Dnevnik izbeglice

Kao i svaki mladi, relativno dokoni čovek, visim dosta često na youtube-u i gledam kojekakav trash. Dobar trash, loš trash, dosadan ili zanimljiv. Trash je trash i otvara čoveku potpuno nove tačke gledišta i potpuno nove logičke i antilogičke modele razmišljanja. Lošosti, bedastoće, naklapanja i proseravanja slika su nečije personalne hrabrosti, izvori internih fora u ekipama i nešto što boji našu rašomonijansku stvarnost.
Ova dva mlada čoveka savršen su prikaz te trash kulture. Prvi od njih, MC Sajo, dolazi nam iz Labina i njegov uradak može se videti ovde:



Sajo je dakle reper i priča nam o gangsta svetu, drogi, nasilju i sličnim sranjima. Makar letimično preslušavanje dovoljno je da se zaključi da Sajo svoj posao ne zna baš najbolje. Inače, mislio sam da u rap muzici nema šta da se zna ili ne zna, da je suština relativno ritmično naklapati neke stihove koji si prethodno napisao. Šta god tu ima da se zna, Sajo to ne zna. Aritmičan je, sriče slogove, nema rime, naklapa bezveze, a tekstovi su teško sranje, gotovo za nepoverovati da tako nešto može napisati osoba sa pozitivni koeficijentom inteligencije. Spot, ili kako god da se zove uradak, sastoji se od jedne njegove slike u opasnoj pozi, a zvuk je totalno home made varijanta, kao sa mikrofona od 20 kuna. Naporan je za slušanje, pa ko izdrži celu pesmu treba mu dati medalju. Iz svega navedenog, vidi se da je Sajo ili retardiran, ili se zajebava, a "spot" su okačili frendovi da ga zajebavaju, on da se zajebava ili on zato što je retard koji se loži na rap. Kako god, od srca je, deluje iskreno.

Naš drugi šampion dolazi iz Vinkovaca i zove se Prika. Ovo je njegov uradak:



Prika je, vidi se, politički korektan, sXe dečko, i u poređenju sa Sajom produhovljeno izgleda. Priča o opasnostima za mladog čoveka i o problemima mladih i starih u Hrvatskoj. Nisu mu mrski branitelji, poginuli vatrogasci i mir u svetu. U svakom slučaju, uz dobar guidence možda postane Bono Vox jednog dana. Dotični uradak je takođe bavi drogom. Spot je spot, a ne jedna slika, i Prika zna repati, makar elementarno. Koherentan je, iako mi ne deluje ne znam kako genijalno, u najgorem slučaju samo je pajser. Kao, bar nije retard. Ma koliko se ja ne slagao sa kampanjama za ili protiv bilo čega, spot mi deluje naručeno i plaćeno u te svrhe i smrdi mi. Na stranu što je pesma shit, što je tema izlizana, čak nije ni zanimljivo obrađena. Na stranu i dosadni stav i nastup kao kod Jehovinih svedoka, sve i da je lični, na stranu što se ja ne slažem sa svim tim i što me smara. Na stranu i što to neko popuši kao da je for real. Ovo je kampanja, i čija god da je, loše je odrađena, plitka i poluprofesionalna. Žao mi je jedino što će jedan izvođač tako poslužiti nekoj svrsi i biti odbačen, jer se za svoj prvi album nije sam izborio, nego je jednokratno angažiran. Cela priča deluje prenapuhano i ponekad toliko loše da više nije ni smešno.

Sada, jedno prosto pitanje: za koga navijate, odnosno šta vam je bliže: jedan iskreni retard (ili jako dobar trash) ili jedan naručeni spot koji je ispao nehotični trash?

Dobro, pušači, među kojima sam i ja, su dobili šta ih sleduje. Od proleća smo getoizirani na otvorene bašte i svoje stanove. I to samo zato što se nismo pobunili ili nismo imali koga da se pobuni za nas. Sledeći put, eto teme za razmišljanje, kada nas budu zvali na klanje, da li ćemo se odazvati...
Ali mene živo jebe jedno: šta koj kurac rade mutavi ugostitelji? U regionu sa jakom pušačkom tradicijom skoro pa je nemoguće zamisliti kafu bez duvana. Pitam se, pitam se, gde je tim ugostiteljima smisao za otimanje para, za šta bi trebalo da imaju dara po deafultu. Ko će im dolaziti u kafane kada ne bude leto, ili kada pada kiša? Kako će se bez cigareta ta jedna mučna kafa produžiti na dve ili tri? Da li se može zamisliti ručak bez cigarete posle? Od čega će ljudi živeti?
OK, istrpeli smo namet na pamet da se cigarete oporezuju po kretenskom principu i koštaju kao sv. Petra kajgana, a lova navodno ide za obolele od raka, kao da smo samo mi krivi za njihovu bolest, a ne loša genetika, Chronobyl i industrijski giganti. Istrpeli smo da baš ne smemo da zapalimo cigaretu u avionu ili busu. Istrpeli smo nepušačko iživljavanje na faksu, na poslu, ali sada udaraju na sveto mesto: kafanu, odnosno kafić. Šta je sledeće? Ulica ili naši privatni stanovi.
Dobro, mi smo unkaženi, a ko je sledeći? Debeli ljudi. Zašto? Zato što su nezdravi. Dok je pušačima moglo da se zameri da utiču na okolicu, jerbo se duvanski dim širi, debeli su debeli samo za sebe, a ne za drugoga, debljina nije zarazna i ne može se bilo koja njena posledica utrapiti drugome. Nisu čak išli ni u apsurd da objasne pogrom debelih ljudi. Da su barem smislili lame excuse zašto bi koj kurac nekoga bilo briga za tuđu debljinu (tipa debeli ljudi smrde ili troše više zraka), meni bi bilo lakše. Ne, napadnuti su frontalno: zabranjeni su fast food kiosci i restorani blizu strateških mesta kao što su škole i bolnice. Svakom normalnom je jasno da su sendviči pored školske kapije jedno od kultnih mesta odrastanja, i da se o tim sendvičima (pljeskama, pomfritu, kokicama...) priča još godinama nakon školovanja. Drugi frontalni napad je još grozniji: debeli su napadnuti po džepu. Strategija javnog zdravstva je da se bolesti nastale usled gojaznosti leče na teret debelog, a ne države. Sledeće su na redu žute trake ili karantene kakve u bile za leprozne ili kužne u srednjem veku.
Iskreno, nisam debeo (ne još, mada stomak raste), i nije mi baš najprijatnije da se pored mene znoji neki debeli junkfooder u prepunom busu (gde bi njemu, jadniku, trebala barem dva sedišta), ili kad vidim nekoga kako sa mukom hoda. Desi mi se da piljim u takvu osobu bez potrebe ili zle namere, čisto kao u nešto što nije baš normalno. Ali to ne znači da ne želim preko javnog zdravstva platiti njihovo lečenje, mislim kada već plaćam na isti način ginekologe, inkubatore, pokret dojilja i koješta što me se ne tiče. Stav "debeo si, ko te jebe" podseća me na onaj primalni, osnovnoškolski fašizam.
Tu dolazimo do ključnog pojma ovog ranta: čovek je ipak okrenut mitu i natprirodnom i sujeveran je do bola, samim tim sklon diskriminaciji i fašizmu. Sada više nikom nije bed za spaljene veštice, epileptičare i ostale koji su se u davna vremena razlikovali od drugih i pobuđivali im strah od nepoznatog. Kao, davno bilo, bilo je pogrešno, sada smo nešto skontali pa to više ne radimo. Više nije ni politički korektno ganjati ljude druge veroispovesti, pedere i cigane, mada određene supkulture to još rade. Ali ganjanje i tlačenje je toliko ukorenjeno u ljudsku svest da se mora naći nova žrtva, politički korektna, koju valja maltretirati do granica izdržljivosti, daleko iza granica pristojnosti. To su danas pušači, sutra debeli, prekosutra - ko to zna. Kao što se u osnovnoj školi nevino dečije zajebavaju debeli, ćoravi, sitni ili štreberi; ili u krajnjoj liniji retardi kojima je mesto u specijalnoj školi, ali su se u običnoj našli na bolećivost profesora. A, kao, gadimo se na holokaust i naciste, eksperimente na ljudima ili životinjama, kloniranje i genetski inženjering. Da li samo zbog zbog brojki? Da li samo zbog načina postupanja? Da li samo što su nam stomaci slabi, a taj posao je pregadan i preprljav?
U stvari, da postavim to ovako: Da li bi holokaust bio opravdan da je Židovima određena blaža kazna za njihova "nedela", recimo zabrana nepotizma, lobiranja i samoorganiziranja, što bi bilo dozvoljeno drugima? I da li bismo se zabrinuli kada bi se pušači streljali ili kada bi se od debelih pravili čvarci i sapun? Šta je to potrebno da nas pokrene iz neosetljivosti?
Nije to ni bitno, bitno je da su ljudi licemeri. To je gore nego da su fašisti. Zamislite, ponašati se fašistički, a deklarirati se kao levičar. Gotiviti cigane i pedere, a progoniti debele. Do jaja. Jednom treba biti otvoren i reći: mi, ljudi, moramo nekoga ganjati bez dobrog razloga jer se tako tripujemo da ćemo iskoreniti smrt ili u najmanjem slučaju, lečimo svoje komplekse na nekoj već žrtvi.
Ponekad pomislim da je dr Anto Pavlović najleditimniji lik na svetu. On je barem iskreni drkadžija. I mrzi doktore. Btw, većina junkfoodera u mom okruženju su mršavi i deluju zdravo, a većina vegetarijanaca / veganaca / makrobiotičara su debeli. Mislite o tome.
Nabijem vas na kurac.

Moja draga žena je nedavno ostavila blog na myspace-u koji se bavi fenomenom idiokratije, i koji se tiče jedne partikularne reklame za šampon. Inspiriran tim blogom, odlučio sam se da priču dignem na jedan malo viši nivo. Ostanite sa mnom, radi se bukvalno o svemu što vidimo i krajnje jednostavnim stvarima koje nam se predstavljaju kao fenomen. Ovo je kao obratna teorija urote, s tim što ću pokušati da napravim demistifikaciju jednog novijeg fenomena.
Počnimo izokola sa jednom nevažnom informacijom. Radomir Antić je postavljen za selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Cela ta stvar bila bi nebitna da priča nema pozadinu.
Persona: Radomir Antić je bio legendarni fudbaler Partizana i Reala i još legendarniji trener ta dva kluba, kao i Atletico Madrida i Barcelone. Jedini je trener koji je vodio sva 3 najveća španjolska kluba. Živi u Madridu, u penziji je i novac mu ne treba, jer je već dovoljno zaradio.
Okolnosti: Za razliku od persone, vrlo sumnjive. U skorije doba izvršen je omanji puč u Fudbalskom Savezu, i odletela je jedna garnitura lopova koju je zamenila sledeća. Odleteo je i selektor, isti onaj koji je učinio pravo malo čudo u omladinskim selekcijama napravivši dva ulaska u finale Europskog prvenstva.
Šta je Antiću to trebalo, da sedne za kormilo broda koji tone? Izazov je jedini logičan odgovor. U medijima je predstavljen kao spasilac, očekivanja su ogromna, a on će ih sigurno dodatno podgrejati činjenicom da neće doživeti poraz od Farskih Otoka. Da li će napraviti čudo? Nema šanse. Osnova je toliko nezdrava da su čuda nemoguća. Kako prolaze spasioci - znamo. Dok sreća služi, oni su bogovi na zemlji, a kada se dogodi neumitno i idiotski podgrejana očekivanja ljosnu u vodu, bivši spasioci bivaju ismevani i provlačeni kroz blato. Dodajmo na to činjenicu da je Antić bazično penzioner, da je njegova škola fudbala prilično retro, a da u sportu retro nikada nije in, jer se taktika i filozofija igre menjaju više nego često. U tom slučaju čudo bi bilo da Antić časno izgubi, otprilike kao Partizan sad nedavno od Fenera, pa da bude pošteđen blatnog tretmana. Uostalom, to ne bi bilo fer, čovek je prvo star, a drugo legenda.
Tu dolazimo do centralnog fenomena. Provlačenje kroz blato. Dešava se. Dok cela ta sportska histerija ima nekog osnova u domenu kolektivnih sportova, jer je ipak nacija, zastava, krst časni i koji kurac već u opticaju, kod individualnih sportova to dobija posebno groteskna obličija. U individualne sportove država ne ulaže, i sve je na pojedincu, roditeljima, sponzorima i trenerima, pa kako se ko snađe. Srpski teniseri su tako s neba pa u rebra postali legende i nacionalni heroji, a da ih niko o tome nije ništa pitao. Posle jedne sjajne serije neminovno je došlo do blagog pada, a mediji su ih provlačili po blatu. To se dogodilo letos na Wimbledonu, kada su svi ispali relativno rano. Najgore je prošla Ana Ivanović, koja se i bila najviše digla, više igrom slučaja, a manje svojom zaslugom. Ona se nekako ove godine dogurala do prvog mesta na WTA listi zahvaljujući prevremenoj, ali zasluženoj sportskoj penziji Justine Henin. Kao i svaka mulica, malo je pala u formi i tu formu do danas nije povratila. Prilično je sigurno da će skliznuti sa prvog mesta. Po svim novinama i televizijama nju danas ne pljuje samo onaj ko kasni na bus.
Još drastičniji primer je Dragan Džajić, po mnogima najbolji YU fudbaler svih vremena (ja tako nešto nikada neću reći za zvezdaša), koji je zbog svojih mahinacija dospeo do zatvora. Pizdarije koje su se o njemu pisale i izgovarale po televizijama su čak i meni bile odurne. To se ne dešava samo u sportu, samo treba pogledati kako po medijima prolaze glumci, umetnici uopšte, političari i bilo koje javne ličnosti svaki put kada nešto pođe po zlu.
Ne, ovo nije propaganda u stilu "nemojte gledati televiziju". Ja je gledam, i to mnogo. Samo se ja trudim da se informiram i da se zabavim. Sa ovim drugim ne postoji problem kao takav, osim što je nekim izvitoperenim slojevima provlačenje poznatih kroz blato idealan oblik zabave. Kod informacije stvar postaje zajebana, jer je teško razlučiti čistu informaciju od nečijeg (ne)kompetentnog tumačenja. Meni nije problem, ipak između ostalog i studiram medije. Dalje, nemojmo biti balkanocentrični: provlačenje po blatu je globalna zabava i globalna zaraza. Pogledajte samo Britney, Amy, Paris, Beckhama, Roberta Downeya i koga sve ne. Mediji obožavaju da im se napiju krvi za svako jebeno sranje.
Tu dolazimo do fenomena koji treba razotkriti. Njegovo ime je Barack Obama. Budimo realni, u uskom izboru između šlogiranog konzervativca, Obama je idealno rešenje, ali šta koji kurac iza tog "fenomena" stoji? Jedno veliko ništa provučeno kroz marketing i medijsku mašineriju.
Prva stvar: Obama je crnac. WRONG! Obama je melez, otac mu je iz kenijske bogataške porodice (da li prosečan Kenijac može da odškoluje sina u Americi?), a majka mu je srednjeklasna belkinja. Obama je tako odrastao u belom, srednjeklasnom američkom okruženju, po celokupnom backgroundu je totalni WASP (belac, anglosaksonac i protestant), tako da će (nadam se) budući američki predsednik biti crnac samo malo po boji kože. Ovim ne pokušavam ništa da dokažem, osim medijske manipulacije kako je revolucionarno imati crnog predsednika. Nije, Morganu Freemanu ta uloga tako super stoji u filmovima iz Clintonove ere. Ne smeta meni Obamina boja kože, samo je on crnac manje od Eminema koji je navodno belac. Revolucionarno bi možda bilo da neko iz Bronxa ili South Centrala postane predsednik, ali ni to nije za padanje u nesvest.
Druga stvar: Obama je ultra liberalan. WRONG! Po čemu je liberalan? Zato što je duvao na koledžu? Ko nije! Zato što to javno priznaje? Ovo su 2000-te, duvanje više nije ni smrtni greh ni zločin za smrtnu kaznu. Zato što pljuje Busha zbog rata u Iraku? Isto kao i 70% Amerikanaca. Da je Obama tako liberalan, ne bi dogurao do nominacije ni u ludilu. Da se zaista toliko zauzima za siromašne i imigrante, bio bi stopiran na nivou predsednika opštine, možda gradonačelnika u najboljem slučaju. Da je revolucionaran, bio bi zaustavljen metkom kroz srce, kao Robert Kennedy, kao JFK, kao i svi iz te familije. Obama pokazuje svoje liberalno lice kada treba, a konzervativno takođe kada treba. Ume on da se ponaša i kao svaki dobri kršćanin i family guy.
Obama je samo jedan medijski proizvod smišljen od strane interesne grupe kao bi se postigao bazičan cilj: Obami fotelja, njima beneficije od toga. Just business, ništa manje ni više od toga. Sa svojim znanjem i iskustvom on je za predsednika pogodniji od Paris Hilton, recimo, ali ne mnogo i ne dovoljno da mediji od nje nisu rešili napraviti prvu ženu-drolju u predsedničkoj fotelji.
Šta se nudi na drugoj strani? Isto to samo gluplje, jer je protivkandidat počeo kao opozicija Bushu i liberalnija struja da bi za svrhu svog projekta postao veći Bush od Busha. I ne, ne vadi ga žena kao kandidat za potpredsednika, i ne vadi ga ništa. Pošteno cilja na svoju metu: konzervativne, dobrostojeće i ruralne glasače okrenute sintagmi Familly Values.
Istina je da je trka jako tesna, da je hype oko Obame splasnuo, da se svakojaka govna vade iz arsenala i da su naredne 4 godine neizvesne. Zapravo izbor i nije krucijalan za većinu ljudi. Niti će se dogoditi povratak u Regan years (tip je podredio sve pobedi u Hladnom ratu i uz pun kurac žrtava uspeo i to da postigne), niti će se dogoditi povratak u Clinton years. Jedina je razlika ko će više profitirati: korporacije, vojna industrija i izvoznici ili srednja klasa i uvoznici. Spoljna politika će ostati ista ili slična, sa razlikama u detaljima. I to nikog van Amerike ne bi trebalo da pogađa.
Mene pogađa jedino kurs dolara, jer mi je potreban visok kurs da bi mi se isplatilo da izvlačim lovu iz šteka, što bi trebalo da učinim.
E, sad, suština ove priče je da se sve plašim Carry momenta, tj. da će se početni hype srozati na svoju suprotnost i da će Obama dobiti svoj blatni tretman ako izgubi izbore. I tu dolazimo do onoga čega se valja uplašiti: čemu uspeh i čemu rad na sebi i bilo čemu kada svako manje ili više završi u medijskom blatu? Kako su mediji sve brži, Warholovskih 15 minuta slave se skratilo na 15 sekundi, podizanja su mnogo brža i spuštanja su mnogo gadnija.
Nemojmo biti ni striktno vezani za vreme, uspona i padova je bilo uvek, slavljeni su postajali ismevani na svim nivoima, ali je nekako sve trajalo mnogo duže i tempo je bio podnošljiviji. Uvek je bilo mediokratije na svim nivoima, pa i najvišim, ali, majku mu, šamar realnosti nikad nije bio brži, nikad se nije perfidnije lagalo i nikada tako nešto nije imalo manje nekog solidnog rezona iza sebe