| < | siječanj, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Happiness never ends
- 18:05 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (31) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Ove godine će jedna veoma bitna evropska organizacija održati svoj jubilarni Kongres i to baš u Beogradu. Kako je u pitanju jubilarni Kongres a organizacija je relativno stara, vođe organizacije su se dogovorile da na ovaj Kongres pozovu i sve svoje stare članove kako bi o istom trošku formirali i Alumni mrežu koju bi kasnije nemilosrdno iskorišćavali za svoje bestidne politikantsko-ekonomske ciljeve. Meni je, pogađate, u čitavoj konstelaciji poslova, zapalo da se bavim baš tim nesretnim Alumnijem. Zapitaćete se, zašto nesretnim? Pa zato što se dotična organizacija nije potrudila da vodi evidenciju o starim članovima pa mi je u amanet zapalo da sve te individue ručno potražujem po Google-u do sudnjeg mi dana. I tako, tražim ja direktora dotične organizacije iz 1986, ponosnog nosioca tipičnog švedskog imena i tipičkog švedskog prezimena. Ukucavam to ime u Google. Izlazi čitav niz ponosnih nosilaca tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena. Ne budem lenja, popišem sve adrese, protrljam ruke, pljucnem na tastaturu (analogija sa pljuckanjem u pisaći deo olovke), i krenem: "Dragi nosiocu tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena, Moje ime je to-i-to i radim na organizaciji jubilarnog Kongresa organizacije te-i-te. Ta organizacija bi želela da ovoga puta okupi svoje stare članove u cilju osnivanja Alumni mreže pa Vas molim da mi se javite tu-i-tu ukoliko ste vi nosilac tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena koji je 1986. godine bio direktor te organizacije. Srdačno, ta-i-ta" U moru onih koji me nisu udostojili odgovora, izdvajam one koji jesu: "Da, ja sam ponosni nosilac tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena ali nažalost, nikad nisam bio direktor organizacije te-i-te. Ipak, kako ja volim da budem član raznih organizacija a ta vaša zvuči prilično interesantno, možete li mi poslati više informacija o tome o čemu se radi i na koji način mogu da se učlanim?" "Jeste, moje ime je tipično švedsko ime i tipično švedsko prezime ali, nažalost, nisam onaj kojeg tražite. However, u maju imam par slobodnih dana pa ću svog imenjaka rado zameniti ukoliko ga do tad ne pronađete. Iako do sada nisam imao kontakata sa organizacijom tom-i-tom, brzo učim i siguran sam da ću se dobro snaći u ulozi budućeg člana vaše Alumni-mreže. Srdačno vaš." "Zovem se tipično švedsko ime i tipično švedsko prezime ali nisam bio direktor ni jedne organizacije 1986. jer sam rođen tek 1987. Do sada nikad nisam bio u kontaktu ni sa jednom osobom iz Srbije pa vas molim da mi kažete da li je tamo još uvek rat, ima li tamo struje?" Taman kada sam mislila da je sav moj trud bio uzalud i da ću ostatak života provesti komunicirajući sa osobama koje nisu osoba koju pobenavelo tražim, u mailboxu se pojavljuje mail od tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena sa porukom: "Da, ja sam tipično švedsko ime i tipično švedsko prezime koji je bio direktor te-i-te organizacije 1986 i rado ću se odazvati vašem pozivu. Kako ste me samo našli?" Eh, da samo znaš. 1 down, 78 more to go. Čitamo se naredne godine. |
This monkey's gone to heaven
- 18:47 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (42) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Pre nekoliko meseci je poznati svetski dizajner Karim Rašid (www.karimrashid.com) Pariz svrstao u grupu “prevaziđenih” metropola. I pored toga što je turistički izvikan i hollywoodski izlizan, ova je tvrdnja daleko od istine. Bez obzira na to da li ste u Pariz došli zbog posla ili zabave, na dva dana ili dvadeset godina, Pariz jednostavno ima ono je ne sais quoi što ga odmah zacementira u vašem srcu i turističkim planovima za budućnost. Bilo da su to male kafeterije na obali Seine, strme uličice ka Sacre Coeur, prelepi parkovi, dashing noćni život ili preskupi shopping, Pariz ima ponešto za svakoga i nije čudo da ga godišnje pohodi preko šest miliona ljudi iz celog sveta, uključujući i turistički-poludelu mene. Ovog sam puta u Pariz samo “svratila” pre odlaska u nikad-ranije-posećeni Reims. Vremena je bilo malo pa je svaki trenutak morao da bude dobro osmišljen. Dodatno, u to vreme su se u predgrađima Pariza rasplamsavali nemiri pa se valjalo pripremiti i za mnogobrojne nepredviđene okolnosti. Činjenica da u zemlji traje vanredno stanje očito nije jebala samo pasoškog kontrolora na aerodromu Charles de Gaulle jer je ovog opasnog raščupanog psiho-teroristu u zemlju pustio maltene bez ikakvog posebnog zagledanja u pasoš. To da su Francuzi vični komplikacijama saznajete već na aerodromu jer je Charles de Gaulle jedna preglomazna, prekomplikovana, potpuno disfunkcionalna kružna zgradurina u kojoj ćete, skladno Marfijevim zakonima, uvek ići u suprotnom pravcu od onog koji zapravo trebate. Posle određenog vremena neophodnog da ispsujete sve živo i neživo (uključujući i kofer od 17 kilograma koji ste bezrazložno napunili papirčinama) dolazite do voza za Pariz koji, u normalnim okolnostima, putnike iskrcava i u nekoliko predgrađa na putu za Gare du Nord ali ne i u situaciji kada u tim predgrađima “divlja” stanovništvo koje francuske vlasti tako predano vole da ignorišu. Kada nakon 20 minuta direktnog zujanja kroz raznorazna soc-realna naselja stignete do Gare du Nord, zaključujete da vaš sledeći voz ide sa Gare de l'Est i da bi, u cilju nesmetane jurnjave po gradu, kofer valjalo deportovati tamo a-sap. Gare de l’Est je od Gare du Nord udaljena samo jednu metro stanicu ali avaj – to je po francuskim standardima komplikovanije nego što se na prvi pogled može činiti. Sada bih mogla naširoko i nadugačko da opisujem kako sam kofer vukla do Gare de l’Est, kako se on zaglavio u automatskim vratima, kako mi je pola stanice pomagalo da ga odande izvučem, kako sam na Gare de l’Est saznala da se deo sa lokerima renovira te da moram nazad na Gare du Nord, kako mi se kofer opet zaglavio i koliko sam se namučila da ga se otarasim ali neću. Znate vi več da sam ja hodajući blam, nema potrebe da to dodatno naglašavamo, zar ne? U svakom slučaju, nakon što sam sa sebe skinula 17 kilograma patnje i bola, program je mogao da počne. Zbog nedostatka vremena da svoj sightseeing “produbim” odlaskom u krajeve grada u kojima do sada nisam bila, odlučila sam da se držim rute koju već znam i da smisleniji city exploring ostavim za sledeću priliku. Dan je bio prelep a grad, i pored pretećih “dešavanja” u blizini, prepun američkih baba i japanskih dosadnjakovića sa fotoaparatima. Zanemarivši svoj uobičajeni cinizam usmeren ka turistima, prihvatila sam se fotoaparata i mape i započela svoj pohod. Ako želite da obiđete najvažnije znamenitosti za jedan dan, evo šta vam predlažem! Početna destinacija: Katedrala Notre Dame  Ovo je jedna od najznačajnijih građevina u turističkoj ponudi Pariza. Nalazi se na Ile de la Cite i do nje ćete najlakše doći metroom (stanice: Cite ili St-Michel) Njena izgradnja je trajala skoro 200 godina i završena je sredinom XIV veka. Nakon toga, Notre Dame je nekoliko puta bila uništavana i rekonstruisana. Poslednja rekonstrukcija, započeta 1991. je završena pre par godina što mi je omogućilo da u katedrali po prvi put uživam bez raznoraznih skela i džakova u blizini. Više informacija o ovoj turističkoj atrakciji možete naći ovde. Fotografisanje: obavezno. Nakon posete katedrali (koja vam, zbog ogromnih redova, može oduzeti dosta vremena), bacite svoje karte za metro u smeće i krenite u šetnju pored reke Seine. Ne propustite da zastanete na mostu Pont Neuf jer je uživancija zagarantovana. Ovaj most pređite, skrenite levo i nastavite pravo do poznatog muzeja Louvre.    Sramota je priznati, ali ja nikad zapravo nisam ušla u Louvre. Prošla da, slikala se da ali ušla ne. Znam blam je i evo, udaram se sapunom zamotanim u mokru čarapu ali šta ćete kad mrzim redove od po nekoliko stotina metara. Namesto da se lelujam u sendviču između dve američke college-feministkinje, radije biram da nastavim pravo i zakoračim u raj na zemlji. Da, u raj na zemlji. Park Jardin de Tuileries.   Ne znam kada sam tačno shvatila da je taj park jedno od mojih omiljenih mesta na celoj planeti. Mora da se to desilo negde između mog prvog ulaska tamo i čaše vina koju sam popila sedeći na obodu jedne od dve fontane. Ovaj park ima apsolutno sve sadržaje potrebne jednoj gužvom-izmučenoj jedinki – lepo sređeno zelenilo, čist vazduh, velike fontane sa prijateljski nastrojenim ptičurinama, udobne stolice i ligeštule u kojima, zavaljeni, možete da odmorite noge i oči i popijete svoju kafu/vino/pivo i/ili odremate. Divota! Šteta je ovde doći zimi i propustiti sve ono što park pruža na pristojnoj temperaturi zato birajte kada ćete putovati. Ne plašite se da ovde provedete barem sat vremena uživajući u suncu. Parižani ovo obožavaju – proverite zašto! Nakon nirvane dosegnute u Jardin de Tuileries, nastavite pravo ka Place de la Concorde i Champs-Elysees. Ja sam možda propustila da spoznam zašto svi lude za Champs-Elysees ali se, ako ništa drugo, vredi prošetati istim i slikati Arc de Triomphe.     Nakon ovoga treba skrenuti levo, preći Seinu, i otići na poznati Tour Eiffel. Ja se nisam popela na vrh ali čujem da je pogled neprocenjiv. Malo sam sedela i slušala dva Rusa kako komentarišu prisutni ženski svet, malo sam šetala okolo i slikala se, malo sam uživala u lepom vremenu i raskošnim stambenim četvrtima koje su načičkane u blizini. Iako je sve to impresivno, nisam mogla da se otmem utisku kako francuski egalite, fraternite, liberte vredi više za one koji zaštićeni obitavaju u zgradama sa portirima i debelim obezbeđenjem nego za one koji žive u kartonskim naseljima negde na putu za Charles de Gaulle. Za dobrostojeće Francuze su siromašni, getoizirani emigranti samo divljaci koji pale aute i retko ko će vam priznati da iza tog revolta krije jako velika nepravda. Većina će reći – svi smo Francuzi, svi smo jednaki i imamo iste šanse, šta, hoćeš reći da nismo i da tu ima jako puno diskriminacije?! Quoi?! O čemu ti pričaš ooo, nečastiva osobo i Srbije? Go to your room!!! Ako zanemarimo moje kratko zalaženje u socijalnu politiku i vratimo se na sightseing, kao sledeću destinaciju predlažem Sacre Coeur. Ako vas mrzi da pešačite do tamo, uzmite metro (i prokunite me što ste prethodno karte za isti, na moj nagovor, bacili). Stanica metroa koja vam treba je Abbesses, koju inače dobar deo vas poznaje i kao stanicu na kojoj se odvija deo filma Amelie Poulain. Deo grada u kome se Sacre Coeur nalazi (poznati Montmartre) otkriva jedan potpuno novi svet koji će vas ostaviti bez daha. Ne propustite da se prošetate pored Moulin de la Galette, Moulin Rouge i Place Pigalle. Za najupornije fanove, iz pouzdanih izvora saznajem da se kafić iz gorenapomenutog filma nalazi u Rue Lepic, tik do Moulin Rouge. Pouzdani izvori navode da se tamo služi najbolji creme brulee u gradu pa ga nemojte propustiti! Moja turneja se završila ispijanjem kafe u jednom kafiću blizu Sorbonne. Nakon ovoga je nastalo trčanje na Gare du Nord, jurcanje na Gare de l’Est i odlazak u Reims. Da li je to bio povratak u surovu realnost ili odlazak u novi raj pišem neki sledeći put. Do tad, nekoliko praktičnih informacija: Apsolutni must su: ravne cipele za šetnju, mape grada i metro linija, lepo vreme, dobro raspoloženje Transport: nožni, a gde je neophodno koristite metro (metro karte kupujte na veliko, 10 karata 10 evra, 1 karta 1,40 evra, ne znam za specijalne višednevne ponude, pogledajte na internetu) Cene pića i hrane: ovo zavisi od toga gde ste. Ako sednete u neki nadrndani kafić blizu neke turističke atrakcije, cene pića i hrane mogu biti višestruko veće nego u sličnom mestu 4 ulice dalje. Svi restorani cene ističu na ulazu pa se informišite pre nego što negde actually zauzmete busiju. Smeštaj: Marš na Google. Ja spavam kod prijatelja. Things to see: ovde vam je dat predlog šta obići u jednom danu. Više dana – više stvari za vidit’. Ne sumnjam da je mnoštvo informacija o tome šta treba videti dostupno svakom ko ume da koristi internet pretraživače. Moj predlog je i da naprosto besciljno šetate jer Pariz ima šarma na pretek i to na svakom koraku. Noćni život: I toga ima na pretek i to za svačiji ukus. Bilo da ste zainteresovani za diskoteke ili mirnije romantične lokale, Pariz to ima a na vama je da to pronađete. Skrušeno priznajem da do sada nisam imala prilike da se pobliže upoznam sa noćnim životom ovog velegrada ali je ono što sam videla obećavalo i verujte da je došlo na vrh moje “want to do next time” liste. Ultimativni Pariz-pesmuljci: Grace Jones - Strange, Kaiser Chiefs - I predict a riot, Nouvelle Vague - Making plans for Nigel Special thanks: Mom pouzdanom izvoru, drugoj ženi i po Special sorry: Svima koji žive u Parizu i koji su ovo pročitali uz pomisao “Bože, ne mogu da verujem da sam upravo spizdio/la 15 minuta svog života čitajući ovo govno od teksta” Gde idemo sledeće: u glavni grad Champagne - Reims! |
Ko ne zna, dva
- 19:28 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (29) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Za pravoslavni Božić su mi u posetu došli prijateljica iz Zagreba i njen dečko holanđanin. Pošto nisam mogla da ih sačekam, dogovor je bio da od autobuske do mog stana dođu taksijem. Stali su malo izvan stanice i krenuli da love taksi. Nakon nekog vremena je konačno naišlo jedno prazno vozilo čiji je branik, u skladu sa novokomponovanom pravoslavnom "tradicijom", krasilo nekoliko grančica badnjaka. Moja je prijateljica podigla ruku i pokušala da ga zaustavi da bi na to njen polu-izbezumljeni dečko krenuo da skakuće okolo i u panici je lupka po podignutoj ruci. "Šta je?!" upita ona "Šta ti je?" "E, nemoj da zaustavljaš ovog, molim te!" "Zašto? U čemu je problem?!" "Pa pobogu, zar ne vidiš da se zabio u neki žbun ..." |
The beast inside
- 01:58 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (34) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Jedna od retkih TV emisija koja me istovremeno zabavlja i dovodi do izbezumljenja jeste MTV-jeva “Fabulous life of …”. Ova emisija nam pruža uvid u to koliko su bogate određene zvezde i zvezdice i na šta sve vole da troše svoj “teško” zarađeni novac. Između ostalog, tu možete saznati da je novi hollywoodski must svadbena torta nakinđurena Swarovski kristalima (cijena? prava sitnica), posedovanje ostrva na dalekom Pacifiku, minimum 10 automobila (od kojih mi njih barem 6 deluju potpuno isto), kuće, imanja, cipele, haljine, tailor-made gaće, dijamantske ogrlice za kučiće i mačiće and so on. Pre nekoliko dana sam gledala The Fabulous life of Oprah i ostala bez reči saznavši da ona mesečno troši više od $50 000 na čupanje obrva! Normalno, ona je taj novac zaradila pa ima pravo i da ga troši ali ipak – činjenica da se oni bahate dok 4 biliona ljudi na ovoj planeti živi sa manje od jednog dolara dnevno ostavlja gorak ukus u ustima, zar ne? Pre nego što zaglibim u nesuvislu i krajnje besmislenu kritiku jet settera, sebi uvek postavim pitanje – da li bi se ja na njihovom mestu ponašala drugačije? Da li bi novac, namesto na tortu, davala za decu u Kambodži i da li bi dijamantske ogrlice za kučiće uložila u izgradnju veterinarske klinike negde u Africi? Svi koji me poznaju znaju da odvajkada želim da budem humanitarac. Gdegod da vidite neku katastrofu zamislite mene kako sa neke ruševine delim ljudima pakete sa najosnovnijim potrepštinama i imaćete uvid u to kako sebe vidim za par godina. Normalno, ovom snu treba oduzeti hollywoodski šmek jer je realnost mnogo surovija ali svejedno, ima nečeg u tom pozivu što ga čini mnogo sadržajnijim i smislenijim od svega što je u opticaju. Kako sam geografski, društveno-politički i ekonomski bila onemogućena da u svet humanitaraca ušetam u velikom stilu, svoje sam prve humanitarne “projekte” usmerila ka ovdašnjim prosjacima. U Beogradu ih ima podosta i retko da sam pored koga prosla da mu nisam dala bar nešto. Vremenom se njihov biznis “razgranao” i više nije bilo mogućnosti da se da pomogne svima s’toga su, na moju ne tako veliku žalost, prvi otpali oni koji zaskakuju ljude po kafićima i raznorazne “humanitarne” organizacije koje mi svake nedelje bale po ulaznim vratima. Nakon nekog vremena, taman kad mi se pričinilo da će svi kolektivno crći od gladi, jedna je nevladina organizacija objavila studiju koja je pokazala da gro anketiranih prosjaka mesečno “zarađuje” i po nekoliko prosečnih plata. Iako znam da se ovo ne odnosi na sve prosjake već uglavnom na “profesionalce” od tada sam postala prilično nepoverljiva prema ovoj društvenoj grupi što je rezultiralo činjenicom da nekoliko godina skoro nikome nisam dala ni paru. To se, u većini slučajeva, pokazalo kao opravdano – osećaj da grešim je nestajao sa svakim njihovim odbijanjem da im namesto novca za hranu jednostavno dam hranu. Tu je još uvek bilo nekoliko starih bakuta i žena sa decom kojima sam davala staru odeću ali sam se uglavnom prizvala pameti i prestala da izigravam majku Terezu baš svima. Danas je nemoguće proći centrom Beograda a da na ulici ne sretnete barem jednog prosjaka ili da on ne sretne vas dok sedite u nekom kafiću. Neretko će vas za sat vremena obići dovoljno njih da zaboravite i sa kim ste i zašto seli baš tu. Sramota me je da kažem da ih već ima toliko da ih ni ne primećujem. Nekima dam nešto, nekima ne – zavisi od prilike i raspoloženja. Iako ponekad razmišljam o tome kako bi mi bilo da sam prinuđena da prosim a da niko ne želi da mi pomogne, generalno sam “operisana” od osećaja krivice. Postoji puno dana u mesecu kada sam i ja stvarno kratka sa parama pa sad, snalazim se na druge načine, ne očekujem da mi bilo šta padne sa neba, pa ni novac. Pre nekoliko dana, baš pred pravoslavni Božić, krenula ja u kupovinu. Dok sam čekala da se na jednom od semafora upali zeleno svetlo, primetila sam ženu kako nervozno gleda sve nas koji stojimo na prelazu. Tome nisam pridavala posebnu pažnju već sam nastavila da hodam. Posle jedno stotinjak metara neko me je uhvatio za ruku, ja sam se okrenula a ona ista žena me je tiho pitala da li mogu da joj dam 500 dinara (oko 50kn). Priznajem da sam isprva ostala malo zatečena jer mi niko do sada nije tražio neki konkretan iznos koji pritom nije baš sitan (barem ne ovde). Oko nove godine sam potrošila baš puno love i nisam mogla u sekundi da odlučim da li da joj to dam ili ne, zato sam joj po automatizmu rekla da nemam što je naravno bila laž. Ja sam, naime, upravo trčkarala u Mango da kupim poprilično nejeftinu suknju nad kojom sam slinila mesecima i koja je konačno dočekala novogodišnji popust u iznosu od nesagledivih 200 dinara. Ona me je pogledala, verovatno najtužnijim pogledom koji sam ikada videla, i rekla “Dobro, ništa, hvala”. Ja sam joj se izvinila i krenula put besmisleno precenjenih prodavnica. Nepunih 50 metara dalje sam već grcala u osećaju krivice. Razmišljala sam o razlozima koji su jednu sasvim običnu ženu naterali da 5. januara izađe na ulicu i prosi. U glavi sam iskonstruisala celu priču – kako nema love a deca očekuju nešto posebno za Božić, kako ih je ostavila same i obećala im da će im doneti svašta iz prodavnice, kako je onda izašla i bila očajna, i kako je po ulici vrebala ljude koji izgledaju "bogato" i onda spazila mene, jer se ja za kupovinu uvek nakinđurim kao za prvomajsku paradu, i kako me je puna nade pitala da joj dam 500 dinara i kako sam ja onda bila u fazonu “talk to the hand”, i kako će ona sad morati da kuva klin-čorbu i kako Oprah troši $50 000 za čupanje obrva mesečno i kako je to totalni kretenizam jer bi joj moja kozmetičarka to odradila do jaja za ono, 200 dinara. Na tu sam se misao smučila sama sebi pa sam se vratila nazad i pokušala da je pronađem ali nje više nije bilo, barem ne tamo. Obišla sam ceo blok i ništa. Da sam optimista pomislila bih da joj je neko dao brdo para i da sad hoda okolo sa pola supermarketa ali pošto nisam, prevagnula je misao o kuvanju klin-čorbe koja me je ispunila neverovatnom tugom. U moju su kuću ubrzo pristigli i gosti iz Zagreba pa je zabava mogla da počne. Čitav Božić smo jeli, pili i jeli. Pogled na moju prepunu trpezu je veselio sve osim mene – mene je nekako i dalje tresao osećaj griže savesti zato što nisam pomogla kada sam mogla. Mnogi su mi prijatelji rekli da se bezveze jedem jer ionako nisam kriva za njenu situaciju, uostalom, ne možemo spasiti ceo svet zar ne? Ne znam, ja ipak mislim da je ona mene odabrala sa razlogom a ja sam se ponela kao prava mala razmažena kučketina. Toliko o meni kao humanitarcu. Amin. |
Kako sam se nadala, dobro sam se udala
- 02:54 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (38) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Priznajem da nisam neki preveliki fan nove godine. Nisam hejterka ali joj poslednjih godina pridajem sve manje pažnje. Kao osvedočenu neradnicu, mene ne uzbuđuju niti slobodni dani, niti mogućnost preteranog uživanja u iću, piću i izležavanju, niti nada da će se u toj nedelji dogoditi nešto od čega će mi narednih 358 dana klecati kolena. Kako nemam mogućnosti da taj praznik provedem onako kako želim, provodim ga onako kako moram – obično na nekoj dosadnoj žurci sa isforsirano veselim ljudima na kojoj se obilato zalivam alkoholom nadajući se da ću pasti u alkoholnu komu, zaboraviti kako mi je bilo i onda se narednih 2 meseca auto-ubeđivati da mi je ustvari bilo super. Ovo, pogađate, nikad ne uspeva jer se ja i u najluđim alko-bespućima uvek sećam svega što se desilo i uvek znam da mi je uglavnom bilo neznabožački uspavljujuće i dosadno. Za razliku od proteklih godina, na ovaj smo doček krenuli unapred smoreni i bez velikih očekivanja. Plan je bio da odemo, klatimo se levo-desno do 2 ujutru i onda odemo kući izgovarajući se požudom a zapravo priželjkujući da u krevetu buljimo u neki od opskurnih filmova iz televizijske ponude. Srećom te se plan nije ostvario – štaviše. Ne samo da smo se odlično proveli i ostali do ranih jutarnjih sati već smo sve vreme ludovali na dance flooru i mlatarali rukama u svim naučno priznatim pravcima i smerovima. Kao ilustraciju ću ponuditi činjenicu da sam u odsutnom trenutku uhvaćena kako oko pola pet ujutru aseksualno bacakam i milozvučno arlaučem uz «Rhythm is a dancer». Do tog trenutka nisam bila ni svesna da znam sve reči, sreća te još imam podsvest da me prijatno iznenadi i demantuje. I ostali su građani ove «miroljubive zemlje ratnika» novu godinu dočekali na manje-više sličan način. Ludovalo se po kafićima, restoranima, hotelima i kućnim žurkama. Za one sa plićim džepom i jačim živcima su organizovane zabave po glavnim gradskim trgovima. Beograd je ove godine ispunjavao sve predispozicije za dobru uličnu zabavu – 4 bine sa nelošim izvođačima i neverovatnih 12 celzijusa u plusu ali šta to vredi kada ulicama i dalje hara nedojebana dečurlija kojoj se smisao života svodi na nezajažljivo alkoholisanje i bacanje petardi usled čega ulične zabave poprimaju formu Vijetnamskog rata u kome je jedini cilj izvući živu glavu. U ovoj državi očito nikog nije briga što svake godine slušamo o desetinama maloletnika koji će narednih 50ak godina svog života provesti bez minimalno dva prsta – kod nas gde je slavlje tu je i alkohol a gde je alkohol tu je i pucanje, šta sad, pa nećemo valjda da menjamo nešto u čemu smo najbolji?! Priliku da novu godinu proslave na glavnom trgu nisu dobile jedino Nišlije – njihov je gradonačelnik, velečasni Smiljko Kostić, doneo bogougodnu odluku da se u tom gradu obeleži jedino pravoslavna aka «srpska» nova godina, nedržavni praznik i još jedan odraz naše posebnosti naspram ostatka sveta. Jebi ga, mora nekako da se isposluje tih mesec dana lađenja jaja pa sad, jedna nova godina, dve, tri, ima se - može se, zar ne? Pri pogledu na cifru koja opisuje prosečnu platu u Srbiji zaključujemo da je većina građana ipak ostala kod kuće da uz prase i rusku salatu aktivno bulji u program koji su nam, specijalno za tu priliku, pripremile naše voljene televizije. A program? Nikad gori. Mislila sam da je prošle godine bilo loše ali je ove bilo naprosto ... tragično. Ne znam ima li uopšte smisla trošiti reči na over-the-top grand parade, izlizane matore pevaljke od čijeg vam se izraza lica pre plače nego veseli, serijale jeftino-primitivnog «humora» oličenog u neka dva mentola koji misle da je fantastično smešno biti zadrigao i imati južnjački naglasak ili o novogodišnjem programu jednog kanala koji se sastojao u isečcima iz njegovog novogodišnjeg programa '91, '92, '93? Najveće razočarenje su, u svakom slučaju, bili filmovi. Takvu plejadu naporne B-produkcije je stvarno bio uspeh nahvatati odjedanput. Najviše su zakazale one TV kuće koje se, u trci za rejting, svake godine potrude da imaju par jakih premijera – pod ovim ne mislim na BKTV i njihov fantastično-zabavnan ciklus filmova sa Bud Spencerom (?!?) već na RTS, Pink, B92 ili pak HRT, koji ovde ima popriličnu gledanost. RTS se trudio da pusti dosta filmova od kojih su neki bili krajnje opuštajući (romanticne komedije iz 50ih) a neki potpuni promašaj (ciklus filmova «Ajkula» - krajnje passe). Bez obzira na to, rekla bih da je RTS summo summarum imao najjače filmove pustivši Sin City, Daredevil, Van Helsing, Shakespeare in Love (...). Pink je ove godine totalno zakazao bez ijedne jače premijere, B92 je (kao i uvek) bio filmski dosadnjikav dok su se na filmskim kanalima (Cinemania, TV1000) uglavnom vrteli filmovi koje viđamo i inače. Za mene je poprilično razočarenje bio i HRT jer su novogodišnji filmovi bili poprilično slabi, da ne kažem patetični. Sva sreća da smo se domaćin i ja razigrali, ko zna šta bi se desilo da nas je zahvatila ona ranijespomenuta novogodišnja «požuda»? Mi smo u svakom slučaju u novu godinu ušli veselo a sa druge strane su nas opet sačekale afere, tragedije ali i lepe vesti. Vlada je nastavila kampanju otkrivanja tople vode o porodici Karić, Tadić je uljudno i sa dostojanstvom –pozvao- Mladića i Karadžića da se dobrovoljno predaju (yeah, right), očiti psihopata je ubio petočlanu porodicu u Herceg Novom, fantastična Olivera Jeftić je pobedila na tradicionalnom novogodišnjem polu-maratonu u Sao Paolu ... sve ove vesti na svoj način boje našu svakodnevnicu i ukazuju na to kakvi smo mi zapravo. Ono što me je od svega najviše nateralo na razmišljanje jeste emisija «Utisak godine» u kojoj je za utisak 2005. izabrano sećanje na Đinđićev atentat. Podsetiću, ovo je godina u kojoj su na videlo isplivale mnoge istine i afere a opet – nama je i dalje najveći utisak to da Đinđića više nema. Ovo može biti indikator raznih stvari ali bih se ja usudila da odem korak dalje i kažem da ovo samo očituje neobuzdanu potrebu našeg naroda za kukanjem. Da me ne shvatite pogrešno – meni je i dalje poprilično teško kada o tome razmišljam i nipošto nisam ravnodušna. Svesna sam onoga što se dogodilo i jasne su mi posledice. Ipak – isto kao što sam to činila i kada su umirali moji najbliži tako i sad – situaciju nisam videla kao izgovor da se predam i da ostatak života provedem ridajući nad svojom nesretnom sudbinom. Očito je da sam u tome ostala usamljena jer vidim da je mnogima i dalje najdraže da se guše u apatiji i beznađu od kojeg mi već ide para na uši. Zapamtite, ono što se desilo nas je možda vratilo u antiku (jer smo u srednjem veku već bili) ali od tada pa do danas nemamo ni jedan jedini izgovor zašto smo u antici i ostali. Kada bi se svi ovi ljudi kojima je čitav svet non-stop srušen barem malo aktivirali u društvu ili kada bi barem izlazili na izbore, možda bi se nešto i promenilo. Ovako su se svi rađe popuju po svojim dnevnim sobama i nariču neshvatajući da bi se uz malo napora, ako ništa drugo, barem rešili svojih frustracija, osećaja bespomoćnosti i rezigniranosti (ili barem potrebe da svakodnevno dave rodbinu sa istim). No, da ne dužim, nisam želela da od ovog napravim politički pamflet nego da vam saopštim da sam novogodišnje i božićne praznike provela veselo i da vam se zahvaljujem na lepim željama za 2006. Sad odoh da vidim da li nešto ostade od božićnog ručka a vama želim produktivan prvi radni dan u novoj godini i puno sreće sa mamurlukom! PS. Kako sam prošle nedelje odgledala puno filmova uzela sam sebi slobodu i da izaberem dve najgore prevedene scene. The winners are: #2 - iz filma "All over the guy" Original "I still haven't brought anything for her bridal shower" Prevod "Još moram da kupim neke stvari za mladino kupatilo" #1 - iz filma "Love potion No.9" Original "It's a tradition that bride and her maid of honor exchange glasses" Prevod "Tradicija je da mlada razmeni čaše sa jednom uspešnom ženom" A-lohaaa |