< listopad, 2006  
P U S Č P S N
            1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31          


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________

____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti

Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević

Uz pomoć Hala njušim:



Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:

Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona

I drag mi komšiluk:

Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno

Autentična ili ne, naša Belle de jour

Image Hosted by ImageShack.us


Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:

Bettina
Tommi Laitio

U suzama su nas izgleda napustili:

Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje

Image Hosted by ImageShack.us

I ja bedz za trku imadem!


online


___________________________________

rijama@yahoo.com
___________________________________

Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života

Žal za mlados'

Pop Boks
Leksikon YU mitologije

Na poslu je dosadno? Zabava je one click away

SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno

Linkz to my hall of cool

Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter


Rođendan, kažeš?

Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:

Knjige

John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"

A o ovome ni da ne govorimo ..

USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)

..::Domaćički shit-lit::..
19.10.2006., četvrtak
Lagano ignorisanje činjenice da me nije bilo par meseci ....

Sinoć sam, sa nekih 20 godina zakašnjenja, prvi put gledala i Lake Pingvine i Duran Duran uživo. Laki Pingvini su mi oduvek bili simpa, valjda zato što me asociraju na vreme kada je život u Beogradu bio mnogo opušteniji i kada je izmedu mene i zabave stajao samo neki dosadni domaći zadatak koji se ocenjivao roze i plavim leptirićima. Njihovom delu koncerta sam se radovala ali bez prevelikih očekivanja - ipak su oni ljudi u godinama i sa karijerom koja se bazira na par hitova na šta ukazuje i činjenica da su nakon tolikog vremena i dalje nečija predgrupa (pa makar to bili i svemoćni DD!). Oni su svoj deo posla, u svakom slucaju, pošteno odradili - par glavnih hitova, par duhovitih i manje duhovitih upadica, ja stigla do piva i zabava može da počne.

Govoreći o Duran Duran, njihovom sam koncertu prišla sa odredenom dozom skepse. Iako je Beograd predugo bio izvan svih postojećih tokova čime bi se dalo opravdati to što mnogi bendovi dolaze ovamo totalno past their prime, ipak je moja inicijalna reakcija na svako pojavljivanje zaboravljenih "veličina" tipa Kiss i Alphaville (da, Alphaville) jedno ogromno prevrtanje očima. U tim trenucima najveća zabava mi je pogađanje šta je sledeće? Da li će jedini preostali Ramone putem reality showa sakupiti ostatak benda i dovesti ga na Zaječarsku gitarijadu ili će nas za predstojeću Novu Godinu na glavnom Trgu zabavljati niko drugi do prateći bend pokojnog Falca?

Drugim rečima, mislim da vam je jasno zašto je plakat Duran Duran malo izvio moju desnu obrvu. Daleko da su oni one hit wonders ali je činjenica da će ih svako pre vezati za So 80s nego za MTV Fresh. Dodatno, kada pogledate putanju njihove turneje pa na mapi otkrijete da posećuju sve same epicentre dešavanja kakvi su Varšava, Bratislava ili Bukurešt neminovno se zapitate koji su porivi okupili to elitno društvo na jednom mestu. Svejedno, sa namerom da izbegnem upadanje u svoje beskrajno kritizerstvo, u konačnici mi je bilo drago da ću napokon videti gos'n Le Bona & co te sam u to ime pazarila karte i obukla se malo lepše nego što se oblačim "za po kući".

Gos'n Le Bon nas je inače od početka oduševio svojim saosećanjem za naš težak život iza gvozdene zavese. Džaba su mu ljudi pričali neke bajke o drugu Titu, istorijskom njet Staljinu, progresivnom komunizmu i štatijaznam. Na sve te priče za malu decu on je samo rekao "O da, vas su jako nevoleli na Zapadu i bili ste izolovani" a mi do današnjeg dana nismo razjasnili dal' je još uvek pričao o 80im ili se šeretski i sasvim legitimno prebacio na 90e. Ono što je takođe upadalo u oči jeste činjenica da sam do početka koncerta prebrojala barem 20 numera gorespomenutog vokalno-instrumentalnog sastava koje znam od reči do reči. Sebe nikad nisam smatrala vatrenom obožavateljkom Duran Duran ali, kada se sve sabere i oduzme, itekako dolazim do zaključka da su mi oni malo više od usputnog grešnog zadovoljstva. Nije da sam u iskušenju da pronađem one stare postere iz Brava ali je ipak indikativno da sam se, od svih koncerata koje sam videla ove godine, pored koncerata omiljenog Morrissey-a i Pet Shop Boysa, još jedino sa ovog vratila narušenih govornih sposobnosti.

Da se vratimo na temu - tu sam bila ja (sreća), pivo (sreća) i 20000 ljudi (manja sreća). Sajmon je izašao pomalo obučen kao Loša iz najboljih dana samo bez kape. Koncert su otvorili sa nepogrešivim Hungry Like a Wolf a zatim se odatle pa u narednih sat i po (možda i dva) ređao hit za hitom. Videlo se da Sajmon i drugari nisu bili raspoloženi za eksperimentisanje - pucali su tačno na ono što publika voli i to im se višestruko isplatilo.

Inače, pošto znam da regularne posetioce mog iregularnog bloga ne zanima detaljan opis svake pesme te opis nabildanog ali ipak intelektualno-nastrojenog frajera koji je ispred mene mlatarao rukama sa sve tri prsta, daću vam par opservacija vezanih za članove samog benda.

Prvo, Sajmon. Ozbiljno mora da prestane da koristi Botox. Upotreba istog je neizbežno primećena kroz njegovu nesposobnost proizvede bilo kakvu mimiku osim one koja nastaje kao posledica otvaranja i zatvaranja usta. Drugo - Sajmon mora da prestane da drži govore između pesama jer se plašim da je sinoćnim verbalnim izletima pokazao da nije baš "najoštrija alatka u kutiji". Treće - da feedback ne bude baš naporno negativan - čovek je, čini se, naučio da peva. Sad stvarno može da peva što mi govori da smo mi zakasneli možda ipak stigli da ih vidimo na vreme.

Od ostalih članova izdvajam Johna Taylora iz prostog razloga zato što se na njega palila bivša devojka druga sa kojim sam bila na koncertu (nerazjašnjena situacija iz 1983.) tako da sam vreme uglavnom provela slušajući kako je on kurvin sin, nepatvoreno govno, smeće sa Bravo nalepnice zalepljene na njen ormar i so on i so forth. John i dalje ima svojih prednosti iako bi mogao malo da 'oladi šatiranje u stilu Pede d'Boja (so last year!) a i odevanje u stilu emo bendova sa Top of the Pops - nije da baš toliko mrzim emo bendove ali ipak, čovek gricka pedesetu, vreme je da se sabere!

Bilo kako bilo, na mene je pored jako ubedljive hit parade koja je me je naterala da skoro 2 sata đuskam (!) i pevam (!!), najveći utisak ostavila mega-raspoložena publika koju sam često čula mnogo bolje nego bend. Ovim sam indirektno pokušala da nagovestim da je prva hala Beogradskog sajma sranje i da stvarno ne znam kog se đavola tamo još uvek organizuje bilo šta osim samita malih i srednjih preduzeća. Kako je i bend bio na nivou a bogami i publika, zaključiću je da se novac uložen u ovu zabavu višestruko isplatio. Možda sam ih i videla dvadeset godina nakon "vrhunca" ali valjda je baš iz tog razloga narod izmislio onu čuvenu - bolje ikad nego nikad ...

- 00:53 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (44) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
21.05.2006., nedjelja
The dancers will keep your mind off music

Da vam dočaram koliko sam (bila) u poslu, reći ću da sam na polufinalno veče Evrovizije u potpunosti zaboravila. Niti sam znala ko se takmičio, ni kakve su pesme, ni ko je prošao u finale, ni koji su najznamenitiji skandali, ni koji su favoriti. Jedino što znam je da sam negde oko ponoći, u sred jednog u nizu postradnovremensko-poslovnih sastanaka dobila SMS “Obrati pažnju na Litvance” i tada je sve počelo. Valjalo se brzinski organizovati – Evrovizija se ne propušta!

I pored toga što su pored mene sedeli neki od mojih omiljenih prijatelja i što sam bocu belog vina grlila više nego domaćina u proteklih par meseci, ovogodišnja Evrovizija mi je stvarno bila plain boring. U prilog tome govori i činjenica da je i Terry Wogan bio prilično neinspirisan i da su me njegove upadice tek povremeno dovodile do suza. Pesme su bile toliko dosadne i zaboravljive da većine njih nisam mogla ni da se sećam onoliko dugo koliko mozgu treba da izda naredbu ruci da nešto zapiše na papir. Gledajući one nastupe sve vreme sam se pitala “What t’fuck were you thinking?”. Oni su se Finci bar sakrili iza maski pa je mala šansa da će na njih sutra neko pokazivati prstom u supermarketu ali Litvanci … ili Sue-Ellen-iz-Dallasa Nemci … ili jednoobrvasti Maltežanin? Ma daj, molim te.

Sve nade sam polagala u glasanje - to je moralo da bude interesantno! U mom su društvu glasovi bili podeljeni na Severinu i nikad-neodustajećeg Harija ali smo bili svesni i drugih favorita – Finaca i onog još-uvek-u-klozetu-zatvorenog Rusa čiji je nastup pokazao svu izdašnost poštovanja ljudskih prava u majčici mu domovini (aluzija na balerinu nekoliko minuta zatvorenu u klaviru). Da potvrdim svoju nesposobnost da ikad predvidim pobednika, sav moj novac je stajao na Severini. Ok, nisam bila sigurna da će baš pobediti ali drugo, treće mesto … malo li je na ovu skupoću?

Glasanje je počelo i da, konačno sam se smorila. Jedino što me je povremeno vadilo iz lagane pospanosti su bili Terijevi komentari na čike i tete koji su se javljale iz studija širom Evrope. Svako ko nije rekao “Thank you for an amazing show” je dobio pola minuta moje neometane pažnje. Glasovi su se smenjivali a ja sam se sve više pitala u čemu je poenta takmičenja ako sve zemlje, bilo da učestvuju u finalu ili ne, imaju pravo glasa. Mislim, ne, ozbiljno, budem li još jednom čula “10 points go to Ukraine, 12 for Russia” kunem se, vrištaću.

No, da ne bude da sam baš totalno zaspala od jednoličnosti, jedini smehotresni highlight Evrovizije je, bez daljnjeg, bio Željko Joksimović. Videste li vi tog attention-seeking homo patetikusa? Da preformulišem pitanje – da li se iz “tabora” Bosne i Hercegovine videlo išta osim njega? On se jadnik toliko trudio da privuče pažnju, što tamnijim odelom, što skakutanjem, lupkanjem u srce i slanjem poljubaca da se kamerman u jednom trenutku zbunio pa više nije znao ni koga da snima – Harija ili tu nekog rasplodnog gmizavca koji pohotno obigrava oko kadra k'o da je mačka u februaru? Zamislite tek užas Harijeve eventualne pobede – da li bi na planeti iko preživeo nalet Žeksijevog "egonamija"?

No, da vam sad ne obrazlažem sve strahote Žekijevog narednog pojavljivanja na TV, da zaključimo – kakva Evrovizija, takav i pregled Evrovizije. Mislite da je ovo kratko? Čekajte tek da vam kažem šta mislim o referendumu u Crnoj Gori:









- 16:30 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (41) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
20.03.2006., ponedjeljak
Fest forward (drugi deo)

Posle nekog vremena, ponovo se vraćam recenziji filmova koje sam videla na ovogodišnjem FEST-u. FEST nije tip manifestacije koja obiluje premijerama tako da je većina prikazanih filmova u Beograd došla sa 30 drugih festivala i iz njega otišla u prošlost. I pored te statistički zanemarljive šanse da ove filmove vidite "u bioskopima pored vas" možda će vam moje recenzije pomoći da odlučite da li biste neki film pogledali na DVD-u. Nema tu puno nadprosečnih ostvarenja ali nije sve u ostajanju bez daha, svejedno.

Nakon filmova koje sam već ocenila, videla sam još i:

Saratan (Saratan, Kirgistan/Nemačka 2004, r. Ernest Abdyjaparov)

Radnja filma se vrti oko stanovnika jednog izrazito siromašnog i izolovanog planinskog sela u post-sovjetskom Kirgistanu. Likovi su manje-više uobičajeni: seoski poglavar koji pokušava da izgradi svoj inače nepostojeći autoritet, lopov, kazanova, seoski zgubidani-pijanice, lokalni bogataš i svi oni na koje ćete i inače naleteti u selima na bilo kom delu planete. Kada sve njih stavite u isti lonac, zakuvate i začinite dobijate komediju i popriličan deja vu. Jedina stvar koja Saratan izdvaja od sličnih komedija jeste da se dešava u Kirgistanu, nepoznatoj i intrigirajućoj Centralno Azijskoj državi. Autori su nam pred projekciju rekli da film ima za cilj da gledaocima dočara specifičnosti kirgistanskog mentaliteta međutim, kako ja u njemu nisam videla ništa specifično, zaključujem da je cilj filma pre bio zadovoljavanje ukusa festivalske publike širom sveta nego zalaženje u veliku kirgistansku nepoznanicu.

Ipak, da ne pomislite da mi je film bio apsolutni hejt, u momentu kada sam se pomirila sa tim da mi neće pružiti ništa pre-originalno, opustila sam se i zabavila. Film ima nekoliko veoma jakih aduta – pored predivne scenografije, dobre fotografije i glume, najviše ću ga pamtiti po naslovnoj numeri. Melodija ove pesme mi i dan danas odzvanja u ušima i žali bože onog ko mi se nađe u blizini kada je se jednom dokopam! Uzevši u obzir da je, i pored upitne originalnosti, film relativno zabavan, oprostiću mu to što je prvenstveno napravljen za «strance» i daću mu 7/10. Držim fige da to sledeći put bude malčice hrabrije jer je upravo ta autentičnost ono što se u filmovima iz tog dela sveta i traži.

Malo putovanje u raj (A little trip to heaven, Island/SAD 2005, r. Baltazar Kormakur)

Iako sebe ubrajam u tihe poklonike islandskog režisera Baltazara Kormakura (101 Reykjavik, The Sea) nakon ovog filma mi je došlo da odem u Rejkjavik, uhvatim ga za ramena, snažno protresem i pitam «Alo čoveče, šta ti je?». Shvatam ja da je njemu život na Islandu možebitno depresivan ali mi se čini da ga je sa ovim filmom malčice preterao. Tokom celog filma me je obuzimao isti onaj osećaj koji je kritičara NY times naterao da recenziju novog CD-a grupe Coldplay naslovi «If you are married to Gwyneth Paltrow, why are you still depressed?».

U svakom slučaju, film prati istražitelja osiguravajućeg društva (Forest Whitaker) koji odlazi u malo mesto u Minesoti kako bi istražio sumnjivu smrt jednog čoveka i video ima li načina da se osiguravajući zavod izvuče iz plaćanja milionske premije njegovoj sestri (Julia Stiles). Vremenom, između njega i Julie se stvara snažna veza i on pokušava da joj pomogne da se oslobodi nasilnog muža (Jeremy Renner). Da ne budem preveliki spoiler, gledaoci već na početku shvataju da je smrt koju Whitaker istražuje zapravo ubistvo počinjeno od strane Julijinog muža i da žrtva nije Julijin brat već neki jadni pijanac kojeg je Renner pokupio na sred puta. Ovo nije i poslednje što će se desiti ali ćete za ostatak priče ipak morati da pogledate film.

Po meni je ovaj film naprosto previše depresivan i, u nekim trenucima, krajnje nelogičan. Makoliko se trudila, nikako mi nije uspevalo da se «unesem» u priču. Tome je prvenstveno doprinela činjenica da se film navodno dešava u Minesoti a da je sasvim očito sniman na Islandu. To bi bilo isto kao kad bi neko izgradio par piramida u okolini Kruševca i onda se pravio da je to Egipat.

Druga stvar koja mi je zasmetala su neke scenarističke nelogičnosti. Ima ih par ali je za mene ubedljivo najupečatljivija ona da je osiguravajući zavod pozvan na mesto zločina pre nego što je leš identifikovan a porodica obaveštena. Otkad to osiguravajuća društva reaguju pre nego što nosilac polise podnese zahtev za isplatu? Šta su oni, CSI: Minesota?

Mogućno je da sam ja naprosto bila nadrndana zato što sam film gledala u vreme nedeljnog ručka pa mi je trebalo nešto veselije ali mi film nikako nije «seo». I pored toga, on bez sumnje ima sve predispozicije da se dopadne svima onima koji se pale na art filmove ali ne znaju baš puno o njima. Mračan je, pun je neke teskobe i nema neki happy end. Neki bi rekli puna kapa ali ja kažem 6.5/10. Imala sam utisak da Kormakur to može i bolje ali ne znam, možda sam se prevarila.

Tamo gde je istina (Where the truth lies, Kanada/UK/SAD 2005, r. Atom Egoyan)

Lenny (Colin Firth) i Vince (Kevin Bacon) su televizijske zvezde sa kraja pedesetih godina prošlog veka. Jednog dana u svojoj hotelskoj sobi pronalaze mrtvu devojku i, iako nakon toga ne dolazi ni do kakve istrage, skandal ih razdvaja i oni se razilaze. Petnaest godina kasnije novinarka i njihova opsesivna obožavateljka Karen O'Connor (Alison Lohan) započinje istraživanje o stvarnim razlozima njihovog rastanka što je neminovno dovodi i do istrage o mrtvoj devojci ...

Ovaj raskošno urađeni film je svakako jedan od najkomercijalnijih ostvarenja Atoma Egoyana a to nipošto ne treba posmatrati kao minus. Ako na ovaj film gledamo samo kao na film a ne i kao film koji se temelji na knjizi, dolazimo do zaključka da je sve odrađeno i više nego korektno – uz posebne pohvale scenografima, sjajnoj fotografiji i odličnoj Alison Lohan zbog koje bih i ja rado preispitala svoju seksualnu orijentaciju. Možda Kevin Bacon i Colin Firth baš i nisu stopostotno uverljivi u svojim ulogama najboljih prijatelja ali im se to u kontektsu filma (mada ne i knjige) teško može zameriti. Znam da su oni koji su prethodno čitali knjigu imali puno zamerki na sam tok filma i prekrajanje njegovog završetka ali shvatam da su te promene bile neophodne da bi se film zaokružio kao celina. Ja sam bila posebno dirnuta određenim twin-peaksovskim elementima pa mu zato dajem 8/10. Možda i stignete da ga odgledate dok je još na repertoaru, ja se svakako nisam razočarala.

Gđa Henderson vam predstavlja (Mrs. Henderson presents, UK 2005, r. Stephen Frears)

Ekscentrična gđa. Henderson (Judie Dench) negde pred II svetski rat ostaje udovica i dok joj većina prijateljica predlaže hobije kakvi su heklanje i dobrotvorni rad, ona se odlučuje za nešto drugo, kupuje oronulo pozorište i na mesto upravnika postavlja takođe ekscentričnog i naprasitog Vivijena van Dama (Bob Hoskins). Pozorište vrlo brzo postaje najpopularniji vodvilj u Londonu ali tu popularnost u jakoj konkurenciji treba održati pa gđa Henderson donosi odluku da predstave začini nepomičnim golim devojkama u formi "živih slika". Zbog ovoga pozorište postaje hit među publikom ali i prava noćna mora za cenzore ..

Ovaj film mi je bez sumnje bio odličan, opuštajući i zabavan. Judie Dench je kao i uvek sjajna i uverljiva u svojoj ulozi vlasnice kontroverznog pozorišta u vreme neposredno pre i za vreme II sv. rata. Od drugih stvari ne znam šta bih pre izdvojila – kostim, scenografiju ili muziku? Poznavajući moju slabost prema mjuziklima rekla bih da mi je to bio najveći doživljaj, nakon filma sam se zaista osećala kao da sam bila na dobroj pozorišnoj predstavi a to je valjda bio i cilj. Zbog svih ovih dobro povezanih komponenti filmu ću dati 9/10. Ipak, ne mogu da odem a da se ne osvrnem na dva propusta – prvi je prilično loša montaža a drugi je čak dvostruko pojavljivanje mikrofona u kadru. Ovo možda i jesu česte greške ali im zaista nije mesto u filmu oskarovskog kalibra. No, ako ipak zažmurimo na ove početničke gafove ostaje nam jedan zaista dobar film. Možda ne toliko dobar koliko Smrt gospodina Lazareskua ali ko broji?

I tako, polako smo došli do kraja ove FESTovske priče. Znam da je mnogima teško da poveruju ali čak sam i ja nešto privela kraju. Još samo koji mesec i čućete kako sam se provela na onom putovanju prošlog novembra. Eto, Milošević je umro a ja još nisam ispričala kako mi je bilo u Tribunalu. Lenjost je stvarno majka svih bolesti. Baš pih.

- 17:02 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (48) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
13.03.2006., ponedjeljak
blaženopočivši SM, velikomučenik

Srbija je valjda jedina zemlja na svetu gde ne možeš ništa da isplaniraš. Taman nevino i ničim izazvano zacrtaš da ćeš u određeno vreme buljkati u «Avanture Šerloka Holmsa» i onda paf, crkne ona skotina i tras, ništa od serije! Užas!

Vest o smrti SM me je zatekla u krevetu iz koga, usled ove spoznaje, nisam ispala. Ne znam kako drugačije da opišem da se nisam potresla. Drugim rečima, bolelo me je dupe. Mislim, stvarno me je bolelo dupe. On je za mene bio mrtav mnogo pre jučerašnjeg dana i nije ostalo mnogo za čim bi žalila. Za čim da žalim - za njim kao čovekom? Za njim kao «istorijskom ličnošću»? Hrišćanski je praštati? Neka mu je laka zemlja?

Gimme a break.

Nek odjebe. Da li je njemu bilo žao svih onih čije je živote uništio? Da li mu je bilo žao mučenih, ubijanih i silovanih, dece koja su odrasla u skloništima, onih koji više nikad neće videti svoje najbliže i onih koji više nikad neće videti kuću ili grad u kome su odrasli? Da li mu je bilo žao svih onih koji zbog njegove politike žive u bedi, staraca koji su prinuđeni da prose jer nemaju šta da jedu, mladih koji nikad nisu otputovali dalje od rodnog grada, intelektualaca, radnika i poljoprivrednika koji, makoliko se trudili, ne mogu da zarade dovoljno da prehrane porodicu? Da li mu je bilo žao toga što godišnjicu mature obeležavam na MSN-u namesto uživo jer mi je 70% prijatelja na svakom drugom meridijanu sem ovog? Da li mu je bilo žao toga što je zbog svojih šizofrenih ideja ovo društvo odveo u propast iz koje ono nikako da se izvuče? Da li je?! Nije. E pa zato ni meni nije žao što je matora drtina zaboga umrla slatko snivajući daleko od svoje voljene Mirice. Jebe mi se. Žao mi je samo nas.

Žalosno ali istinito, dobar deo Srbije očito ne deli moje mišljenje ili barem ne u onoj meri u kojoj bi meni bilo «bogougodno». Umal' nisam popila sopstvenu želudačnu kiselinu čitajući one plačipičkaste komentare na B92 «Žao mi ga je kao čoveka», «Bio je duboko neshvaćena ličnost od istorijskog značaja» «Pokoj mu duši» «Neka mu je laka zemlja» «Saučešće porodici Milošević».

Whaaaattt???????????? Quoi???? Was??? Da znam više jezika više bih i pisala?!

Halo?! O čemu mi ovde pričamo?! Ne, sad ozbiljno – koji vam je kurac? Kakvog vi to čoveka spominjete, let alone ličnost od istorijskog značaja? I još izjavljujete saučešće onoj njegovoj mučiteljskoj krimogenoj porodici zbog koje potiho sanjam ponovno uvođenje smrtne kazne metodom vešanja na glavnom trgu? Da li ste vi to malo pobrkali lončiće ili se yet again dokazali da ovaj narod ima pamćenje jedne amebe? Znam da sam već pokvarena ploča ali stvarno, šta ću kad neke stvari nikako ne prestaju da mi skakuću po nervnim završecima. Dovoljno je što mi je danas zagoreo ručak još sam dodatno morala da ga ispovratim gledajući one babe i dede u redu za knjigu žalosti sa sve suzama. Stoje tamo u kaputima iz 1974. i samonabeđeno tvrde kako je on najbolje što nam se ikad desilo. Kako do sad nisu već crkli jebala ih ja tako glupave.

Od stanovnika ove zemlje, više mogu da me iznerviraju samo mediji. Mislim, mediji. Bolje da ih u ovom slučaju nazovemo medijumi pošto su svi do jednog uspeli da uspostave kontakt sa Slobinim duhom i od istog saznaju da je on ubijen. Od momenta kada je vest o njegovoj smrti objavljena televizije su se naprosto utrkivale koja će stvoriti veću atmnosferu zavereničke tenzije. Znate, naš Personal Jesus, SM, nadčovek i velikomučenik naprosto nije mogao da umre od nekog dosadnog prirodnog uzroka, već je to morao da bude neki masonsko-pritajeni razlog kao što je trovanje lekom protiv lepre, napad bengalskog tigra ili pomisao na razgolićene grudi Carle del Ponte. Ne mogu više ni da pobrojim koliko se retro-likova u poslednja dva dana izređalo po mom malom ekranu sve pod parolom «Haški Tribunal – ubica Srba» i «Sve bi bilo u redu da je Sloba na vreme otišao u Rusiju».

Sad prosto ne znam na šta prvo da se osvrnem – na retro likove ili teoriju da je SM ubijen tajnom superzamršeno-nedokučivom akcijom novog svetskog poretka? Ajmo prvo na retro likove. Dakle, ja zaista ne znam da li srpski a konsekventno i hrvatski jezik sadrže reči kojima bih mogla da opišem svoje gađenje ponovnim pojavljivanjem određenih socijalističkih, radikalnih i julovsko-kulovskih likova u medijima. Gledam te debele, korumpirane kriminalce koji namesto na zatvorskim daskama spavaju na gomili pokradenih para i ne mogu da suspregnem potrebu da si iščupam bubreg od muke gledajući ih kako, bez ikakvog obzira, sebi daju za pravo da svima ostalima spročitavaju lekcije o moralu, čojstvu i junaštvu. Jasno je da će moja komparacija zvučati neadekvatno ali slušajući ih i razvijajući svest o tome da im ranijespomenute amebe actually veruju, stvarno se osećam kao žrtva čiji silovatelj ne samo da ostaje nekažnjen nego biva i društveno prihvaćen i nagrađen za ono što je učinio. Stvarno sam se nadala da će se suđenje završiti, da će skot biti osuđen i da će se stvoriti barem neznatni uslovi da se stavi tačka na i, ali ne. Em je jedna šansa za katarzu propuštena em se ostale dodatno potkopavaju retro-likovima i njihovim superzamršeno-nedokučivim zaverama. Strani političari pokušavaju da celoj priči daju pozitivnu dimenziju proglašavajući je novim početkom ali videvši ovdašnje reakcije, ispijanje šampanjca bih rađe odložila za momenat kada se pokaže da je to početak na bolje a ne obrnuto. Ok, možda jesam pesimista ali ko ne bi bio nakon toliko nepravedno neemitovanih detektivskih serija, ha?

Ako proniknemo u tu superzamršeno-nedokučivu zaveru videćemo da su tajne sile novog svetskog poretka izvele to toliko maestralno da nisu mrdnule prstom a on je doživeo infarkt i umro. Ono, how brilliant is that? Šalu na stranu, priča o tome da ga je ubio Tribunal je u najmanju ruku smešna ali nažalost i veoma uverljiva za ovdašnju javnost. Svi neprestano trabunjaju o tome kako ga je Tribunal ubio time što je odbacio njegov zahtev za lečenje u Rusiji ali, kaman, ima li nekog zdravorazumskog stvorenja koje bi ga pustilo da ode? Mislim, mi i dalje govorimo o onoj Rusiji u kojoj ženica i sinčić, uprkos interpolovoj poternici, sasvim neometano žive i privređuju. I sad kao, Tribunal naprasno treba da postane laureat nagrade Naivko 2006 i da kaže «Oh, ove garancije odišu takvim kredibilitetom da nam dođe da svi zajedno poletimo na krilima ljubavi!». Bilo je jasno da se Milošević nikada ne bi vratio sa ruske ekskurzije i niko nije želeo da se njegov potpis nađe na potencijalno najvećoj blamaži Tribunala. Ne kažem da se Tribunal ovakvim raspletom nije malčice izblamirao ali je to neznatno u odnosu na podsmeh koji bi preživljavao da je Slobicu pojeo volšebni moskovski mrak.

Kako smo mi ovde poslovično posvađani sa logikom, svima je izgleda lakše da njegovu smrt pripišu nekim nečastivim mračnim silama nego prostoj biologiji. Osim neodlaska u Rusiju što predstavlja ubistvo per se, Ćubica je u isto vreme bio sistematski trovan i izlagan raznim drugim iskušenjima reda-veličine Isusa Hrista. U poverenju ću vam šapnuti i da se sve ovo dešavalo zato što je tužilaštvo najednom otkrilo da ne može da nadmaši njegovu brilijantnu odbranu pa je ovakvom potezu pribeglo kako bi se spaslo sramote. On je bio na milimetar od oslobađajuće presude i onda paf, proradile pilule protiv lepre i čiča-miča-gotova-priča, Slobodan Milošević 1941-2006. Povremeno se pojavi neko ko se drzne da sve pripiše prirodnim uzrocima i Slobinom nepoštovanju terapije ali verujte, taj bi bolje prošao da je rekao da šargarepom čačka prostatu nego što se pozvao na logiku. Ovde pale samo ona objašnjenja koja su obavijena konspirativnim misterijama, em se osećamo kao centar svemira, em imamo o čemu da šapućemo na sastancima kućnog saveta, milina!

Nego, da ne tupim više. Mislila sam da vam napišem i par reči o drugom pitanju od nacionalnog značaja prožetom antisrpskim sentimentima (tj. o domaćem izboru za predstavnika SCG na Pesmi Evrovizije) ali su me svi ovi retro-sledbenici, hrišćanski praštači i napaćena porodica toliko izmorili da sad naprosto nemam snage. Vidite, dovoljno je da se jednom pojave pa da isisaju sav život iz mene. Šteta samo što se taj uzrok smrti ne bi video ni na jednoj obdukciji, zar ne?

- 01:54 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (100) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
03.03.2006., petak
Fest forward (prvi deo)

Ovih dana se održava 34. Beogradski filmski festival (FEST) koji na preskoke posećujem kako bi o tome imala šta da kažem. Nakon prošlogodišnjeg izleta u nešto alternativnije vode, FEST se ove godine vratio svojoj uobičajenoj koncepciji koja uključuje mešavinu holivudskih blockbustera i dobrih/manje komercijalnih filmova sa ostatka planete. Tako smo, pored filmova iz npr. Kazahstana, Koreje ili Južne Afrike, ove godine imali priliku da pogledamo skoro sve filmove nominovane za Oskara - "Brokeback Mountain", "Walk the Line", "Good night and good luck", "Capote", "The Constant Gardener" i "Crash".

Iako nisam sigurna da se FEST može nazvati festivalom u pravom smislu te reči, to je bez sumnje značajno dešavanje, kako za ovaj grad tako i za mene lično. FEST uvek podigne učmalu februarsku atmnosferu i daje mi nešto čime mogu da se bavim i o čemu mogu da razgovaram sa prijateljima. Iako to može zvučati glupo, kada pribavim karte za sve interesantne projekcije osećam se kao dete koje je upravo dobilo najdražu igračku. Mnogi od tih filmova nisu remek dela ali koga briga, dokle god mi daju priliku da vidim nešto novo i o tome potaknem diskusiju, za mene su najbolje što filmska industrija ima da ponudi.

Tamnu stranu FESTa bez sumnje čine pretenciozni i arogantni filmski kritičari koji se u vreme festivala namnože kao pečurke posle kiše. Ne treba generalizovati ali većina njih mnogo više truda polaže na to da deluje prepametno nego na to da kaže nešto što će gledaocima biti od koristi. Neverovatno je to koliko mogu da melju o svemu što nema nikakve veze sa suštinom. Kada završe svoja maratonska izlaganja znaćete sve o rasveti ali skoro ništa o kvalitetu filma. Ovo me toliko nervira da razmišljam da sledeće godine i ja postanem jedan, čisto da dokažem da je moguće izraziti mišljenje koje si ionako plaćen da imaš. Koliko je teško reći "Ovo je dobro" ili "Ovo je neverovatno sranje", ha?

Druga stvar koju FEST treba da unapredi jeste organizacija. Holivudski filmovi dobijaju najbolje termine i bioskopske sale dok oni malo manje komercijalni filmovi, koji FEST čine festivalom a ne revijom blockbustera, dobijaju ranopopodnevne termine i sale u koje ne može da stane ni moja najuža porodica. Znam da mnogima od vas ovo zvuči logično ali zapravo nije. Holivudski filmovi ionako direkt sa FESTa idu u redovni bioskopski repertoar dok ostale filmove možemo da vidimo samo tad i eventualno za četiri godine na Studiu B negde iza 2 ujutru. Iako razumem finansijski aspekt te odluke i dalje mislim da se može pronaći bolja ravnoteža jer manje komercijalni filmovi imaju svoju publiku. Problem je donekle ispravljen ali ne i rešen nekim reprizama jer ja svejedno nisam mogla da stignem na neke projekcije koje su bile ili u sred radnog vremena ili rasprodate danima pred festival. Videću da li se daju u reprizno-repriznim terminima ali jebeš ga, moglo je to i bolje.

Usled nedostatka vremena, do sada sam uspela da vidim samo četiri filma ali u planu gledanje još barem druga četiri, u naredna tri dana. Nisam odgledala ni jedan blockbuster pa ćete na razglabanje o potencijalnim Oskarovcima morati malo da sačekate. Za sad sam hronološki uživala u sledećim projekcijama:

Smrt gospodina Lazareskua (Moartea Domnului Lazarescu, Rumunija 2005, režija Cristi Puiu)

Ovaj odličan rumunski film krajnje realistično i prepoznatljivo prikazuje način na koji su stariji i siromašni pripadnici društva tretirani od strane jednog zastarelog i propadajućeg sistema zdravstvene zaštite. Glumac Ion Fiscuteanu veoma ubedljivo glumi Gdina Lazareskua, udovca koji sa svoje tri mačke živi u predgrađu Bukurešta. Gdin Lazaresku nakon celodnevnih mučnina i glavobolja poziva hitnu pomoć ali oni isprva odbijaju da mu pomognu jer odokativno zaključuju da su njegovi problemi izazvani alkoholom. Komšije priskaču u pomoć ali se to pokazuje kao nedovoljno pa se hitna pomoć poziva opet i tako počinje njegova neverovatno mučna i bolna odiseja po raznim gradskim bolnicama. Iako je sam naziv filma mali spoiler, on je svejedno veoma emotivan i napet i nažalost veoma blizak svima nama koji nismo tako daleko od Rumunije. Mene je ovaj film potpuno “kupio” i ocenjujem ga sa 9/10.

Što je muškarac bez brkova? (Hrvatska 2005, režija Hrvoje Hribar)

Pošto vama ne moram da prepričavam radnju, evo par utisaka o filmu. Ovde je taj film prilično dobro izreklamiran kao “Najgledaniji hrvatski film u poslednjih 10 godina”. Premijeru su posetili režiser Hrvoje Hribar i nekoliko predstavnika filmske i glumačke ekipe a zabavno je napomenuti da je tokom najave filma voditeljka imala toliko lapsusa da je ispalo da je ovaj film u HR pogledalo “preko 150 gledalaca”. Iako film nije remek-delo, gluma je bila dobra a prikaz mentaliteta zabavan. Zaplet nije originalan ali je dovoljno relaksirajući da mu se to ne uzme za zlo. Kao poseban plus izdvajam očitu energiju između Zrinke Cvitešić i Leona Lučeva u njihovim ulogama zaljubljene udovice i katoličkog sveštenika. Kniga bi dobila više ali ni film ne prolazi loše – 7/10.

Poslednji dani (Last days, SAD 2005, režija Gus van Sant)

Ovaj film je inspirisan poslednjim danima Kurta Cobaina. Glavna ličnost je Blake, umetnik izmučen svojim uspehom, drogama i ljudima koji ga okružuju. Tokom filma, mumlajući sebi u bradu, on tumara prostorom koji ga okružuje, povremeno gubi svest, svira gitaru i krije se od ljudi koji ga neprekidno uznemiravaju.

Poslednji dani je jedan od onih filmova koje ćete ili prezirati ili voleti, a sebe svrstavam u drugu grupu. Mišljenja sam da su Gus van Sant i glumac Michael Pitt odlično prikazali izmučenog narkomana/rock zvezdu u danima koji vode njegovom samoubistvu. Scenario je jako uverljiv i skoro da sam sasvim osetila njegovo beznađe, patnju, umor i potrebu za samoćom. Iako dinamika filma nije uvek zadovoljavajuća, smatram da je sjajno što su sve to uspeli da postignu bez preterane dramatizacije i dijaloga. Mnogi posetioci FESTa su ovom filmu dali jedinicu, pogrešno ga ocenjujući kao dosadnu interpretaciju života Kurta Cobaina no, prava istina je da film uopšte nije pretendovao da bude biografski već da su neke činjenice iz Cobainovog života samo poslužile kao osnova za lik koga tumači Michael Pitt. Meni se čini da je film jako dobro prikazao taj pred-suicidni heroinski haos i zato mu dajem 8.5/10. Ovo 0.5 dajem kao nagradu za casting fantastične Kim Gordon koja se nakratko pojavljuje u filmu.

Zreli ljudi (Voksne mennesker, Danska/Island 2005, režija Dagur Kari)

Ova komedija prati život Danijela, neodgovornog i šarmantnog grafitti umetnika koji živi u Kopenhagenu i ne haje zato što ga jure raznorazni potraživači – parking služba, stanodavac, policija … Jednog dana u njegov život ulazi Frank, devojka koja je isto tako neodgovorna i šarmantna koliko i on sam. Od tog trenutka njegov život dobija potpuno novu i ništa manje zabavnu dimenziju. Film takođe prati život njegovog najboljeg druga Dede kao i situiranog ali veoma nesretnog sudije čiji se život u nekoliko navrata "sudara" sa Danijelovim.

Po meni, ovo je jedna interesantna i dobro režirana komedija sa elementima drame u kojoj postoji puno interesantnih zapleta i raspleta. Film je opušten i povremeno će vas nasmejati do suza. Moj omiljeni lik je Deda (Morfar) čija opsesivna potreba da postane fudbalski sudija predstavlja humoristički klasik. Iako je kraj malčice nedorečen, film je dobro urađen i dovoljno atraktivan čak i za širu publiku. Ja ga smatram dobrim načinom da se provede sat i po i zato mu dajem 8/10.

I tako, kao što vidite, do sada nisam videla previše filmova ali su barem svi koje sam pogledala bili vredni spomena. U naredna tri dana ću gledati još najmanje 4 filma, među kojima i novi film Atona Egoyana “Where the truth lies”, “A little trip to heaven” kao omaž mojoj malecnoj opsesiji islandskim stvaralaštvom, kirgistanski film “Saratan” kao i “Gđa Henderson predstavlja”, film koji za sad vodi u trci za najbolji film FESTa. Ukoliko mi ostane vremena pogledaću i "Darvinov košmar" mada je pod znakom pitanja da li ću za taj film uopšteno naći karte. Saznaćete za koji dan.

- 17:15 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (4) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
04.02.2006., subota
Sorry seems to be the hardest word

Ne znam šta da mislim o ovim kontroverznim anti-islamističkim karikaturama ali znam da mi je cela stvar privukla pažnju.

Sa jedne strane, čvrsto verujem u slobodu izražavanja. Sa druge strane verujem u toleranciju, međusobno razumevanje, raznolikost. Verujem da svoje stavove možemo da izrazimo i tako da oni ne budu uvredljivi po druge ljude. Sloboda je divna stvar ali ide ruku pod ruku sa odgovornošću. Vređanje stavova i verovanja drugih ljudi po meni svakako nije sinonim za konstruktivnu kritiku i argumentovanu diskusiju.

Čitajući rasprave na ovu temu, zaista sam se razbesnela videvši koliko ljudi muslimane kolektivno naziva ubicama i teroristima. Iako nisam muslimanka, dolazim iz zemlje koja je prošla sve stadijume negativnog publiciteta i znam kako je biti etiketiran na svakom koraku. Da, neki su muslimani nedvojbeno ekstremni ali je mnogo više onih koji su pažljivi prijatelji i vredni i odani građani zbog čega zaslužuju svako poštovanje. Ja mogu a i ne moram imati mišljenje o nekim aspektima njihove kulture ali, dokle god ona kao takva ne pogađa nikoga, ko sam ja da im sudim? Živim i puštam druge da žive, tako to može i treba da bude.

Nasuprot načinu na koji su muslimani prikazani u medijima, moja su iskustva sa njima stoprocentno pozitivna. Ti ljudi su me naučili nečemu što ne vidim tako često u ovom našem pre-užurbanom društvu - solidarnosti, osećaju zajedništva, skromnosti, pristojnosti. To ne znači da su oni savršeni ali znači da nisu ništa manje ili više ljudi nego vi koji čitate ovaj tekst ili ja. Mislim da bi svi oni koji svoje vreme troše kritikujući ljude koje nikada zapravo nisu upoznali, muslimane videli u mnogo drugačijem svetlu kada bi načinili taj napor da govore sa njima a ne protiv njih. Raznolikost je najlepše što imamo na ovom svetu i zbog nje treba da budemo sretni a ne da se durimo zato što nismo svi gurnuti u jedan ograničeni obrazac koji ionako nije po svačijem ukusu.

Ipak, danas se osećam nekako usamljeno u tom stavu. Čitajući sve ove bloghaer diskusije zaključujem da sam samo "jedna od par" koja raznolikost vidi kao razlog za slavlje, ne mržnju. Mnogo su glasniji oni koji misle da "sve te muslimanske fundamentalističke ekstremiste" koji "ne znaju za šalu" treba pod hitno "proterati na njihov kontinent". Takav stav je uistinu tužan za 21. vek, zar ne?

- 19:48 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (59) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
02.02.2006., četvrtak
Pravna država, a la carte

Ovaj tekst ne sadrži "maja mandžuka porno free" zato svi vi koji ga preko Google-a tražite ovde - doviđenja!


Gledam sad ceo ovaj «skandal» sa Majom Mandžukom i njenim navodnim porno filmom.

Prvo, ona u dotičnom porno filmu, gimme a break. Na fotografijama se samo vidi zgodna devojka duge plave kose koja malo liči na nju ali malo i na moju komšinicu Dariju i drugih 150 zgodnih devojaka duge plave kose koje znam. Drugo, u svom pokušaju da nakon Seve i Loto plastificirane babuskere još malo uzburkaju našu seksom-opterećenu javnost, mediji svakodnevno dosežu nove nivoe patetike, optužujući raznorazne zvezde i zvezdice za posedovanje kućnih uradaka te montirajući njihove face na tela nekih Tiffany C. koje možete besplatno downloadovati sa bilo kojeg sex.com. Za sve nas koji u seksu uživamo vis-a-vis a ne vis-a- ... papier (?) mogu samo reći jednu stvar: boooo-riiinnngg!

Ipak, ono što mi je malo manje boring jeste činjenica da Srbija ima Zakon o javnom informisanju koji dnevnim novinama izričito zabranjuje objavljivanje bilo kakvih pornografskih sadržaja. Naši dnevni listovi ne samo da objavljuju pornografski sadržaj nego se utrkuju čiji će više da se razlepi po naslovnoj stranici. Ode čovek ujutru na trafiku da nevin i ničim izazvan kupi cigarete i odma ga opali neki penis i vagina iz pravca dnevnih novina, više stvarno ne znaš šta te čeka kad iz svoja četiri zida izađeš u opaki svet.

E sad, pitaćete se, gde su tu nadležne službe da već jednom stanu na put toj kolektivnoj onaniji? Nemam ja ništa protiv pornografije as such, znam da ima ljudi kojima se ultimativni provod svodi na relaciju časopis-desna ruka i njima toplo preporučujem da kupe specijalizovane magazine, internet sate ili kablovsku televiziju. Ja i dalje govorim o dnevnim novinama koje pornografske sadržaje nisu objavile jednom (pa kao ajd, idite u miru, zgrešili ste, 10 Očenaš) nego ono, svakog jebenog dana – gola Seka, Ksenija zaboravila da obuče gaće, vaginevaginevagine, penisipenisipenisi, stvarno, dokle tako? Kada će nadležno ministarstvo da se prevari pa da počne da radi svoj posao i oslobodi me jutarnje mučnine svaki put kad se odvažim da priđem nekom kiosku?

U nameri da to saznam, juče sam se uključila u centralni dnevnik RTS u kome je izvesna gospođa iz Ministarstva finansija čije ime nisam zapamtila, izjavila nešto tipa: «Da, mi smo u Ministarstvu finansija upoznati sa činjenicom da određene dnevne novine sistemski krše Zakon o javnom informisanju. Mi smo ih u slučaju Severina upozorili, oni su potom objavili fotografije kućnog snimka Loto plastificirane babuskere pa smo ih opet upozorili, sada je u pitanju Maja Mandžuka ... naprosto, ako se takva praksa nastavi mi ćemo morati da odlučimo o tome kakve ćemo korake preduzeti!!»

Dakle, ključne reči ove parafrazirane izjave su – sistemsko kršenje zakona, oni prekršili, mi ih upozorili (!!), oni opet prekršili, mi ih opet upozorili (!!), oni opet prekršili, mi ne znamo šta ćemo pa čekamo da oni to urade ponovo da bismo ih upozorili (!!) da ćemo razmisliti (!!) o tome kakve ćemo mere preduzeti.

Drugim rečima, mi imamo novine koje non-jebeno-stop krše Zakon o javnom informisanju a nadležna ministarstva nakon 100-jebenih-hiljada prekršaja i dalje sede i razmišljaju šta bi oni sad-tu-kao-nešto mogli da preduzmu?! Ma moš misliti, usrah se od straha pred naletom neprikosnovenosti državnog autoriteta. Boo-hooo!!!

- 16:45 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (23) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
01.02.2006., srijeda
Everybody hurts

Vezano za moj prethodni post, pre nekoliko dana sam počela da jurim izvesnu Belgijanku koja nema tipično belgijsko ime i tipično belgijsko prezime ali je, svejedno, ne mogu naći preko Googlea. U spisku zvanica pronađem jednu Holanđanku koja je u organizaciji radila u, otprilike, isto vreme kao Belgijanka. Sednem, napišem joj mail, zamolim je da mi pomogne i da vidi da li neko tamo u tom Beneluxu zna gde mogu naći subjekt svog interesa. Holanđanka je moj mail prosledila nekome ko ga je prosledio nekom drugom koji ga je pak (o iznenađenja!) prosledio nekom trećem i tako, nakon što je mail obišao celu planetu nekoliko puta, dobijem ja ono ime.prezime@kompanija.com.

Presretna zbog još jednog uspešnog pronalaska, sela sam, protrljala ruke, pljucnula u tastaturu i ... ma, znate već. Napisala sam joj ko, gde, zašto, kako.

Zaista nisam očekivala brz odgovor ali eto, već nakon par sati sam primila mail od ime.prezime@kompanija.com sledeće sadržine:

Draga ta-i-ta,

Zahvaljujem na pozivu da prisustvujem sastanku Alumni mreže organizacije te-i-te. Ipak, kao što ste možda već i čuli, ta organizacija je vrlo jasno pokazala šta misli o meni time što me na izborima tim-i-tim nije izabrala za predsedavajuću i, iz tog razloga, nemam namere da se pojavim i molim da svima kažete kako nisam došla, ne zato što nisam mogla, nego zato što neću .

Srdačno,
Belgijanka


Ja bih zaista razumela da se toliko duri zbog toga što nije izabrana za GenSeka Ujedinjenih nacija pre, ono, 2 dana. Ipak, organizacija u kojoj je radila nisu Ujedinjene nacije a izbori o kojima govori nisu bili juče nego pre punih 15 godina.

Drugim rečima, ženo, get over it. Mislim, stvarno.

- 19:28 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (16) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
31.01.2006., utorak
Happiness never ends

Ove godine će jedna veoma bitna evropska organizacija održati svoj jubilarni Kongres i to baš u Beogradu. Kako je u pitanju jubilarni Kongres a organizacija je relativno stara, vođe organizacije su se dogovorile da na ovaj Kongres pozovu i sve svoje stare članove kako bi o istom trošku formirali i Alumni mrežu koju bi kasnije nemilosrdno iskorišćavali za svoje bestidne politikantsko-ekonomske ciljeve.

Meni je, pogađate, u čitavoj konstelaciji poslova, zapalo da se bavim baš tim nesretnim Alumnijem. Zapitaćete se, zašto nesretnim? Pa zato što se dotična organizacija nije potrudila da vodi evidenciju o starim članovima pa mi je u amanet zapalo da sve te individue ručno potražujem po Google-u do sudnjeg mi dana.

I tako, tražim ja direktora dotične organizacije iz 1986, ponosnog nosioca tipičnog švedskog imena i tipičkog švedskog prezimena.

Ukucavam to ime u Google. Izlazi čitav niz ponosnih nosilaca tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena. Ne budem lenja, popišem sve adrese, protrljam ruke, pljucnem na tastaturu (analogija sa pljuckanjem u pisaći deo olovke), i krenem:

"Dragi nosiocu tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena,

Moje ime je to-i-to i radim na organizaciji jubilarnog Kongresa organizacije te-i-te. Ta organizacija bi želela da ovoga puta okupi svoje stare članove u cilju osnivanja Alumni mreže pa Vas molim da mi se javite tu-i-tu ukoliko ste vi nosilac tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena koji je 1986. godine bio direktor te organizacije.

Srdačno,
ta-i-ta"


U moru onih koji me nisu udostojili odgovora, izdvajam one koji jesu:

"Da, ja sam ponosni nosilac tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena ali nažalost, nikad nisam bio direktor organizacije te-i-te. Ipak, kako ja volim da budem član raznih organizacija a ta vaša zvuči prilično interesantno, možete li mi poslati više informacija o tome o čemu se radi i na koji način mogu da se učlanim?"


"Jeste, moje ime je tipično švedsko ime i tipično švedsko prezime ali, nažalost, nisam onaj kojeg tražite. However, u maju imam par slobodnih dana pa ću svog imenjaka rado zameniti ukoliko ga do tad ne pronađete. Iako do sada nisam imao kontakata sa organizacijom tom-i-tom, brzo učim i siguran sam da ću se dobro snaći u ulozi budućeg člana vaše Alumni-mreže. Srdačno vaš."


"Zovem se tipično švedsko ime i tipično švedsko prezime ali nisam bio direktor ni jedne organizacije 1986. jer sam rođen tek 1987. Do sada nikad nisam bio u kontaktu ni sa jednom osobom iz Srbije pa vas molim da mi kažete da li je tamo još uvek rat, ima li tamo struje?"


Taman kada sam mislila da je sav moj trud bio uzalud i da ću ostatak života provesti komunicirajući sa osobama koje nisu osoba koju pobenavelo tražim, u mailboxu se pojavljuje mail od tipičnog švedskog imena i tipičnog švedskog prezimena sa porukom:

"Da, ja sam tipično švedsko ime i tipično švedsko prezime koji je bio direktor te-i-te organizacije 1986 i rado ću se odazvati vašem pozivu. Kako ste me samo našli?"


Eh, da samo znaš.

1 down, 78 more to go.


Čitamo se naredne godine.

- 18:05 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (31) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
18.01.2006., srijeda
This monkey's gone to heaven

Pre nekoliko meseci je poznati svetski dizajner Karim Rašid (www.karimrashid.com) Pariz svrstao u grupu “prevaziđenih” metropola. I pored toga što je turistički izvikan i hollywoodski izlizan, ova je tvrdnja daleko od istine. Bez obzira na to da li ste u Pariz došli zbog posla ili zabave, na dva dana ili dvadeset godina, Pariz jednostavno ima ono je ne sais quoi što ga odmah zacementira u vašem srcu i turističkim planovima za budućnost. Bilo da su to male kafeterije na obali Seine, strme uličice ka Sacre Coeur, prelepi parkovi, dashing noćni život ili preskupi shopping, Pariz ima ponešto za svakoga i nije čudo da ga godišnje pohodi preko šest miliona ljudi iz celog sveta, uključujući i turistički-poludelu mene.

Ovog sam puta u Pariz samo “svratila” pre odlaska u nikad-ranije-posećeni Reims. Vremena je bilo malo pa je svaki trenutak morao da bude dobro osmišljen. Dodatno, u to vreme su se u predgrađima Pariza rasplamsavali nemiri pa se valjalo pripremiti i za mnogobrojne nepredviđene okolnosti. Činjenica da u zemlji traje vanredno stanje očito nije jebala samo pasoškog kontrolora na aerodromu Charles de Gaulle jer je ovog opasnog raščupanog psiho-teroristu u zemlju pustio maltene bez ikakvog posebnog zagledanja u pasoš.

To da su Francuzi vični komplikacijama saznajete već na aerodromu jer je Charles de Gaulle jedna preglomazna, prekomplikovana, potpuno disfunkcionalna kružna zgradurina u kojoj ćete, skladno Marfijevim zakonima, uvek ići u suprotnom pravcu od onog koji zapravo trebate. Posle određenog vremena neophodnog da ispsujete sve živo i neživo (uključujući i kofer od 17 kilograma koji ste bezrazložno napunili papirčinama) dolazite do voza za Pariz koji, u normalnim okolnostima, putnike iskrcava i u nekoliko predgrađa na putu za Gare du Nord ali ne i u situaciji kada u tim predgrađima “divlja” stanovništvo koje francuske vlasti tako predano vole da ignorišu.

Kada nakon 20 minuta direktnog zujanja kroz raznorazna soc-realna naselja stignete do Gare du Nord, zaključujete da vaš sledeći voz ide sa Gare de l'Est i da bi, u cilju nesmetane jurnjave po gradu, kofer valjalo deportovati tamo a-sap. Gare de l’Est je od Gare du Nord udaljena samo jednu metro stanicu ali avaj – to je po francuskim standardima komplikovanije nego što se na prvi pogled može činiti. Sada bih mogla naširoko i nadugačko da opisujem kako sam kofer vukla do Gare de l’Est, kako se on zaglavio u automatskim vratima, kako mi je pola stanice pomagalo da ga odande izvučem, kako sam na Gare de l’Est saznala da se deo sa lokerima renovira te da moram nazad na Gare du Nord, kako mi se kofer opet zaglavio i koliko sam se namučila da ga se otarasim ali neću.

Znate vi več da sam ja hodajući blam, nema potrebe da to dodatno naglašavamo, zar ne?

U svakom slučaju, nakon što sam sa sebe skinula 17 kilograma patnje i bola, program je mogao da počne. Zbog nedostatka vremena da svoj sightseeing “produbim” odlaskom u krajeve grada u kojima do sada nisam bila, odlučila sam da se držim rute koju već znam i da smisleniji city exploring ostavim za sledeću priliku. Dan je bio prelep a grad, i pored pretećih “dešavanja” u blizini, prepun američkih baba i japanskih dosadnjakovića sa fotoaparatima. Zanemarivši svoj uobičajeni cinizam usmeren ka turistima, prihvatila sam se fotoaparata i mape i započela svoj pohod. Ako želite da obiđete najvažnije znamenitosti za jedan dan, evo šta vam predlažem!

Početna destinacija: Katedrala Notre Dame

Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Ovo je jedna od najznačajnijih građevina u turističkoj ponudi Pariza. Nalazi se na Ile de la Cite i do nje ćete najlakše doći metroom (stanice: Cite ili St-Michel) Njena izgradnja je trajala skoro 200 godina i završena je sredinom XIV veka. Nakon toga, Notre Dame je nekoliko puta bila uništavana i rekonstruisana. Poslednja rekonstrukcija, započeta 1991. je završena pre par godina što mi je omogućilo da u katedrali po prvi put uživam bez raznoraznih skela i džakova u blizini. Više informacija o ovoj turističkoj atrakciji možete naći ovde. Fotografisanje: obavezno.

Nakon posete katedrali (koja vam, zbog ogromnih redova, može oduzeti dosta vremena), bacite svoje karte za metro u smeće i krenite u šetnju pored reke Seine. Ne propustite da zastanete na mostu
Pont Neuf jer je uživancija zagarantovana. Ovaj most pređite, skrenite levo i nastavite pravo do poznatog muzeja Louvre.

Free Image Hosting at www.ImageShack.us Free Image Hosting at www.ImageShack.us Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Sramota je priznati, ali ja nikad zapravo nisam ušla u Louvre. Prošla da, slikala se da ali ušla ne. Znam blam je i evo, udaram se sapunom zamotanim u mokru čarapu ali šta ćete kad mrzim redove od po nekoliko stotina metara. Namesto da se lelujam u sendviču između dve američke college-feministkinje, radije biram da nastavim pravo i zakoračim u raj na zemlji.

Da, u raj na zemlji. Park Jardin de Tuileries.

Free Image Hosting at www.ImageShack.us Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Ne znam kada sam tačno shvatila da je taj park jedno od mojih omiljenih mesta na celoj planeti. Mora da se to desilo negde između mog prvog ulaska tamo i čaše vina koju sam popila sedeći na obodu jedne od dve fontane. Ovaj park ima apsolutno sve sadržaje potrebne jednoj gužvom-izmučenoj jedinki – lepo sređeno zelenilo, čist vazduh, velike fontane sa prijateljski nastrojenim ptičurinama, udobne stolice i ligeštule u kojima, zavaljeni, možete da odmorite noge i oči i popijete svoju kafu/vino/pivo i/ili odremate. Divota! Šteta je ovde doći zimi i propustiti sve ono što park pruža na pristojnoj temperaturi zato birajte kada ćete putovati. Ne plašite se da ovde provedete barem sat vremena uživajući u suncu. Parižani ovo obožavaju – proverite zašto!

Nakon nirvane dosegnute u Jardin de Tuileries, nastavite pravo ka Place de la Concorde i Champs-Elysees. Ja sam možda propustila da spoznam zašto svi lude za Champs-Elysees ali se, ako ništa drugo, vredi prošetati istim i slikati Arc de Triomphe.

Free Image Hosting at www.ImageShack.us Free Image Hosting at www.ImageShack.us Free Image Hosting at www.ImageShack.us Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Nakon ovoga treba skrenuti levo, preći Seinu, i otići na poznati Tour Eiffel. Ja se nisam popela na vrh ali čujem da je pogled neprocenjiv. Malo sam sedela i slušala dva Rusa kako komentarišu prisutni ženski svet, malo sam šetala okolo i slikala se, malo sam uživala u lepom vremenu i raskošnim stambenim četvrtima koje su načičkane u blizini. Iako je sve to impresivno, nisam mogla da se otmem utisku kako francuski egalite, fraternite, liberte vredi više za one koji zaštićeni obitavaju u zgradama sa portirima i debelim obezbeđenjem nego za one koji žive u kartonskim naseljima negde na putu za Charles de Gaulle. Za dobrostojeće Francuze su siromašni, getoizirani emigranti samo divljaci koji pale aute i retko ko će vam priznati da iza tog revolta krije jako velika nepravda.

Većina će reći – svi smo Francuzi, svi smo jednaki i imamo iste šanse, šta, hoćeš reći da nismo i da tu ima jako puno diskriminacije?! Quoi?! O čemu ti pričaš ooo, nečastiva osobo i Srbije? Go to your room!!!

Ako zanemarimo moje kratko zalaženje u socijalnu politiku i vratimo se na sightseing, kao sledeću destinaciju predlažem Sacre Coeur. Ako vas mrzi da pešačite do tamo, uzmite metro (i prokunite me što ste prethodno karte za isti, na moj nagovor, bacili). Stanica metroa koja vam treba je Abbesses, koju inače dobar deo vas poznaje i kao stanicu na kojoj se odvija deo filma Amelie Poulain. Deo grada u kome se Sacre Coeur nalazi (poznati Montmartre) otkriva jedan potpuno novi svet koji će vas ostaviti bez daha. Ne propustite da se prošetate pored Moulin de la Galette, Moulin Rouge i Place Pigalle. Za najupornije fanove, iz pouzdanih izvora saznajem da se kafić iz gorenapomenutog filma nalazi u Rue Lepic, tik do Moulin Rouge. Pouzdani izvori navode da se tamo služi najbolji creme brulee u gradu pa ga nemojte propustiti!

Moja turneja se završila ispijanjem kafe u jednom kafiću blizu Sorbonne. Nakon ovoga je nastalo trčanje na Gare du Nord, jurcanje na Gare de l’Est i odlazak u Reims. Da li je to bio povratak u surovu realnost ili odlazak u novi raj pišem neki sledeći put. Do tad, nekoliko praktičnih informacija:

Apsolutni must su: ravne cipele za šetnju, mape grada i metro linija, lepo vreme, dobro raspoloženje

Transport: nožni, a gde je neophodno koristite metro (metro karte kupujte na veliko, 10 karata 10 evra, 1 karta 1,40 evra, ne znam za specijalne višednevne ponude, pogledajte na internetu)

Cene pića i hrane: ovo zavisi od toga gde ste. Ako sednete u neki nadrndani kafić blizu neke turističke atrakcije, cene pića i hrane mogu biti višestruko veće nego u sličnom mestu 4 ulice dalje. Svi restorani cene ističu na ulazu pa se informišite pre nego što negde actually zauzmete busiju.

Smeštaj: Marš na Google. Ja spavam kod prijatelja.

Things to see: ovde vam je dat predlog šta obići u jednom danu. Više dana – više stvari za vidit’. Ne sumnjam da je mnoštvo informacija o tome šta treba videti dostupno svakom ko ume da koristi internet pretraživače. Moj predlog je i da naprosto besciljno šetate jer Pariz ima šarma na pretek i to na svakom koraku.

Noćni život: I toga ima na pretek i to za svačiji ukus. Bilo da ste zainteresovani za diskoteke ili mirnije romantične lokale, Pariz to ima a na vama je da to pronađete. Skrušeno priznajem da do sada nisam imala prilike da se pobliže upoznam sa noćnim životom ovog velegrada ali je ono što sam videla obećavalo i verujte da je došlo na vrh moje “want to do next time” liste.

Ultimativni Pariz-pesmuljci: Grace Jones - Strange, Kaiser Chiefs - I predict a riot, Nouvelle Vague - Making plans for Nigel

Special thanks: Mom pouzdanom izvoru, drugoj ženi i po

Special sorry: Svima koji žive u Parizu i koji su ovo pročitali uz pomisao “Bože, ne mogu da verujem da sam upravo spizdio/la 15 minuta svog života čitajući ovo govno od teksta”

Gde idemo sledeće: u glavni grad Champagne - Reims!



- 18:47 - Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (42) - Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata - Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu

<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se