Dnevnik izbeglice

četvrtak, 06.11.2008.

Promena koja nam treba

Dobro je, desilo se i to...
Obama je postao 44. predsednik SAD, i to prvi Crnac (Afroamerikanac ili koji već PC termin) na tom položaju. Zna se da će mu Joe Byden biti potpredsednik, da će mu još neke face doći za sekretare i još neke za savetnike. Neko mesto će i dati republikancima, čisto zbog "nacionalnog jedinstva", kako bi se to na brdovitom Balkanu reklo. Hyperi koji su ga digli u nebesa sada ponavljaju: "Jesmo vam rekli?!"
Naravno, budale, pa vi ste ga i stvorili u neku ruku. Obama je pravi primer medijski proizvedenog političara po ukusu ciljne grupe. To samo po sebi nije loše, ali ne može biti ni dobro. Jednostavno, bezlično je. To je kao postaviti fikus za predsednika. Ili lampu, ili trendy fotelju. Taj trijumf plakata i televizije nad ozbiljnim ljudima pomalo je poražavajući, a izbori kao izbori svode se na puki spektakl, koji je uvek sam sebi cilj. Mislim, pratili su se one izborne noći kao što se prati i dodela Oscara i finale Svetskog Prvenstva u čemu god. I kampanja, duža i rastrošnija nego ikad, isto tako se pratila...
U Srbiji je ta vest prošla u maniri svetskog hypea, ali sa nekom pomalo zloslutnom notom, kao taj Byden će uticati na ovo i ono, ne voli Srbe, Kosovo, kurac palac... Neki ljudi, čak i neki ljudi koje cenim, otvoreno su navijali za republikance. Neki drugi su otvoreno navijali za Obamu, kao da ih se tiče. Prva stvar, potpredsednik SAD je ceremonijalna figura koja će doći na predsedničko mesto jedino ako se predsedniku nešto dogodi, recimo umre, bude ubijen, podnese ostavku ili ostane trajno nesposoban. Potpredsednik savetodavno utiče na kabinet, ali nema nikakvu realnu moć, a njegova reč je sve, samo ne obavezujuća. Drugo, vara se svako ko misli da u politici ima mesta emocijama i ličnim stavovima. To je posao, možeš ti nekoga voleti ili ne voleti, ali posao ti je da rešiš probleme. Balkan je problem, ali kontroliran, niskog prioriteta, pa će biti prosleđen nekim birokratama, verovatnije nižeg ešalona, koji će taj, već solidno ohlađeni krompir, uvaliti na brigu i staranje ogromnom, bespotrebnom i nesposobnom birokratskom aparat EU. Kraj priče. Amerika više nema posla sa Balkanom. Treća stvar, ko je sa Bydenom radio zna da je čovek od principa i tvrdoglav kao magarac, i da neće odustati dok svoje ne istera, a isteruje samo ono za šta misli da će permanentno držati vodu. Ako zbog toga on mrzi Srbe ili šta god, onda i ja ponosno mrzim Srbe. Go for it, Joe!
Naravno, po sredi je mitomanija, ista onakva kao kada je Bush uz lopovluk, pobedio Gorea. Kao, sve će biti bolje kada neko drugi moćan zasedne, kao svi oni imaju lično promišljanje o nekoj zemlji koja ima manje stanovnika od nekog velegrada koji drživ do sebe... Čak ni obrazovani Europljani više ne razlikuju Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Bugarsku... Njima je sve to istočnoeuropski trash. Uostalom, neka mi neki obrazovani homo balkanicus navede razlike između Litve i Latvije, a ako to prođe neka mi navede razlike između Alabame i Wisconsina. Hvala. Jebite se, mitomani.
Iz nekog mog ugla gledanja, razapetog između teško sebičnog i humanističkog, ova varijanta je dobra, ma koliko mi se gadili superstar političari koji se ne mešaju u svoj posao. Ako se oni ne mešaju, možda će naći nekog pametnijeg da posao obavlja umesto njih, dok se oni slikaju, besede na gori i doli, glume zabrinutost i šta već rade.
Prva dobra, humanistička, stvar je obustavljanje agresivne spoljne politike i preraspodela prioriteta. Biće intervencija, naravno, ali čini mi se da će biti bolje izrežirane i smislenije, da će se manje prašine oko toga dizati.
Sledeći plus bi bila kakva-takva kontrola štete koju je Bush napravio bilo na spoljnom, bilo na unutrašnjem planu što se ekonomije tiče. Jer je dotični iza sebe ostavio epsku svinjariju izazvanu pohlepom krupnog kapitala i pohlepom sitnih pojedinaca koji su odmah računali koliko su dobri ako uzmu kredit i prevrte neku lovu iz šupljeg u prazno. Budala je onaj koji misli da ga kriza ne pogađa, sada, kad je na svetskom nivou. Ne pogađa možda neke otoke koji žive od ribe i hotela, ali će sve države, u punom smislu te reči, ovoga sveta propatiti debelo dok se to sranje ne reši. A ovako će se možda i rešiti, a da je MCCain pobedio, to bi išlo sporije i teže. Razlika je u političkim filozofijama, republikanci se lože na korporacije i veliki protok novca kroz njih i na tržištu. Demokrate se lože na državni budžet, punjenje istog i neprofitne, a popularne investicije u zdravstvo, škole, nauku... Bez toga nema jake američke srednje klase, bez nje nema svetske srednje klase, a bez svetske srednje klase život idet u kurac na svim uglovima Planete Zemlje.
Treća dobra posledica je čisto lična, za koju godinu dolar će ljudski skočiti, a ja ću moći da se tog balasta ratosiljam i sve promenim u valutu kojom ću češće operirati.
I na kraju, jedna vesela analiza. Državni raw model kulture i ukusa se drastično menja sa administracijama. Prosto, menja se medijska percepcija i menja se medijski izraz. Tako je u doba konzervativnih 80-ih na snazi bila podela mjuze za dečke i cure, odnosno na (cock-)rock i tupavi pop. U Clintonovo doba to se blago izmešalo, pa je bitno bilo da mjuza ima kakvu-takvu ne baš mnogo pametnu, ali ipak poruku. Tada smo imali grunge, a alternativa je skakala na sve strane. Tako će nam se valjda skinuti lažne zvezdice piskavih glasova i nadrkane crnčuge sa simbolima moći, a doći nešto novo. I u filmu je ista stvar: Kada je Nixon popušio, popušili su i ratni spktakli, a stvoren je Novi Hollywood, sa pametnim filmovima koji imaju intrigantne zaplete i pokreću teme. Onda su na red došli Superheroji kada su se republikanci vratili iz mrtvih, pa su se 90-ih snimali filmovi katastrofe sa porukom da kolektivni duh i solidarnost prevladavaju vulkane, zemljotrese, vanzemaljce i šta sve ne, a onda su opet na tapet došli superheroji, koji su zagušili filmsku produkciju do nepodnošljivog nivoa, propraćeni sa remake-ovima svega i svačega i filmovima bez stava i muda. Nadajmo se da će se i to uskoro promeniti, pa će tako i neki mlađi autori doći u fokus.
Očigledno je da je ljudima potrebna promena, promena u svetu koji ih okružuje, da im je dosta sranja. I to pozdravljam. Barače Obama, ostani sa nama.
- 20:02 - Komentari (3) - Isprintaj - #

subota, 01.11.2008.

Pretcivilizacijski Balkan

Šta da vam kažem ljudi?
Evo me, sedim u Beogradu; dan pošto sam otišao za Rijeku stigao mi je poziv da pokupim svoju mukom zarađenu i jedva dočekanu vizu. Useljeničku. Uz omanje komplikacije uslovljene tipičnom balkanskom rigidnošću, koja je prožeta dezorganizacijom, ružnim navikama i nadobudnim stavom, posao je završen i ja sam zato sretan. Konačno sam postao legitimni stanovnik Rijeke, prijavljen, nakon više od godinu dana turistovanja. I taj dobri osećaj mi ne mogu pokvariti ni izdrkane šalteruše koje zahtevaju da ja to pokupim tad i tad, ni pre, ni kasnije, niti neplanirani sastanci, saobraćajne gužve, zajedljivi taksisti niti bilo ko.
Ta priča je završena, i u budućnosti ću posla imati samo sa nešto kulturnijim riječkim šalterušama na MUP-u, dok jednog lepog dana ne postanem državljanin.
Ono što me ubija u pojam je katastrofalni protok vremena, koji nikako neće dati ovom nesretnom delu sveta, mislim na Balkan generalno, da se izdigne iz pepela i postane civilizirana zona. Gledam vesti, i Zagreb mi sve više liči na Beograd, a Beograd na Zagreb u svim onim lošim tezama i stereotipima starim nekoliko desetina godina. O čemu se radi?
Zagreb je od rata bio poprište krljanja među polusvetom i mafijašima. To mu dođe i logično kada se shvati da su u Zagreb došli svi mogući i nemogući sa ili bez "zasluga" iz rata. Međutim, rokanje je imalo neku zdravu stopu, obavljalo se čisto i profesionalno, kao u dobrim mafijaškim filmovima. Snajperom na trgu, da se rulja možda malo preplaši, ali da strada samo meta. Sa druge strane, u Beogradu se od istog tog perioda odigravao western, pucnjava na sve strane, rokanje u stilu akcića B produkcije, pucnjava iz auta, nameštanje semafora, sačekuše, rešetanje automatima i eksploziv u autu. Shvatate na šta ciljam?
Ne, neću kukati za Pukanićem. Smrad je dobio šta je zaslužio, sa kakvim se društvom petljao, njegovo stradanje je logično. On je samo kolateralna šteta svođenja nekih starih računa. Kupljeni novinari koji vrše uslužno blaćenje, ucenjivanje i "blatni tretman" su tipičan balkanski proizvod, i njihova smrt samo je kolateralna šteta njihovog života. A potpis je poznat, kao i u slučaju Hodakice. Organizator je Joca Amsterdam, kome je to još jedna uslužna delatnost. Čovek je primarno narko boss, veliki gazda, a organizacije ubistava su mu samo sporedne aktivnosti, jer on zna ljude koji znaju ljude.
Druga gadna zagrebačka priča je spontano ulično nasilje među mularijom, što je takođe bio trademark Beograda u bliskoj prošlosti. O tome mi se ne da ni tupiti. Zaključak cele priče je da u Zagrebu možeš vrlo lako najebati, bilo da si veliki ili da si mali i nebitan, i da to nije akcija rezervirana samo za odabrane marginalne grupe (Srbi, pederi, Tovari, nastavi beskonačan niz), da te mogu umlatiti za 5 kuna i paklu cigara, ili da možeš poginuti samo zato što prolaziš pored bombe za već nekog mafijaša. Sećam se da je Zagreb nekada bio pristojno mesto, uvek pomalo blazirano i blago licemerno, ali pristojno i sigurno. Obični ljudi su se mogli šetati ulicama danju i noću, a da ih niko ne prebije. Zagreb je tako, između ostalog, glumio finoću, pomalo usiljeno i nevešto, ali sa nekom dozom pristojnosti i digniteta kakav ima svaki grad u austrougarskoj provansi. Sećam se kada sam prvi put došao, gde sam izlazio, kako sam se vraćao do hostela ili do stanova mojih prijatelja, s kim sam visio... Goddamn, u Zagrebu sam i upoznao svoju ženu, tako da me pogađa da grad pun uspomena više nije onakav kakvim ga ja znam, i da polako počinje ličiti na pakao iz kojeg sam, možda prekasno, pobegao.
U Beogradu se, pak, dešava nekakva "zagrebizacija". Naime, Beograd je uvek važio za pomalo divljačno, ali iskreno i pristojno mesto sa obiljem duha. Pristojnosti i duha odavno nema, a sada se polako gubi i kosmopolitska grubost i nadrkanost, o iskrenosti da i ne govorim, i sve postaje neverovatno blazirano i bezmudaški. Toga, recimo, nikada nije bilo, a u Beogradu je svako mogao barem nekome mirne duše da se zameri, da ga javno izvređa i prođe bez posledica. Naročito na kulturnom planu, jer je beogradska kritika važila za najoštriju i najbeskompromisniju. Oštrica se istupila, kompromisi se prave, ko jede govna još i podriguje od zadovoljstva... Kraj te priče je da su u nekim pseudo-kulturnim krugovima sada odjednom svi sa svima dobri, a da se, čast izuzecima, više niko ne zamera nikome i sve se pretvara u jednu isforsiranu kašu nerazmišljanja, letargije, čak i amnezije. Đinđićevi naslednici su se pomirili sa Slobinim naslednicima, delovi ridikula (radikala) su svima prihvatljivi, stvarni problemi se ignoriraju i svi se puno, puno vole. FUCK THAT!
Jedna priča, koja samo ovlaš ima veze sa stanjem duha u Srbiji, je i serija tekstova (kao kritičkih) u nekom kurčevom City magazinu. Kao da nije dosta urbanih vodiča koji pišu po narudžbini, ubijaju se od reklama, a sadržaja nema nigde, pa nam treba još jedan apsurd apsurda. Magazin počinje rečju urednika, u biti urednice, neke mlade cure u adidas trenerci koja deluje kao nekakva alternativka i kojoj na čelu piše filozofski fakultet. Već prve stranice posvećene su mainstreamu svih mainstreamova - kupovini, odeći, krpicama... Da mi je neko rekao da će se alternativa i fenseraj tako brutalno izmešati, ne bih mu verovao. To mu dođe nešto kao globalni antiglobalizam ili šta već. Sledeća stvar je filmska kritika. Pored naručenih distributerskih tekstova, nailazimo i na kao nekakvu kritiku nekih novih bioskopskih filmova. Niti jedan nije popio lošu ocenu. Naravno, autor je napisao sve same pohvale za moju trenutnu trash opsesiju, film "Miloš Branković", o kome sam nešto ranije pisao. Jedino mu, kao, smeta fotografija, jedna retka svetla tačka u filmu, a sve ostalo mu je super. Pa jebem mu mater, čovek kao da uopšte nije ulazio u kontekst, kao da se nije bavio lošim scenariom, kao da nije prepoznao štetne političke poruke ili, u krajnjoj liniji, opštu amatersku lošost. Ili sam ja lud, ali jebem ti kritičara koji ne može prepoznati amaterizam. Sledeća stavka je TV kritika, koju piše neka cura, koju, kao svi u gradu znaju, koja je, kao, urbana faca i bla truć. Prvo, ženska krajnje poluduhovito priznaje da nema nikakvog novinarskog iskustva, da joj je jedina kvalifikacija što poznaje urednicu i gleda TV u priličnim količinama, koja pritom onako laički i amaterski piše o svojim dojmovima, da je nerviraju ti i ti novinari i da je nervira Severina. Pritom piše kako ona, autorica TV kolumne, ima dobre sise. Mislim, sorry, ali tako nešto me se ne tiče, mislim ni njene sise, a ni stav o Severini. U daljem tekstu dolazimo do analize koji kanal ima bolje vesti (kao da mogu biti bolje i lošije kada su sve manje više iste, tj. od istih agencija), i to po nekim kriterijima koje ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep. Kao neki su bolji zato što su, ne znam, voditelji rigidni, a vesti se brzo smenjuju, a drugi su pak bolji jer taj i taj ima dobar glas, ali je nervira ona ženska koja čita kao da preti, a te vesti su, pritom, iz dana u dan stalno iste... Mislim stvarno.
I tu dolazimo do mafijaške priče: važno je znati ljude (koji znaju ljude) i ne zameriti se nikome koji ti može nekako nauditi i "uzvratiti kontra uslugu", sa svima na jebi si mater, kao jaganjac na estradi.

Što je tužno, to više nije samo u politici, prljavoj privrednoj grani, nego i u svim sferama života. Nemoj nikada reći nešto loše o bilo kome, i živi svoj život bez muda, zaradi da imaš neki dinar kartici i sve to potroši na nepotrebne, low fi i precenjene krpice koje uvozi Mišković.
Dok me situacija sa Zagrebom tek onako usput baca u bed, jer protiv nje ne mogu ništa, osim da ne dolazim u Zagreb dok se stanje ne uljudi, sranje po Beogradu me rastura na nekom racionalno-emotivnom nivou, na nivou toga da teško prepoznajem duh rodnog grada, na nivou da se nisam borio za amneziju i kolektivno ortačenje sa svim i svakim, da se nisam borio da svaki stav bude legitiman i da se nisam borio za teror poznatih anonimusa, koji bez kvalifikacija obavljaju neke od odgovornih dužnosti, i to rade loše. Nisam se borio da umesto jednih burazera i kumova dođu drugi burazeri i kumovi, nisam se borio da se kroz ceo život ljudi međusobno reklamiraju i ne kritikuju, nisam se borio za lošu glumu da je sve normalno i sjajno, dok se sranja gomilaju pot tepihom.
Da, ja jesam samo jedan razočarani PTSP-ovac i veteran jednog davnog rata sa vetrenjačama. Da me neko pita, opet bih, ako bih imao snage, i ako bi to imalo smisla. Teši me to da sam sada samo jedan politički emigrant. I da, konačno, imam taj status, i nema tog šoka koji će mi to pokvariti.
- 06:02 - Komentari (2) - Isprintaj - #

petak, 24.10.2008.

Bukvar pravoslavlja

Za ovakav post potrebno je:
- 8 sati puta, 1 sat pograničnog zadržavanja uračunat
- 3 sata sna,preferabilno na partije
- do 1 litar belog vina,
- nekoliko sati druženja sa muzičarima
- sveže iskustvo sa Srbijom, uživo ili preko youtube-a

Suština je napraviti nove pojmove u bukvaru kako bi klinci što lakše naučili azbuku (nešto kao abeceda, samo ćirilično i obsolete). Dakle, počinjemo:

A:
Alija (Iz(m)etbegović), mrtvi predsednik B&H inc. Iako je zbog smrti postao pomalo retro tema, ipak je inspiracija nekim viđenijim trve kvlt narodnjacima, pa se pojavljuje u tekstovima kao što su:
"ne volim te Alija
zato što si Balija"
ili:
"nećeš, Aljo, proći kao prije
ti na štapu nosićeš dimije,
tvoja propast već je na vidiku
kad ti ćerka uči politiku"
Da se ne lažemo, dotični Alija je bio govnar, kao i svako ko je okrvavio ruke u poslednjem plemenskom ratu. Ali je mrtav. Respect that!

alternativa: Albanija

B:
Beograd, prestonica u kome žive najbolji srBski vitezovi koji ginu od svojih baklji u stranim ambasadama, ali i najveći izdajnici, kao i najviše Cigana, Ustaša i ostalih nepodobnih. U suštini konglomerat glupila duplo veći od Zagreba, kao i mesto radnje nekih pristojnih filmova.

alternativa: Bugarska, najskorija članica EU, koja je i dalje gori jad & beda od Srbije

V:
Vukovar, mesto najveće srpske pobede, jedan lep grad, nekada zgodan lokalitet za snimanje istorijskih spektakala o Austrougarskoj. Grad, koji je na pravdi Boga oslobođen do temelja danas funkcioniše kao dva geta.

alternativa: Vuk Karadžić, tvorac azbuke i mrska austrijska ulizica

G:
Govna, omiljena srpska hrana, kada ih drugi, najčešće sagovornik, jede. Takođe popularan vid prehrane među političarima i politikantima.

alternativa: Gasprom, oni Rusi koji su kupili naftnu industriju skoro pa džabe

D:
Drkanje, fizičko, nervno ili intelektualno, nije bitno. Bitno je da se drka.

alternativa: drvo, sinonim za sposobnost prosečnog Srbina da revidira pogrešan stav

Đ:
Đubre, ono što je vidljivo na ulicama gradova i sela. Takođe i karakterna osobina

alternativa: Đinđić (Zoran), frajer koji bi u nekom normalnom svetu bio cool. U Srbiji je dobio metak u srce za sve dobro što je uradio.

E:
Ekspreso, što je isto što i espresso, samo na seljačkom dijalektu

alternativa: elegancija, stil odevanja koji se ogleda u uvlačenju majice u traperice i gornjeg dela trenerke u donji. Manje elegantni primerci izgledaju kao da se odevaju na talijanskom buvljaku

Ž:
Život, koji ne može da čeka, ali nikako da krene. Uz Boga, omiljeni objekat za psovanje

alternativa: nema je, valjda.

Z:
Zvezda, idiotski fudbalski klub sa idiotskim navijačima koji zapale policajca bakljom, pa plaču kad popiju 10 godina robije.

alternativa: zečevi, simbol srpske hrabrosti

I:
Istina, jedna i jedina, srpska

alternativa: izbeglice, ljudi sa hrvatskim akcentima, koji su Hrvate toliko zadužili, da su ih isti proterali. U principu, izbeglice smrde, mole za pomoć i pljačkaju po autobusima.

J:
Jebanje, najčešće u mozak

alternativa: Jagodina, varoš u Pomoravlju čiji je gradonačelnik postao euro-entuzijasta preko noći, kada mu je država poklonila mladunče žirafe za zoo vrt. Inače se proslavio pričom da je bio suviše mali kada su Beethoven i Chopin bili popularni

K:
Kurac, ono što se dobije kada se brani Kosovo. Takođe i oralna zanimacija kod Srba

alternativa: Koštunica, mračni ludak koji živi u Belanovici sa mačkama i govori u šiframa, nekada bio premijer, a ostao kriminalac

L:
Lepa Lukić, narodna pevačica koja je sve pare uzete od gastarbajtera porošila na kocku. Nek joj je sa srećom

alternativa: luk, beli, u hrvatskom jeziku poznat kao češnjak, ljupki miris u gradskim, prigradskim i međugradskim autobusima

LJ:
Ljubljana, nedosanjani sam akademskih građana Srbije. Za taj grad i tu državu, njima treba viza, koju ne dobija baš svako

alternativa: nema, pa nisu Slovenci blesavi što su ovo slovo izostavili iz abecede.

M:
Mokra Gora, seljački mokri san. Ethno-selo u režiji Emira (Nemanje) Kusturice, antiglobalističkog pajaca. U suštini, pustopoljina sa nekim kurčevim drvenim kućicama gde je Emir / Nemanja bog i batina

alternativa: metal! samo ako niste za narodnjake, krenite još jednom utabanom stazom u modi, muzici i oboma. Budite pravoslavci sa obrnutim krstačama.

N:
Nikola Tesla, veliki Srbin, koji je Srbiju mrzeo koliko i Hrvatsku. Američki naučnik, svojatan sa svih strana. Nije jeb'o, ali je izmislio struju.

alternativa: Nemanja Đorđević, večiti student prorektor beogradskog univerziteta. Ima oko 40 godina. Dovoljno.

NJ:
Njiva, odakle je svaki Srbin došao u grad da ne radi ništa.

alternativa: nema je, i to bi seljaci mogli da shvate.

O:
Opanci, seljačke cipele, pogodne za sranje van kuće zbog specifičnog vrha.

alternativa: ovca, seksualni objekt sa kojim muški Srbi gube nevinost

P:
Pahomije, pop koji je jebao neku decu (mušku), pa je pušten na slobodu zbog zastare zločina. Priča se da je pod protekcijom patrijarha Pavla, poznatog kao Paja Sidaš.

alternativa: peder, homoseksuala i/ili loš čovek. Najčešće Hrvat, Slovenac ili odnekle sa zapada. Ako vidite dvojicu bradatih muškaraca kako se grle i ljube, znajte da oni nisu pederi nego nacionalisti

R:
rivotril, lek koji srpsku urbanu omladinu drži van domašaja kolektivnog ludila. Kao heroin, samo legalno.

alternativa: Romi, ili Cigani, sa kojima svako saoseća, čiju muziku svako sluša i koje niko ne želi u svom susedstvu. U suštini opasna rulja, dobra za izbegavanje

S:
Sveti Sava, prosvetitelj i monah,nosilac ideja o modernoj državi i crkvi u Srednjem veku. Oni koji ga uzimaju u usta zaboravljaju da je frajer bio sve ono protiv čega se oni bore.

alternativa: Srbija do Tokija (jebeš strane pravopise), zapravo je bliže Srbija k'o Nokia, svake godine novi model, i to sve manji. Jedino tehničkih poboljšanja nema.

T:
Tompus, pušio ga Tito, pušio ga Sloba. To je kao neka fora. Obično dokaz odsustva klase kod novobogataša.

alternativa:Turci, izraz od milja za bosanske i sandžačke muslimane.

Ć:
Ćirilica, kao pismo i kao vrsta muzike.

alternativa: Ćirilica nema alternativu!

U:
Ustaša, loš čovek i urođeni zločinac. Poželjno, ali ne i obavezno, hrvatske nacionalnosti. Od njih se beži, ili se kolju.

alternativa: UDBA, supertajna organizacija staraca u mantilima koja svima kroji kapu.

F:
Fakultet, mrska ustanova koja izbacuje mrske intelektualce sa pokretne trake, prilika da se sa sela dođe u grad ili mesto gde se drže "naučne" nacionalističke tribine. Ko se sa istim upetlja, ima šanse da se nikad ne ispetlja.

alternativa: fizičko nasilje, najlakši i najefikasniji način da se reši bilo kakav problem.

C:
Crkva, pedofilsko-profiterska banda.

alternativa: Crna Gora, nekadašnje "drugo oko u glavi", druga najmlađa europska država, i država koja je priznala Kosovo.

Č:
Četnik, bradati homoerotični muškarac. Pravi Srbin i branitelj nacionalnog i tradicionalnog koje ceo svet želi uništiti.

alternativa: čobanin, nesretna budala koja gleda svoja posla, a ipak najebe

DŽ:
Džukela, karakterna osobina

alternativa: džiber, primerak obučen kao pod stavkom "elegancija"

Š:
Šiptar, neprijatelj i narko-diler, ubica i fanatik. Inače, tako Srbi tepaju Albancima.

alternativa: šorka, tuča, omiljena zabava mladih u Srbiji.
- 23:31 - Komentari (4) - Isprintaj - #

srijeda, 08.10.2008.

Najgluplje potrošeno vreme

Deprimiram se u Beogradu i čekam da mi usporeno konzularno predstavništvo Republike Hrvatske konačno izda prvi privremeni boravak, iliti - useljeničku vizu. Kako od muke samo žderem, shvatio sam da sadašnji obim moga struka by far premasuje pantalone koje imam. Jebiga, nekada sam bio darker, imao 60 kila i imao 1 obrok dnevno koji se sastojao od šake tableta za smirenje. Jebiga, sada sam ženjen čovek koji više od svega uživa u klopi i piću, koji ne izlazi i koji je trenutno na gastronomskim čarima brutalne Srbije, znači na masnom i začinjenom, i svega toga u ogromnim količinama. Ovo je sve nebitno, i služi kao pro-prolog, kao i sledeće: najavljen je revolucionarni novi srpski film koji se sastoji od čiste osvete i koji će, kao, uzburkati duhove u filmskoj industriji na Balkanu. Za taj film su muziku radili neki moji prijatelji. Rešio sam da ubijem nekoliko muha jednim udarcem, pa sam otišao u to "čudo konzumerizma" zvano Delta City.
Prvo, mall kao mall, nište bitno, čak ni dovoljno veliko da me impresionira. Tower Centar u Rijeci ga jede za doručak, 'ladno i bez blama. Izbor robe skoro pa nikakav, a sve što iole vredi košta dovoljno da srčanom bolesniku prekrati muke. Meni je pretvaranje dinara u kune i obratno postala refleksna reakcija, a na nekim mestima su istaknute i cene u kunama. kurs je između 10 i 11 dinara za jednu kunu, btw. Vidim cenu: 300 kuna. Vidim cenu: 3800 dinara. Mislim, to je 50 kuna preko gornjeg limita, ALO! Suština konzumerizma je u konkurenciji, a ovde je na snazi monopol. Kakav je to kurčevi konzumerizam, toga je bilo i u komunizmu. Postojao je jedan uvoznik, jedan trgovac na veliko, jedan trgovac na malo. To je bila jedna država. Danas je to jedna korporacija i njen jedan gazda, Miroslav Mišković.
Dobro, nekim čudom sam našao 1 komad hlača koje nisu ni ružne ni preskupe. I taman kada sam pomislio da će mi film izvaditi fleke...
Ulazim u salu, na vreme, nigde nikoga, kao da sam u sobi i kao da imam kućni bioskop u vrednosti nečijeg stana. Ja i ekran, drugari stari. Dobro je da sam mogao komentirati naglas, a da me niko ne prekine. Loša je sama pomisao: ako ovako izgleda projekcija hype filma, kakve su tek one oko kojih se nije dizala prašina.
Film se zove Miloš Branković, i radi se o momku sa istim imenom, koji vodi sasvim normalan život koji se pretvara u noćnu moru, te preduzima korake u skladu sa tim. Zvuči kao jednostavna i dobra ideja za triler ili kakvu akciju, a ako bi pride i sve to imalo nešto mozga i pogađalo suštinu, gde bi nam kraj bio? Film je desničarsko propagandističko smeće. Naime, narečeni Miloš je fini momak iz stare građanske porodice, živi u zgradi koji je podigao njegov deda, predratni arhitekta. Ima curu. Radi u arhitektonskom birou kod svog profesora sa fakulteta, kod koga sprema i magistarski rad, a onda postaje žrtva nasumičnog uličnog nasilja, počinje da se svađa sa čudnim susedima, profesor mu krade magistarski rad da bi ga predstavio gradskim ocima kao svoju ideju i devojka ga ostavlja. Jedno sranje za drugim, Miloš je upleten u organizirani kriminal... Shvata kada je dosta, i kreće u rat protiv svih, od profesora, preko suseda, uličnih baraba do mafijaških bosova i korumpirane policije.
Još uvek deluje pristojno, ha? Malo nategnuto? Pazi sad:
Susedi sa kojima Miloš ratuje su iz NGO Društvo Ateista, a rat je oko toga što će ti ateisti ostaviti ploču svoje organizacije preko ploče njegovog mrtvog dede. Naravno, to društvo sačinjavaju dve kreature, jedna lezbejka i jedna cura koja se sprema da postane dečko, indikativnog imena Josipa / Josip. U kući drže Titovu bistu iz partizanskih dana njihovih predaka. Dakle, ko to zajebava poštene građane Srbije i Beograda: lezbejke, frikovi, ustaše i NGO sektor.
Profesor koji mu krade rad je Židov, peder i incestoidni frik, koji se guzi sa svojim nećakom, koji je uz sve to još i retardiran. Apsolvirali smo još problema moderne, demokratske post-tranziciozne Srbije.
Sitni ulični nasilnici su sotonjare koje slušaju Ajsa (sprdački rap), maltretiraju ljude, reketiraju i organiziraju prostituciju i S/M orgije u kojima učestvuje i Miloševa cura, što on, naravno, ne zna. Od njih ga spasava njihov šef, a Milošev školski drugar, krupni mafijaš koji organizira man hunt akcije u kojima stranci kao na safariju na Kosovu po šumama i gorama love i ubijaju kurve i klošare. Sve te akcije snima Godard, kultni redatelj i prijatelj Miloševe cure. dotični Godard je povampireni RAF-frik tj. anarho-komunjara. Mafijaški boss ima i svoje partnere, a korumpirani pandur mu sakriva tragove zločina za lovu... U kadrovima se često vide reklame raznih NGO i sličnih sranja...
OK, koga oni jebu? Mene, i još par nesretnika koji su film videli... I kako se taj film najavljuje po medijima? Kao crna stvarnost Srbije. Kakva, bre, stvarnost? Po Beogradu paradiraju frikovi i seksualni devijanti, orgije su na svakom koraku, a sve to organiziraju NGO, komunjare, Hrvati i Židovi, mafija, a panduri sve vreme žmure? Očito da autori filma nisu niti jednom izašli u grad, ne nužno pjege, nego autom, i nisu se ljudski provozali... Nisu ni novine ljudski čitali. Da jesu, videli bi da se u gradu sprema za neki dan još jedan nacistički marš, da monopolisti određuju cene u megamarketima, da su građani u kreditima do guše zato što su trošili preko granice, da se Jedni i Drugi radikali prepucavaju po skupštini, da se preti čestitim ljudima, da se hrabrijim novinarima meću kašikare na prozor, da se blokiraju tribine Peščanika... To bi već kao i bila crna stvarnost Srbije, kada bi neko imao muda da o tome nešto kaže. Ali muda su deficitarna roba. Što je najgore, iza ovog filma ne stoje neki skriveni centri moći, on je čist produkt debilnog uma i nakaradne ideologije. Nezavisne je produkcije, nije koštao više od jedne prosečne američke reklame. Ovim putem molim nadležna tela da distribuciju ovog sranja po Hrvatskoj zabrane, a sve kopije spale, a autore uhapse i javno spale na trgu.
E, da, nije sve baš tako loše... Film je snimljen digitalno, lepo izgleda, i fora su "posivljene", još malo pa crno-bele boje, sa nekim jarkijim detaljima. I mjuza mojih prijatelja je dobra. Šteta za njih, ali ću im se krvi napiti zbog tog filma.
I što bi rekao jedan od kultnijih beogradskih frikova general Štimac: "Ovu zemlju treba spaliti." Zbogom, Srbijo, na kurac te nabijem!
- 23:52 - Komentari (2) - Isprintaj - #

petak, 26.09.2008.

MC Sajo vs. Prika - studija iskrenosti

Kao i svaki mladi, relativno dokoni čovek, visim dosta često na youtube-u i gledam kojekakav trash. Dobar trash, loš trash, dosadan ili zanimljiv. Trash je trash i otvara čoveku potpuno nove tačke gledišta i potpuno nove logičke i antilogičke modele razmišljanja. Lošosti, bedastoće, naklapanja i proseravanja slika su nečije personalne hrabrosti, izvori internih fora u ekipama i nešto što boji našu rašomonijansku stvarnost.
Ova dva mlada čoveka savršen su prikaz te trash kulture. Prvi od njih, MC Sajo, dolazi nam iz Labina i njegov uradak može se videti ovde:



Sajo je dakle reper i priča nam o gangsta svetu, drogi, nasilju i sličnim sranjima. Makar letimično preslušavanje dovoljno je da se zaključi da Sajo svoj posao ne zna baš najbolje. Inače, mislio sam da u rap muzici nema šta da se zna ili ne zna, da je suština relativno ritmično naklapati neke stihove koji si prethodno napisao. Šta god tu ima da se zna, Sajo to ne zna. Aritmičan je, sriče slogove, nema rime, naklapa bezveze, a tekstovi su teško sranje, gotovo za nepoverovati da tako nešto može napisati osoba sa pozitivni koeficijentom inteligencije. Spot, ili kako god da se zove uradak, sastoji se od jedne njegove slike u opasnoj pozi, a zvuk je totalno home made varijanta, kao sa mikrofona od 20 kuna. Naporan je za slušanje, pa ko izdrži celu pesmu treba mu dati medalju. Iz svega navedenog, vidi se da je Sajo ili retardiran, ili se zajebava, a "spot" su okačili frendovi da ga zajebavaju, on da se zajebava ili on zato što je retard koji se loži na rap. Kako god, od srca je, deluje iskreno.

Naš drugi šampion dolazi iz Vinkovaca i zove se Prika. Ovo je njegov uradak:



Prika je, vidi se, politički korektan, sXe dečko, i u poređenju sa Sajom produhovljeno izgleda. Priča o opasnostima za mladog čoveka i o problemima mladih i starih u Hrvatskoj. Nisu mu mrski branitelji, poginuli vatrogasci i mir u svetu. U svakom slučaju, uz dobar guidence možda postane Bono Vox jednog dana. Dotični uradak je takođe bavi drogom. Spot je spot, a ne jedna slika, i Prika zna repati, makar elementarno. Koherentan je, iako mi ne deluje ne znam kako genijalno, u najgorem slučaju samo je pajser. Kao, bar nije retard. Ma koliko se ja ne slagao sa kampanjama za ili protiv bilo čega, spot mi deluje naručeno i plaćeno u te svrhe i smrdi mi. Na stranu što je pesma shit, što je tema izlizana, čak nije ni zanimljivo obrađena. Na stranu i dosadni stav i nastup kao kod Jehovinih svedoka, sve i da je lični, na stranu što se ja ne slažem sa svim tim i što me smara. Na stranu i što to neko popuši kao da je for real. Ovo je kampanja, i čija god da je, loše je odrađena, plitka i poluprofesionalna. Žao mi je jedino što će jedan izvođač tako poslužiti nekoj svrsi i biti odbačen, jer se za svoj prvi album nije sam izborio, nego je jednokratno angažiran. Cela priča deluje prenapuhano i ponekad toliko loše da više nije ni smešno.

Sada, jedno prosto pitanje: za koga navijate, odnosno šta vam je bliže: jedan iskreni retard (ili jako dobar trash) ili jedan naručeni spot koji je ispao nehotični trash?
- 05:01 - Komentari (5) - Isprintaj - #

Teror zdravlja vol. 2: Priča o fašizmu

Dobro, pušači, među kojima sam i ja, su dobili šta ih sleduje. Od proleća smo getoizirani na otvorene bašte i svoje stanove. I to samo zato što se nismo pobunili ili nismo imali koga da se pobuni za nas. Sledeći put, eto teme za razmišljanje, kada nas budu zvali na klanje, da li ćemo se odazvati...
Ali mene živo jebe jedno: šta koj kurac rade mutavi ugostitelji? U regionu sa jakom pušačkom tradicijom skoro pa je nemoguće zamisliti kafu bez duvana. Pitam se, pitam se, gde je tim ugostiteljima smisao za otimanje para, za šta bi trebalo da imaju dara po deafultu. Ko će im dolaziti u kafane kada ne bude leto, ili kada pada kiša? Kako će se bez cigareta ta jedna mučna kafa produžiti na dve ili tri? Da li se može zamisliti ručak bez cigarete posle? Od čega će ljudi živeti?
OK, istrpeli smo namet na pamet da se cigarete oporezuju po kretenskom principu i koštaju kao sv. Petra kajgana, a lova navodno ide za obolele od raka, kao da smo samo mi krivi za njihovu bolest, a ne loša genetika, Chronobyl i industrijski giganti. Istrpeli smo da baš ne smemo da zapalimo cigaretu u avionu ili busu. Istrpeli smo nepušačko iživljavanje na faksu, na poslu, ali sada udaraju na sveto mesto: kafanu, odnosno kafić. Šta je sledeće? Ulica ili naši privatni stanovi.
Dobro, mi smo unkaženi, a ko je sledeći? Debeli ljudi. Zašto? Zato što su nezdravi. Dok je pušačima moglo da se zameri da utiču na okolicu, jerbo se duvanski dim širi, debeli su debeli samo za sebe, a ne za drugoga, debljina nije zarazna i ne može se bilo koja njena posledica utrapiti drugome. Nisu čak išli ni u apsurd da objasne pogrom debelih ljudi. Da su barem smislili lame excuse zašto bi koj kurac nekoga bilo briga za tuđu debljinu (tipa debeli ljudi smrde ili troše više zraka), meni bi bilo lakše. Ne, napadnuti su frontalno: zabranjeni su fast food kiosci i restorani blizu strateških mesta kao što su škole i bolnice. Svakom normalnom je jasno da su sendviči pored školske kapije jedno od kultnih mesta odrastanja, i da se o tim sendvičima (pljeskama, pomfritu, kokicama...) priča još godinama nakon školovanja. Drugi frontalni napad je još grozniji: debeli su napadnuti po džepu. Strategija javnog zdravstva je da se bolesti nastale usled gojaznosti leče na teret debelog, a ne države. Sledeće su na redu žute trake ili karantene kakve u bile za leprozne ili kužne u srednjem veku.
Iskreno, nisam debeo (ne još, mada stomak raste), i nije mi baš najprijatnije da se pored mene znoji neki debeli junkfooder u prepunom busu (gde bi njemu, jadniku, trebala barem dva sedišta), ili kad vidim nekoga kako sa mukom hoda. Desi mi se da piljim u takvu osobu bez potrebe ili zle namere, čisto kao u nešto što nije baš normalno. Ali to ne znači da ne želim preko javnog zdravstva platiti njihovo lečenje, mislim kada već plaćam na isti način ginekologe, inkubatore, pokret dojilja i koješta što me se ne tiče. Stav "debeo si, ko te jebe" podseća me na onaj primalni, osnovnoškolski fašizam.
Tu dolazimo do ključnog pojma ovog ranta: čovek je ipak okrenut mitu i natprirodnom i sujeveran je do bola, samim tim sklon diskriminaciji i fašizmu. Sada više nikom nije bed za spaljene veštice, epileptičare i ostale koji su se u davna vremena razlikovali od drugih i pobuđivali im strah od nepoznatog. Kao, davno bilo, bilo je pogrešno, sada smo nešto skontali pa to više ne radimo. Više nije ni politički korektno ganjati ljude druge veroispovesti, pedere i cigane, mada određene supkulture to još rade. Ali ganjanje i tlačenje je toliko ukorenjeno u ljudsku svest da se mora naći nova žrtva, politički korektna, koju valja maltretirati do granica izdržljivosti, daleko iza granica pristojnosti. To su danas pušači, sutra debeli, prekosutra - ko to zna. Kao što se u osnovnoj školi nevino dečije zajebavaju debeli, ćoravi, sitni ili štreberi; ili u krajnjoj liniji retardi kojima je mesto u specijalnoj školi, ali su se u običnoj našli na bolećivost profesora. A, kao, gadimo se na holokaust i naciste, eksperimente na ljudima ili životinjama, kloniranje i genetski inženjering. Da li samo zbog zbog brojki? Da li samo zbog načina postupanja? Da li samo što su nam stomaci slabi, a taj posao je pregadan i preprljav?
U stvari, da postavim to ovako: Da li bi holokaust bio opravdan da je Židovima određena blaža kazna za njihova "nedela", recimo zabrana nepotizma, lobiranja i samoorganiziranja, što bi bilo dozvoljeno drugima? I da li bismo se zabrinuli kada bi se pušači streljali ili kada bi se od debelih pravili čvarci i sapun? Šta je to potrebno da nas pokrene iz neosetljivosti?
Nije to ni bitno, bitno je da su ljudi licemeri. To je gore nego da su fašisti. Zamislite, ponašati se fašistički, a deklarirati se kao levičar. Gotiviti cigane i pedere, a progoniti debele. Do jaja. Jednom treba biti otvoren i reći: mi, ljudi, moramo nekoga ganjati bez dobrog razloga jer se tako tripujemo da ćemo iskoreniti smrt ili u najmanjem slučaju, lečimo svoje komplekse na nekoj već žrtvi.
Ponekad pomislim da je dr Anto Pavlović najleditimniji lik na svetu. On je barem iskreni drkadžija. I mrzi doktore. Btw, većina junkfoodera u mom okruženju su mršavi i deluju zdravo, a većina vegetarijanaca / veganaca / makrobiotičara su debeli. Mislite o tome.
Nabijem vas na kurac.
- 04:14 - Komentari (0) - Isprintaj - #

srijeda, 03.09.2008.

Mediokratija

Moja draga žena je nedavno ostavila blog na myspace-u koji se bavi fenomenom idiokratije, i koji se tiče jedne partikularne reklame za šampon. Inspiriran tim blogom, odlučio sam se da priču dignem na jedan malo viši nivo. Ostanite sa mnom, radi se bukvalno o svemu što vidimo i krajnje jednostavnim stvarima koje nam se predstavljaju kao fenomen. Ovo je kao obratna teorija urote, s tim što ću pokušati da napravim demistifikaciju jednog novijeg fenomena.
Počnimo izokola sa jednom nevažnom informacijom. Radomir Antić je postavljen za selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Cela ta stvar bila bi nebitna da priča nema pozadinu.
Persona: Radomir Antić je bio legendarni fudbaler Partizana i Reala i još legendarniji trener ta dva kluba, kao i Atletico Madrida i Barcelone. Jedini je trener koji je vodio sva 3 najveća španjolska kluba. Živi u Madridu, u penziji je i novac mu ne treba, jer je već dovoljno zaradio.
Okolnosti: Za razliku od persone, vrlo sumnjive. U skorije doba izvršen je omanji puč u Fudbalskom Savezu, i odletela je jedna garnitura lopova koju je zamenila sledeća. Odleteo je i selektor, isti onaj koji je učinio pravo malo čudo u omladinskim selekcijama napravivši dva ulaska u finale Europskog prvenstva.
Šta je Antiću to trebalo, da sedne za kormilo broda koji tone? Izazov je jedini logičan odgovor. U medijima je predstavljen kao spasilac, očekivanja su ogromna, a on će ih sigurno dodatno podgrejati činjenicom da neće doživeti poraz od Farskih Otoka. Da li će napraviti čudo? Nema šanse. Osnova je toliko nezdrava da su čuda nemoguća. Kako prolaze spasioci - znamo. Dok sreća služi, oni su bogovi na zemlji, a kada se dogodi neumitno i idiotski podgrejana očekivanja ljosnu u vodu, bivši spasioci bivaju ismevani i provlačeni kroz blato. Dodajmo na to činjenicu da je Antić bazično penzioner, da je njegova škola fudbala prilično retro, a da u sportu retro nikada nije in, jer se taktika i filozofija igre menjaju više nego često. U tom slučaju čudo bi bilo da Antić časno izgubi, otprilike kao Partizan sad nedavno od Fenera, pa da bude pošteđen blatnog tretmana. Uostalom, to ne bi bilo fer, čovek je prvo star, a drugo legenda.
Tu dolazimo do centralnog fenomena. Provlačenje kroz blato. Dešava se. Dok cela ta sportska histerija ima nekog osnova u domenu kolektivnih sportova, jer je ipak nacija, zastava, krst časni i koji kurac već u opticaju, kod individualnih sportova to dobija posebno groteskna obličija. U individualne sportove država ne ulaže, i sve je na pojedincu, roditeljima, sponzorima i trenerima, pa kako se ko snađe. Srpski teniseri su tako s neba pa u rebra postali legende i nacionalni heroji, a da ih niko o tome nije ništa pitao. Posle jedne sjajne serije neminovno je došlo do blagog pada, a mediji su ih provlačili po blatu. To se dogodilo letos na Wimbledonu, kada su svi ispali relativno rano. Najgore je prošla Ana Ivanović, koja se i bila najviše digla, više igrom slučaja, a manje svojom zaslugom. Ona se nekako ove godine dogurala do prvog mesta na WTA listi zahvaljujući prevremenoj, ali zasluženoj sportskoj penziji Justine Henin. Kao i svaka mulica, malo je pala u formi i tu formu do danas nije povratila. Prilično je sigurno da će skliznuti sa prvog mesta. Po svim novinama i televizijama nju danas ne pljuje samo onaj ko kasni na bus.
Još drastičniji primer je Dragan Džajić, po mnogima najbolji YU fudbaler svih vremena (ja tako nešto nikada neću reći za zvezdaša), koji je zbog svojih mahinacija dospeo do zatvora. Pizdarije koje su se o njemu pisale i izgovarale po televizijama su čak i meni bile odurne. To se ne dešava samo u sportu, samo treba pogledati kako po medijima prolaze glumci, umetnici uopšte, političari i bilo koje javne ličnosti svaki put kada nešto pođe po zlu.
Ne, ovo nije propaganda u stilu "nemojte gledati televiziju". Ja je gledam, i to mnogo. Samo se ja trudim da se informiram i da se zabavim. Sa ovim drugim ne postoji problem kao takav, osim što je nekim izvitoperenim slojevima provlačenje poznatih kroz blato idealan oblik zabave. Kod informacije stvar postaje zajebana, jer je teško razlučiti čistu informaciju od nečijeg (ne)kompetentnog tumačenja. Meni nije problem, ipak između ostalog i studiram medije. Dalje, nemojmo biti balkanocentrični: provlačenje po blatu je globalna zabava i globalna zaraza. Pogledajte samo Britney, Amy, Paris, Beckhama, Roberta Downeya i koga sve ne. Mediji obožavaju da im se napiju krvi za svako jebeno sranje.
Tu dolazimo do fenomena koji treba razotkriti. Njegovo ime je Barack Obama. Budimo realni, u uskom izboru između šlogiranog konzervativca, Obama je idealno rešenje, ali šta koji kurac iza tog "fenomena" stoji? Jedno veliko ništa provučeno kroz marketing i medijsku mašineriju.
Prva stvar: Obama je crnac. WRONG! Obama je melez, otac mu je iz kenijske bogataške porodice (da li prosečan Kenijac može da odškoluje sina u Americi?), a majka mu je srednjeklasna belkinja. Obama je tako odrastao u belom, srednjeklasnom američkom okruženju, po celokupnom backgroundu je totalni WASP (belac, anglosaksonac i protestant), tako da će (nadam se) budući američki predsednik biti crnac samo malo po boji kože. Ovim ne pokušavam ništa da dokažem, osim medijske manipulacije kako je revolucionarno imati crnog predsednika. Nije, Morganu Freemanu ta uloga tako super stoji u filmovima iz Clintonove ere. Ne smeta meni Obamina boja kože, samo je on crnac manje od Eminema koji je navodno belac. Revolucionarno bi možda bilo da neko iz Bronxa ili South Centrala postane predsednik, ali ni to nije za padanje u nesvest.
Druga stvar: Obama je ultra liberalan. WRONG! Po čemu je liberalan? Zato što je duvao na koledžu? Ko nije! Zato što to javno priznaje? Ovo su 2000-te, duvanje više nije ni smrtni greh ni zločin za smrtnu kaznu. Zato što pljuje Busha zbog rata u Iraku? Isto kao i 70% Amerikanaca. Da je Obama tako liberalan, ne bi dogurao do nominacije ni u ludilu. Da se zaista toliko zauzima za siromašne i imigrante, bio bi stopiran na nivou predsednika opštine, možda gradonačelnika u najboljem slučaju. Da je revolucionaran, bio bi zaustavljen metkom kroz srce, kao Robert Kennedy, kao JFK, kao i svi iz te familije. Obama pokazuje svoje liberalno lice kada treba, a konzervativno takođe kada treba. Ume on da se ponaša i kao svaki dobri kršćanin i family guy.
Obama je samo jedan medijski proizvod smišljen od strane interesne grupe kao bi se postigao bazičan cilj: Obami fotelja, njima beneficije od toga. Just business, ništa manje ni više od toga. Sa svojim znanjem i iskustvom on je za predsednika pogodniji od Paris Hilton, recimo, ali ne mnogo i ne dovoljno da mediji od nje nisu rešili napraviti prvu ženu-drolju u predsedničkoj fotelji.
Šta se nudi na drugoj strani? Isto to samo gluplje, jer je protivkandidat počeo kao opozicija Bushu i liberalnija struja da bi za svrhu svog projekta postao veći Bush od Busha. I ne, ne vadi ga žena kao kandidat za potpredsednika, i ne vadi ga ništa. Pošteno cilja na svoju metu: konzervativne, dobrostojeće i ruralne glasače okrenute sintagmi Familly Values.
Istina je da je trka jako tesna, da je hype oko Obame splasnuo, da se svakojaka govna vade iz arsenala i da su naredne 4 godine neizvesne. Zapravo izbor i nije krucijalan za većinu ljudi. Niti će se dogoditi povratak u Regan years (tip je podredio sve pobedi u Hladnom ratu i uz pun kurac žrtava uspeo i to da postigne), niti će se dogoditi povratak u Clinton years. Jedina je razlika ko će više profitirati: korporacije, vojna industrija i izvoznici ili srednja klasa i uvoznici. Spoljna politika će ostati ista ili slična, sa razlikama u detaljima. I to nikog van Amerike ne bi trebalo da pogađa.
Mene pogađa jedino kurs dolara, jer mi je potreban visok kurs da bi mi se isplatilo da izvlačim lovu iz šteka, što bi trebalo da učinim.
E, sad, suština ove priče je da se sve plašim Carry momenta, tj. da će se početni hype srozati na svoju suprotnost i da će Obama dobiti svoj blatni tretman ako izgubi izbore. I tu dolazimo do onoga čega se valja uplašiti: čemu uspeh i čemu rad na sebi i bilo čemu kada svako manje ili više završi u medijskom blatu? Kako su mediji sve brži, Warholovskih 15 minuta slave se skratilo na 15 sekundi, podizanja su mnogo brža i spuštanja su mnogo gadnija.
Nemojmo biti ni striktno vezani za vreme, uspona i padova je bilo uvek, slavljeni su postajali ismevani na svim nivoima, ali je nekako sve trajalo mnogo duže i tempo je bio podnošljiviji. Uvek je bilo mediokratije na svim nivoima, pa i najvišim, ali, majku mu, šamar realnosti nikad nije bio brži, nikad se nije perfidnije lagalo i nikada tako nešto nije imalo manje nekog solidnog rezona iza sebe
- 06:44 - Komentari (3) - Isprintaj - #

četvrtak, 21.08.2008.

Kada dođe buraz...

Kada dođe buraz, bar kod nas na Balkanu, neke bitne stvari u životu se menjaju. Buraz je, kao i svako iz mračne institucije zvana Familija, neka vrsta svetog bića koje mora biti blaženo neznanjem o svemu što bi, makar i iz daljine izgledalo negativno. Odnos je isti kada dođe rođak sa sela, tetka iz Amerike ili član najužeg jezgra Familije iz Beograda. Ne pričaš o tome kako trošiš preko svojih mogućnosti, kako si sjeban kad nema posla, ili kad dežurni Dalmatinac ne dođe nekoliko nedelja, a zalihe vina ispare, pa si oduđen na skuplju, flaširanu varijantu, ili na groznu varijantu zvanu točiona, ili na jednako groznu "feštu". Sve mora makar da izgleda savršeno, iako se tvoj mali svet raspada zajedno sa tvojim malim stanom iz vremena real-socijalizma. To su te male balkanske igre, mada mislim da su te igre iste svuda kada dođe do fenomena zvanog osamostaljenje.
Znači, kada se pritom desi shit da negde po gradu poseješ 100€, ili da neku nedelju ranije brutalno zafeštaš negde u Istri i na pitaj kurac šta sjebeš par stotina kuna, ne smeš da se bedačiš ako ti sutradan nestane štek za hleb i cigare. Stoički i sa osmehom nameštaš pozu gastarbajtera koji samo što nije uspeo u životu i peglaš dalje. Buraz očekuje plaže, koje su, istini za volju u Rijeci užasne zbog galopirajuće socijalističke industrijalizacije, pa u krntiju moraš konstantno da sipaš čorbu i teraš do Kostrene, Mošćeničke Drage ili gde god da je dobro kupanje. Srećom, to nije predaleko.
Drugo, buraz živi sa mamom i tatom, pa je navikao na takav tip komfora koji zahteva tri obroka dnevno. Mi koji živimo kao studenti, iako to i jesmo i nismo, doručkujemo kafu i cigarete, ručamo šta god, a večeramo ostatke ili hleba, putera i vegete ako smo naduvani kao svinje. Znači, broj odlazaka do trgovine se povećava, kune izleću iz novčanika.
Treće, red je pokazati sva kultna mesta koja su nama, meštanima, iz nekog razloga fora. Broj popijenih kafa se penje sa 1 na 5. Sreća u nesreći je što nemamo posla, ni pametnijeg ni obaveznijeg, pa ne izostajemo sa istog.
Poslednje, i najbolje, su izleti po Istri, obaveza koju svako ko ima goste u Rijeci rado prihvata. Iako to ujeda za novčanik, ima nečeg magičnog u vožnji po lokalnim putevima i jela po savršenim kafanama po malim, divnim mestima prepunim istorije. Dva izleta u 5 dana su možda i najbolji deo rođačke posete. Prvi put do Labina i Huma, drugi put do Tinjana i Rovinja. Ušuškanost minijaturnih gradića i mondeni turistički centri su kontradiktorni štihovi koji mi uvek prijaju. Ipak sam u duši putopisac i kapiram da bih bio do jaja u tome kada bi me neko otkrio.
Stavka koju sam namerno preskočio je noćni provod. Toga mi je i onako pun kurac već nekoliko poslednjih godina, otkako su mi izlasci postali robija usled noćnog rada za mix pultom. Žena i ja smo se spakirali i zbrisali na Lošinj za vikend, ostavljajući mog brata na milost i nemilost njenom bratu. Njih dvojica su ionako postali dobri drugari.

***

Btw, sada sam u Beogradu i još uvek furam istu gastarbajtersku priču. Nemam snage da se foliram više nego što treba, pa nikog od drugara nisam ni zvao. Kad budem imao snage, staviću novu dozu šminke i montiranog stava i srediću se za uvek istu ulogu. Valjda će ovih dana ili meseci u đir uleteti i neki posao, pa će maska postati realnija, a obaveza igranja uloge nešto ređa. Zapravo, o ovim stvarima i ne razmišljam kada sam doma, u Rijeci. Mora da me hvata neka beogradska depresija...
- 21:01 - Komentari (3) - Isprintaj - #

subota, 09.08.2008.

Teror zdravlja?

Slika 1:
Jučer, oko 17:30

Žena i ja smo se dogovorili da danas za ručak,ili večeru, spremim rižoto sa plodovima mora.

Plodovi mora su, naravno, smrznuti i uzgojeni u ko zna kakvim uslovima, jastog već paniran i

tako dalje. Žena me podseća da ručak napravim sa integralnom rižom. Istini za volju,

integralna riža mi zvuči jednako smisleno kao organski uzgoj ili "brondo with electrolites",

nivea sa česticama dijamanata ili muda-biseri. Znači, pojam mi nije jasan. Kod klasičnih

žitarica sam spreman da popušim da se tu radi o nekom celom zrnu žita, ali kod riže, jebeš ga,

zrno jedino može biti celo, odnosno integralno. No, integralna riža ima karakterističnu boju i

mnogo ju je teže očistiti i otrebiti od normalne, bele, "Uncle Ben's" varijante. Okozio sam se

dok sam očistio šolju riže, i usput sebi nadodao još nešto trajnih deformiteta kičme. Razlog

jasan: u toj i takvoj "integralnoj" riži poštuje se integritet zelen, tj. nedozrele, kao i

neispravne riže. Epilog: Duplo više otpadnih zrnaca nego kod iste količine pomenute riže

"Uncle Ben's", i višestruko duže vreme čišćenja.
Naravoučenije: Integralan može biti samo pogon, i to je permanentni pogon na 4 točka kod

sportskih automobila. Ostalo nema smisla. Nemojte me pogršno shvatiti, neke od

"integralnih"stvarčica su fora, naročito kad ih jemoguće konzumirati u kupljenom obliku, a kod

nekih drugihčak se isplati kuvati ih dvostruko duže nego u običnoj varijanti. Ali generalno,

nazvati nešto integralnim, bar kada je reč o hrani, deo je hype-a i dodaje samo auru lažnog

obrazovanja, inteligencije, glupih frizurica, kockastih cvikera i sapuna za pranje pičke. Ok,

ja znam karate, judo, jiu jitsu i još pun kurac opasnih japanskih reči. See what I mean?

Slika 2:
Vesti, Preksinoć oko 19:30

Međunarodni dan dojenja! Alal vam kurac, braćo! Međunarodni dan dojenja! Dojenje u prvih sat

vremena smanjuje za pola (ionako malu) stopu smrtnosti kod novorođenčadi! Koga boli kurac?

Samo nekoliko bolnica u Hrvatskoj su opremljene za takav zahvat, kao da je za to potreban

atomski časovnik, blagoslov kardinala ili oprema iz NASA-e, a ne jedna beba, jedna majka i

njene dve sise. Kažu još na vestima da je dojenje zdravo i da ga treba podsticati. Sad me već

pomalo i boli kurac, jer mi je već pun svih tih ludila. Naime, mladi roditelji su odurniji

nego ikad, paranoidni, dosadni, nedisciplinirani i pritom zaštićeni kao svete krave, U kafani

je potpuno normalno dojiti, znači pokazivati nabrekle sise, a u većinu kafana ne puštaju pse,

koji su pristojniji, manje kmeče i ne pokazuju sise. U nekima je čak zabranjeno cigaretu

zapaliti. Dodajmo na kafane i još mali milion drugih javnih mesta, od banke do plaže, gde mogu

doći deca, a ne mogu psi. Suština ovoga je rastući trend zaštite roditelja i dece od svake,

makar i elementarne, pristojnosti, pa su generacije kako godine odmiču sve bahatije i sve

odurnije. Zvuči otrcano, ali toga u moje vreme nije bilo. Moja dečija kolica nisu ulazila u

kafiće, a moji roditelji nisu bili svete krave, nego građani sa sitnim ograničenjem u vidu

sitne dece i hroničnog nedostatka vremena. Ali zato ja znam kako se ponašati, što nove

generacije kmekavaca nikad neće. Uostalom, planeta je prenaseljena, apelujem na sve žene da

abortiraju kad god moraju i da paze kad i koliko rađaju! Svako zainteresiran za projekat

antipopulacione politike na globalnom nivou može me kontaktirati radi daljih akcija.

Slika 3:
Pre neki dan

Skinemo sa torrenta novozelandski hororac "Black Sheep". Naslov i plot su nam se učinili

zanimljivim, sama ideja osvete ovaca ljudima zvuči kao dobar trash, naročito nama koji imamo

Ankicu, hrvatsku ovčarku, savršenu vizuelnu mešavinu ovce i vuka. Dakle, skinemo i pustimo

film očekujući trash, kad ono - propoved o zdravom životu, hippie sranjima, vegetarijanstvu i

protiv genetičkog inženjeringa. Naravno, već na pola nam je bilo dosadno, pa je film izleteo

vani iz playera, a kasnije i iz naših života. Dakle,čovek više ne može pogledati ni trash film

da ga ne zasipaju propagandom za zdravlje.

Suštine sve tri slike nije neka doktorsko-kapitalističko-alternativistička zavera, nego prosta

ljudska psihologija izmišljanja problema i tripovanja. Sa imaginarnim problemimaniko neće

voditi računa o stvarnim, a ima li čega osetljivijeg od zdravlja? Tako se pun kurac ljudi

propagandom uvlači u stvari koje ih se objektivno ne tiču, pa šta god to bilo, i ne bavi se

svojim sranjima. Čoveče, ako ti je dosadno, radi nešto, nađi si hobi, visi na my bimbo,

zajebavaj se, napijaj se, nađi posao, promeni posao, šta god! Nemoj se uvaljivati u tuđa posla

i brinuti o nečemu što je bespoentno ili štetno.
Ovlaš vezano za priču pun mi je kurac antikonzumentskih konzumenata koji će popušiti svaku

alternativnu priču. Isti je kurac da li ćeš finansirati Garnier ili Lush, i jedno i drugo su

korporacije, samo sa odvojenom ciljnom grupom. Jednima odgovara jedno, drugima drugo, bez neke

veće mudrosti skrivene iza ugla. E, da, pun mi je kurac i veganaca, aktivista i

antiglobalista. Svi mi pušimo spiku, a oni pride toga i nisu svesni.
- 00:38 - Komentari (3) - Isprintaj - #

petak, 08.08.2008.

Uvodni Rant

Dakle, ja sam u Rijeci. Živim tu mesecima, i sviđa mi se. Iz milion i 700 hiljada razloga. Prvo, Rijeka nije Beograd.
Mislim, nije ni Beograd loš sam po sebi, ali ima neka svoja ograničenja. Recimo nikad ne znaš na čemu si, koliko si blizu građanskog rata ili uličnih nemira, ko je od tvojih naizgled normalnih suseda duboko u sebi potpuni kreten, fašista ili lopov spreman da te opljačka, ili da ti se usere u život iz čiste zabave. U Beogradu je sada, kako kažu, relativno ok, dokle - ne znam. Ne vraćam se.
U Rijeci uvek podeđuje SDP. Što je dobro. Ne bi bilo ni posve loše da uvek pobeđuje HDZ, ili da se ta dva menjaju. Verovatno zato što su i jedni i drugi suviše mlaki i bez izraženog misionarskog nagona koji vodi samouništenju. U Beogradu to nije tako, svako normalno biće se plaši nekakvih mitskih radikala, koljača i lopova, koji daju krupna obećanja, bude nacionalistička osećanja, i za sobom kad god su u prilici ostavljaju pustoš. Zanimljivo, oni su uvek blizu magičnih 50 %, sami ili sa onima koji ih podržavaju, ali nikad preko, spremni za sada samo da plaše pošten svet. Kada dođu biće sranja, ali čini mi se da nikada neće doći. Ipak, svejedno sam pobegao, muka mi je od straha, živci su mi na rezervi, a pogled ka moru me smiruje.
Živim sa ženom i psom u malom stanu u finom delu grada, vozim se u starom autu, nekoliko sedmica nemamo plin ni ljudski TV. Sve u svemu daleko smo od luksuza, ali se i ne žalimo. Nemamo posla i živimo od pomoći roditelja, ali i to će se jednom promeniti. Meni je lepo, ona se ponekad oseća beskorisnom. Kažem joj da mora biti tolerantnija prema svom gradu, jer ne zna koliko groznih mesta ima, i kako bi se provela da je, na primer, u Beogradu.
U biti, sve je ok kad se da preživeti. Sve dođe na svoje, i za sve treba nešto vremena. Odoh da kupujem na aukcijama.hr, pa se čujemo još.
- 23:35 - Komentari (2) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se