Dnevnik izbeglice

Dobro je, desilo se i to...
Obama je postao 44. predsednik SAD, i to prvi Crnac (Afroamerikanac ili koji već PC termin) na tom položaju. Zna se da će mu Joe Byden biti potpredsednik, da će mu još neke face doći za sekretare i još neke za savetnike. Neko mesto će i dati republikancima, čisto zbog "nacionalnog jedinstva", kako bi se to na brdovitom Balkanu reklo. Hyperi koji su ga digli u nebesa sada ponavljaju: "Jesmo vam rekli?!"
Naravno, budale, pa vi ste ga i stvorili u neku ruku. Obama je pravi primer medijski proizvedenog političara po ukusu ciljne grupe. To samo po sebi nije loše, ali ne može biti ni dobro. Jednostavno, bezlično je. To je kao postaviti fikus za predsednika. Ili lampu, ili trendy fotelju. Taj trijumf plakata i televizije nad ozbiljnim ljudima pomalo je poražavajući, a izbori kao izbori svode se na puki spektakl, koji je uvek sam sebi cilj. Mislim, pratili su se one izborne noći kao što se prati i dodela Oscara i finale Svetskog Prvenstva u čemu god. I kampanja, duža i rastrošnija nego ikad, isto tako se pratila...
U Srbiji je ta vest prošla u maniri svetskog hypea, ali sa nekom pomalo zloslutnom notom, kao taj Byden će uticati na ovo i ono, ne voli Srbe, Kosovo, kurac palac... Neki ljudi, čak i neki ljudi koje cenim, otvoreno su navijali za republikance. Neki drugi su otvoreno navijali za Obamu, kao da ih se tiče. Prva stvar, potpredsednik SAD je ceremonijalna figura koja će doći na predsedničko mesto jedino ako se predsedniku nešto dogodi, recimo umre, bude ubijen, podnese ostavku ili ostane trajno nesposoban. Potpredsednik savetodavno utiče na kabinet, ali nema nikakvu realnu moć, a njegova reč je sve, samo ne obavezujuća. Drugo, vara se svako ko misli da u politici ima mesta emocijama i ličnim stavovima. To je posao, možeš ti nekoga voleti ili ne voleti, ali posao ti je da rešiš probleme. Balkan je problem, ali kontroliran, niskog prioriteta, pa će biti prosleđen nekim birokratama, verovatnije nižeg ešalona, koji će taj, već solidno ohlađeni krompir, uvaliti na brigu i staranje ogromnom, bespotrebnom i nesposobnom birokratskom aparat EU. Kraj priče. Amerika više nema posla sa Balkanom. Treća stvar, ko je sa Bydenom radio zna da je čovek od principa i tvrdoglav kao magarac, i da neće odustati dok svoje ne istera, a isteruje samo ono za šta misli da će permanentno držati vodu. Ako zbog toga on mrzi Srbe ili šta god, onda i ja ponosno mrzim Srbe. Go for it, Joe!
Naravno, po sredi je mitomanija, ista onakva kao kada je Bush uz lopovluk, pobedio Gorea. Kao, sve će biti bolje kada neko drugi moćan zasedne, kao svi oni imaju lično promišljanje o nekoj zemlji koja ima manje stanovnika od nekog velegrada koji drživ do sebe... Čak ni obrazovani Europljani više ne razlikuju Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Bugarsku... Njima je sve to istočnoeuropski trash. Uostalom, neka mi neki obrazovani homo balkanicus navede razlike između Litve i Latvije, a ako to prođe neka mi navede razlike između Alabame i Wisconsina. Hvala. Jebite se, mitomani.
Iz nekog mog ugla gledanja, razapetog između teško sebičnog i humanističkog, ova varijanta je dobra, ma koliko mi se gadili superstar političari koji se ne mešaju u svoj posao. Ako se oni ne mešaju, možda će naći nekog pametnijeg da posao obavlja umesto njih, dok se oni slikaju, besede na gori i doli, glume zabrinutost i šta već rade.
Prva dobra, humanistička, stvar je obustavljanje agresivne spoljne politike i preraspodela prioriteta. Biće intervencija, naravno, ali čini mi se da će biti bolje izrežirane i smislenije, da će se manje prašine oko toga dizati.
Sledeći plus bi bila kakva-takva kontrola štete koju je Bush napravio bilo na spoljnom, bilo na unutrašnjem planu što se ekonomije tiče. Jer je dotični iza sebe ostavio epsku svinjariju izazvanu pohlepom krupnog kapitala i pohlepom sitnih pojedinaca koji su odmah računali koliko su dobri ako uzmu kredit i prevrte neku lovu iz šupljeg u prazno. Budala je onaj koji misli da ga kriza ne pogađa, sada, kad je na svetskom nivou. Ne pogađa možda neke otoke koji žive od ribe i hotela, ali će sve države, u punom smislu te reči, ovoga sveta propatiti debelo dok se to sranje ne reši. A ovako će se možda i rešiti, a da je MCCain pobedio, to bi išlo sporije i teže. Razlika je u političkim filozofijama, republikanci se lože na korporacije i veliki protok novca kroz njih i na tržištu. Demokrate se lože na državni budžet, punjenje istog i neprofitne, a popularne investicije u zdravstvo, škole, nauku... Bez toga nema jake američke srednje klase, bez nje nema svetske srednje klase, a bez svetske srednje klase život idet u kurac na svim uglovima Planete Zemlje.
Treća dobra posledica je čisto lična, za koju godinu dolar će ljudski skočiti, a ja ću moći da se tog balasta ratosiljam i sve promenim u valutu kojom ću češće operirati.
I na kraju, jedna vesela analiza. Državni raw model kulture i ukusa se drastično menja sa administracijama. Prosto, menja se medijska percepcija i menja se medijski izraz. Tako je u doba konzervativnih 80-ih na snazi bila podela mjuze za dečke i cure, odnosno na (cock-)rock i tupavi pop. U Clintonovo doba to se blago izmešalo, pa je bitno bilo da mjuza ima kakvu-takvu ne baš mnogo pametnu, ali ipak poruku. Tada smo imali grunge, a alternativa je skakala na sve strane. Tako će nam se valjda skinuti lažne zvezdice piskavih glasova i nadrkane crnčuge sa simbolima moći, a doći nešto novo. I u filmu je ista stvar: Kada je Nixon popušio, popušili su i ratni spktakli, a stvoren je Novi Hollywood, sa pametnim filmovima koji imaju intrigantne zaplete i pokreću teme. Onda su na red došli Superheroji kada su se republikanci vratili iz mrtvih, pa su se 90-ih snimali filmovi katastrofe sa porukom da kolektivni duh i solidarnost prevladavaju vulkane, zemljotrese, vanzemaljce i šta sve ne, a onda su opet na tapet došli superheroji, koji su zagušili filmsku produkciju do nepodnošljivog nivoa, propraćeni sa remake-ovima svega i svačega i filmovima bez stava i muda. Nadajmo se da će se i to uskoro promeniti, pa će tako i neki mlađi autori doći u fokus.
Očigledno je da je ljudima potrebna promena, promena u svetu koji ih okružuje, da im je dosta sranja. I to pozdravljam. Barače Obama, ostani sa nama.

Šta da vam kažem ljudi?
Evo me, sedim u Beogradu; dan pošto sam otišao za Rijeku stigao mi je poziv da pokupim svoju mukom zarađenu i jedva dočekanu vizu. Useljeničku. Uz omanje komplikacije uslovljene tipičnom balkanskom rigidnošću, koja je prožeta dezorganizacijom, ružnim navikama i nadobudnim stavom, posao je završen i ja sam zato sretan. Konačno sam postao legitimni stanovnik Rijeke, prijavljen, nakon više od godinu dana turistovanja. I taj dobri osećaj mi ne mogu pokvariti ni izdrkane šalteruše koje zahtevaju da ja to pokupim tad i tad, ni pre, ni kasnije, niti neplanirani sastanci, saobraćajne gužve, zajedljivi taksisti niti bilo ko.
Ta priča je završena, i u budućnosti ću posla imati samo sa nešto kulturnijim riječkim šalterušama na MUP-u, dok jednog lepog dana ne postanem državljanin.
Ono što me ubija u pojam je katastrofalni protok vremena, koji nikako neće dati ovom nesretnom delu sveta, mislim na Balkan generalno, da se izdigne iz pepela i postane civilizirana zona. Gledam vesti, i Zagreb mi sve više liči na Beograd, a Beograd na Zagreb u svim onim lošim tezama i stereotipima starim nekoliko desetina godina. O čemu se radi?
Zagreb je od rata bio poprište krljanja među polusvetom i mafijašima. To mu dođe i logično kada se shvati da su u Zagreb došli svi mogući i nemogući sa ili bez "zasluga" iz rata. Međutim, rokanje je imalo neku zdravu stopu, obavljalo se čisto i profesionalno, kao u dobrim mafijaškim filmovima. Snajperom na trgu, da se rulja možda malo preplaši, ali da strada samo meta. Sa druge strane, u Beogradu se od istog tog perioda odigravao western, pucnjava na sve strane, rokanje u stilu akcića B produkcije, pucnjava iz auta, nameštanje semafora, sačekuše, rešetanje automatima i eksploziv u autu. Shvatate na šta ciljam?
Ne, neću kukati za Pukanićem. Smrad je dobio šta je zaslužio, sa kakvim se društvom petljao, njegovo stradanje je logično. On je samo kolateralna šteta svođenja nekih starih računa. Kupljeni novinari koji vrše uslužno blaćenje, ucenjivanje i "blatni tretman" su tipičan balkanski proizvod, i njihova smrt samo je kolateralna šteta njihovog života. A potpis je poznat, kao i u slučaju Hodakice. Organizator je Joca Amsterdam, kome je to još jedna uslužna delatnost. Čovek je primarno narko boss, veliki gazda, a organizacije ubistava su mu samo sporedne aktivnosti, jer on zna ljude koji znaju ljude.
Druga gadna zagrebačka priča je spontano ulično nasilje među mularijom, što je takođe bio trademark Beograda u bliskoj prošlosti. O tome mi se ne da ni tupiti. Zaključak cele priče je da u Zagrebu možeš vrlo lako najebati, bilo da si veliki ili da si mali i nebitan, i da to nije akcija rezervirana samo za odabrane marginalne grupe (Srbi, pederi, Tovari, nastavi beskonačan niz), da te mogu umlatiti za 5 kuna i paklu cigara, ili da možeš poginuti samo zato što prolaziš pored bombe za već nekog mafijaša. Sećam se da je Zagreb nekada bio pristojno mesto, uvek pomalo blazirano i blago licemerno, ali pristojno i sigurno. Obični ljudi su se mogli šetati ulicama danju i noću, a da ih niko ne prebije. Zagreb je tako, između ostalog, glumio finoću, pomalo usiljeno i nevešto, ali sa nekom dozom pristojnosti i digniteta kakav ima svaki grad u austrougarskoj provansi. Sećam se kada sam prvi put došao, gde sam izlazio, kako sam se vraćao do hostela ili do stanova mojih prijatelja, s kim sam visio... Goddamn, u Zagrebu sam i upoznao svoju ženu, tako da me pogađa da grad pun uspomena više nije onakav kakvim ga ja znam, i da polako počinje ličiti na pakao iz kojeg sam, možda prekasno, pobegao.
U Beogradu se, pak, dešava nekakva "zagrebizacija". Naime, Beograd je uvek važio za pomalo divljačno, ali iskreno i pristojno mesto sa obiljem duha. Pristojnosti i duha odavno nema, a sada se polako gubi i kosmopolitska grubost i nadrkanost, o iskrenosti da i ne govorim, i sve postaje neverovatno blazirano i bezmudaški. Toga, recimo, nikada nije bilo, a u Beogradu je svako mogao barem nekome mirne duše da se zameri, da ga javno izvređa i prođe bez posledica. Naročito na kulturnom planu, jer je beogradska kritika važila za najoštriju i najbeskompromisniju. Oštrica se istupila, kompromisi se prave, ko jede govna još i podriguje od zadovoljstva... Kraj te priče je da su u nekim pseudo-kulturnim krugovima sada odjednom svi sa svima dobri, a da se, čast izuzecima, više niko ne zamera nikome i sve se pretvara u jednu isforsiranu kašu nerazmišljanja, letargije, čak i amnezije. Đinđićevi naslednici su se pomirili sa Slobinim naslednicima, delovi ridikula (radikala) su svima prihvatljivi, stvarni problemi se ignoriraju i svi se puno, puno vole. FUCK THAT!
Jedna priča, koja samo ovlaš ima veze sa stanjem duha u Srbiji, je i serija tekstova (kao kritičkih) u nekom kurčevom City magazinu. Kao da nije dosta urbanih vodiča koji pišu po narudžbini, ubijaju se od reklama, a sadržaja nema nigde, pa nam treba još jedan apsurd apsurda. Magazin počinje rečju urednika, u biti urednice, neke mlade cure u adidas trenerci koja deluje kao nekakva alternativka i kojoj na čelu piše filozofski fakultet. Već prve stranice posvećene su mainstreamu svih mainstreamova - kupovini, odeći, krpicama... Da mi je neko rekao da će se alternativa i fenseraj tako brutalno izmešati, ne bih mu verovao. To mu dođe nešto kao globalni antiglobalizam ili šta već. Sledeća stvar je filmska kritika. Pored naručenih distributerskih tekstova, nailazimo i na kao nekakvu kritiku nekih novih bioskopskih filmova. Niti jedan nije popio lošu ocenu. Naravno, autor je napisao sve same pohvale za moju trenutnu trash opsesiju, film "Miloš Branković", o kome sam nešto ranije pisao. Jedino mu, kao, smeta fotografija, jedna retka svetla tačka u filmu, a sve ostalo mu je super. Pa jebem mu mater, čovek kao da uopšte nije ulazio u kontekst, kao da se nije bavio lošim scenariom, kao da nije prepoznao štetne političke poruke ili, u krajnjoj liniji, opštu amatersku lošost. Ili sam ja lud, ali jebem ti kritičara koji ne može prepoznati amaterizam. Sledeća stavka je TV kritika, koju piše neka cura, koju, kao svi u gradu znaju, koja je, kao, urbana faca i bla truć. Prvo, ženska krajnje poluduhovito priznaje da nema nikakvog novinarskog iskustva, da joj je jedina kvalifikacija što poznaje urednicu i gleda TV u priličnim količinama, koja pritom onako laički i amaterski piše o svojim dojmovima, da je nerviraju ti i ti novinari i da je nervira Severina. Pritom piše kako ona, autorica TV kolumne, ima dobre sise. Mislim, sorry, ali tako nešto me se ne tiče, mislim ni njene sise, a ni stav o Severini. U daljem tekstu dolazimo do analize koji kanal ima bolje vesti (kao da mogu biti bolje i lošije kada su sve manje više iste, tj. od istih agencija), i to po nekim kriterijima koje ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep. Kao neki su bolji zato što su, ne znam, voditelji rigidni, a vesti se brzo smenjuju, a drugi su pak bolji jer taj i taj ima dobar glas, ali je nervira ona ženska koja čita kao da preti, a te vesti su, pritom, iz dana u dan stalno iste... Mislim stvarno.
I tu dolazimo do mafijaške priče: važno je znati ljude (koji znaju ljude) i ne zameriti se nikome koji ti može nekako nauditi i "uzvratiti kontra uslugu", sa svima na jebi si mater, kao jaganjac na estradi.

Što je tužno, to više nije samo u politici, prljavoj privrednoj grani, nego i u svim sferama života. Nemoj nikada reći nešto loše o bilo kome, i živi svoj život bez muda, zaradi da imaš neki dinar kartici i sve to potroši na nepotrebne, low fi i precenjene krpice koje uvozi Mišković.
Dok me situacija sa Zagrebom tek onako usput baca u bed, jer protiv nje ne mogu ništa, osim da ne dolazim u Zagreb dok se stanje ne uljudi, sranje po Beogradu me rastura na nekom racionalno-emotivnom nivou, na nivou toga da teško prepoznajem duh rodnog grada, na nivou da se nisam borio za amneziju i kolektivno ortačenje sa svim i svakim, da se nisam borio da svaki stav bude legitiman i da se nisam borio za teror poznatih anonimusa, koji bez kvalifikacija obavljaju neke od odgovornih dužnosti, i to rade loše. Nisam se borio da umesto jednih burazera i kumova dođu drugi burazeri i kumovi, nisam se borio da se kroz ceo život ljudi međusobno reklamiraju i ne kritikuju, nisam se borio za lošu glumu da je sve normalno i sjajno, dok se sranja gomilaju pot tepihom.
Da, ja jesam samo jedan razočarani PTSP-ovac i veteran jednog davnog rata sa vetrenjačama. Da me neko pita, opet bih, ako bih imao snage, i ako bi to imalo smisla. Teši me to da sam sada samo jedan politički emigrant. I da, konačno, imam taj status, i nema tog šoka koji će mi to pokvariti.