| < | prosinac, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
..:Srećna Nova 2006!!:..
- 18:42 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (38) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Svim dragim blogerima i onima koji ovo konzumiraju samo iz prikrajka želim sretnu i uspešnu Novu 2006. godinu, puno zdravlja, ljubavi, zabave, uspeha i novca i da se u 2006. češće viđamo, malo više u stvarnosti ali ništa manje virtuelno. Lep provod večeras, puno poljubaca i ruske salate šalje vam vaša domaćica! |
Svi vi, što maštate o sreći ...
- 16:26 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (47) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
U ovo doba godine obično volim da se bavim aktivnostima koje uključuju prebacivanje sa levog na desni bok, zabrinuto traženje daljinskog po prekrivačima te gledanje filmskih remek dela such as "Don't tell mom, the babysitter is dead" . Donedavno je sve ukazivalo na to da ovaj decembar neće biti puno drugačiji od ostalih ali avaj – u nameri da dokaže da je još uvek glavni neprijatelj srpskog naroda, moj je bankovni račun zahvatila promaja što me je primoralo da se ničim izazvano, pognute glave i podvrnutog repa, vratim među proleterijat i radne ljude i građane. Možda će vas ovo šokirati ali - u Srbiji je poprilično teško naći dobar posao. Svake godine gledam gomilu diplomaca kako sa fakulteta izlaze ubeđeni da će svoju životnu priliku pronaći u malim oglasima. Tamo se, nažalost, retko nađe nešto kompleksnije od “Sastavljajte ukrasne kutije – radite od kuće!” i “Traže se dve konobarice za kafić na Banovom Brdu”. Dobri poslovi ostaju skriveni od očiju javnosti i rezervisani za one koje krase određene lične sposobnosti, poznanstva i veze. “Poznanstva i veze” ne moraju uvek da budu negativna kategorija ali je činjenica da se do njih dolazi ili rođačko-prijateljskom linijom ili poslovnim kontaktima. Ako zanemarimo čisti nepotizam, do dobrih poslova se dolazi tek kad ste negde već zaposleni. U vreme kada sam radila čini se da nije prošao dan da me neko nije pitao “Treba nam pravnik – znaš nekog koga bismo mogli da zaposlimo?” ili “Treba nam petoro ljudi da radi na ovom projektu – raspitaj se da li je neko zainteresovan.”. Poslovi su pljuštali na sve strane a nikome nije padalo na pamet da za to raspiše normalan konkurs. Isti ljudi su cirkulisali od firme do firme ili od organizacije do organizacije i sve je išlo kroz prizmu ličnih poznanstava ili reputacije koju neko uživa u profesiji. U plemenitoj nameri da završim fakultet ja sam se pre nekoliko godina povukla i posvetila studijama. Imala sam sreću da ostanem u bliskom kontaktu sa nekim bivšim kolegama pa bi mi oni pomagali da nađem nešto privremeno dok ne zaradim dovoljno da se “provučem” kroz naredni period. Takvu vrstu solidarnosti možete posmatrati kao pozitivnu ili negativnu ali tako stvari stoje, uostalom, svoje preporuke ne dobijam isključivo na bazi poznanstava već i na osnovu toga što umem da radim svoj posao. Niko vas neće preporučiti ukoliko nije siguran da ga “tamo negde” nećete osramotiti pa tako ni moje bivše kolege. Za razliku od naših vrlih ministara, moji vas poznanici ne mogu poslati negde gde se velika para zarađuje sedenjem i treptanjem, tako da obično završavam negde gde me gomila posla neprestano kljucka u glavu. Privremeni poslovi su dobri i loši. Loši, zato što prelećete iz sredine u sredinu, u svakoj značajnu količinu energije trošite na to da se uklopite i spoznate šta se od vas očekuje a rokovi su strogi i morate ih poštovati pa makar zbog toga radili 20 sati dnevno i vikendima. Dobre strane ne treba posebno naglašavati – donose novac i ne traju večno. Možda ne bih volela da živim na privremenim poslovima ali su bez sumnje puno dinamičniji i uzbudljiviji od svakodnevnog blejanja po kancelarijama. Da se vratim na temu (insinuirajući da tema postoji), početkom decembra sam obnarodovala da mi je potreban posao i da prihvatam sve što je iole stimulativno. Kolege su se još jednom iskazale i dobila sam čak tri ponude od kojih sam sve prihvatila. Da ne pomislite da sam nezajažljiva, jedan posao je bio “za odmah”, jedan se laganica radi do marta a jedan je udaran u aprilu i maju. Jedini downside je što se novac svugde dobija “po realizaciji” ali se to ionako uklapa u moju maksimu “bolje novac na grani …” pa je okej. I tako sam prošle nedelje počela da radim malo ovo – malo ono. Mic po mic, dođosmo do toga da opet radim po 16 sati dnevno. Volim da radim pa mi ovo ne pada teško iako zbog toga lagano gubim vezu sa svetom. Neverovatno kako moj “uredni” način života odlazi u kurac na sam prizvuk rada i privređivanja što se manifestuje kroz: 1. Kompletnu nesposobnost izlaska iz sfere poslovnog - tokom dana stalno radim i/ili razmišljam o tome, ako nisam sama onda vreme provodim ili sa ljudima sa kojima radim (sa kojima neometano trućam o poslu) ili sa nesretnim domaćinom koga ni odsecanje ušiju ne bi spasilo od prezentacije mojih poslovnih dogodovština. Ako se pak neki entuzijasta iz ostatka sveta kojim slučajem drzne da me nazove “dok sam u poslu” – hah, ništa lakše! I pre nego što je uspeo da mamu, seksualno opštenje i kučiće smesti u istu rečenicu ja sam već izdeklamovala svoj čuveni “busy and important” drill. Moj doprinos društvu će biti obnarodovan i svima onima koji me vide iako teško da će se za kog u tom periodu naći vremena. U vreme kada radim sam jednostavno neupotrebljiva za bilo šta drugo, što se očituje i kroz činjenicu da jedine slobodne sate trošim na pisanje posta o tome kako sam poslovno nenadjebiva. 2. Kompletnu neobaveštenost – za razliku od ljudi sa stalnim zaposlenjem, mnogi “temps” (tj. “privremeni”) nemaju luksuz čitanja novina ili blogova na poslu. Ja u tome idem korak dalje jer me rad zaokupi do te mere da na to zaboravim i kod kuće. Pre neki dan mi prijatelj reče “Nije fer, ja sam poslednji saznao da je Gotovina uhapšen!”. Moja reakcija na to je bila “Šta, Gotovina je uhapšen?”. To vam valjda dovoljno govori da moj izostanak nije produkt zločinačkog udruživanja već čiste i nepatvorene radničke ludosti. Valjda nećemo morati da čekamo na moj sledeći odlazak u Pariz da o njemu nešto napišem! Ovde bi još i dodala da u vreme privremene zaposlenosti skoro da ne spavam, ne posećujem nikakva društvena događanja, ponekad zaboravim da se očešljam, pušim kao smuk i jedem sve sama govna. Taman sam bila na dijeti i smršala jedno 431589739 kilograma i sad, namesto da na posao nosim šerpice marke "Pozdrav iz Sokobanje" prepune zdrave hrane, sve o čemu mogu da razmišljam su pizze, hamburgeri, rol-viršle i smoki. Sva sreća te radim samo po 2-3 nedelje inače ko zna dokle bih dogurala? Ni do čega pametnog ali me to u svakom slučaju neće sprečiti da promptno utamanim ovaj Jaffa keks. Mljac! |
Suck the marrow out of bones
- 05:04 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (41) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Iako sam se zbog toga jedno milion puta ugrizla za svoju neobuzdanu jezičinu, obećala sam vam još malo naklapanja o Bratislavi pa, da ne bude da ne držim obećanja, eto vam pa se zabavljajte. Bratislava je grad(ić) lociran na Dunavu, nekih 60-ak kilometara od Beča i nešto malo više od Budimpešte. Da potkrepim tezu da se radi o gradiću, reći ću da Bratislava ima oko 450 000 stanovnika što je negde četvorostruko manje od Beograda i dvostruko manje od Zagreba. Geografski, Bratislava deluje prilično skučeno uprkos tome što vam do hotela “Stop” treba čitavih pola sata klackanja gradskim prevozom. Grad ima poprilično simpatičan centar koji se može obići za oko 3 sata (sa domaćicinim razgledanjem izloga i ispijanjem piva, 6) dok ostatak grada čine naselja-spavaonice od kojih je najružnija i svakako najpoznatija Petržalka, poznata takođe i po fudbalskom klubu kojeg smo ove godine imali prilike da pratimo u Ligi šampiona. Kako ja zaista mrzim sightseeing, moje se razgledanje grada uglavnom svodilo na centar. Prvo sam posetila Slovački parlament koji je, onako soc-realno moderan, natakaren na sred starog grada tek da ne bude da je tamo baš sve monotono-centralnoevropski-slatko. Parlament je iznutra prilično lepo i funkcionalno sređen a obradovaće vas da se baš tih dana u njemu održavala izložba i degustacija varaždinskih vina kao i sijaset drugih cro-related manifestacija koje su prethodile poseti predsednika Mesića Slovačkoj. Vina nismo uspeli da probamo ali smo zato uspeli da upadnemo na jednu od sednica na kojoj se raspravljalo o zakonu o alternativnoj službi (kod nas oksimoronski poznatijoj kao «civilni vojni rok»). Sednici je prisustvovalo tek 15ak parlamentaraca što dokazuje da naša skupština nije usamljena u okupljanju nezainteresovanih i besposlenih zgrtača beneficija i dnevnica.    Uvid u preposećenu sednicu o alternativnoj službi; Izgled skupštinske sale; Naš domaćin, najmlađi poslanik Parlamenta Nadalje nas je put odveo u dvorac (lociran prekoputa Parlamenta) pa u stari grad. Stari grad je, iako mali, prilično simpatičan i, što je najvažnije, prepun kafanica za odmaranje domaćičinih umornih nožica i? I? Pa ispijanje piva, naravno! Da ne dužim sa onim jeftinim opisima tipa «The vibrant downtown of Bratislava ...» koje ionako možete da nađete u svakom vodiču za pomahnitale bekpekere evo par sličica pa uživajte sami:         Sa šetnje po centru vam prenosim jedan interesantan događaj. U nekom trenutku se naša mala beogradska reprezentacija odvojila od ostatka grupe uz dogovor da se u zakazano vreme sastanemo na jednom od glavnih trgova na kojem se inače nalazi i Nacionalni teatar. Kako smo nakon određenog vremena zaključili da ne znamo kud teramo, zaustavili smo par policajaca i pitali ih za put. Poturili smo im mapu grada pod nos i rekli «Main square?» «National Theater?». Da ne bude da su dalja dešavanja bila izazvana jezičkim preprekama, ovi policajci su govorili engleski i znali su šta tražimo. Kako nisu znali da mi u isto vreme dosta dobro razumemo slovački evo kako su izgledale njihove međusobne konsultacije održane nad mapom grada koju nikako da rastumače: «Šta ovi traže?» «Ne znam, traže Nacionalni teatar, jel znaš ti gde je to?» «Nemam pojma jebote» «Kažu da je na glavnom trgu ... gde bi to moglo da bude?» «Jebem li ga, glavni trg, valjda u centru» «Ajd da pitamo ovog trećeg .... E, znaš ti gde je glavni trg? Tamo se nalazi i Nacionalni teatar.» «Pa ne znam tačno ali ako je glavni trg onda mora da je u centru» «Najbolje da ih pošaljemo u centar pa neka tamo pitaju nekog, a?» «Ma da, to je najbolje» Mi smo, suzdržavajući grohotni smeh, uzeli mapu nazad i krenuli ka centru. Nepotrebno je napomenuti da se dotični trg nalazio kojih 500 metara dalje i da je isti bilo skoro nemoguće promašiti. To mora da je jedno n-ti put da sam dobila potvrdu da oni policijski stereotipi nisu baš u potpunosti zajebancija :)  Famozni Nacionalni teatar Nakon šetnje po centru, Lolek i Bolek su nas odveli u spomen-park kojim su se Slovaci zahvalili Sovjetima za njihovu pomoć za vreme II svetskog rata and beyond:    Spomenik; Zvezda petokraka; Pogled sa spomen parka kojim nažalost nije obuhvaćena zgrada u obliku piramide okrenute naopako (zamislite je: sad) Mi nismo bili načisto zašto su nas odveli baš tamo ali je pik pao na relaciju mi-levičari-komunistički-spomenici pa smo izigravali uzbuđenje. Meni je cela poseta zapravo bila interesantna iz dva razloga: prvo, zato što sa tog mesta puca pogled na celu Bratislavu što je zgodno za napravit' one mama-tata-super-se-provodimo fotografije a drugo, zato što do tamo i nazad prolaziš kroz raznorazna bogataška naselja te spoznaješ da se nouveau riche u Slovačkoj takođe loži na mermer, laviće na kapijama, kvazi jetsetterstvo i monumentalnost baš kao i nouveau riche kod nas. Kada izađete iz centra dolazite u surovu soc-realističku realnost u kojoj vam se sa svake strane ukazuju kontigenti sivih bezličnih zgradurina čiji je jedini cilj i funkcija pakovanje što većeg broja ljudi u što manji prostor. Može se reći da gradska vlada čini neke napore da ta naselja humanizuje izgradnjom novih naselja koje odlikuje šarolikost – plave zgrade sa roze terasama naspram zelenih zgrada sa žutim terasama ali još uvek u nedovoljnoj meri da vam izbriše prvobitni utisak depresivnog sivila. Petržalka je na mene bez daljnjeg ostavila najjači i najdublji utisak jer je naprosto odvratna. Da, nema diplomatskog načina da se to kaže, Petržalka je užas živi i čik nek mi neko dokaže suprotno :) Ono što je nekolicina nas primetila jeste da sav užas Petržalke ne možete primetiti vozeći se pored iste kolima ili vozom jer su Slovaci sa svake strane glavnog puta i železničkih šina izgradili neke pristojne stambene komplekse čime su zaklonili sav pakao onog što se nalazi iza. Kada zađete malo dublje sledi šok nesagledivih razmera, veći čak i od onog koji me je pre nekoliko godina obasupnuo kada sam greškom zašla u ozloglašeno beogradsko azbestno naselje. Za one koji ne znaju reći ću da je Petržalka toliki atak na čula da u poređenju sa njom Trotterovski Peckham zvuči kao downtown Dubai, ako ne i više!     Petržalka, slikana iz daljine; Patetični pokušaj da se fotoaparatom zabeleži ilustracija narednog pasusa Da ne zađem previše u svoju suptilnu balkanštinu, Petržalka je ipak poznatija i cenjenija po svom fudbalskom klubu koji se sad zove Art Media. Imala sam sreću da Bratislavu pohodim baš onda kada se tamo odigravao meč između Art Medie i Glasgow Rangersa pa vam sad mogu preneti i svoje utiske o škotskim navijačima. Oni su naime u Bratislavu počeli da pristižu nekoliko dana ranije, prvo u manjim pa onda u nesagledivim grupama. U jednom trenutku ih je bilo toliko da sam se zapitala da li su nekog ostavili kod kuće da ugasi svetlo? Bez zezanja, ono što me je ozbiljno impresioniralo jeste da su Škoti (ili Glazgovljani, ne znam baš kako da ih stavim u padež) vrlo predani navijači, u Bratislavi ste tih dana mogli da vidite i staro i mlado i roditelje sa decom i starije bračne parove i studente i srednjoškolce i momke i devojke i one koji spavaju u skupim hotelima i one koji spavaju na ulici, znači, pojavile su se doslovce sve starosne i socijalne strukture kojima je jedini zajednički imenitelj bio to da su iz Škotske, da navijaju za Rangerse i da ih čovek ništa jebeno ne razume. Škoti generalno spadaju u skupinu «mirnijih» navijača – pijanih budala je bilo i biće – ali je većini najveći eskces bio uznemiravanje mog slušnog aparata mnogobrojnim škotskim narodnim pesmuljcima što, kad se sve zbroji i oduzme, i nije tako strašno. Ja sam sve vreme očekivala neke tuče i nemire (gde ćeš bolje pripreme za Pariz) ali od toga ništa ili barem ne u onoj meri u kojoj bi to bilo interesantno za opisati na mom blogu. Škoti su se pred utakmicu okupili baš ispred Nacionalnog teatra što mi ostavlja nadu da su naša tri policajca na kraju ipak spoznala njegovu lokaciju. Mi smo odlučili da utakmicu preskočimo te da se malo podrobnije upoznamo sa noćnim životom ovog uzavrelog grada.   Malo smešnih bratislavskih spomenika: 1) Man at work - spomenik koji je oduševio sve sem pravnički-orijentisanu domaćicu koja je u njemu odmah videla potencijalnu saplitačku opasnost te mogućnost za dobijanje velikih novčanih odšteta od strane gradskih vlasti i države 2) Paparazzo - originalno, zar ne? Što se noćnog života tiče, recimo da je za njegovu spoznaju bilo gde, pa i u Bratislavi, potrebno imati neke insajderske informacije. Ipak, kako je naš insajder bio Bolek i kako se njegova ideja dobrog provoda svodila ispijanje čaše obične vode u neidentifikovanom workerskom svratištu pored hotela, tako smo mi bili prinuđeni da bratislavski pubbing & clubbing upoznajemo pešački, metodom prislanjanja oka/uva na izlog/vrata kafića/kluba a sve u cilju brzopoteznog utvrđivanja da li nam mesto elementarno paše ili ne. Naš se seminar momentalno podelio u dve grupe: onu mlađu od 25 godina koja je skapavala za jurcanjem po disko-klubovima i onu stariju od 25 koja se primarno fokusirala na «mirnija» mesta u kojima, uz nezajažljivo alkoholisanje, ide i neizostavno bistrenje društveno-političko-estradnih tema. Na veliku žalost svih blog-partijanera ja sam se radosno svrstala u drugu grupu zbog čega baš i nisam u situaciji da sa vama podelim vaskolike utiske o bratislavskim diskotekama. Mislim da je za one, koje takav način zabave zanima, najbolje da posete neke od mnogobrojnih on-line vodiča jer sam tamo videla nekolicinu preporuka koje zvuče zanimljivo pa sad, ništa vas ne košta da probate. Za one koji su više za pubove, jazz clubove i slično, moja preporuka je da se prošetate po starom gradu i našom metodom utvrdite gde vam je najbolje. Interesantnih pabova ima na svakom koraku ali su oni u "moje" vreme bili prepuni preglasnih Škota tako da nam je izbor bio sužen na tek nekolicinu mesta gde je muzički ugođaj bio nešto bolji od ove škotske Junior Evrovizije. Barovi se obično zatvaraju oko jedan ali smo uspeli da ulovimo par onih koji rade do 4 tako da je dobar provod moguć ukoliko se za njega adekvatno naoštrite. Cene hrane i pića su pristupačne a zabava raznolika – možda moj čitalac iz Bratislave može da izdvoji nešto vredno posećivanja da ne lutamo više? Na provod se u svakom slučaju ne žalim. Ja sam imala ono najbitnije a to je odlična ekipa sa kojom je i hotel «Stop» bio zabavan koliko i Studio 54 sedamdesetih. Suprotno slici koju su mnogi od vas već stvorili o mom boravku tamo, u Bratislavi mi je zapravo bilo prilično opušteno. Jeste da je grad malo dosadan i da ljudi nisu za pasti u nesvest ali nema toga što jedna flaša Demanovke ne može da ispravi, verujte mi na reč! Pre nego što završim spomenula bih da smo na putu nazad svratili i do Budimpešte. Budimpešta mi je oduvek bila sjajna i mogu vam reći da je za ovih par godina koliko me nije bilo još više uznapredovala. Najlepši deo mog boravka je bio susret sa starim prijateljima koji su se konačno skućili i u to ime me nahranili najboljom pastom od-svega-što-nađeš-u-frižideru na čemu sam im beskrajno zahvalna! I za kraj, uobičajene servisne informacije: Kako stići do tamo: avionom do Bratislave ili Beča odakle imate redovne autobuske linije do Bratislave, vozom preko Budimpešte ili Beča, kolima (ako već možete), autobusom (ako baš morate) Vize: Građanima RH za Slovačku ne trebaju vize, građanima SCG trebaju, one su besplatne i dobijaju se za 3 dana. Smeštaj: Bratislava na prvi pogled zaista ima dosta hotela i hostela tako da je najbolje da proberete po internetu i onda vidite koja vam je opcija najpovoljnija. Topla preporuka je da se smestite negde u centru kako bi sebe poštedeli bauljanja po taksijima i sličnim prevoznim sredstvima kojima cena raste saglasno količini alkohola u vašoj krvi :) Hrana i piće: Bratislava je u ovom domenu prilično raznovrsna i povoljna. Slovačka valuta je kruna, za 1 evro se dobija otprilike 39 kruna, cene piva se kreću oko jednog evra, vina takođe, dobar obrok u restoranu je oko 8 evra tako da nemojte slučajno da sam vas videla u McDonald's-u, jel jasno?!   "Tipična slovačka večera za bogate" (c) Bolek; Demanovka, moje lično alkoholno otkriće godine; Things to see: za više detalja konsultujte vodiče, na prvi pogled treba videti centar grada, prošetati se pored Dunava i obavezno skoknuti do Petržalke Things to do: kafanice, kafanice, kafanice – i klubovi, naravno :) Muzička preporuka za bolji doživljaj grada: The Sundays - Skin & bones; Keane - Bend and break; New fast automatic daffodils - Get better Gde idemo sledeće: u Pariz!! |