Dnevnik izbeglice

Dobro, pušači, među kojima sam i ja, su dobili šta ih sleduje. Od proleća smo getoizirani na otvorene bašte i svoje stanove. I to samo zato što se nismo pobunili ili nismo imali koga da se pobuni za nas. Sledeći put, eto teme za razmišljanje, kada nas budu zvali na klanje, da li ćemo se odazvati...
Ali mene živo jebe jedno: šta koj kurac rade mutavi ugostitelji? U regionu sa jakom pušačkom tradicijom skoro pa je nemoguće zamisliti kafu bez duvana. Pitam se, pitam se, gde je tim ugostiteljima smisao za otimanje para, za šta bi trebalo da imaju dara po deafultu. Ko će im dolaziti u kafane kada ne bude leto, ili kada pada kiša? Kako će se bez cigareta ta jedna mučna kafa produžiti na dve ili tri? Da li se može zamisliti ručak bez cigarete posle? Od čega će ljudi živeti?
OK, istrpeli smo namet na pamet da se cigarete oporezuju po kretenskom principu i koštaju kao sv. Petra kajgana, a lova navodno ide za obolele od raka, kao da smo samo mi krivi za njihovu bolest, a ne loša genetika, Chronobyl i industrijski giganti. Istrpeli smo da baš ne smemo da zapalimo cigaretu u avionu ili busu. Istrpeli smo nepušačko iživljavanje na faksu, na poslu, ali sada udaraju na sveto mesto: kafanu, odnosno kafić. Šta je sledeće? Ulica ili naši privatni stanovi.
Dobro, mi smo unkaženi, a ko je sledeći? Debeli ljudi. Zašto? Zato što su nezdravi. Dok je pušačima moglo da se zameri da utiču na okolicu, jerbo se duvanski dim širi, debeli su debeli samo za sebe, a ne za drugoga, debljina nije zarazna i ne može se bilo koja njena posledica utrapiti drugome. Nisu čak išli ni u apsurd da objasne pogrom debelih ljudi. Da su barem smislili lame excuse zašto bi koj kurac nekoga bilo briga za tuđu debljinu (tipa debeli ljudi smrde ili troše više zraka), meni bi bilo lakše. Ne, napadnuti su frontalno: zabranjeni su fast food kiosci i restorani blizu strateških mesta kao što su škole i bolnice. Svakom normalnom je jasno da su sendviči pored školske kapije jedno od kultnih mesta odrastanja, i da se o tim sendvičima (pljeskama, pomfritu, kokicama...) priča još godinama nakon školovanja. Drugi frontalni napad je još grozniji: debeli su napadnuti po džepu. Strategija javnog zdravstva je da se bolesti nastale usled gojaznosti leče na teret debelog, a ne države. Sledeće su na redu žute trake ili karantene kakve u bile za leprozne ili kužne u srednjem veku.
Iskreno, nisam debeo (ne još, mada stomak raste), i nije mi baš najprijatnije da se pored mene znoji neki debeli junkfooder u prepunom busu (gde bi njemu, jadniku, trebala barem dva sedišta), ili kad vidim nekoga kako sa mukom hoda. Desi mi se da piljim u takvu osobu bez potrebe ili zle namere, čisto kao u nešto što nije baš normalno. Ali to ne znači da ne želim preko javnog zdravstva platiti njihovo lečenje, mislim kada već plaćam na isti način ginekologe, inkubatore, pokret dojilja i koješta što me se ne tiče. Stav "debeo si, ko te jebe" podseća me na onaj primalni, osnovnoškolski fašizam.
Tu dolazimo do ključnog pojma ovog ranta: čovek je ipak okrenut mitu i natprirodnom i sujeveran je do bola, samim tim sklon diskriminaciji i fašizmu. Sada više nikom nije bed za spaljene veštice, epileptičare i ostale koji su se u davna vremena razlikovali od drugih i pobuđivali im strah od nepoznatog. Kao, davno bilo, bilo je pogrešno, sada smo nešto skontali pa to više ne radimo. Više nije ni politički korektno ganjati ljude druge veroispovesti, pedere i cigane, mada određene supkulture to još rade. Ali ganjanje i tlačenje je toliko ukorenjeno u ljudsku svest da se mora naći nova žrtva, politički korektna, koju valja maltretirati do granica izdržljivosti, daleko iza granica pristojnosti. To su danas pušači, sutra debeli, prekosutra - ko to zna. Kao što se u osnovnoj školi nevino dečije zajebavaju debeli, ćoravi, sitni ili štreberi; ili u krajnjoj liniji retardi kojima je mesto u specijalnoj školi, ali su se u običnoj našli na bolećivost profesora. A, kao, gadimo se na holokaust i naciste, eksperimente na ljudima ili životinjama, kloniranje i genetski inženjering. Da li samo zbog zbog brojki? Da li samo zbog načina postupanja? Da li samo što su nam stomaci slabi, a taj posao je pregadan i preprljav?
U stvari, da postavim to ovako: Da li bi holokaust bio opravdan da je Židovima određena blaža kazna za njihova "nedela", recimo zabrana nepotizma, lobiranja i samoorganiziranja, što bi bilo dozvoljeno drugima? I da li bismo se zabrinuli kada bi se pušači streljali ili kada bi se od debelih pravili čvarci i sapun? Šta je to potrebno da nas pokrene iz neosetljivosti?
Nije to ni bitno, bitno je da su ljudi licemeri. To je gore nego da su fašisti. Zamislite, ponašati se fašistički, a deklarirati se kao levičar. Gotiviti cigane i pedere, a progoniti debele. Do jaja. Jednom treba biti otvoren i reći: mi, ljudi, moramo nekoga ganjati bez dobrog razloga jer se tako tripujemo da ćemo iskoreniti smrt ili u najmanjem slučaju, lečimo svoje komplekse na nekoj već žrtvi.
Ponekad pomislim da je dr Anto Pavlović najleditimniji lik na svetu. On je barem iskreni drkadžija. I mrzi doktore. Btw, većina junkfoodera u mom okruženju su mršavi i deluju zdravo, a većina vegetarijanaca / veganaca / makrobiotičara su debeli. Mislite o tome.
Nabijem vas na kurac.