Vraćam se nekim fotografijama, riječima, stihovima, snovima, željama.... a na kraju stvarnosti.
Na putu prolazim agoniju i sreću. Nesuvisla sam. Razmišljam o svemu i svakomu, o tuzi i sreći, o boli i mraku, o smrti i neosjećanju. Kaleidoskop u mojoj glavi nije lijep i privlačan. Izaziva depresiju i suze. Izaziva nešto što u meni nikada nije postojalo.

I želim i ne želim.
I hoću i neću.
Javljam se, ali ne odgovaram.
Jesam, ali ne želim biti.
Umirući živim,
Živući umirem.

Smisao ne postoji, ne tražim ga. Ne prolazi samo, a ne tražim pomoć. Pišem, a ne znam zašto. Pričam, a nemam glavu i rep.
Plačem za sebe.
Plačem za druge.
Vrištim u sebi, a glas ne izlazi.
Mislim na druge i pitam se misle li drugi na mene.

Frcaju iskre misli bez smisla. Pitam se zašto, a odgovor ne stiže. Sve je samo sažeto u jedan dan prije i jedan dan poslije. Otvaram put svojim mislima...

Ovo je samo jedan mali dio mene... ostatak se dalje bori... mislim da polako posustajem... Mislim da se u meni skupilo puno godina hrabrosti, jačine, pomaganja drugima, izvođenje onoga što nitko ne može i neće, pomaganja svima, ali ne i samoj sebi.

Sada kada ja trebam pomoć, ostali se nasmiju i kažu „Ma ti si jaka“. Nisam više. Nisam jaka jer sam unutra istrunula. Nisam jaka jer se skrivam i bojim svega. Nisam jaka jer se više ne borim nego sve prihvaćam baš onakvim kakvim jeste. Nisam jaka, eto, samo toliko.

Za mene je kasno. Meni će moći pomoći samo stručnjaci. Ali pogledajte oko sebe jake ljude i pružite im ruku i zagrljaj. Trebaju ga iako tvrde da ne. Trebaju ga, ali će ga pokušati odbiti. Trebaju ga i ako budete inzistirali, zauzvrat ćete i vi dobiti zagrljaj. I suze. I odanost. I prijateljstvo.