjak
Zatim ga je kum savlado pa su krenuli u nepoznatom pravcu ( biće kakvu birtiju koja je još radila jer su se svatovi igrom slučaja rano razišli ), mladenac s četri gumba na košulji i kravatom oko golog vrata, blago oznojen uslijed tjelesnih napora i raščupan od natezanja sa familijom.
Idu oni polusvečanim korakom, i kum drži predavanje u vidu kritike:
- Ti vaki ti naki, kak si tak budalast, jel te nije sram, demolirat rođenu kuću u rođenim svatovima, da sam znao nikad ne bi pristo bit kum takvom rauberu.
Mladenac u naletu tjeskobe, a još uvijek pun alkoholnih isparavanja, verbalno napadne kuma:
- Šta se ti pušeš, šta si mi kupio za vjenčani dar?
Tu se kumu zacrni i on ga naboksa ko Kličko nasred ceste, držeć ga za već spomenutu kravatu; jedva mu ga jedan od susjeda ( koji je pratio cijeli spektakl jer nije mogo spavat ) oteo iz ruku.
A mladencova baka stigla doma, imala je tad stanare, i kuca na prozor:
- Gospe, otpr'te mi vrata, nemrem unutra.
Stanarka otvori, pita đe su njeni ključevi, a ova odgovara:
- Joj mene, onaj moj Čaruga se naloko i svi smo kroz prozore skakali, opali su mi ključevi neđe u cvijetnjaku u tom dunklu.

Epilog je bio sretan; prvo malo gluha misa, dok su bile vidljive šljive na mladencu ( rezultat kumove pedagogije ), pa zaradilo par dućana dok se kupilo nove servise čaša i špajzservis, a i staklar je zaradio. Dobro svima. Srećom u to vrijeme nije bilo snimanja svadbi, jer ko zna kud bi sve snimka dospjela ( a možda bi bilo bolje da se snimalo, on se borio ko Čak Noris - sam protiv njih tridesetak, i pobijedio bi skroz da kum nije odgojno djelovo ).

Parcijalni striptiz

Sjećate se vi kombinea, koji su bili mast hev naših mama?

I moja ih je imala nekoliko, bijele i crne i boje šampanjca; meni je to bilo baš grozno za obuć, činilo mi se da bi se otsklizala s kauča da u tom sjednem ( srećom sam ko cura bila nonstop u hlačama, pa mama nije osjetila potrebu da mi ih kupuje). Sjetila sam se kombinea, jer je gospođa koju poznam jedno jutro imala dar mar po autobusu s kombineom.
Naime, nije čula sat, zaspala je, i juriš iz kreveta, vamotamo, brže se oblači i jurišnim korakom van iz stana da uhvati bus. Bilo proljeće pa je lapila baloner s vješalice i u trku ga oblačila po cesti.
Stigla žena na bus za Zagreb, al gužva je, nema mjesta za sjest jer ide pun kufer što studenata što ljudi na posao. I kad je normalizirala disanje raskopča baloner, skine jednu stranu, skine drugu stranu i lakše se diše, crkla trčeć. I skuži da je ljudi gledaju onak ispod oka al nema ništa s tim, bitno da se prestane znojit. Onda skuži da je par studoša onak al zainteresirano gleda.
Onda skuži da na sebi ima samo kombine, i to crni. Pa obuče baloner nazad, zakopča ga i u Zegeu u prvom otvorenom dućanu kupi suknju i bluzu da se može skinut i sjest u busu kad krene kući. Pitale je mi kad nam je pričala jel joj bilo baš jako neugodno. Veli ona - ma i nije, još se razdanjivalo, srećom je vozač ugasio svjetlo da ljudi mogu spavat, jedino su oni studenti bili u bedu kad sam se krenula oblačit. I sretna sam šta sam obukla taj novi čipkani, da sam uzela onaj stari rozasti izgledala bi ko da me nešto satrlo dok sam stigla do busa.

Kupila žena odma na idućoj plaći još dva tri, da ima ak se opet strefi parcijalni striptiz u prijevoznom sredstvu.

Nostradamus

Jel i vi redovno čitate horoskop? Znate ono, da se možete pripremit za sve šta vas može snać.
Pa pročitate njih par. Pa u jednom horoskopu piše jedno, u drugom sasvim drugo; kome vjerovat, onom u kojem piše da vas očekuje povišica na poslu i ljubavna idila, il onom u kojem piše da izbjegavate pitat za plaću i da ćete se namrtvo posvađat sa ljubavi svog života? Zbune ljude al naskroz, većina radije uzme onu bolju opciju pa nadrlja ko žuti. Ovima koji izrađuju horoskop svejedno, uvijek mogu reć da su pobrkali konstelacije zvijezda, to šta je neko dobio otkaz il se potuko doma oko ručka nije njihov problem.

E sad zamislite kak je strašno bilo radit Nostradamusu u njegovo vrijeme. Živio u 16.stoljeću, završio i za doktora al ga je više zanimala astrologija i proročanstva.
Pa kad recimo dođe neki kmet sa slomljenom nogom, prvo ga pita šta je u horoskopu, pa se malo skoncentrira i kaže - nećemo namještat, idući tjedan ćeš ionak umrijet od kuge. Il ak dođe neko s upaljenim zubom, nakon kraćeg pogleda u budućnost zaključi da mu mora sredit sve zube jer pred njim stoji budući slavni vojskovođa. Ak je pacijent visokog roda, e tu priča ima drugi tijek; prvo ovlaš pregled, onda izdaleka kolokvijalno - pa jeste zadovoljni u životu i u ljubavi, bil bili zainteresirani da vam ja recimo za neku ćifu izradim natalnu kartu il predvidim hoćete li se sretno udat / oženit. Moro je bome bit i oprezan, živio je u vrijeme kad je svako tolko neko bio skuren na lomači zbog hereze, pa ti pitaj nekog krivog jel ga zanima podznak i hoće bit sretan u ljubavi.
Uglavnom najmanje se bavio medicinom, ko bi u ono doba bio doktor - sepse i kuge ko u priči, ak nekog moraš operirat prvo ajde pošalji slugu u šupu po pilu i sjekiru i u kuhinju po noževe, pa za anestetik nađi rakijetine tolko jake da progori tkaninu ( bolje i to neg da pacijent zavija ko kojot ), pa nađi ko će ga držat tijekom zahvata, dok anestetik ne krene djelovat...sto čuda.

Horoskopi i proročanstva bili su puno čišća djelatnost. Jedino ne kužim kak je izrađivo te natalne karte ( mislim, u šta je gledo i čime ) i koliko mu je trebalo da rukom napiše šta horoskope, šta knjige proročanstava. Nit struje, nit tastature, nit poštenog stola. Nije se bogme ni time bilo lako bavit, šta je - je.
Danas je sve jednostavnije, upališ komp i ajmo, hoćeš radit horoskope, čitat horoskope, pisat blog...a nema ni inkvizicije da ti pozvoni na vrata dok se baviš svojim hobijem. Vunderšen.

Pozadinska situacija

Ja sam u velikom šoku, da ne znam hoću se oporavit uopće ikad. Naime, u nedostatku pametnijeg posla malo ko čitam svaštanešto, i izleti mi članak evo kakvog naslova:
Women With Bigger Butts Are Smarter According To A Recent Study ( za neupućene - prema nedavnom istraživanju, žene s većom pozadinom su pametnije )

Ja sve ne vjerujem. Pa otvorim članak, veli da je sveučilište Oksford radilo istraživanje na šesnajst iljada žena, i one s većim gluteusom il kantom, kak hoćete, su inteligentnije, imaju niži kolesterol i šećer, imaju više omega tri masnih kiselina i nekog jebenog hormona koji ima protuupalna svojstva. Sad ja ne znam jesu mjerili obujam svake pojedine, i kolko najmanje mora bit da bi se pokazalo da je žena pametna, al ja sam nadrljala kak god okreneš.
Ja na visinu od 175 cm imam 59 kila i možete samo zamišljat kakva mi je pozadina s tim gabaritima. Nije da je nema, al nije ni da je ima. Pa stanem sirota pred ogledalo, pa se vrpoljim pa gledam, pa ni nemam šta puno za gledat u tom segmentu. Nazire se malo nešto, al ni blizu nečeg šta bi ukazivalo da sam jako pametna. S mojim gaćama ne može se prekrit ni retrovizor ( ne zato šta nosim nešto posebno, neg mi ne trebaju veće ). Jebate, pa ja sam po toj studiji glupa ko točak! Znate ono, iza teškog stupnja mentalne retardacije piše Gordana. Kolesterol i šećer su mi vjerojatno šesto posto uvećani, omega tri masnih kiselina imam samo u mislima ( a i to slabo jer sam glupa ko stup ), i upaljeno mi je sve od mozga do tabana jer nemam togvećnekoghormona. Mene da ti sa Oksforda krenu mjerit, pitali bi - izvinte, kak da okrenemo metar i jel nam uopće treba, kud ste vi sa pozadinom?

I šta sad ja da radim? Da zguram u hlače jastuk e da bi izgledala pametnija? ( Dobro, to mi neće djelovat na inteligenciju, i dalje sam glupa, al barem vizualno da popravim dojam. Držim zatvorenu gubicu i niko neće znat s kim ima posla. Čim vide omjer, svi znaju da je Ajnštajn za mene pussy smoke ).

Povrtna pomutnja

Jutros pijem kavu, i sjetim se jednog fenomenalnog bolničkog ljubavnopovrtnog iventa.

Naime, kad sam rodila svog jedinca, drugi dan u sobu je došla žena koja je rodila ko da ide u dućan, znate ono - drugi porod, jurišno i fletno, nije se babica uspjela ni snać a porod završio. Al su joj se upalile cicke, odnosno mlijeko u istima.
I stigne njen ispaćeni supružnik k njoj, donese juhu i sve šta je naručila, i ona ga odma pošalje na plac da joj donese list od peršina ( navodno je to čudo za upaljeno mlijeko). I ode frajer; prošo ručak, prošle posjete, prošla vizita - njega niotkuda. Ona luda, ima temperaturu i kvrge na cickama veličine džezve, kune se svim živim i mrtvim da će ga golim rukama zadavit ak se ikad pojavi.
Kad negdje oko 6 popodne eto sestre po nju, da je liftom spusti dolje, stigo muž s peršinom. Jao Bože... mene čudi da mu nisu uši otpale. Kad je nju krenulo - smeće jedno šugavo, smrade odvratni, gdje si od jutros? Kolko vidim naroljan si al popravo. A meni nek cice otpadnu od bolova. Gdje je peršin, govori? On sapliće jezikom, sreo frendove pa se zapili da dostojno obilježe njen porod, pa se zadržo. Kaže - nemoj vikat ljubavi, eo tu je sve u vrećici, eo i ruže sam donio.
Ona u dreku - datijebemmajkutebiiljubavi, gdje je peršin? I frajer u najlonkesu, i važno izvadi četri pušleka grincajga za juhu, kaže - eo ljubavi, oblaži.
Trebam li uopće reć da je bacala pušle za njim dok je bježo, i zadnji bacila buket s ružama, i doviknula mu da mu ne padne na pamet dolazit joj na oči, smeće nalokano. Došla gore izbezumljena, kaže doneso mi grincajg ko da kuvam juhu za svatove, lista od peršina u tragovima, a ruže sparušene od promila u dahu. Saće mi mama donest peršinov list, a on će me zapamtit, gubar gubavi. I još me zove ljubavi, damujebemljubavimajku.
( Pa to je odma trebala reć mami, ko da muževi znaju išta o peršinu i upaljenom mlijeku i kak to boli, al bila je na rubu sloma živaca i pod temperaturom pa smo mi sve samo znalački klimale glavom, kuš je još više razjarit?)

Ljubav je skrušeno došla drugi dan, ona se dotle ispuhala i izljubila ga ( a i spala joj temperatura i smirili se bolovi pa je bila lucidna )...čisti hepi end. Ljubav sve oprašta, pa i povrtnu pomutnju.

Oće da izgine?

Sjedimo frendica i ja na kavi, kad eto k nama Romkinje; kosa sfafuljana u đinđirinđi pundžu nekom plastičnom šnalom, šarena košulja na cveće i duga suknja. Nosi poveću torbu na ramenu, s obligatnom cigarom u ruci.

- Bi li gospoje da kupe možda neki fini komad robe, doneo muž iz Italiju frišku kolekciju.
Kažemo da nećemo, ne treba nam. Kad će ona frendici ( ima rendgenski vid, štaš):
- Ajde onda tebi da rešim tvoj problem, da ne izgineš? Vidim da si mnogo nesretna, pa da ti pomognem. Žao mi je da budeš nesretna.
Pita ova - od čeg da izginem, kako nesretna, sestro slatka, šta je?
- Sve ja vidim. Ti će da izgineš za tim čovekom, mnogo ga voliš. Al je i daleko, pa ti još teže.
Pita frendica - pa gdje daleko, kak to misliš.
- E pa to da platiš. Pa sve da ti kažem i da ti sredim. Treba i moja deca da jedu, majkudaimjebeš. Daj stopedest kuna i sve da ti objasnim i da ti taj čovek iz ruke jede. Viđen je i ima pare i gine i on za tobom, al neće da ti prizna. Ajde da ti rešim to.
Frendica kaže - nemam pare, a i da imam kak da budem sigurna da ćeš riješit.
- Pa nismo deca, s tim se ne šali. Ja sve vidim i sve mogu da sredim, al za pare, rekla sam ti.
Neće ova, kaže nemam. Ja pitam jel može meni šta da sredi; pogleda me, kaže - ti si skroz u redu, nemaš briga. Al ova će da izgine. A ne da pare problem da joj rešim.
Mi se smijemo, ona se smješka ko Mona Liza; dajemo joj za cugu, ona sprema pare i kaže:
- Eto da si dala još para mogla si da budeš sretna do kraja života. Da budeš kraj čoveka za kojim gineš. Ovako ne mogu da garantiram.

Uzima torbu i odlazi do idućeg stola, da ponudi frišku talijansku kolekciju i pomoć da se ne izgine. Sve mi bilo žao šta nemam briga, da joj platim pa sve da mi reši. Da ne izginem.

Relikvije s oprugama

Alzo kreće odvoz glomaznog otpada. Vrijeme za istandrljat na vidjelo nahtkasle koji pamte lik i djelo Franje Tahija, probušene kante od jupola, rđave kotlove, kauče ( i polukauče, nikad nisam kužila razliku ), špigle koji izazivaju jezu zbogradi kićenijeh okvira, potrgane podnice od kreveta na kojem je možda spavo i Kuen Hedervari, emajlirane šuplje ranjgle u kojima se zadnji put kuvalo za krunidbu kraljice Elizabete; uglavnom svo andrmolje koje izaziva nevjericu jer se pitaš gdje je to sve uopće stajalo.

E pa prije par godina iznijeli mi neku staru vešmašinu i još neko lupatinje metalnog tipa, i ja odem u dućan, i vraćam se iz dućana taman na vrijeme da vidim kak ispred moje kuće kreće naglozeleni tamić krcat sa belu tehniku i gvožđe, reko - fala Irudu ode to zlo ispred vrata. Kadli frajeri ( e da bi napravili na tamiću mjesta za još jedan model vešmašine ) kresnuli meni na plot dva madraca tolko šuplja da bi moglo dijete proć kroz rupe, a federi vire koda ih je satelit pogodio u direktnom šusu. Ja konsternirana. Al šta mi vrijedi bit konsternirana kad moram to dirat rukama da maknem s ulaznih vrata jer nemrem u dvorište. Psujem ja, nema tu, ko osam kočijaša, svalim nekak tu stravu na nogostup i ujašim u dvorište prek federa i rupa, bijesna ko ris. Jedva smo ih nekak sfafuljali da stoje donekle uz plot, ne može niko ni nogostupom proć. Srećom odvezlo ih ujutro, oficijelnim kamionom za takve relikvije.

Kad taj put nisam dobila ešerihiju, streptokoke, kokošju kugu i vrbanac nikad neću.

Budi se sjever i jug

Kad imaš ime povezano s jednom od strana svijeta, pa kad se uz to još onak kobajage baviš pjevanjem, onda ti se omakne pa na jubitu osvane filmić možda malo neprilagođen mlađima od osamnajst godina, a po prikazanim vještinama granica bi se mogla i pomaknut. Pa onda jedni pljuju - kurveština, vakanaka, fuj šta radi, krmača razularena; drugi brane - nije sirota znala, eto ponijelo je malo pa se strefilo da slučajno i kamera bude tu pa šta da radi, nije ona kriva etcetera. Pa onda možda malo bude bed jer je ko neki uzor curicama čiji su tate ( a i mame ) pogledali spomenuti uradak,pa kud ćeš djetetu dat da sluša vokalizacije tamo neke božemeprosti štrace kojoj je snimilo šta je zadnji put možda babica vidila u rodilištu, il mater dok ju je prala il joj vježbala kukove.

I nakon nekog vremena prašina se slegne, zaboravi se ta epizoda, izbije neki drugi skandal. I onda može u ležernom šaljivom tonu davat izjave tipa "pojavio se neki film a ja sam uvjerena da to niko nije gledo" il "nazvo me pokojni taj i taj i reko da je čuo da imam film al polunijemi jer nema popratne glazbe pa mi odma napiso pjesmu“. I kak ćeš joj zamjerit, pobogu? Samo demonstrira briljantan smisao za humor, jer eto desilo se šta već je al ja sam u stanju sad nakon sto godina vodit sprdnju iz toga i baš mi je bilo smiješno dok me slučajno snimalo i malo manje smiješno kad se pojavilo al eto ima divnih ljudi koji su mi ponudili učinit glazbenu podlogu koja će dodatno pojačat efekt snimljenog materijala.

Jako sam se raznježila. Sigurna sam da je i ljude koji su sjedili u HNK jako zanimalo šta ima za reć o svom prapovijesnom uratku ( koji se doista još uvijek pamti i oni neupućeni možda bace oko, tek da vide kako to njoj ide za rukom, ko da peče svatovske torte na četri kata ). Sve za podizanje zvjezdane prašine i podgrijavanje nečeg šta se ukiselilo još dok je Bog po zemlji hodo.

Kad baka prolupa

Kad baka odluči u svoje ruke preuzet rođendansku proslavu svog unuka, onda to izgleda otprilike ovak:

1. unatoč pregovorima o tome da za tim nema potrebe, odlučuje da se roštilja ( što naravno podrazumijeva još 158 vrsta jela, ko što će uslijedit )
2. devetnajst puta zivka telefonom da provjeri što obavezno mora bit uvršteno u dodatnih 158 vrsta jela
3. dvadeseti put zove da pita jel može Sacher torta, al obavezno nek kupe svjećice za tortu jer ih nema kod nje u dućanu
4. dan prije ustaje u 4:00, vadi meso iz kištre, kuha juhu ( da ne mora baš na rođendan, jer bez juhe koda nije ručak ), peče Sachericu i dvije fele kolača, radi polugeneralku
5. zove dvadesetprvi put da kaže da nema pekmeza od marelica za Sachericu i da više dok je živa neće bit bez marilenpekmeza i da je pasirala džem od višanja za Sachericu da djeci ne smetaju kožice od višanja
6. popodne peče još jednu tortu jer nije sigurna da svi vole Sachericu, pa usput kad već radi rol peče još dve fele kolača i domaći kruh; kuha grah za salatu i štirka stoljnjak i ubruse
7. zove dvadesetdrugi put da pita jel da napravi i francusku salatu jer ima samo grah, miješanu, mladi luk, ajvar, kečap i tartar
8. ustaje u ponoć jer je zaboravila napacat meso
9. ustaje u 4:00, mijesi dizano tijesto za slance i peče ih pa kad već radi rol peče još jednu felu kolača
10. priprema salate, reže nareske i sir, zakuhava juhu gris knedlima i zove dvadesettreći put da kaže da loži vatru za roštilj i da podsjeti za svjećice
11. aftekan je stol, polira čaše, juri vidjet vatru, dolazi ekipa pa na stol iznosi 6 vrsta aperitiva, sokove, vodu, nareske i sir, slance i domaći kruh
12. nadgleda pečenje mesa, priprema kišobrane i veste za goste jer se sprema nevrijeme
13. tjera sve prisutne da jedu juhu ( eto slučajno sam izvadila meso pa... )
14. pod pljuskom i grmljavinom prenosi roštilj pod krov
15. sve s terase prenosi u kuću jer je vani biblijski potop ( naravno nikom ne da ni prismrdit da pomogne jer oni su gosti )
16. na stol ide meso i salate, baka je očajna jer nema priloga ( znala sam da ću nešt zaboravit )
17. na stol idu torte i 6 fela kolača ( nisam više stigla, nije mi baš bilo dobro jučer )
18. pakira kolače i komade torte za ponijet
19. vraća goste nazad jer nisu popili kavu
20. gosti odlaze mrtvi nažderani a baka langzam sprema andrlje sa stola ( nenene, kud bi vi spremali, to ja pomalo... )
21. zove 24.put da provjeri jel sve bilo ok

Insomnija

Frontalni sudar me nije uspio ubit, al nesanica sigurno hoće. Ja mjesecima vodim borbu s nespavanjem, i to al skroz bezuspješno.

Pa legni ranije, pa legni kasnije, pa gledaj teve, pa ne gledaj teve, pa umirujuća muzika, pa uznemirujuća muzika, pa vakinaki savjeti...ništa. Nula bodova. Pa reko ajde da pročitam koji pripametni tekst sa još pripametnijim savjetima e da bi možda lakše zaspala; e pa tekst me ubio u pojam dokraja. Sad neću spavat više do ko zna kad.

Za početak kaže - izbacite kofein, nikotin i alkohol; ajd ovo zadnje ide, al ove prve dvije stavke...pa mogu odma na zatvoreni odjel u Vrapče, da ne ozlijedim ni sebe ni nekog nedužnog prolaznika. Kud nemrem spavat još da ni ne pušim, a štrikat il heklat ne znam da skratim vrijeme i zaposlim ruke.
Dalje kaže - pažljivo birajte čaj, preporučuju kamilicu i ružmarin i zob i štatijaznamkojijoš. Kamilica bi ajde i mogla proć, al ružmarin se kod mene koristi samo za u svatove, a zob brate jedu konji valjda; još mi samo fali da i proržem od nespavanja.
Pa dalje savjetuje - stavit vrećice sušene lavande pod jastuk, u jastuk i štokuda; obzirom kolko to kod mene traje, moglo bi eventualno pomoć da ležim u nasadu lavande, al to onda znači preselit negdje gdje je uzgajaju pa se valjat u lavandi cijelu božju noć, jer meni vrećica lavande pomaže otprilike nikako ( za moj obim nespavanja govorimo o količini od cca pedeset kila lavande u krevetu, otkud mi to? ).
E ovaj savjet mi je predobar, kaže rekreirajte se na otvorenom; znači noćas sam se probudila u pola dva pa trebala izletit nasred ceste pa udarit prema nasipu rekreirat se ( dobro, ionak ne spavam, al to ne znači da trebam trčat kroskantri ko vampir ).
Pa dalje kaže - pripazite na prehranu, ne jest tri sata prije spavanja i neku umirujuću voćku zglodat, preporuka je jabuka; jedino da metnem kištru kraj kreveta i žderem do ujutro, od jedne nema pomoći.
I onda još jedan fini savjet - ugasite u spavaćoj sobi sve što bi vam moglo odvlačit pažnju; pa ja čim vidim spavaću sobu i krevet uznemirim se jer ne spavam mjesecima, a oni meni drobe da nek ugasim ono šta mi smeta. Smeta mi nespavanje, jebote, pa ne svijetli moja soba ko Las Vegas.

Uglavnom, samo me razjarilo čitanje, to je piso neko ko zaspi jeduć za stolom il dok prostire veš. I neću više uopće tražit savjete onlajn. Samo autosugestija - ti spavaš, tvoji su kapci teški. Pa tak jedno tri sata, nekad malo dulje.

Nastavak ( za WC )

Uđem jednu subotu u ljekarnu po Kafetin tablete, a na pultu frajer spremljen ko za kraljevsko vjenčanje ( zalizana kosa, roba od parsto ojra na njemu et cetera ) kupuje kremu Voltaren za protiv bolova i usput propituje za slijedeće:

- Imatel' nastavak za WC školjku? ( Magistra ga gleda ko da je s neba pao, a bome ni meni nije svejedno )
- Kako to mislite?
- Pa mislim onaj nastavak da se lakše sjedne, ima gospoja operirano koljeno pa...
- A to...nismo dosad ni imali ni naručivali, morali bi doći u ponedjeljak da provjerimo s dobavljačem.
- Za šta?
- Pa za to...taj nastavak, kako kažete.
- A šta ću dotle? Ima gospoja operirano koljeno pa...
- Zaista ne znam, sad nemam koga nazvati, subota je.
- A kolko košta?
- Tko, krema?
- Ma jok, nastavak. Ima gospoja operirano koljeno pa...
- Zaista ne znam, moram nazvati dobavljača.
- A đe se maže? Jel po rani il đe?
- Ne po rani! Okolo, lagano umasirati malo kreme.
- Jel odozgo il odozdo?
- To nije bitno, krema je za bolove.
- Znači ne po rani, svukud okolo lagano. Ima gospoja operirano koljeno pa...Kolko košta?
- Tko, nastavak?
- Ma krema ta za okolo po koljenu.
( Magistra veli cijenu, on plaća i još uvijek melje o nastavku i gospoji i blaha blaha )
- Doću ja rano u poned'ljak, de vi samo zovite za taj nastavak.

Ode on konačno, sjeda vani u bembaru njemačkih tablica, naprijed gospoja u najšarenijoj opravi koju sam vidjela u životu ( dakle osim koljena operiran je i senzor za boje ), a izmoždena magistra kaže:
- Izvolite?
- Ja ću samo Kafetin, po nastavke i dijelove za Varburg idem dalje..

Balkonski problemi

Jel možete vi uopće sebi predočit kak je to izgledalo kad je Romeo bio ispod balkona i ofiro s Julijom?

Javne rasvjete bilo nije, znači trebalo mu je pun kufer vremena da po mrkloj mrakači prvo potrefi kuću, a onda i da na balkonu u istoj toj mrakači prepozna jel to zbilja Julija njega čeka il je neka od sluškinja izašla prolit noćnu posudu. Jer ak je ovo drugo, eto nepredviđene situacije; kud nije njegova voljena, tud zaudara ko prerijski šakal jer ga je zalilo s balkona nečijim jučerašnjim ručkom.
Dalje, sigurna sam da ga je vrat bolio do iznemoglosti; trebaš ti sine stajat i gledat prema gore, pokušavajuć vidjet svoju ljubljenu, pa to su nakon tjedan dva ofiranja bolovi za poludit, ko zna jel uopće i držo glavu normalno od tolikog gledanja prema gore.
Pa mora tiše pričat da ga ne čuje niko od ukućana i molit Svevišnjeg da ona dobro razumije svaku riječ, zbog eventualnih nesporazuma ( on recimo šaptom kaže: "Na lahkom krilu ljubavi taj zid preletjeh", a ona krivo čuje pa misli da je reko : "Kako bi te sad pritisno uza zid" i pobere se s balkona, a ti Romeo lupaj glavu čime si je uvrijedio ).
Pa se nada da neće naić kakvo gladno pašče i napast ga dok čami ispod balkona i čeka da se ona ukaže, jer ne vidi ni samog sebe a kamoli da se obrani.
Pa ako udari nevrijeme kisne ko budala, kišobran je izmislilo parsto godina kasnije, a ne bi htio da ona pomisli kak je mekušac pa rađe leži u toplom krevetu neg da njoj između dva udara groma govori kak je divna i jedina za njega.
Pa kad konačno kucne čas da se popne na balkon, ne zna bil se probo popet il joj prizno da se po mrklom mraku jedva popne uz stepenice a kamoli na balkon na koji ona jedva stane, i da je zbog njene sigurnosti bolje da ipak ostane dolje ( ajde šta bi se on strmopizdio, al u toj teškoj mrakači krene se u padu primit za bilo šta pa lapi svoju ljubljenu i izubijaju se obadvoje ko kreteni ).

Šta je je, danas je puno lakše ofirat; šibnu poruku il nazovu, sve osvijetljeno ko u Betlehemu, nema kočenja vrata i stajanja do koje dobe noći pod balkonom. Šekspir bi se satro od muke da napiše Romea i Juliju u današnje doba.

( fotka culturetrip )

Jedi, jedi, jedi još

Kad si gladan nisi svoj.
E zato sam ja jučer, za kasni doručak il ručak, kako vam volja, pojela tanjur goveđe juhe, par šnjitica šunke, dva jaja ( ak sam dobro brojila), nešto za pod zub francuske, nešto malo više mladog luka i hrena ( koji me baj d vej omamio kolko je ljut, suzile su mi oči i čistili se sinusi do popodne ). Pa malo invazija na kolače; bil onaj s jabukama il japanski vjetar ( i ko se uopće sjeti kolaču dat tak blesavo ime, unutra orasi i fila, japansko al baš ništa ). Pa po jedan od svakoga. Pa narandžu. Pa zalijem Kokakole. A u želucu kemijska reakcija ko u Fukušimi. Kak da preradi svu tu žderačinu? S tim što sam utrpala u sebe rudar kopa dva dana da se ne umori.

Pa prešla susjedi čestitat Uskrs, pa me ona pritjera da probam njenu francusku i kuglice s orasima, baklavu sam jedva odbila, kud još nju da utrpam.
I šta je još gore, palo mi na pamet uz teve malo čipsa ubacit u kljun, znam da sam kupila al ne znam kud sam ga zgurala u sveopćoj euforiji. Ko bi ga tražio. A i bolje da nisam išla za čipsom, bilo šunke i za večeru, treba trpat u sebe ko da nikad jela nisam.

Čista diskofrazma. 6453 kalorije po obroku. I samo sve zalijevaš sa što više CO2 radi boljeg varenja. Pa se nadaš da neće oko 8 navečer krenut žgaravica, da ne moraš tražit sodu i rigat vatru ko Godzilla, spreman progutat i košaru s ofarbanim jajima.

Uputstvo za korištenje

Sigurna sam da je ovih dana bilo onak dosta peglanja kod svih ( znate ono, uskršnji stolnjaci i nadstolnjaci, pa posteljine, pa zavjese kod onih koji ih još nisu makli ko naprimjer ja a kupili su one koje treba peglat ) pa ne znam jel vama baš sve jasno kad čitate uputstva za korištenje pegle? Evo recimo par vrhunaravnih uputa koje proizvođač stavi:

- ovaj aparat namijenjen je isključivo uporabi u kućanstvu ( a gdje bi peglala, u Keopsovoj piramidi; u šta da je uštekam tamo? )
- nikada ne uranjajte glačalo u vodu ( to valjda za ronioce, da ne bi pripeglali koralje i travu po morskom dnu; jedino ne znam kak bi para radila pod vodom )
- pazite da djeca ne koriste uređaj kao igračku ( znači, ako bi juniori probali recimo bacat peglu ko Sandra disk, ili s njom trenirat bilo koju sportsku aktivnost - ni za živu glavu ne dajte; curicama za peglanje bebinih oprava isto zabranjeno )
- površina za glačanje može se zagrijati i uzrokovati opekotine ( ajde ti reci; jel vas ne bi čudilo da mrzlom peglom speglate dve mašine veša? )
- nemojte stavljati parfem u spremnik za vodu ( recimo, ak vam se strga raspršivač na parfemu nemojte doć na ideju da ga ulijete u peglu pa istu uštekate i probate špricat parfem po sebi; zato su i stavili ovo upozorenje )
- nikad ne pokušavajte glačati odjeću koju netko ima na sebi ( ovo je prava stvar; kad se posvađate s boljom polovicom onda bržebolje košulju na njega pa udri peglat ko da ide na krunidbu švedskog kralja )
- glačalo spremite s kabelom omotanim oko stražnjeg dijela ( e sad čijeg - nisu rekli; od pegle, muževog, svog...ja si recimo nikad ne bi omotala kabel na stražnji dio, vi kako hoćete )

Pa to dok sve savladaš popeglo bi barem deset mašina veša